Prica o o. Savi iz manastirskog bratstva u Decanima i njegovoj sabraci monasima je prosta. I ne prica je on, vec drugi. U najuglednijim listovima sveta o njemu je vec napisano toliko da bi stalo u debelu knjigu, dok ga u Beogradu tek pomenu. Najzanimljivije je ono sto o njemu u toj »knjizi« pricaju Albanci – gorela su sela, ljudi su ubijani bukvalno na ulici, ubijana su deca, ali je uporni monah skupljao nesrecne i vodio ih u manastir gde ih je skrivao. Dogadjalo se da mu nocu banu naoruzane vojne ili paravojne patrole ali ih nisu pronasli. Ono sto svedoce muskarci i zene, i sto u svetu dobija nevidjeni publicitet, zaista je potresno. Covek koji je uradio vise – spasao je blizu tri stotine ljudi – nego mnoge humanitarne organizacije koje imaju cak i svoj budzet, sada cuti. U prici je, ali njega licno kao »junaka« nigde nema niti mu je do publiciteta stalo. Poruka »price« je jasna – to su oni pravednici na kojima svet stoji, koji ce po svedocenju Jovanovom iz 13. 43. »zasjati kao sunce u carstvu oca svojega. Ko ima usi da cuje neka cuje«. 
Ili jos jednostavnije – samo se tako moze graditi zivot u unesrecenoj juznoj pokrajini.