 |
Broj 216-217 |
|
|
|
| Zbivanja
Pocinje li osvescivanje Prolazimo kroz konfuznu situaciju u kojoj prestiz rezima ocigledno opada, a opozicija jos ne pokazuje uverljive znake budjenja iz letargije Dragos Ivanovic Nikada do sada pritisci koji osporavaju rezim Slobodana Milosevica nisu bili toliko snazni i tako siroko rasprostranjeni u narodu kao u ovom postkosovskom periodu. Bukvalno odasvud, ne samo iz stranackih sredina, nego i iz raznih organizacija i medju uglednim pojedincima, mnoze se nestrpljivi zahtevi za promenama, za raspisivanje novih izbora, za obrazovanje prelazne vlade, za smenu oba predsednika ili za sazivanje okruglog stola. Vetrovi novih raspolozenja su jasni, ali smo i dalje pod krupnom zagonetkom: da li je vlast toliko oslabljena da ce biti primorana na neke promene i da li je opozicija dovoljno jaka da te promene iznudi?  Da li je to pocetak onog pravog osvescivanja i dokle ono doseze za sada je nepoznato. Milosevic misli da nije ili bar krije svoja strahovanja pred onim sto se potmulo valja u narodu. Da nije tako ne bi njegovi govori (i u Beski i u Aleksincu) bili tako rutinski prazni i lazno pateticni. U njima ima mnogo stare retorike o jedinstvu i herojskom drzanju naroda, a ni nagovestaja spremnosti da se pristupi reformama. I vrapcima na grani je, medjutim, jasno da je to samo razmetljiv i neukusan marketing, a da rezim vise nema ni sredstava ni moci da zemlju izvuce iz ekonomskog i svakog drugog sunovrata. Rezim, ipak, nesto mora da uradi da bi drzao pod kontrolom neraspolozenje koje preteci raste u narodu. Ovo silno paradiranje sa vojskom, samohvalisavo oglasavanje pobede, deljenje cinova i odlikovanja, nije samo blestava estrada za zabavu puka, nego i jasno davanje do znanja da se na vojsku i policiju i dalje mnogo polaze, da ulazimo u period pojacane militarizacije drustva. Pitanje je samo dokle se moze racunati iskljucivo na bajonete u zemlji gde je vec preko 50 odsto nezaposlenih, a predstoji smanjenje za jednu trecinu ionako zlehudih plata. Ako bi se, uz militarizaciju drustva, odlucio i za neku vrstu ogranicenog kompromisa, Milosevic ni tu nije bez oprobanih sredstava. Najblizi i najprovereniji metod mu je da pravi vlade narodnog jedinstva, jer ce se u opoziciji, kako pokazuje dosadasnje iskustvo, uvek naci oni koji su alavi na parce vlasti i hitri da odgovore na rezimske ponude. Dabome, sve to zvuci kao spekulacija, a cinici kazu da ce rezim, ako se odluci za neke promene, menjati sve dok opet ne izadje na isto. To dokazuje i ova farsa sa takozvanim odlaskom Seselja iz Vlade. Samo dan posle toga, predsednik Srbije Milutinovic doneo je Uredbu prema kojoj radikali, ipak, moraju da ostanu u Vladi. To je ono – ja cu, kao, da idem, a ti mi, kao, nemoj dozvoliti! Nije, naravno, iskljucena i drugacija Seseljeva racunica. I on sam uvidja da mu blizina vlasti skodi (to potvrdjuju i ankete), pa bi mu »povlacenje iz politike«, kao sto je sam nagovestio, omogucilo da se sutradan, sa osvezenim imidzom, vrati kao novi upravitelj haosa. Sta ce na kraju Milosevic da odluci sve zavisi od ponasanja opozicije, koju on sada pazljivo merka. Pribiranje opozicionih snaga je jos mlako i neuverljivo. Hipoteka njenih dugogodisnjih raskola i sitnih zadjevica je i dalje vidljiva na svakom koraku. Savez za promene i drugi potencijalni blokovi mozda i nisu na silaznoj liniji (kuda bi dalje!), ali nisu ni u usponu koji bi budio neku realnu nadu. Dok tako demokratska alternativa tavori, ona takozvana spekulativna opozicija, koju predstavlja Vuk Draskovic, suvise je glasna i predstavlja element konfuzije na nasoj politickoj sceni. Sta javnost da misli o Draskovicu koji se za tako kratko vreme toliko puta verolomno prometnuo? Bio je samozvani vodja opozicionog bloka Zajedno, zatim potpredsednik Vlade, pa ponovo opozicionar. Posto je istupio iz Vlade, najpre je napadao samo Seselja, ali ne i Vladinu politiku za koju je i sam odgovoran. Kad je procenio da je to malo, poceo je da pokazuje zube pomalo i rezimu. Ova je zemlja, medjutim, sita avanturistickih duhova koji bi je stalno vodili iz prevrata u prevrat. Na dnevnom redu je ispitivanje smirenijih strategija – moze li se uspostaviti jedan drustveni konsenzus o promenama koje bi, ma kako bolne, bile izvedene bez novih golemih trauma. Prvi put smo pred ispitom – ako ga ne polozimo vise ni za koga nece biti izvinjenja. Situacija je takva da jasno podvlaci odgovornosti – ako je za rezultate ranijih izbora »kriva« vlast, za one buduce, ukoliko opet budu neuspesni, bice kriva nespremna i neozbiljna opozicija. Ako nece sada da se pokaze, kada ce? |
|
|
|
|