 |
Broj 216-217 |
|
|
|
| Sta citate
Sudija smrti Knjiga sudije Miroslava Todorovica, oprobanog pisca i publiciste, Sudija
smrti (izdanje »Beletra«, 1998), cita se sa uzbudjenjem i nestrpljivoscu.
Ona je posebno zanimljivo stivo za citaoce koji imaju izvesna saznanja
o sudjenjima i sudovima posle Drugog svetskog rata, kada se nova vlast
ucvrscivala i putem rigidnog, cesto i surovog sudstva.
 U takvoj tematici knjige Sudija smrti najveca je vrednost ovoga romana, ne samo literarna vec i sire: podsecanje na aparat revolucionarnog terora, na podelu uloga u tom poslu izmedju policije, tuzilaca, zatvorskih strazara, egzekutora smrtnih kazni i, najzad, sto je bitno, sudija. Ova knjiga opominje i upozorava kolege pisca romana da je takva slava sudija prolazna i, na kraju, takav sudija ostaje usamljen, izolovan, pretvoren u kolektivno secanje koje sa animozitetom cuva uspomenu na takve sudije. Sta motivise ovakve sudije – pitanje je na koje roman odgovara, vise implicite. Da li su to samo karijerizam i arivizam, te pokretacke snage koje sudiju vode u amoralnost prevodeci ih u aparatno postupanje. Da li je to mozda jedna od cestih ljudskih slabosti, preuzimanje uloge stvarnog moralnog arbitriranja, u surovim vremenima i previranjima, kada ljudski zivot i sloboda malo znace, a kada je ostvarivanje otudjene i apstraktne drustvene svrhe primarno. Ova pitanja su kulminirala u prici o sudbini mladog i punog poleta i snage seljacica iz srca Srbije, imenjaka autora knjige. Sudbina sedmorice mladih seljaka prisilno mobilisanih na radnoj akciji, koji su egzekutirani na nemilosrdan i surov nacin, po najkracem postupku, zbog nekoliko kolutova bakarne zice, koja je inace bila jedan od ideologiziranih (laznih) simbola nove vlasti i novog vremena. A uloga sudije smrti ne pojavljuje se kao greska, koja je moguca, vec kao, nazalost, fatalna stvarnost, kao sama stvarnost jednog fatalizma. Ova je knjiga, samim tim, i upozorenje na opasnost svakog ekstremizma i fatalizma, koji su pogresna istorijska praksa, kada su sloboda i zivot nista, a kada je ustolicenje novih gospodara nasih sudbina i zivota na delu i sve. Knjiga, mada to nije bila namera autora, samom svojom tematikom je abolicionisticka. Smrtna kazna je najveca greska, nepopravljiva, a smrt nije resenje vecitog moralnog, pravnog i filosofskog pitanja sukoba pojedinca i njegovog okruzenja. Knjiga upravo porucuje da je eticki neodrzivo egzekutiranje krivaca (pravih i pogresno odabranih jednako), a u svetlu toga da sudija nije taj eticki cistunac kome je dodeljena takva uloga. Knjiga takodje pokrece pitanje savesti, tog etickog vrhovnog principa svojstvenog svakom pojedincu, i to savesti u vremenu surovom, kada ljudska sloboda i zivot nisu nista, a kada je vlast uzurpatora sve i odlucujuca. Kao da se autor, inace i sam sudija, ocenjen u svojoj okolini kao »sudija sa dusom«, uplasio tog pitanja, ostavio ga nerasvetljenim, ne zbog straha da ne moze da odgovori na njega vec iz straha od samog pitanja po sebi. Zivot je sam po sebi neprestano izbor, u cemu je sloboda licnosti, pa je i profesija takodje deo tog izbora. Sudijska uloga je sama po sebi jedan izbor, a savest sudije u sebi po definiciji sadrzi savest zajednice i vremena u kojem sudija zivi, mada ima izvesnih vrednosti (medju kojima i zivot kao vrhovna), koje su »vecite« vrednosti. Knjigu preporucujemo i smatramo je dragocenim osvrtom na jedno vreme koje nije toliko daleko koliko nam se cini. Ona je posebno dragoceno stivo za one koji su se opredelili da budu »delioci pravde« ili koji rade u sudovima (tuzioci, advokati, pripravnici), ali i stivo za citanje svima onima koji vole dobru knjigu. Rajko Danilovic |
|
|
|
|