"Republika"

	Broj 220

*Prevod* Oprostaj sa XX vekom Oprastamo se od XX veka u uverenju da se sa tim trenutkom nista ne zavrsava, cak naprotiv, da je nas vek oziveo niz sila, pojava i fenomena koji ce se mozda u potpunosti razviti tek u sledecem stolecu *Risard Kapuscinjski* Promena vekova, a u nasem slucaju i era, do koje ce prema jednima doci – 1. januara 2000, a prema drugima – 1. januara 2001, najverovatnije nece izazvati nikakve potrese u prirodi. Nebo nad nama nece se srusiti, nijedna zvezda nece pasti niti pretvoriti zemlju u pepeo. Takodje poznajem velika prostranstva sveta ciji stanovnici nece obratiti na ove datume vecu paznju. Muslimani – kojih je vec vise od milijardu – nalaze se u skladu sa svojim kalendarom u XIV veku. Stotine miliona pripadnika drugih religija imaju svoje, drugacije mere za racunanje vremena. Samo u nasem hriscanskom, evropskom–zapadnom krugu kulture je kraj XX veka i II ere. Pa ipak, ovaj momenat ima samo simbolicno znacenje, a uverenje u njegov znacaj ogranicava se samo na nas zapadnoevropski svet. Dogadjaji koji su se dogodili u XX veku imaju globalnu dimenziju, jer su njihov obim i posledice obuhvatili citavu planetu. Ako uzmemo i uporedimo mape sveta s pocetka i kraja XX veka, videcemo da su to dve potpuno razlicite mape. Na prvoj od njih svet je podeljen na dva izrazita dela. Prvi je, recimo, istaknut crvenom bojom. Odmah vidimo da je te boje malo, da se ne radi o velikoj grupi drzava. Odnosno, radi se o malim, ali najvaznijim drzavama. Ta grupa vlada planetom, vlasnik je kolonija, osvojenih i zavisnih teritorija. Druga, ogromna grupa obelezena je, recimo, zutom bojom. Ta velika prostranstva nase zemljine kugle naseljavaju zavisni narodi, podanici, liseni svog politickog i drzavnog subjektiviteta. Ako posle 100 godina uzmemo u ruke aktuelnu mapu, koja registruje stanje stvari s kraja veka, videcemo da je njena boja jedinstvena, da se na nasoj zemljinoj kugli danas nalazi skoro 200 formalno nezavisnih drzava. To je znacajna evolucija koju je u nasem veku izvela istorija: nekoliko milijardi nasih sestara i brace udostojeno je da budu gradjani svojih suverenih drzava. Tako nesto se nije dogodilo u istoriji covecanstva i nece se dogoditi. Tu teznju ka slobodi i nezavisnosti, koja je krunisana uspehom, i obuhvatila je brojne narode planete, posebno od polovine XX veka, pratila su dva procesa dosad nevidjenog ranga. Prvi je bila velika, groznicava, dinamicna trka stanovnistva svih kontinenata iz sela u grad, shvacena kao teznja, sansa za popravljanje zivotnih uslova. Nasa zemlja, koja je u pocetku veka bila planeta ratara – oraca i pastira (oni su cinili 95% stanovnistva) – sada je svet naseljen pre svega stanovnicima gradova. Mogli bismo reci da se u savremenom svetu bore dve suprotne struje, odnosno – tendencija ka integraciji nase planete i tendencija njene dezintegracije Drugi proces je bio pretvaranje rasutih, nepovezanih skupina, regionalnih zajednica i drugih skupina u veliko masovno drustvo, koje su veoma pronicljivo i precizno opisali Ortega i Gaset i Erih From, a i neki drugi. Uoblicavanje covecanstva u vidu masovnog drustva omogucilo je nastanak velikih drustvenih pokreta koji su dvaput potresli nas vek – u vidu Prvog i Drugog svetskog rata, ispunjavajuci citav nas vek burnim i razarajucim nizom revolucija, lokalnih i gradjanskih ratova, pobuna i prevrata. Istovremeno, ove dezorijentisane mase bez korena, koje su na pragu veka koji se zavrsava naglo ispunile scenu sveta, svojom nezreloscu i frustracijom olaksale su nastanak i razvoj totalitarnih sistema – nacizma i komunizma – najveceg organizovanog zla novog veka, koji se trudio da citave generacije svojih podanika gurne iza zica koncentracionih logora i gulaga. Istaknuti britanski istoricar Majkl Bajdis nazvao je nas vek »vekom masa« (The Age of the Masses). Zemaljsku kuglu, koju je pocetkom veka nastanjivalo nesto vise od milijardu ljudi, sada nastanjuje preko 6 milijardi. Covecanstvo koje se nekad kretalo po pustim mestima planete u malim rasutim grupama, iznenada se pretvorilo u mravinjake na ulicama gradova, guzve na putevima sveta. Svuda se pojavljuje »usamljena gomila«, koju je veoma sugestivno opisao Dejvid Risman. Usamljena, neukorenjena u tradicionalnoj kulturi i sredini, koja trazi novu zajednicu i identitet. Ta gomila postala je lak plen za sve vrste ideologa, laznih proroka, demagoga, populista, diktatora. Clan tog masovnog drustva, siv, prosecan, anoniman covek s ulice zapravo je glavni junak takoreci cele savremene knjizevnosti. I upravo on – junak Sinklera i Eliota, Muzila i Gojtisola – sada ulazi u XXI vek. Epoha koja ga je stvorila i dala mu niz lako prepoznatljivih crta. Pre svega nedostaje mu osecanje sigurnosti. Njegovu veliku potrebu i ceznju predstavlja zelja za oslobadjanjem od straha. To osecanje sigurnosti i snage pruza zajednica, s kojom se identifikujemo, a identifikujemo se preko zajednickog jezika, tradicije, religije, obicaja. Pripisujuci im izuzetne crte i vrednosti. Od tog prihvatanja svoje izuzetnosti samo je korak do prihvatanja svoje superiornosti. Do straha da ce je drugi osporavati ili unistiti. Odnosno, do osetljivosti na druge – do nepoverenja, sumnje i na kraju do neprijateljstva. Do spremnosti za borbu na zivot i smrt. Do osvete, do volje za unistenjem protivnika, cak do njegovog nestanka. Ukratko, ovo su etape nastajanja nacionalizma, arogancije i sovinizma, etnicke mrznje, progona i drugih prezira; nacionalizma, odnosno jedne od onih mora XX veka, sa kojom cemo, nazalost, uci i u XXI vek. Uopste, oprastamo se od XX veka u uverenju da se sa tim trenutkom nista ne zavrsava, cak naprotiv, da je nas vek oziveo niz sila, pojava i fenomena koji ce se mozda u potpunosti razviti tek u sledecem stolecu. Ako bismo hteli da nadjemo nekakav zajednicki imenitelj za sve te procese oko nas, za te transformacije i preobrazaje koji se odvijaju na nase oci, mogli bismo reci da se u savremenom svetu bore dve suprotne struje, odnosno – tendencija ka integraciji nase planete i tendencija njene dezintegracije. Danas, posle dekolonizacije i zavrsetka hladnog rata linija podele prolazi izmedju onih koji zive u izobilju i onih koji su osudjeni na hronicnu bedu, a cesto i glad Pojava te dve struje takvog intenziteta i izrazitosti upravo u XX veku bila je moguca zahvaljujuci tome sto je – prvo, tokom poslednjeg veka doslo do gigantskog razvoja u oblasti komunikacija, koji je prvi put u istoriji ukinuo pojmove kao sto su prostor i vreme, omogucujuci smanjivanje nase planete do velicine »globalnog sela«, sto je stvorilo uslove za integraciju sveta – istovremeno – drugo, neverovatan tehnicki napredak i razvoj nauke pokazali su narodima da nisu sami na svetu, da je ovaj multikulturan, multireligijski i multirasni. Na ovo otkrice Drugog covek je reagovao sokom, odbojnoscu, izolacijom, uverenjem da ako hoce da se spase mora da se ogradi, izoluje, zatvori u svoju rupu. Sok izazvan otkricem raznorodnosti sveta, njegovom ispunjenoscu, gustinom i odredjenom nepojmljivoscu u mnogim slucajevima doveo je do njegovog odbacivanja, teznji do zatvaranja, bekstva u skansen (etnoselo). Tako je u XX veku rodjen jedan od paradoksa savremenosti, koji ce posve sigurno odredjivati i stvarnost buduceg veka. Paradoks koji se sastoji u sledecem: da – s jedne strane – komunikacija, elektronika, energija kapitala, masovna proizvodnja, pop kultura, ekoloski projekti, vladavina mira u svetu – deluju u korist integracije nase planete, a istovremeno svi nacionalizmi, fundamentalizmi, integrizmi, etnicke mrznje i klanovski sovinizmi guraju stanovnike nase planete u pravcu dezintegracije, sukoba, uzajamne otudjenosti. Jedan od osnovnih dezintegracionih cinilaca nase planetarne porodice – jer se nalazimo u razdoblju prelaza iz masovnog u planetarno drustvo – jeste nepravedna podela dobara izmedju bogatih i siromasnih. Dok je na pocetku XX veka osnovna podela sveta bila podela na nezavisnu manjinu i zavisnu vecinu, polovinom veka osnovna podela je podela na narode koji zive u demokratiji i one koji zive pod vlascu diktatura i autoritarnih rezima. Danas, posle dekolonizacije i zavrsetka hladnog rata linija te podele prolazi izmedju onih koji zive u izobilju i onih koji su osudjeni na hronicnu bedu, a cesto i glad. Ta linija prolazi preko cele nase planete, kao i unutar vecine drustava, cak u razvijenim zemljama. Dovoljne su dve cifre da bismo postali svesni zabrinjavajuce ostrine i ozbiljnosti problema: prvo, imetak 358 milijardera u svetu nadvisuje godisnji dohodak oko 3 milijarde ljudi i, drugo, duzina zivota u zemljama Treceg sveta dvostruko je kraca od duzine zivota u zapadnim zemljama. Na jednom kraju – depresivna prekomernost, preobilje, nagomilanost, bogatstvo, nad-produkcija, potop robe siroke potrosnje i drangulija; na drugoj – beda, slamovi, prazni lonci, prazni dzepovi, nestasica, odsustvo svega, a cesto i – glad. I nikakve mogucnosti da se ta distanca skrati, provalija ispuni. Pozdravljamo vek u kojem je doslo do ogromnog ubrzanja tempa zivota, u kojem se razvio kult brzine i novine. U konkurenciji izmedju vrednog i novog apsolutno pobedjuje novo. Sve podleze prinudi inovacije. Novina i Inovacija su boginje naseg vremena. Ovaj ludi tempo dogadjanja i jurnjava za novinom donose poplavu prosecnosti i tuzne osrednjosti, ukidaju sve hijerarhije, relativizuju sve vrednosti. Nemamo cak vremena da o tome razmislimo ili promislimo elementarne stvari. Istovremeno, stvarnost zahteva od nas stalnu budnost misljenja, neprestano trazenje odgovora na sve novija i novija pitanja, ciji broj i vaznost stalno rastu. Danas se oprastamo od XX veka koji sva osnovna pitanja Evrope ostavlja otvorenim i neresenim. Gde danas prolaze njene granice? Ima li Evropa svoj identitet? Kako je definisati? Sta povezuje burzuja iz Ciriha s jucerasnjim kolhoznikom iz Tbilisija? Ako tom burzuju kazete da su on i kolhoznik Evropejci – on ce se naljutiti, ali i ako onom seljaku kazete da nije Evropejac – takodje ce se naljutiti. Ko je od njih dvojice u pravu? Ta pitanja su posebno aktuelna danas, nakon zavrsetka hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Druga tema je – mesto Evrope u novom, multikulturnom, policentricnom svetu. Pet stotina godina Evropa je suvereno dominirala, bila je neosporno centar sveta, nasoj planeti odredjivala je ritam, pravac razvoja, dok su njene institucije i stil misljenja bili uzor svim narodima planete. Medjutim, u XX veku zapocela je detronizacija Evrope. Osim velikih dostignuca Evrope, ovaj vek je dokazao – kako pise Georg Stajner – »da i u njenoj kulturi postoje genocidni impulsi«, da je u ovom veku na poljima i u gradovima naseg kontinenta izginulo preko 70 miliona ljudi. Nijedna civilizacija kao evropska nije se ispoljila tolikim kontrastima izmedju dobra i zla. Danas ulazimo u novi vek, koji je, posebno za Evropu, tezak izazov. Mora naci novo mesto i ulogu na nasoj planeti. A to nece biti lako. Stanovnistvo Evrope je s obzirom na uzrast sve starije i starije. Procenat stanovnistva Evrope se u odnosu na druge kontinente stalno smanjuje. I najvaznije – na drugim kontinentima cvetaju i jacaju civilizacije, koje se vec danas smatraju modelima buducnosti. Centar sveta napusta Evropu i preko Atlantika lagano se prebacuje prema Pacifiku. Medjutim, bez obzira na sve promene, izazove i kruzenja sveta, problem kulture ostaje uvek isti, odnosno nepromenljiv: treba sacuvati coveka, s celokupnim njegovim potencijalnim unutrasnjim bogatstvom, omoguciti mu da razvije energiju u pravcu dobra, razumevanja drugih i punoce covecnosti. Izlaganje na 66. medjunarodnom kongresu PEN kluba u Varsavi (15–20. jun 1999) S poljskog prevela Biserka Rajcic Autor je slobodan novinar i autor vise knjiga koje su prevodjene na mnoge svetske jezike (i na nas jezik)

Posaljite nam vas komentar