Broj 218-219 
Dijalog

Rat NATO-a protiv Jugoslavije i buducnost Srbije

Na tribini Republike odrzanoj 18. juna, koja je bila posvecena temi »Kuda sada Srbijo?«, postavljena je i jedna teza (ili bolje reci zamena teze) koju zelim da komentarisem. Naime, Dragoljub Popovic pise: »Drugi vid vrlo veste rezimske propagande sastoji se u poricanju univerzalnih vrednosti politicke kulture. To je uzelo mnogo maha i moze se cuti u vidu recenice: ‘Kakva je to demokratija koja se uvodi bombama i nasiljem’«. Da bi uspostavio vezu izmedju »univerzalnih vrednosti politicke kulture« i bombardovanja NATO-a autor podseca na istorijsku cinjenicu da je demokratija u nekim drustvima bila uneta spolja (na primer, u Japanu, Nemackoj, Italiji, Indiji, itd.) vrseci zamenu teze o »unosenju demokratije spolja« sa pokusajem da se bombama i nasiljem unosi demokratija. Ta konstrukcija zamene teze vidi se narocito u recenici: »Da li misao koju sam citirao hoce da sugerise kako bi Indusi trebalo da se odreknu parlamentarnog sistema i da se vrate kastinskim odnosima, jer je to nesto izvorno indijsko?« (uzgred: u Indiji i dalje postoje kastinski odnosi, a drugo, citirana recenica ne implicira retrogradno kretanje).
Ovde su prekrsena dva elementarna pravila logike: prvo, misao da se bombama po civilima ne moze instalirati demokratija uopste ne sugerise ono sto autor pretpostavlja (dakle, pretpostavka se uzima kao dokaz – petitio principi), tj. da se prizeljkuje vracanje na tradicionalne vrednosti i odbacivanje tekovina demokratije, vec se samo propituju te tekovine ako se moraju unositi brutalnim nasiljem (a ne moze se poreci da je bombardovanje civilnih objekata brutalno nasilje); i drugo, teza da nasilje, koje je suprotno osnovnim principima demokratije (recimo da je time uvek dokazivana nedemokraticnost boljsevicke revolucije), ne moze uspostaviti demokratiju, ne ide u prilog stavu da se time poricu univerzalni principi politicke kulture, vec se, naprotiv, pokazuje da su na taj nacin dovedeni u pitanje univerzalni principi demokratske politicke kulture (primena zamene teze).
Jos evidentnije se ova zamena vidi u stavu: »Tacna je dijagnoza da je srpsko drustvo bolesno, a da ozdravljenje pocinje onda kada bolesnik shvati da je bolestan«. Prethodni stav o nemogucnosti unosenja demokratije bombama uopste ne porice da je srpsko drustvo nedemokratsko i »bolesno«, pa se ni na taj dokaz ne moze osloniti; a pretpostavka da ce bombardovanje dovesti »bolesnika« do ozdravljenja je potpuno pogresna, jer su bombe, koje su sejane tri meseca nad gradovima i selima Jugoslavije, jos vise zamaglile pitanje »ko je kriv za nasu dosadasnju nesrecu«, buduci da je propaganda vesto skrenula nezadovoljstvo populacije prema onima koji su sejali smrt i rusenje, a ne prema unutrasnjim vinovnicima. Dakle, ponovo se na pogresnoj pretpostavci izvodi zakljucak o efikasnosti nasilja u korist demokratije. Tu se mora postaviti i banalno pitanje: zar se bolesnik leci ubijanjem? A NATO rat je unistavanjem infrastrukture drustva, elektroenergetskog sistema i citavih naselja, »ubijao« drustvo i unistavao njegov materijalni potencijal za demokratsku transformaciju, ali ubijajuci i samo stanovnistvo. 

Teza koju i ja zastupam, da se demokratija ne moze unositi bombardovanjem i nasiljem zasniva se na sledecim pretpostavkama: a) da je taj metod kontraproduktivan, jer je tokom rata ojacao rezim Slobodana Milosevica, buduci da je doslo do homogenizacije populacije koja je, osecajuci da je otadzbina ugrozena, stala uz drzavu i njeno rukovodstvo, previdjajuci da je ono glavni krivac za zaostravanje sukoba na Kosovu i veliki egzodus Albanaca, koje je, navodno, »spasavalo« integritet Srbije i SR Jugoslavije; b) nasilje reprodukuje nasilje i zato je mnogo pogodnije za podsticanje rata, a ne mira i demokratskih procesa; c) demokratija podrazumeva da drustvene promene treba da budu svesno prihvacene na osnovu artikulacije demokratskih vrednosti, a nasiljem se poricu osnovne vrednosti demokratije: sloboda, dobrovoljnost, mirno resavanje problema i sukoba, tolerancija, pregovaranje kao procedura (nasuprot ultimatumima) i d) demokratija se moze pod izvesnim uslovima unositi spolja, ali je pitanje: kojim sredstvima – to sigurno nisu bombardovanje i nasilje iz vec navedenih razloga.
Prema tome, tesko se moze odbraniti teza da je NATO bombardovanje izazvano namerom da se podstaknu demokratski procesi u SR Jugoslaviji (zasto je onda bombardovana Crna Gora u kojoj su ti procesi vec bili na delu?). Mislim da je mnogo uverljivije misljenje da je rat koji je vodilo 19 demokratskih zemalja protiv Jugoslavije, jedan od najbrutalnijih ratova koji nije dozvoljavao nikakvu odbranu i koji je umnogome doveo u pitanje neka osnovna nacela demokratije kada su u pitanju odnosi izmedju drzava. Ako najrazvijenije demokratske zemlje pristupe upotrebi sile i najrazornije tehnologije za resavanje sukoba u jednoj zemlji, znaci da su priznale nemoc demokratskih vrednosti (i pre bombardovanja, koje se pravda kao »krajnje resenje« na delu je bila zloupotreba sile, jer su se umesto pregovora primenjivali ultimatumi). A ako se tome doda da su sve te zemlje slepo sledile diktat Amerike koja se rukovodila primarno sopstvenim interesima mnogo vise nego interesima demokratije u SR Jugoslaviji, po nalazima mnogih inostranih autora postaje jasno da tu nesto nije u skladu sa demokratijom. Jer u pitanju su i demokratska nacela i demokratski motivi, buduci da je dokazivanje nadmocnosti velikih sila i kredibiliteta NATO-a bio osnovni razlog bombardovanja.
Pitanje je, dakle, sta je vise u skladu sa pojmom demokratije – da li uvoz demokratije ili podsticanje demokratskih procesa u samoj zemlji. Ja smatram da se ovom drugom mora dati prednost, ali je medjunarodna zajednica to prenebregavala i dala prednost nasilnim metodama. Osnovni propust medjunarodne zajednice je sto se uvek oslanjala na rukovodstvo nedemokratskog rezima i sto nikada nije pruzila stvarnu pomoc demokratskim snagama u SR Jugoslaviji (na primer, kada je rec o potpori politici Ante Markovica u bivsoj Jugoslaviji, ili u izbornoj kampanji Milana Panica, kada medjunarodna zajednica donosi sankcije koje pomazu Slobodanu Milosevicu da dobije izbore itd.). Ako unutar jednog drustva nema snaga koje su sposobne da iniciraju demokratske promene i da ih ostvaruju, nasilno mesanje spolja moze samo da doprinese smenjivanju jednog autoritarnog sistema drugim ili, sto je cesto bio rezultat americkih intervencija, moze dovesti do instaliranja vlasti novih diktatora.
Stoga je primarno pitanje kako osposobiti gradjane, prvo, da jasno odrede uzroke svoga rastuceg nezadovoljstva i, drugo, da budu u stanju da prepoznaju i prihvate ciljeve koji ce dovesti do resavanja problema koji su prouzrokovali nezadovoljstvo. 
U povodu testiranja teze o demokratskim motivima NATO rata protiv SR Jugoslavije skrecem paznju na jedan znacajan prilog strucne analize, koju je sacinila Transnacionalna fondacija za mir i istrazivanje buducnosti (FFF), na celu sa dr Janom Obergom, a koja na argumentovan nacin obradjuje sledece probleme:
1) Da li je bombardovanje spojivo sa humanitarnom brigom, 2) prekrajanje istorije od strane zapadnih vodja, tj. da li je odrziva ponudjena »evidencija«, 3) sta sakrivaju informacije o ratu na Kosovu, ko vrsi selekciju informacija i na kojoj osnovi, 4) da li je postojao plan za etnicko ciscenje Kosova pre bombardovanja i ako jeste zasto zapadni drzavnici nisu ucinili nista da ga sprece i 5) zasto je NATO rat bumerang za Zapad.
1) Osnovna teza ove analize jeste da medjunarodna zajednica nije preduzela neophodne mere da spreci izbijanje nasilja na Kosovu u vidu gradjanskog rata, iako se kosovska katastrofa mogla mnogo ranije predvideti. Mnoge prilike za pregovore nisu iskoriscene (navodi se da je samo FFF sugerisala mnostvo opcija za mirno resenje jos od 1992, koje su mogle da sprece nasilje, ali one nisu uzete ozbiljno u obzir). Zato je, kaze se u analizi, »intelektualni nonsens da se sve drugo pokusalo, te da je bombardovanje bila jedina preostala opcija«. Stoga je logicno da se NATO bombardovanje dozivljava kao kaznjavanje Srba i davanje otvorene podrske albanskim ekstremistima, sto ce samo pojacati medjusobnu mrznju (to vidimo na delu posle potpisivanja mirovnog pakta), a proizvodjenje mrznje suprotno je humanitarnim nastojanjima, kaze se u analizi. Dalje se upozorava da su korisceni dupli standardi, sto se obrazlaze cinjenicom da je NATO odlucio da bombarduje SRJ, u kojoj je pre bombardovanja poginulo oko 2000 ljudi, dok je intervencija izostala u Alziru, gde se procenjuje da je ubijeno 80 000, ili u Ruandi sa 820 000 zrtava, u Sudanu gde je poginulo 1 500 000 ljudi za poslednjih 15 godina itd. S druge strane, procenjuje se da u svetu umire dnevno oko 100 000 ljudi i to ne u ratu vec zbog gladi i oskudice elementarnih sredstava za zivot; da ima oko 40 miliona izbeglica; da 70 zemalja Treceg sveta ima nizi standard nego pre 30 godina – sto bi novcem koji se utrosi na ratove radi »sprecavanja humanitarne katastrofe« moglo da se sanira. Medjutim, o toj humanitarnoj katastrofi Zapad ne brine i zato se u analizi opravdano postavlja pitanje: zasto je izabrana bas SR Jugoslavija kao meta napada. Zakljucak glasi: »Mora da je nesto fundamentalno pogresno sa mirovnom politikom pomocu koje je ubijeno tri puta vise civila i proizvedeno 33 puta vise izbeglica nego sto je proizvodio sukob, sto je NATO bombardovanjem hteo da zaustavi«.
2) U analizi se takodje konstatuje da su zapadni lideri prekrajali istoriju da bi opravdali svoje Balkansko posrnuce. Oni dekonstruisu realnost i to je sustina medijskog rata. U analizi se konstatuje da je Kosovo vec godinama policijska drzava, jer se u Beogradu na sve probleme reagovalo samo represijom i da je postojalo sistematsko krsenje politickih, ekonomskih, kulturnih i drugih ljudskih prava. Ali, kaze se, u isto vreme albanskim vodjama je bila potrebna represija da bi mobilisali medjunarodnu podrsku za svoj projekat nezavisnog Kosova i zato su odbijali da deluju sa umerenim, ka dijalogu sklonim, jugoslovenskim predstavnicima za vreme vlade Milana Panica. Konstatuje se da je konflikt koji se zaostrio 1989. svoju erupciju doziveo u februaru 1998. kada je pocelo dejstvo OVK, te se ne moze prevideti da je upravo OVK izmenila situaciju – od represije ka ratu. Zapad je zatvarao oci pred ulogom Albanije kao pripremne baze OVK, kao i da je, na taj nacin, Albanija pocinila agresiju protiv SRJ, ukljucujuci i to da su OVK naoruzavale zapadne drzave, uprkos embargu UN na naoruzanje na prostorima bivse Jugoslavije. Ukazuje se, takodje, na jednostrano objasnjenje egzodusa Albanaca sa Kosova i, suprotno tome, navode tri razloga njihovog bekstva: 1. etnicko ciscenje od strane jugoslovenskih vlasti, 2. rat izmedju jugoslovenske vojske i OVK i 3. NATO bombardovanje koje je i na Kosovu pogadjalo civilne objekte, ne praveci diskriminaciju po nacionalnom pitanju. Na optuzbu da je Milosevic »surovi diktator« analiticari postavljaju pitanje: zasto ga je onda Zapad ucinio centralnom figurom u Dejtonu i zasto nikada nije pruzio pomoc demokratskoj opoziciji, cak ni onda kada su se dogodile masovne demonstracije protiv Milosevicevog rezima 1996/97? I dalje: zasto je NATO ponovio gresku iz Iraka – u kojem je bombardovanje zemlje samo ujedinilo ljude oko njihovog vodje? Na kraju tog odeljka se konstatuje da »nijedan argument NATO-a ne drzi vodu i da je suprotan cinjenicama«, te da se radi, u stvari, o »upravljanju percepcijama« i o »ratu medija protiv javnog mnenja«. Drugim recima, upozorava dr Oberg, moramo biti sumnjicavi prema takvom prekrajanju i falsifikovanju istorije od strane zapadnih i vojnih vrhuski.
3) U analizi se kritikuju zapadni mediji zato sto se prosto koncentrisu na dogadjaje, na ponasanje, a potpuno zaboravljaju na objasnjenja o kakvom se konfliktu radi na Kosovu. Mediji potpuno zanemaruju pitanje Srba, Goranaca, Turaka, Crnogoraca, Roma, koji cine 15% kosovskog stanovnistva. U medijima se cuje da NATO nije u ratu sa narodima Jugoslavije, a bombardovanje civilnih objekata nazivaju »kolateralnom greskom«. Mediji ne obavestavaju da NATO koristi bombe sa osiromasenim uranijumom i kakve to ima posledice na okolinu. Mediji se uglavnom sluze informacijama koje dobijaju od vodja OVK, ali ne i onima koje dolaze iz jugoslovenskih izvora, na primer kada je u pitanju lista razaranja civilnih objekata. Dogadjaje koje saopstavaju mediji tumace uglavnom vojni eksperti i drzavnici iz NATO zemalja, a nema politickih eksperata sa Balkana, nema psihologa, istrazivaca mira i konflikata i nezavisnih intelektualaca. Mediji nisu doveli u pitanje sadrzaj dokumenta iz Rambujea, koji je bio ultimatum; oni se nisu zapitali o moralnosti politike NATO-a i o destabilizujucim efektima iste; oni nisu ukazali na diskrepanciju izmedju postavljenih ciljeva i posledica takve politike. Te se zakljucuje: »Vojni autoriteti imaju virtualni monopol na virtualnu realnost«. Drugim recima, mediji su ustanovili crno-belu sliku sukobljenih strana, da bi dokazali da se »dobro nasilje« bori protiv »zlog nasilja«. U tom cilju mediji se koriste posebnim recnikom: ultimatum u Rambujeu naziva se »pregovorima«, ubijanje civila – »kolateralnom greskom«, unistavanje objekata – »neutralisanjem«. Pri tom, u zapadnim medijima se tvrdi da su beogradski mediji cenzurisani, a »nasi nisu«. A ni rec da se cuje o: ekonomskoj ceni rata i ko to placa, sta bi se moglo poboljsati da je ta suma iskoriscena za »welfare«, kakvi su ekonomski interesi u pozadini rata (rat kao sredstvo testiranja oruzja i strategija). Ne spominju se ni nezavisni predlozi o miru koje su sugerirale razne istrazivacke institucije, te se zakljucuje da americko vodjstvo konstantno obmanjuje svoj narod i saveznike o svojim aktivnostima u ratovima sirom sveta.
4) Kada je rec o pitanju da li je postojalo etnicko ciscenje pre bombardovanja, analiticari odgovaraju sledecim pitanjima: ako se znalo za takav plan kako su zapadnjaci mogli da pozovu u Pariz predstavnike genocidnog rezima; kako je Holbruk mogao da pregovara u Beogradu sa predsednikom koji smera etnicko ciscenje; i najzad, zasto Zapad nije ucinio nista da to spreci, vec je cekao da se to desi da bi preduzeli bombardovanje? Ali se skrece paznja i na to da su uprkos represiji Albanci imali nezavisne izbore i uspostavili svoju vladu, da su neometano putovali u inostranstvo, da su izgradili paralelne institucije i da je cak stvarana OVK naocigled vlasti – sto se obicno precutkuje. Cinjenica je, takodje, da je NATO bio upozoravan na rizike koje moze da izazove bombardovanje, jos u julu 1998, kao sto su: mogucnost destabilizacije Makedonije i izazivanje makedonsko-jugoslovenskog sukoba, moguca akcija etnickog ciscenja i sl. Medjutim, na delu je bilo lose rasudjivanje, konstatuje se u analizi, i potcenjivanje kompleksnosti problema, te dr Oberg zakljucuje da je rec o tome da postoji »suvise vojne moci kombinovano sa premalo intelektualne moci«.
5) U analizi se objasnjava zasto je NATO rat bumerang za Zapad: 1. on predstavlja ozbiljnu sumnju u identitet NATO-a kao odbrambenog saveza, kao organizatora mira i stabilnosti, jer je stvorio humanitarnu katastrofu koju je zeleo da spreci; 2. Evropa, ako ne i celokupna medjunarodna zajednica, mnogo je manje stabilna posle bombardovanja; 3. novoprikljuceni clanovi NATO-a mogu se sada pitati koliko su i sami zasticeni od NATO napada; 4. masovne demonstracije protiv NATO bombardovanja dovele su u pitanje mudrost NATO politike. Zatim se konstatuje da od 1990. godine Evropska unija koristi Jugoslaviju kao zamorce za testiranje svoje spoljne politike, ali se naglasava da je pre svega Amerika unistila SRJ, dok je na EU prebacila duznost da placa rekonstrukciju. Stvoreno je osecanje o nepravdi Zapada i kukavicluku, jer je najmocniji savez hteo da unisti malu zemlju i to skoro ni sa kakvim rizikom. Jugoslavija je demonizovana, kaze se u ovoj analizi, izolovana i ponizena na nacin koji Zapad nikada nije primenio prema Pol Potu, Juznoj Africi, Sudanu, Kini, Izraelu, Turskoj i africkim diktatorima Bokasi, Aminu i Mobutu. Zato se postavlja pitanje zasto je izabrana bas Jugoslavija. Ukazuje se i na to da ce unistavanje zemlje i zivotne egzistencije deset miliona ljudi dovesti do ozbiljnih socijalnih posledica: moguci socijalni nemiri, duboka mrznja prema svemu zapadnom, a ne moze se iskljuciti ni terorizam. Od strane NATO-a prekrseno je niz ljudskih prava, kao sto je pravo »trece generacije« na mir, na razvoj i za ocuvanje okoline, te je evidentno da su gradjani SR Jugoslavije zrtve politike Saveza, bilo da je to radjeno namerno ili ne. Ljudi ce se u svetu takodje sresti sa gubljenjem iluzije kada ustanove da napad na Jugoslaviju nije bio zbog sprecavanja humanitarne krize, vec zbog moci, strateskih i ekonomskih interesa i stvaranja novog »hladnog rata«, kao i radi umanjivanja uloge UN i promocije svemocnog, nekontrolisanog NATO-a u rukama malog sloja zapadne elite, koja zeli da govori u ime cele medjunarodne zajednice iako nema za to mandat – kaze se u ovoj analizi. Isto tako upozorava se da mnogi ljudi osecaju da je bombardovanje neduznih gradjana nepravedno, da to nije put da se stvara poverenje izmedju Albanaca i Srba.
Postavljeno je i pitanje da li globalizacija podrazumeva prisilnu demokratizaciju (sto je contradictio in adjecto – Z. G.), gde se zapadna interpretacija ljudskih prava koristi kao politicko orudje; dakle, na meti je demokratija, sloboda izrazavanja i otvoreno drustvo. Analiticari zakljucuju da je rec o teznji za svetskom dominacijom, koja krsi medjunarodno pravo, demonizuje jedan narod, a pri tom poseduje masovna destruktivna oruzja koja moze da upotrebi kad god nadje za potrebno. NATO je izvan bilo koje svetske demokratske kontrole, konstatuje se dalje, sto je pretnja medjunarodnom miru i svetskom poretku, buduci da clanovi ovog saveza imaju globalni interes da promovisu ekonomsku (kapitalisticku) globalizaciju i iskljucivo zapadne drustvene vrednosti.
Ova studiozna analiza cini se da ubedljivo pokazuje da je problem sa »unosenjem demokratije« mnogo slozeniji nego sto proizlazi iz lazne dileme: ili nametnuta zapadna demokratija (bez obzira na sredstva koja se upotrebljavaju, u smislu »cilj opravdava sredstva«) ili status quo, sto ne doprinosi razumevanju ne samo nase specificne krize, vec i mnogo sire krize savremene civilizacije, koja je posle rata NATO-a protiv SR Jugoslavije sve uocljivija.

Zagorka Golubovic  

 
© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar