Bozidar iz uvodnika poslednjeg broja Republike moj je prijatelj iz Gradjanskog saveza Srbije. Nije moj prijatelj u nekom vrlo bliskom licnom smislu; on je naprosto moj prijatelj koliko i svi cestiti ljudi u Gradjanskom savezu. Moj je prijatelj zato sto je prisao toj stranci zbog ideja za koje se ona zalaze, zato sto se i on bori protiv sirenja nasilja, straha i mrznje. U prvi mah sam se obradovala uvodniku, ali posto sam ga procitala, bilo mi je neugodno. Uz sve lepo sto je o mom prijatelju Bozi s pravom receno, osetila sam i prozivku. Da li gresim? Nemam razloga da bih se osetila prozvanom licno, ali osetila sam prozivku upucenu nama, clanovima politicke stranke kojoj Boza pripada, nama citaocima Republike i slicnim pripadnicima iste ugrozene manjine. Zasto uvodnicar misli da se jedva ko uznemirio kada je saznao da je nas prijatelj Boza odlezao deset dana u zatvoru? Naravno da smo se uznemirili, upravo mi stranacki drugari i upravo mi citaoci Republike. Ali, sta smo, tako uznemireni, propustili da uradimo? Da se obratimo samima sebi preko Republike i same sebe obavestimo da smo po hiljaditi put zgrozeni i uznemireni? Znam da je GSS napisao protestno saopstenje za stampu. Znam da su obavesteni neki prijatelji u svetu, ali oni se nazalost zaista nisu narocito uznemirili kada su culi da je na deset dana zatvora osudjen jedan nas clan, odbornik Skupstine opstine Pirot i gradske vlade; nasi prijatelji u svetu gledali su u to vreme prizore uzasnog izbeglickog egzodusa i velikog ratnog razaranja uz izvesnu dozu nedopustive »kolateralne stete«. Nasi prijatelji u svetu bili su pre svega uznemireni zbog politike koju vode njihove zemlje, clanice NATO, zbog njihovog pribegavanja nasilju kao navodnoj panareji u borbi protiv nasilja.
Nisu nam potrebne deobe u grupama kao sto su clanovi Gradjanskog saveza, citaoci Republike, aktivisti nevladinih organizacija, na one koji su ucinili sve sto treba i kako treba i na one koji nisu dovoljno ucinili, makar da je rec samo o stepenu uznemirenosti. Jer svi mi, nedovoljno uticajna manjina, cinimo koliko ko – prema svojim sklonostima, fizickim i intelektualnim sposobnostima – moze i ume. Te su sposobnosti razlicite, a urodjene osobine ne bi smele postati jos jedno merilo za jos jednu deobu. Za sada smo u drustvu u celini porazeni. Nemojmo se medjusobno optuzivati za nedostatak solidarnosti i opterecivati krivicom za neuspeh.

Beograd, 20. jun 1999.