Broj 220 
Dijalog

Okrugli sto: Vojska Jugoslavije na razmedjima krize

Generali na politickoj estradi

Centar za civilno-vojne odnose (nevladina organizacija iz Beograda) i Gradjanski savez Srbije uprilicili su, 17. avgusta u glavnom gradu savezne nam drzave, Okrugli sto na temu: Vojska Jugoslavije na razmedjima krize. Strogi bi kriticar odmah nasao zamerku ovako naslovljenoj temi jer vise asocira na raspevan reporterski naslov nego na naslov akademske rasprave.
Ali, ne budimo zakerala. Nije nimalo jednostavno organizovati bilo kakvu ozbiljnu raspravu o Vojsci Jugoslavije u ovakvom politickom miljeu gde se ucestalo na politickoj estradi pojavljuju i ovdasnji vodeci generali. Oni ne samo da veoma aktivno ucestvuju u grubom diskreditovanju politickih oponenata rezimu Slobodana Milosevica, nego su cak njihove misaone konstrukcije i leksika skoro identicne logici i leksici kojima se vladajuca koalicija u Srbiji obrusava na opoziciju i ostale »izdajnike« i »NATO-podrepase«, kako je to nadahnuto i umno tu skoro napisao komentator visokotirazne prorezimske Borbe.

Organizator je ovako obrazlozio svrhu okruglog stola: »Zauzevsi pod bombama i ratnim uredbama javni prostor, celni su generali izgleda odlucili da se ne vracaju u kasarne. Nakon Kumanova svoju su ustavnu obavezu odbrane drzave samovoljno poceli da pretacu u odbranu aktuelne vlasti. Legalisticki su zaklon pronasli u, iz socijalizma prenetoj, obavezi Vojske da stiti ustavni poredak. Prenebregavajuci, pri tom, pravo gradjana da udruzeno, svim legalnim politickim sredstvima, menjaju ne samo trenutnu vlast nego i ustavni poredak (...) Principijelna reakcija (pro)demokratskih opozicionih partija na politicki aktivitet kljucnih generala se pokazala nedovoljnom. Izvan su javnog uvida ostali sustinski razlozi (izvori i uzroci) personalne lojalnosti generaliteta Slobodanu Milosevicu i njegovom rezimu (...)«.
S obzirom na karakter teme i veoma ambiciozne ciljeve okruglog stola (koje bi ciljeve, uzgred receno, tesko bilo dosegnuti i u nekoliko uzastopnih sesija, a kamoli za jedno radno pre podne, pa sve da su se za stolom nasli i veci naucni i strucni kalibri od onih koji su se u ovoj prilici okupili u Media centru), sasvim je normalno sto je organizator, izmedju tridesetak adresa, pozive na raspravu uputio i ministru vojnom Pavlu Bulatovicu, nacelniku Generalstaba VJ, generalu armije Dragoljubu Ojdanicu, i proslavljenom komandantu proslavljene Trece armije (proslavljeni u »kosovskom boju ’99«), general-pukovniku Nebojsi Pavkovicu.
Medjutim, malo ko je i ocekivao da bi se u ovakvom stanju stvari za Okruglim stolom mogao pojaviti iko iz vojnog vrha. Ministar odbrane i nacelnik Generalstaba cutanjem su ignorisali poziv, dok je Nebojsa Pavkovic, u ovom casu verovatno najfrekventnije ime na domacem politickom poligonu, poslao pismo organizatoru (i to je vec nesto!), dakako, odbijajuci poziv ne na bas narocito inteligentan nacin – ali, sa stajne tacke aktuelnog generaliteta, odbijajuci ga jednom floskulom koja koliko-toliko moze da funkcionise na formalno-logickoj ravni: kako je Centar za civilno-vojne odnose »uskostranacki« orijentisan, a da »Ustav SRJ zabranjuje stranacko angazovanje pripadnicima VJ«.
Ovakav odnos generala i ministra vojnog jos je jedan u nizu dokaza da generali, narocito oni iz prve postave, igraju strogo po taktu trubackog orkestra Slobodana Milosevica.
Razbaskarivsi se po velikom tematskom prostranstvu, ucesnici okruglog stola naceli su veliki broj pitanja o Vojsci Jugoslavije i oko nje, ali su se ta pitanja, ipak, vise ili manje neposredno vrtela oko stozerne teme: (de)politizacija Vojske Jugoslavije. Ovde bismo da pomenemo samo neke teze pomenute u raspravi, pri cemu sebi dajemo slobodu da pojedine medju njima, tek u elementarnim obrisima, prokomentarisemo.

Ali, pre toga, evo jedne digresije: potpisnik ovog teksta stekao je utisak da ucesnici ove sesije pod pojmom (de)politizacije vojske razumeju razlicite stvari, pa je i razgovor za Okruglim stolom u jednom trenutku mogao nalikovati decjoj igri gluvih telefona.
Krajnje pojednostavljeno receno, iz vojne sociologije je poznato da medju institucijama politicke zajednice jedino vojska raspolaze masivnim nasiljem. Ali, vojska ne treba da je socijalno i politicki izolovana iz politicke zajednice u nekakav rezervat (JNA je bila, na primer, tako izolovana sve dok ju nije osvojio S. Milosevic!), pa da sama odlucuje o upotrebi nasilja – vec o tome ima da odluci politicka vlast. Buduci, medjutim, da u vojnoj sferi postoje i takvi poslovi koji po samoj svojoj prirodi ne mogu biti dostupni javnosti – to odnosi izmedju drzave i njene vojske moraju biti vrlo brizljivo uredjeni, tj. nadzor politicke vlasti nad vojskom trebalo bi da bude institucionalizovan, formalno pravno uredjen, odmeren i efikasan.
Dogodi li se da civilna vlast drzi vojsku pod velikom kontrolom, odnosno ako politicke odluke sezu duboko u strukturu i u strogo strucnu sferu vojne organizacije, a bez strucne vojne ekspertize – na delu je politizacija vojske. Obrnuto: ako izostane kontrola politicke vlasti nad vojskom ili je ta kontrola manjkava – govorimo o militarizaciji drustva. I jos nesto: ma koliko izgledalo paradoksalno, ti procesi ne moraju nuzno da budu inkompatibilni. Naprotiv, mogu ici uporedo, tj. moguce je da vojska bude krajnje politizovana a drustvo militarizovano, o cemu nam zorno svedoce nastanak i odrzavanje totalitarnih, diktatorskih i autoritarnih rezima.
Vratimo se Okruglom stolu i domacem politickom buvljaku.
Dakle, u raspravi za Stolom cule su se i ove teze: da se Vojska Jugoslavije samovoljno mesa u politiku: da je ona bila i ostala partijska vojska; da je od ’91. pa naovamo konstantno bila na politickoj sceni sa koje nije ni silazila; da je, prema jednima, depolitizovana, prema drugima nije; da je, opet prema jednima, izgubila sve ratove, dok prema drugom misljenju ovaj potonji, kosovski rat, ako nije dobila, nije ni izgubila (teza rasprostranjena i u Generalstabu VJ); da se ova vojska ipak sustinski razlikuje od JNA; da je VJ nuzno modernizovati i profesionalizovati; da parlament i javnost treba da uspostave kontrolu nad vojskom; da postoji velika opasnost da bi vojska mogla biti ponovo zloupotrebljena na domacoj politickoj sceni, etc.
U javnim nastupima, i nasi celni generali tvrde kako je Vojska Jugoslavije »dosledno depolitizovana« i da drzi ekvidistancu prema svim politickim strankama. To, najzad, tvrdi i Momcilo Perisic, bivsi nacelnik Generalstaba, i to sa takvom samouverenoscu kao da je on amnestiran od ikakve odgovornosti za to sto iz vojnog vrha danas stizu pretnje kako ce Vojska silom braniti aktuelni rezim; razume se, pretnje su uvijene u celofan, pa jos sa masnicom: kako ce oni, je li, braniti »ustavni poredak«, odnosno kako su oni uz »Svog Vrhovnog Komandanta«! Zaboga, a uz koga drugog i da budu, sto bi rekao general Nebojsa!
Zanimljivo je da su ucesnici u dijalogu za Stolom govorili o potrebi depolitizacije vojske i o njenim nuznim drugim menama kao da u nas cveta model zapadne demokratije. Osim ako se nisu ravnali prema tvrdnji saveznog nam Predsednika kad je ovaj nedavno otvarao cudotvorne radove na obnovi zemlje – kako je nasa drzava »najslobodnija i najdemokratskija zemlja na svetu«, a njena vojska, opet, »najbolja vojska na svetu«!
Hocemo reci: iluzorno je govoriti o bilo kakvim promenama na tragu savremenih vojnih trendova u Vojsci Jugoslavije i o njenom podvrgavanju pod nadzor civilne vlasti po uzoru na razvijena demokratska drustva – bez sustinskog demokratskog preobrazaja drzave (republickih i savezne), bez takvog elektorata, javnog mnenja, slobodnih medija i dr. pomocu kojih cinilaca drustvo ima da kontrolise drzavu! Bez tih pretpostavki nema mnogo smisla ni raspravljati o tome da li nam je danas potrebna brojno ovolika ili onolika armija, ovako ili onako strukturisana i naoruzana; takva rasprava mnogo je vise anticipacija neke nove vojske u nekoj novoj drzavi i u nekom vremenu koje neminovno mora doci, najavljuje se.
Inace, prema nasem misljenju, Vojska Jugoslavije bila je sve vreme svog bitisanja kontaminirana politikom (sto je veoma lako dokazati!), a danas je, jednostavno kazano, postala talac vladajuce nomenklature Slobodana Milosevica. Zato ne verujemo da su tacne tvrdnje kako se Vojska Jugoslavije preko svog generaliteta samovoljno mesa u procese na domacoj politickoj sceni. Naprotiv, drzimo da generali to cine po naredjenju krnje Vrhovne komande (a sve u njenu korist!), a da naredjenja izvrsavaju ponesto mozda iz ideoloskih, a mnogo vise iz karijeristickih i drugih licnih interesa.
Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Draskovic onomad je na mitingu (u organizaciji opozicije, dakako) u Nisu izravno prozvao i generale VJ, upozoravajuci ih da im »narod nije dao cinove« da bi cinili to sto cine i govorili to sto govore, vec zato da »sluze otadzbini«! Naravno da g. Draskovic dobro zna da narod ima veze sa njihovim cinovima koliko i sa cinovima generala, recimo, u ruskoj armiji. Danasnji generalski kor (nakon sto je onaj bivsi pometen celicnom metlom!) iskljucivo je izbor predsednika Slobodana Milosevica.
I ne samo to: Slobodan Milosevic, sto neposredno sto posredno, gospodari kadrovskom politikom u Vojsci Jugoslavije. I upravo je to onaj najosetljiviji kanal kojim je vladajuca nomenklatura u Srbiji i SRJ prodrla duboko u tkivo Vojske Jugoslavije i drzi je u misolovci.
Stavise, skloni smo tvrdnji da – osim sto politicka elita kontrolise VJ tako sto je ova, rekosmo li, temeljno politizovana i »po frontu i po dubini« – nase je drustvo dobrano uronjeno u militarizam i to na nacin kakav je tesko naci igde na svetu. Ova ce se tvrdnja mozda mnogima uciniti svetogrdnom. Ali, neka zastanu nad cinjenicama koje su vidljive i golim okom. Osim raznih paravojski, koje su uvek do sada na zov ratne trube uskakale u »dobrovoljacke« uniforme i svrstavale se pod komandni steg Generalstaba VJ, odnosno Staba Vrhovne komande (sto Vojsci Jugoslavije bas i ne moze da sluzi na cast i diku, buduci da tragovi ovim »junacima« cesto smrde »necovjestvom«!) – srbijanska je policija formacijski strukturisana i organizovana, obucavana i naoruzavana po principima tipicne vojne organizacije. Uz to, ima li se na umu i njena brojnost – onda se bez imalo preterivanja moze zakljuciti da je policija Srbije – paralelna vojska.
U Crnoj Gori, pak, slika je drugacija: buduci da je manja federalna jedinica prakticno ekskomunicirana iz procesa odlucivanja narocito o ratnoj (zlo)upotrebi Vojske Jugoslavije (u Vrhovnom savetu odbrane, alijas Vrhovnoj komandi sve vreme se odlucivalo bez crnogorskog predsednika, ustavno ravnopravnog clana tog izuzetno vaznog tela), i buduci da jedinice VJ stacionirane na teritoriji te republike predstavljaju konstantnu pretnju u smislu da ce one, po nalogu iz Beograda, oboriti tamosnju legalno izabranu vlast i »uspostaviti red« – Vojska Jugoslavije se u velikom delu crnogorske populacije ne prihvata kao »svoja«, a tamosnja je policija, vec i po odbrambenim refleksima, neminovno poprimila bitne atribute vojne organizacije.
Dakle, u jednom karikaturalnom provizorju od drzave, kakve su Srbija i SR Jugoslavija, ne moze se ni od vojske ocekivati da bude ikona. Ali u teskim, prelomnim vremenima, vremenima velikih politickih previranja, u kakvom se kotlu danas kuva narocito srbijansko drustvo, vojska bi mogla da odigra izvanredno pozitivnu ulogu, barem mislimo na staresine na nizim spratovima vojne hijerarhije i na vojnicku populaciju, ako je vec vojna elita zalegla iza »Svog Vrhovnog«. Mislimo ponajpre na to da na svaki nacin VJ spreci novo krvoprolice. Ako, ipak, bude morala da se opredeljuje, zasto bi bila »poslednje sredstvo« u odbrani rezima, zasto ne bi stala na stranu demokratije?! Tako bi se jedino i oslobodila teske hipoteke koja se cula i za Okruglim stolom: kako Vojska Jugoslavije »stalno okrece oruzje na svoj narod«!

Stipe Sikavica  


 
© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar