"Republika"

	Broj 218-219

*Dijalog* Odgovornost i krivica Moralni razlozi za pripisivanje odgovornosti grupama Polazeci od toga da je pripisivanje odgovornosti ljudska praksa koja se ne ogranicava samo na pripisivanje odgovornosti pojedincima, vec se vrlo cesto odnosi i na pripisivanje odgovornosti drzavama kao i korporacijama, Virdzinija Held pokusava da iskljucivo na moralnim osnovama nadje razloge za usvajanje i prihvatanje ove prakse smatrajuci da je iz cisto moralnih razloga bolje prihvatiti nego odbaciti postojanje kolektivne odgovornosti nekih grupa. Posto je unapred diskvalifikovala sve one argumente koji ne bi predstavljali striktno moralne razloge za kolektivnu odgovornost (ili razloge protiv nje) i posto je naglasila da argumenti koji polaze od »lingvistickog nominalizma i metafizickog individualizma« ne mogu biti presudni u raspravi o kolektivnoj odgovornosti i moja analiza njenog teksta ce se drzati onog okvira koji je ona propisala. Prevashodni cilj ce mi biti da pokazem da ne postoji nijedan dovoljno jak moralni razlog za prihvatanje kolektivne odgovornosti i da je opasnost od zloupotrebe, ukoliko se prihvati kolektivna odgovornost, daleko veca od navodne koristi koju Virdzinija Held brani. Kada pominjem zloupotrebu ovog pojma govorim o tome da mi se cini da je sam pojam kolektivne odgovornosti zgodan pojmovni konstrukt koji i jeste namenjen za sve vrste zloupotreba. Virdzinija Held je u svom tekstu pokusala da navede primere valjane upotrebe tog pojma. Argumenti koje je navela za navodnu korisnost tog pojma i na osnovu kojih bi pojam kolektivne odgovornosti trebalo da bude opravdan i legitimno primenjivan, deluju mi krajnje neubedljivo. Sto se tice uobicajene prakse koja je rasprostranjena u svakodnevnom jeziku, isto kao i u pravnom, da se odgovornost pripisuje i drzavama i korporacijama za njihovu odredjenu politiku, jedino sto mogu da primetim jeste da je to divan primer jezicke ekonomicnosti s jedne strane i izostavljanje imenovanja stvarnih krivaca, s druge strane, ali o tome cu nesto opsirnije govoriti dalje u tekstu. Kao sto Virdzinija Held dobro primecuje, grupe se razlikuju po stepenu organizacije, odnosno po tome da li u njima postoji jasno odredjena procedura za donosenje odluka. Drzave i korporacije bi bile grupe sa jasno definisanim procedurama za donosenje odluka, dok bi slucajan skup ljudi na obali reke, koji posmatraju kako se neka osoba davi, spadao u onu grupu koja nema ustanovljene procedure za donosenje odluka. Etnicke, kulturne i nacionalne grupe ne bi spadale ni u grupe sa jasno utvrdjenim procedurama odlucivanja, ali ne bi spadale ni u slucajne skupove. Napravivsi ovu podelu grupa, Virdzinija Held neopravdano brzo zakljucuje da su »drzave i korporacije medju prvim kandidatima za grupnu odgovornost« dok ce se odgovornost slucajnih skupova podeliti »medju clanovima grupe«¹(koji su mirno, u prethodno navedenom primeru, posmatrali davljenje). S drugim delom ovog zakljucka, koji govori o podeli odgovornosti izmedju pojedinaca, mogla bih da se slozim, ali bih dodala da je formulacija, u najmanju ruku, »neoprezna«. Odgovornost grupe ljudi, koja mirno posmatra davljenje, nece se podeliti izmedju ljudi koji su bili prisutni, jer ako se u ovom kontekstu upotrebi rec »podeliti« moze izgledati da se time odgovornost svakog pojedinca u toj grupi »umanjuje«. Svako od prisutnih jeste odgovoran za svoje nedelovanje, a to sto je bio zajedno sa drugima niti uvecava niti smanjuje njegovu individualnu odgovornost. Govoriti o bilo kakvoj podeli odgovornosti u ovom slucaju lici na vrlo poznati psiholoski mehanizam koji radi na zapanjujuce logican nacin, a ide otprilike ovako: »Nisam bio samo ja tu. Dakle, nisam samo ja kriv. Dakle, krivi su svi«. I posle tog zakljucka pojedinac odlazi da spava snom pravednika. Cini mi se da Virdzinija Held nije ni zelela da tvrdi nesto o umanjenju odgovornosti i stoga sam rekla da je njena formulacija jedino neoprezna, ali ne i da je zakljucak neispravan. S prvim delom zakljucka stvar stoji nesto drugacije. Iz teze da su drzave i korporacije grupe sa jasno utvrdjenim procedurama odlucivanja ne sledi tako ocigledno da su one prvi kandidati za kolektivnu odgovornost. Cini mi se da je slucaj upravo obrnut. Upravo zahvaljujuci tome sto je poznata procedura odlucivanja u tim grupama, lakse je utvrditi i navesti imena i prezimena svih ljudi koji su direktno odgovorni za neko delovanje ili nedelovanje. To sto se obicno govori o krivici IBM-a, General Motors-a, SAD-a ili Nemacke ne dokazuje niti opravdava postojanje kolektivne odgovornosti grupa koje stoje iza tih imena, vec takva vrsta govora moze biti inspirisana razlicitim motivima. Ili je suvise naporno nabrajati sva imena ljudi koji su individualno odgovorni za nesto, ili ih jos uvek ne znamo, ili prosto otvaramo sebi jedan put preko kojeg cemo sa kolektivne odgovornosti jedne drzave lako preci na kolektivnu krivicu pripadnika te drzave, zatim cemo lako opravdati nasu mrznju prema drzavljanima te drzave i nase razmisljanje ce nadalje ici dobro utabanom stazom. S obzirom na izabranu temu, Virdzinija Held je u svom tekstu najvise paznje posvetila etnickim grupama i problemu da li se etnicke grupe mogu smatrati moralno odgovornim. Virdzinija Held se poziva na Lerija Meja koji raspravu o kolektivnoj odgovornosti vodi na paradoksalan nacin razmatrajuci, u stvari, problem za sta sebe konkretan pojedinac koji pripada jednoj zajednici treba smatrati odgovornim. Mej, naime, kaze »da bi ljudi trebalo da sebe vide kao delom odgovorne za zla koje izvrsava njihova zajednica, ili koje se unutar nje desavaju«,² a Virdzinija Held dodaje da ce praksa u kojoj ljudi sebe vide kao delom odgovorne umanjiti ogromne stete koje grupe izazivaju. Iako stalno ponavlja da odgovornost pojedinaca nikada nije ista i da su, naravno, u slucaju nekih zala neki odgovorniji od drugih, ovo insistiranje na tome da se pripadnici jedne grupe moraju osecati krivim za ono sto se u toj grupi desava, ili da radi opsteg dobra treba da preuzmu na sebe odgovornost, deluje mi kao stara utilitaristicka prica da je dobro zrtvovati nevinog coveka ukoliko ce to da dovede do dobrih rezultata (iako nikada ne postoji lagodna matematicka izvesnost da ce takav postupak zaista dovesti do bilo kakvog dobra). Natovarivati nekome na vrat breme odgovornosti za ono za sta on sigurno nije odgovoran, ili ga pozivati da se oseca krivim, deluje mi bas kao najbolji korak u sirenju etnicke mrznje. Upravo zbog toga sto kvantifikator »neki« u zakljucivanju vrlo lako isklizava u »svi«, od iskaza »neki su odgovorni« lako dobijamo iskaz »svi su odgovorni«. Iako i Mej i Heldova izbegavaju pricu o kolektivnom kaznjavanju, vec se zadrzavaju samo na preuzimanju odgovornosti i osudi, a buduci da verovatno niko od njih nije spreman da u bilo kojem obliku opravda »kolektivnu odmazdu«, mislim da njihov apel da pojedinci u grupi preuzmu odgovornost za ono sto nisu pocinili (upravo kao i oni koji su to pocinili), deluje kao idealna priprema terena za opravdavanje kolektivne odmazde, sto bi predstavljalo ujedno i jedan od najboljih primera zloupotrebe pojma kolektivne odgovornosti. Ipak, Virdzinija Held ne pravi ovako grubu gresku. Ona vrlo cesto kroz tekst napominje da je tzv. dedukcija od kolektivne odgovornosti na individualnu odgovornost pojedinca koji pripada toj grupi krajnje neopravdana i da ta tzv. dedukcija nikada nije stvar logike. Rasprava o tome da li pojedinac moze biti izuzet iz osude koja je upucena grupi, na koju se Virdzinija Held ukratko osvrce u svom tekstu, veoma je bitna, ali je pogresno postavljena i to iz jednog jedinog razloga. U formulaciji pitanja da li pojedinac moze biti izuzet iz osude koja je upucena grupi vec se pretpostavlja ono sto je trebalo prethodno opravdati a to je »osuda upucena grupi«. Problem individualne odgovornosti pojedinca je veoma vazan, ali pravo pitanje glasi ne da li pojedinac moze izbeci osudu upucenu grupi vec koje bi pojedince iz jedne grupe trebalo osuditi, a koje ne, ili koji pojedinci iz jedne grupe jesu odgovorni i u kojem stepenu, a koji nisu. U preispitivanju odgovornosti i stepena odgovornosti pojedinca, vise teoreticara (kao sto su Dzoel Fajnberg i Hauard Mekgrej, na koje se Virdzinija Held poziva) slaze se pod kojim uslovima pojedinci ne moraju smatrati sebe odgovornim za ono sto ostali pripadnici njihove grupe rade makar to bio i veci broj pripadnika te grupe. Prvi uslov je da se pojedinac ogradi ili aktivno suprotstavi moralno neispravnim delima, propustima, politici ili praksi svoje grupe. (Kao primer Virdzinija Held uzima bele juznjake koji su se ogradjivali od prakse izdvajanja crnaca u odvojene skole, cekaonice itd., tokom perioda kada je izdvajanje bilo pravilo u juznim drzavama SAD-a.) Medjutim, samo ogradjivanje ne mora biti dovoljno posto neko moze da ucestvuje u praksi kojoj se suprotstavlja u isto vreme kada joj se suprotstavlja. Takav covek bi trebalo da se smatra ipak delimicno odgovornim za ono sto se desava u njegovoj okolini. Naravno, takav covek ne moze biti u istom stepenu odgovoran kao onaj koji aktivno podrzava ili cak ucestvuje u onim losim delima koja neki pripadnici ili vecina pripadnika njegove grupe cini. Mislim da je ova rasprava oko odgovornosti pojedinaca i njihovog oslobadjanja od odgovornosti veoma vazna, ali da ona nije relevantna za ono sto Virdzinija Held pokusava da dokaze. Rasprava o problemu etnicke mrznje, kojoj Virdzinija Held daje poseban znacaj, je, takodje, veoma bitna. Medjutim, mislim da ta rasprava moze da pruzi mnogo vise kontraargumenata njenoj osnovnoj tezi da je kolektivna odgovornost opravdan pojam nego sto moze da bude upotrebljiva u njenoj argumentaciji. Definicija po kojoj bi etnicka mrznja bila neprijateljstvo prema clanovima druge etnicke grupe na osnovu njihovog pripadanja toj grupi jeste prihvatljiva. U razmatranju rasistickih stavova i njihove stetnosti Leri Mej pise: »Clanovi grupe koji zastupaju rasisticke stavove, i oni koji su direktno naneli zlo i oni koji bi to mogli direktno da urade, ali jos nisu, dele odgovornost za rasizmom motivisana zla u svojim zajednicama time sto dele stavove koji nose rizik da nanesu zlo drugima... Pojedinacni rasisticki stavovi, posmatrani skupa, stvaraju atmosferu stavova i nastrojenosti koja uvecava verovatnocu rasizmom motivisanog zla. U klimi rasistickih stavova nastaje atmosfera u kojoj clanovi zajednice postaju nosioci rizika s obzirom na rasisticko nasilje... Ukoliko ljudi ucestvuju u stvaranju atmosfere izvesnih stavova, oni sudeluju u necemu sto lici na zajednicki rizik koji uvecava verovatnocu nanosenja zla«.³ Iz ovoga Virdzinija Held zakljucuje da cak i oni koji zastupaju rasisticke stavove, a sami ne uzrokuju direktnu stetu putem nasilja, doprinose uvecanju rizika od takvih dela i zasluzuju osudu. Dok se rasprava o etnickoj mrznji odvija na ovom planu ona potpada pod prethodno naveden problem odgovornosti pojedinca. I ja se u potpunosti slazem da osobe sa stavovima etnicke mrznje zasluzuju moralnu osudu i to iz istih razloga koje su Virdzinija i Leri Mej naveli. Medjutim, ono sto je ostalo nespomenuto u njihovim izlaganjima jesu koreni takve mrznje i pre svega takvih stavova. Sto se tice iznalazenja korena takve mrznje u pomoc mogu da se pozovu psiholozi, istoricari i antropolozi koji bi imali puno toga da kazu na tu temu, ali moj cilj nece biti davanje takvih objasnjenja. Mene, pre svega, interesuju stavovi etnicke mrznje i iz kojih stavova se oni najcesce izvode. Stavovi etnicke mrznje su uvek izvedeni iz nekih drugih stavova. Oni nisu »iracionalni« u doslovnom smislu. Prilikom izvodjenja takvih stavova upravo se koristi logicka aparatura ili preciznije »prividno logicka aparatura«. Ukoliko pitamo nekoga ko zastupa stavove etnicke mrznje zasto to cini on ce vam uvek racionalno izneti drugi skup stavova koji predstavljaju obrazlozenje zasto treba mrzeti pripadnike neke odredjene etnicke grupe (ili bilo koje druge). Na isti nacin na koji se mogu mrzeti Nemci ili Srbi, mogu se mrzeti i homoseksualci, zene (da ne budem nepravedna, i muskarci), »svi obojeni« itd. Razlozi koji se najcesce navode u propagiranju te mrznje jesu: ili da ta »nepozeljna« grupa jeste po prirodi zla (dakle da je pripadnik te grupe samim svojim rodjenjem predodredjen za zlo) ili da je ta grupa u proslosti ucinila neko veliko zlo. Oba ova razloga najcesce idu u kombinaciji. Iz toga sto je neka grupa pocinila neko zlo u proslosti izvodi se da ona mora biti po prirodi zla (ovo bi cinicno moglo da se nazove kosmoloskim dokazom za zlo jedne etnicke ili neke druge grupe). Ovo kvazilogicko dokazivanje cesto ide i u obrnutom smeru, pa se iz teze da je jedna grupa po prirodi zla izvodi da je razumljivo sto je u proslosti cinila zlo i da ce, naravno, ciniti opet ukoliko u tome ne bude sprecena. Ono sto je bitno jeste da pojam »kolektivne odgovornosti« moze igrati, a vrlo cesto i igra, vaznu ulogu u ovakvoj vrsti kvazilogickog zakljucivanja. Ovu neopravdanu dedukciju (zakljucivanje od kolektivne ka individualnoj odgovornosti) vec sam spominjala i, mada Virdzinija Held odbacuje opravdanost takve dedukcije, mislim da je sama mogucnost da se takva dedukcija izvrsi, barem u ovom slucaju, dovoljna da pojam kolektivne odgovornosti odbacimo kao pojam koji moze doneti mnogo vise zla ukoliko se prihvati nego ukoliko se odbaci. Gotovo da sam spremna da tvrdim da je upravo iz ovakvih pokusaja da se opravda mrznja prema jednoj grupi pojam kolektivne odgovornosti i nastao. Tome bi trebalo posvetiti posebnu paznju. Medjutim, cilj ovog teksta jeste da se pojam kolektivne odgovornosti odbaci na osnovu zloupotrebe tog pojma, a ne analiza njegove genealogije. Pre nego sto predjem na analizu glavnih argumenata u prilog kolektivne odgovornosti, koje je Virdzinija Held dala u svom tekstu, vratila bih se jos jednom na drugu mogucu i vrlo cestu zloupotrebu ovog pojma. Naime, ovaj pojam zbog svoje jedinstvene neodredjenosti i sveobuhvatnosti omogucava pojedinim clanovima grupe koji su najvise krivi za neko delo koje je u grupi pocinjeno da ostanu neimenovani i da se osuda koja bi prevashodno trebalo da bude upucena njima razvodni u kolektivnu osudu. Iz ovoga se ne moze zakljuciti da ove vrste zloupotrebe pojma kolektivne odgovornosti obavezno idu zajedno i da ih je tesko razdvojiti. Na kraju ostaje pitanje da li postoji valjana upotreba ovog pojma. Virdzinija Held tvrdi da postoji i da je mnogo opasnije odbaciti ovaj pojam od moguce zloupotrebe ukoliko se on prihvati. Ona u svom tekstu kaze: »postoje dobri moralni razlozi da se ukljucimo u praksu pripisivanja moralne odgovornosti nekim grupama pod nekim uslovima. Prema mom misljenju, ako tako radimo, to ce nam omoguciti da nase razumevanje relevantnih moralnih odlika ljudskih postupaka, situacija i obicaja bude mnogo bogatije i prikladnije. Ako odbijemo da tako radimo, to ce osiromasiti nas moralni jezik i usporiti moralni napredak«.⁴ Ja moram da priznam da mi nije najjasnije sta znaci osiromasenje moralnog jezika, kao ni usporavanje moralnog napretka, niti mi je jasno kakva je to direktna veza izmedju pojma kolektivne odgovornosti i naseg boljeg i prikladnijeg razumevanja moralnih postupaka. Posto Virdzinija Held nije dala dodatna objasnjenja, ovo nije ni moguce uzeti za argument, niti kao takav analizirati. Sto se tice moralnih razloga za prihvatanje pojma kolektivne odgovornosti, ona je pokusala da ih dâ navodeci sledece primere: »Sudovi o grupnoj odgovornosti nam omogucavaju da nagradimo odgovorne korporacije svojim investicijama ili da izbegavamo putovanja u zemlje koje krse medjunarodne norme. Oni su cesto prvi koraci u istrazivanju o posebnim odgovornostima pojedinih clanova tih grupa«.⁵ Prvo, da bi izbegavali zemlje u kojima se krse medjunarodne norme, nije nam potreban pojam kolektivne odgovornosti. Dovoljno je da cujemo da je ta zemlja nesigurna za strance, da se nekim strancima nesto lose desilo i da dobro razmislimo pre nego sto se odlucimo da provedemo tamo letnji odmor. Nas nece mnogo zanimati ko je odgovoran za takvu politiku. Hocu da kazem da nije neophodno da prvo zakljucimo da su drzavljani te zemlje ili drzava kolektivno odgovorni za incident pa da onda odlucimo da svoj odmor provedemo na drugom mestu. Preciznije, pojam kolektivne odgovornosti je u ovom slucaju potpuno suvisan i ne vidim kako bi ovakav slucaj mogao da ga opravda. Sto se tice odgovornih korporacija tu Virdzinija Held ponovo pravi logicku gresku u dokazivanju. Ona unapred pretpostavlja odgovornost korporacije, a to je ono sto je trebalo primerom da opravda. Kolektiv nije nezavisan entitet niti je Virdzinija Held voljna da prihvati da su korporacije zrele moralne osobe (kao sto to tvrdi Piter Frenc). Za to sto je neka korporacija odgovorna zasluzni su tacno odredjeni ljudi iz njene uprave bas kao i oni koji savesno obavljaju sve ostale poslove te kompanije. Ipak, najzanimljivija je njena teza da su sudovi o kolektivnoj odgovornosti vrlo korisni jer cesto predstavljaju prve korake u istrazivanju o posebnim odgovornostima pojedinih clanova tih grupa. Jedino sto mogu da primetim jeste da nije neophodno prvo proglasiti jednu grupu krivom da bi se naknadno istrazivali i iznalazili pojedinacni krivci. Takvo postupanje je krajnje neopravdano jer proglasavanje jedne grupe krivom nece olaksati niti otezati iznalazenje pojedinacnih krivaca. Te dve stvari ne stoje u logickoj vezi. Postoji jos jedan argument koji Virdzinija Held navodi u svom tekstu i za koji mislim da je najvazniji. Ona kaze da ukoliko jedna grupa preuzme na sebe odgovornost za neko zlo koje je u okviru te grupe pocinjeno, ta grupa time umanjuje mogucnost da se takvo zlo ubuduce ponovi. Sad cu zanemariti prigovore koji bi isli na to da je nejasno kako to grupa preuzima odgovornost na sebe kada grupa nije neki samostalni neizdiferencirani identitet. Ovo o cemu Virdzinija Held prica jeste, u stvari, neka vrsta osvescenja vecine pripadnika te grupe: i onih koji su direktno ucestvovali u cinjenju zla i onih koji su to zlo podrzavali, pa i onih koji su to indiferentno posmatrali. Takvim osvescenjem se zaista umanjuje verovatnoca da se takvo zlo u buducnosti ponovi. Medjutim, ja ne vidim da takva vrsta osvescenja implicira postojanje kolektivne odgovornosti (iako je vecina pripadnika te grupe prilikom osvescenja spremna da prihvata krivicu na sebe) i da ce ukoliko prihvatimo praksu pripisivanja kolektivne odgovornosti grupama pre doci do takvog osvescenja. Kako dolazi do toga treba tek ispitati, a ono u sta sam sigurna jeste da na takve velike prelome ne utice samo nasa upotreba, zloupotreba ili neupotreba nekog pojma. Iako smatram da se pojam kolektivne odgovornosti ne moze braniti moralnim razlozima, a narocito ne utilitaristickim ili pragmatickim, mislim da bi bilo vredno istraziti korene nase prakse da stalno pripisujemo odgovornost bilo drzavama, bilo nacijama, bilo korporacijama, kao i vezu izmedju pojma kolektivne odgovornosti i osecaja krivice koji se stvara u grupama u kojima je doslo do vrsenja zlocina sirokih razmera. Osecaj krivice se javlja i kod onih ljudi koji ne samo da nisu pocinili nikakav zlocin nego su se i aktivno borili protiv toga i, sto je jos zanimljivije, osecaj krivice ne ostaje u okviru samo jedne generacije vec se moze protegnuti na vise generacija, a za to su najbolji primer Nemci. Takvo istrazivanje bi podrazumevalo razmatranje odnosa pojedinca i zajednice, kao i razmatranje problema licnog identiteta i tako bi se naslo u sredistu komunitarno-liberalnog spora. Cini mi se da bi takav pristup raspravi o kolektivnoj odgovornosti bio znatno adekvatniji od onoga koji predlaze Virdzinija Held, a to je da se rasprava o kolektivnoj odgovornosti ogranici iskljucivo na eticki plan. *Ljiljana Radenovic* ¹Virdzinija Held, »Kolektivna odgovornost za etnicku mrznju«, Filozofski godisnjak 11, 1998, str. 214. ²Lerry May, »Sharing Responsibility«, Chicago; University of Chicago Press, 1992; preuzeto iz Virdzinija Held, »Kolektivna odgovornost za etnicku mrznju«, Filozofski godisnjak 11, 1998, str. 214. ³ Lerry May, »Sharing Responsibility«, Chicago; University of Chicago Press, 1992; preuzeto iz Virdzinija Held, »Kolektivna odgovornost za etnicku mrznju«, Filozofski godisnjak 11, 1998, str. 216. ⁴ Ibid., str. 211. ⁵ Ibid., str. 213.

Posaljite nam vas komentar