O diktatorima, tiranima i jos kojecemu 

Iako se, po Milosevica, negativan ton teksta Milutina Mitrovica pod naslovom »On nije diktator« (Republika, br. 216–217, 1–31. 07. 1999, str. 9), ne moze osporiti, moram da priznam da mi intencija autora clanka nije najjasnija. On se, naime, zestoko opire svrstavanju Milosevica u diktatore, tirane, despote, jos manje u komuniste ili nacionaliste, navodeci semanticke razloge koji to onemogucuju. Tako, recimo, rec diktator oznacava onog koga je narod starog Rima izabrao da sest meseci vodi drzavu i za to vreme ima neogranicenu vlast koju odmah nakon isteka mandata mora da ustupi senatu koji bira novog diktatora. Tirani, kaze Mitrovic, dolaze na vlast pucem, a Milosevic i jeste i nije na vlast dosao pucem. Jeste, jer je bio komunisticki aparatcik koji je uz pomoc svojih pristalica svrgnuo sa vlasti svoga prijatelja Ivana Stambolica, a nije, jer je vise puta od strane naroda izabran na visepartijskim izborima. Nije ni despot, kaze Mitrovic, jer je despot »neograniceni gospodar robova i slugu«.
Autor se, medjutim, najduze zadrzava na pojmu »diktator«, nabrajajuci »sustinske« osobine diktatora kao na primer da ovi vole »operetski milje«, tj. »nakindjurene uniforme« i navodi nemoguce i medjusobno tesko spojive primere Tita, Hitlera, Tudjmana i Pinocea.
»Diktatori«, kaze on dalje, »vole da paradiraju sopstvenim avionima, ergelama automobila i jahtama«, dok Milosevic to ne cini. Naposletku, kao »krunski« dokaz svojim tvrdnjama da Milosevicu nikako ne moze pristajati epitet »diktator«, Mitrovic navodi da se od diktatora »Milosevic bitno razlikuje po tome sto u zemlji kojom vlada nema politickih zatvorenika ili bar ne u znatnijem broju«. Ali podjimo redom.
Prvo, pozabavimo se kljucnim razlogom zbog kojeg Milosevic »nije diktator«, a on je, prema autoru clanka, semanticke prirode.