Kada smo pocetkom prosle godine objavili knjigu dokumenata »Slucaj« Student, koju je priredio Ilija Moljkovic, mnogi su se pitali o autoru. Posle njegove smrti, 2. jula, u vise novina, i u Politici, objavljeni su prigodni tekstovi prema kojima ispada da je rec o veoma poznatoj, cak »kultnoj« licnosti. Istovremeno, svugde se naglasava da je on bio marginalac, i to na margini margine, da je izuzetno retko dospevao u javnost i tesko sastavljao »kraj s krajem« u tegobnom zivotu usamljenika.
Pre vec pomenute knjige Moljkovic je objavio tri knjige – Bem vam boga usutkanog, U zaptu i Ogledanje s polozajnicima, a nedavno je izasla i cetvrta, Knjizevno politicka ogledanja. Autor je, dakle, pet knjiga. To i nije bas tako malo da bi se smatralo kako je autor nepoznat i izraziti marginalac.
Poznat je, pokazalo se nakon njegovog odlaska s ovog sveta, narocito ljudima iz nekog ranijeg, opet malo poznatog vremena, kada je objavljivao svoje tekstove u Studentu i Vidicima, nekada kreativnim i kritickim sredistima javnog zivota. Pamte ga mnogi kao znalca jezika koji je i pismene opismenjivao, i kriticare kritikovao, zbog cega su ga proglasili »moralnim sudijom«. Postovali su ga i oni koji su prezali pred njegovim jezickim i moralnim cistunstvom. Ostao je u prijateljskoj uspomeni i onima koji su se sa njim sporili. Niko nije toliko koliko on sam platio cenu svojih uverenja.
Licna sudbina Moljkovica slicna je sudbini ideja za koje se zalagao i koje su mnogi delili onda kada je bujala kriticka misao, narocito oko 1968. godine. To vreme, ideje i ljudi koji su ga cinili, potisnuto je iz javnog pamcenja. Razlozi su razliciti. Vlast, koja je bila ugrozena pokretom kritickih intelektualaca, nastojala je da ih razbije i preda zaboravu, a pretendenti na vlast su se sablaznjivali od »pomahnitale utopije« i imali svoje razloge da izbrisu tragove kritike i pobune. Istrajavanje u kritickom misljenju u nadolazecem vremenu totalitarnih ideologija izgledalo je rizicno. U takvim okolnostima najgore prolaze ljudi poput Ilije. I ono sto je nudio za objavljivanje, nije bilo objavljivano. Kako danas pise jedan od njegovih bliskih prijatelja, u svom listu nije objavljivao Moljkoviceve priloge jer se zbog takvih tekstova »tada islo u zatvor«. Rizici zaista nisu bili mali. Ali, strah je, izgleda, veci od rizika, toliko veci da se nije bas uvek pouzdano razabirala realna mera rizika. Naime, nije se bas zbog svakog kritickog teksta islo u zatvor, ali se moglo izgubiti urednicko mesto, udeo u javnom zivotu i kakvo-takvo napredovanje u sluzbi i drustvu. Tako su se i sami marginalci uzajamno marginalizovali, i postajali cudaci na razlicite nacine.
Knjiga dokumenata koju je nas list objavio (inace, bila je spremna za objavljivanje jos 1970. godine) svedoci o retkoj istrajnosti ozloglasenih »utopista« da brane jednu od temeljnih tekovina civilizacije – slobodu stampe – kao i o odlucnosti antidemokratske vlasti da je ugusi i zatre. Moljkovic je to znao i onda i sve vreme svog zivota. I ravnao se prema tom saznanju i vlastitom uverenju. Bas to je mnogima daleko i strano, bilo i ostalo, pa im dobro dodje da marginalizaciju proglase za neciju licnu odluku i odliku.
I u osobenjastvu, sve dalje od javne scene, sudeci po onome sto je objavio i za sobom ostavio, u rukopisima i nepreglednoj dokumentaciji, Ilija Moljkovic je kriticki pratio zbivanja i na njih reagovao. Nije jedini koga nismo valjano culi ili nismo ni znali da postoji i takav glas, stav i covek.
Ugasilo se ne samo jedno pero vec i retka istrazivacka i dijaloska strast.
Istinski prijatelji, kojih i nije bas malo, najbolje znaju, pored njegovih najblizih, sta nam je on sve ostavio i koliko smo njegovim odlaskom izgubili.