Senke minulih vremena

Kada su se 13. maja ove godine arhijereji nase Crkve iz zemlje i inostranstva, predvodjeni starim patrijarhom Pavlom, poceli okupljati na redovno zasedanje Sv. arhijerejskog sabora, razloga za zabrinutost je bilo na pretek. Na Kosovu je svom zestinom besneo rat a bombe NATO-a su od zemlje pravile pustos. U patrijarsijskoj kapeli sv. Simeona na »epiklezi« – cinu molitvenog zazivanja Duha Svetoga kojim se Sabor otvara – u dubokoj, molitvenoj tisini oni su sigurno bili svesni odluka koje se moraju doneti. O tome govori i saopstenje za javnost koje u poslednjem broju, od 1. do 15. juna, objavljuje glasilo nase patrijarsije Pravoslavlje. U njemu, barem na pocetku, preovladjuju tonovi jednog uravnotezenijeg vidjenja prilika jer stradaju svi pa i »albanske izbeglice a one su nastojale da se vrate svojim ognjistima« iako se za tragediju okrivljuje samo svet oko nas.
U saopstenju, medjutim, ima mnogo toga sto uistinu izaziva veliko uznemirenje i hriscanske i sire javnosti.
Naime, Sabor je odlucivao o popunjavanju nekih episkopskih katedri, kao i o drugim izmenama koje nisu – odmah bi valjalo reci – najsrecnije povuceni potezi. Ako recimo imenovanje jeromonaha Fotija za episkopa dalmatinskog i administratora gornjo-karlovackog i budi neke nade, najava da se na svetosavsku milesevsku katedru dovede jeromonah Filaret, nastojatelj hrama Sv. arhangela Gavrila iz Zemuna, izaziva cudjenje i uznemirenost. Hriscanska pa i sira javnost pamti o. Filareta jos po onom raspaljivanju brutalnog nacionalizma na bozicnim badnjacima u zemunskom parku krajem osamdesetih godina, kao i po fotografiji njegovoj iz 1994, koja je obisla svet i na kojoj se o. Filaret vidi na tenku sa kalasnjikovom u rukama, okruzen Arkanovim momcima. Niko razuman se nece mesati u »kadrovsku politiku« naseg episkopata, ali razloga za uznemirenost ima hriscanska javnost – ako nesto slicno imamo! – ne bi trebalo da cuti jer, prema ucenju Crkve, episkop nije samo cin u hijerarhiji vec neko ko predstavlja stub Crkve – »Gde je episkop tu je i Crkva«, glasi kanonsko pravilo – na njemu je »dar prejemstva«, sto ce reci on je naslednik Hristovih apostola. To se nije smelo zaboraviti – posebno ne u ovim vremenima iskusenja kroz koja prolazimo. A javnost u ovom slucaju ne bi trebalo da ostane ravnodusna jer – opet po kanonima – i laici imaju svoje mesto u Crkvi kao neodvojivi deo »verujuceg naroda Bozjega«. U tom smislu se nominacija o. Filareta tice svih nas. Hoce li ruke arhijereja na hirotoniji o. Filareta biti polozene zaista na glavu najdostojnijeg, i da li dostojnijeg nije bilo, to se tice svih nas, ne samo episkopata. Predugo je episkopat u senci jedne proslosti, previse se zalagao za jednog Karadzica ili Arkana, recimo, a da nam nije ponudio bilo kakav dokaz da su oni najdostojniji medju nama – vreme je da se iskoraci iz senke jednog vec minulog vremena.