Posleratne reforme u Jugoslaviji promovisale su cetiri privredna pravca: evropski u Crnoj Gori, drzavno-komunisticki u Srbiji, ratno-kapitalisticki na Kosovu i odbranaski u Vojvodini. Svi su za sada pod senkom generalskih uniformi i upozoravajucih poklica njihovih vlasnika da je herojskom borbom ocuvano jedinstvo, suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije.

Stanje ratnog mira

Federalno-srpski rezim racuna na obnovu i razvoj »sopstvenim snagama« i, sudeci prema izjavama celnika obe vlade, to je definitivna opcija koju nastoje da artikulisu kroz »u ratu stvorenom jedinstvu«. Ni posle 40 dana od rata kabineti Momira Bulatovica i Mirka Marjanovica nisu, doduse, uspeli da redefinisu ni ekonomsku politiku do kraja godine, ali njihovi potezi sugerisu da najavljeni reformski paketi mera nece preci limit radikalne kozmetike ratnog programa o presipanju iz praznog u suplje. Kao i pre rata, Vlada Srbije se budzetskim dinarom najvise okomila na kragujevacku »Zastavu«, s tim sto je ovoga puta umesto kredita za proizvodnju vozila svakom zaposlenom poslala po dzak brasna od 50 kilograma. Ujedno su tamosnjim radnicima plate smanjene na 450 dinara mesecno, a onima na placenom odsustvu na 300 dinara, dakle na vrednost pomenutog dzaka brasna.
Kljucni potez na republickom nivou bio je Zakon o potvrdjivanju uredaba koje je predsednik republike doneo za vreme ratnog stanja, a kojim je 16 uredbi prvo potvrdjeno a zatim i zvanicno ukinuto. O karakteru cele te ujdurme na prvom posleratnom zasedanju Skupstine Srbije mozda najbolje svedoci poslednji stav clana 2 pomenutog zakona, prema kojem ce se »prekrsajni postupak zapocet po (ukinutim) uredbama okoncati u skladu sa tim uredbama«.
Mehanizam iz uredbi, kojim je drzava sakupljala pare u ratu, Skupstina Srbije je ozivela kroz zakone. Tako ce se dnevnica solidarnosti, isto kao i porezi i doprinosi iz plata, i dalje upucivati u drzavne fondove pre nego sto preostala zaposlena polovina radno sposobnog stanovnistva primi zarade, a penzioneri svoje. Zakonom o obezbedjenju sredstava za obnovu zemlje uvedena je taksa od 0,15 odsto na poslovne transakcije, od koje ce se novac upucivati na racun Ministarstva finansija. Ove odluke Skupstina je donela gotovo mesec dana po okoncanju rata »da bi podstakla obnovu i reforme«.
Nekako u isto vreme kompletirane su zabrane kosovskim izbeglicama da u drzavi »ocuvanog integriteta i suvereniteta«, tacnije na uzem podrucju Srbije, koriste svoja gradjanska i radna prava. Bankama je zabranjeno da isplacuju penzije izbeglicama dok u Srbiji ne steknu stalno boraviste. Onima koji su nameravali da se na dan, zbog penzija, vrate na Kosovo drzava je otezala put zabranom da bonove menjaju za gorivo van mesta iz kojih su otisli. Porodiljama iz juzne pokrajine u Srbiji je uskracena naknada za tek rodjene bebe, zatim je ukinut decji dodatak, a onda je i deci zabranjen upis u skole izvan teritorija koje kontrolise KFOR. Uporedo sa davanjem sve jacih signala rezima da su kosovski gosti nepozeljni na ostatku »jedinstvene« Srbije, republicke vlasti su iz sve snage za iste trazile, na podrucju pod njihovom kontrolom, stranu humanitarnu pomoc.
Ujedno je Borka Vucic, bankarka sa u ratu najvise »zaradjenih« filijala u zemlji, u PKJ porucila da se do dinara i deviza najbrze moze doci na Kosovu. Osim sto je u kontekstu ponasanja srpskih vlasti prema izbeglim Srbima sa Kosova Vucickina izjava krajnje bizarna, suva je istina da celnici srpskog politickog i privrednog rezima mogu da zarade samo na Kosovu, jer su im zapadne zemlje zabranile sve poslove u inostranstvu. Kroz vrata misije UN na Kosovu Vucicka nije uspela ni da proviri, a pravo na sve transakcije sa tamosnjim stranim i civilnim institucijama dobio je Ljuba Mihajlovic, direktor Komercijalne banke, koji je godinama uspesno odolevao pritiscima da udje u klan Borke Vucic.
U Srbiji su iz takozvanog reformskog tima vladajucih kancelarija otpali nezavisni ekonomisti. Koordinator Grupe 17 Mladjan Dinkic upozorio je da ce Srbija sadasnjim tempom »razvoja sopstvenim snagama« tek za 80 godina dostici nivo iz 1989. Strucnjaci Ekonomskog instituta insistirali su na brzim reformama uz podrsku stranog kapitala, a jedan od njih, Nebojsa Savic, predlozio je uvodjenje konvertibilnog dinara (1:1 za DEM), u drugoj fazi prihvatanje evro-valute, a u trecoj ukljucenje SRJ u Evropsku uniju. Zvanicne vlasti, medjutim, tvrdoglavo odrzavaju atmosferu ratnog mira, nastojeci da bar na sitno uzmu neku paru gde god mogu, kako bi sacuvali privid da nesto korisno rade. U tu semu spada i odluka da se gorivo prodaje strancima za devize, po duplo vecoj ceni nego za domace korisnike bonova. Vrhunac cinizma pokazao je Nedeljko Sipovac, savezni ministar za poljoprivredu, kad je odbio zahteve banatskih seljaka za povecanje cene psenice sa 1500 na 2500 DEM po toni, rekavsi da ona i vredi 2500 DEM po zvanicnom kursu od 6 dinara za marku.

Macehinska ljubomora

Za razliku od rezimske idile nacionalnog jedinstva »uz hranu, vodu i struju« u Srbiji, crnogorska vlast zvanicno je zakoracila u reforme evropskog tipa, sa naznakom da ce ih sprovoditi i braniti po cenu odvajanja od SRJ. Stiv Henke, savetnik predsednika Mila Djukanovica, najavio je novu crnogorsku valutu, konvertibilni dinar, koju bi podrzale rezerve DEM, cak vece od mase dinara u toj republici. Veselin Vukotic, autor ekonomskog dela projekta o redefinisanju odnosa izmedju Srbije i Crne Gore, tvrdi da juzna republika nece odstupiti od jacanja trzisnog sistema, povecanja ekonomske efikasnosti privredjivanja i kvalitetnijeg zivota ljudi. Osim sto