Neka visi...

O Bozidaru Djukicu, odborniku Skupstine opstine Pirot, objavili smo jedno glediste u prethodnom broju naseg lista. Pomenuli smo da je za kriticko misljenje o jednom mitingu i politickom funkcioneru osudjen na deset dana zatvora. Kaznu je izdrzao a glavna adresa kojoj ce polagati racune su biraci koji su ga izabrali za odbornika.
Istim povodom oglasili su se i oni koji bi da zamene birace, kojima su sve kazne drugih blage, pa traze drakonsku kaznu. Tako, na primer, Bogdan P. Ivanovic, profesor iz Kosovske Mitrovice, smatra: »Taj Juda Brankovic treba da se nadje pred krivicnim vecem i debelo da odgovara. Prema ovakvim legitimisanim izdajnicima nema milosti i kompromisa«. Takvo glediste objavljuje prestonicka Politika i pirotska Nasa sloboda, kao da su sluzbena glasila »prekog narodnog suda«, u stvari, glasila linca. Upravo kada se oglasavaju razni mrzitelji »divljeg Zapada«, poznatog i po provalama linca, oglasavaju se i domaci ljubitelji linca. U geslu »Neka visi...« zamenjeno je samo ime, umesto Pedra eto Bozidara da »omasti konopac«.
A umesto legendarnog serifa koji, ipak, zaustavlja linc i, zajedno sa takodje legendarnim sudijom, donosi zakon i pravdu, u nas i sami predstavnici vlasti huskaju na nasilje. Pomenimo samo jedan primer, opet iz Pirota. Povodom jednog letka Gradjanskog saveza Srbije, pod naslovom »Sada je vreme za promene«, koji je gradjanima Pirota delio lokalni odbor pomenute stranke, ciji je predsednik vec pominjani g. Djukic, oglasila se predsednica takodje mesnog odbora SPS, Slobodanka Ciric, naglasavajuci »necemo dozvoliti da nas neprijatelj iznutra i uz pomoc domacih placenika i poltrona rusi, posto to nije uspeo ni agresijom ni bombama« (Politika, 24. jun). Prema ovakvom nacinu misljenja, kada se neko iz opozicije zalaze za slobodne izbore, to je ravno spoljnoj agresiji i bombardovanju, izdaji itd., sto potpada pod kaznenu politiku vlasti. Opozicija se, dakle, i dalje smatra neprijateljskom delatnoscu, ukoliko nije u sluzbi vladajuce partije, a uprkos silnih proklamacija o pluralizmu i upravo sadasnjeg busanja u prsa kako je nasa zemlja »najslobodnija i najdemokratskija na svetu«. Sve ovo bismo mogli smatrati ispadima obesenjaka da nije razgovetnih dozivanja linca. I , nazalost, nije rec samo o nacinu misljenja, vec i o sasvim konkretnom delanju. Ako se tome ne stane na put, lincerski ispadi mogu postati poveca stihija.