 |
Broj 216-217 |
|
|
|
| Alternativa
Pismo albanskim prijateljima Natasa Markovic U ovim kosmarnim beogradskim nocima cesto mislim na svoje albanske prijatelje
i poznanike, za koje uglavnom ne znam gde su i da li su zivi i gde da ih
trazim. U sablasnim beogradskim nocima pisem im pisma. Sedam pisama za
sedamdeset dana ludila.
 Tacno je, svedocim, i ptice beze. O prijateljima koji ovih dana napustaju zemlju ne zelim da govorim. Zao mi je. I ne znam tacno, da li mi je zao njih koji odlaze ili nas koji ostajemo. Posle suludih udara NATO-a, kada je samo u jednoj noci letelo preko 700 aviona nad gradom, kada je stradalo bezbroj nevinih ljudi, kada su silovitim udarima ruseni simboli porodice Milosevic u Beogradu, a narocito posle stravicne noci izmedju 7. i 8. maja, kada je u Ulici tresnjevog cveta stradala kineska ambasada, vise me ne budi prepirka nestasnih vrabaca sa mog prozora. Noc puna nemira i krvi. Ko bi rekao da su ptice tako preosetljive. Kazu, prve su napustile Kosovo, prve su napustile Sarajevo i nikada se vise nisu vratile. Hoce li se albanske izbeglice vratiti? Hoce li se vratiti moji albanski prijatelji? I, ne bih da slutim... Zelim da verujem, da jos uvek nije kasno za izvinjenje, za oprostaj za nadu... Zivot mi se pretvorio u slusanje vesti. Lovim informacije na sve strane. Da mi je da imam neki satelit... Cujem, nocas je nasem predsedniku i dugogodisnjem americkom povereniku za Balkan, poslat poziv za Haski tribunal. Boze, za kakve nas oni debile smatraju. Zasto bas veceras, a bilo je toliko prilika. Zasto bas veceras, kada je on trebalo da bude njihov glavni partner u pregovorima za mirno resenje krize na Balkanu. Potreban im je alibi za intervenciju, potreban im je alibi sutra za invaziju na nasu zemlju, jos jedna glupost medjunarodne zajednice. Pozoriste sumraka i pozoriste apsurda se i dalje nastavlja. Znamo mi s kim imamo posla, i na jednoj i na drugoj strani. Nazalost. Oni bi da mu sude za zlocine, a zaboravljaju da ta cast nama pripada. Oni bi da mu sude za zlocine prema albanskom narodu, a za zlocine prema srpskom narodu... Valja to sve i dokazati. U mracnim usamljenickim beogradskim nocima ne razaznajem da li je zemljotres ili padaju bombe. Stradaju nevini ljudi, miris paljevine se bezbrizno seta nasim ulicama, svake veceri strahujem od ekoloske katastrofe. U ranjenom gradu strada moj narod. Zelim da vam kazem da iznad svega zelim da prestane – zacarani krug naseg uzajamnog nasilja. Zelim da prestane za sva vremena zov uzavrele krvi, zov mrznje, zov prolivene krvi, zov osvete iz starih i novih srpsko-albanskih prica. Danas, otrov i krv teku nasim ocima. Kosovo je danas srpsko, mozda ce sutra biti albansko ili nicija zemlja. Hocu da verujem da ce se svako od nas, kada ovo ludilo prodje, stideti ovog varvarskog vremena koje zajedno zivimo. Hocu da verujem da ce se svako od nas stideti krvavih zlocina koji su pocinjeni u ime nasih naroda. Ja necu da amnestiram nikoga za zlocine koje je pocinio, a bilo bi vazno za ljudski rod da oni izadju pred sud javnosti i sud pravde. U krvavoj albanskoj drami nismo svi podjednako krivi i podjednako odgovorni. Nase krvavo balkansko pozoriste, nazalost, ima jos mnogo nepoznanica. Istina nas moze osloboditi. Istina nas moze spasiti. Jesu li nasi narodi samo sazdani za patnju i nepripremljeni za srecu. Hoce li vec jednom sva iskusenja umiranja zameniti iskusenja zivljenja. U zemlji gde je rat peto godisnje doba, u kojoj se nijednoj generaciji nije omaklo, unazad za vise stotina godina, a da ne okrvavi ruke, hoce li nas vec jednom pogoditi neki dobar zivot. Ili mi ne umemo ni da ga sanjamo, ni da ga ocuvamo, ni da mu se radujemo. U zelji da prekinemo tu zlu kob, pisem vam ovo pismo. Zelim da verujem, da jos uvek nije kasno za izvinjenje, za oprostaj, za nadu. Ovih ocajnickih noci kad se drogiram muzikom, cesto mislim na jednu svoju prijateljicu Albanku, koju sam nedavno srela u Parizu. Sedele smo satima u jednom sarmantnom pariskom kafeu. Jele smo prekrasne ratluke koje je ona donela, a koji su me podsetili na detinjstvo, na nekoliko godina provedenih na Kosovu. Cesto smo postavljale i neugodna pitanja jedna drugoj, naravno, o cemu drugom, nego o nasim zavadjenim narodima. Nazalost, moje zle slutnje iz tog razgovora su se obistinile. Rekla sam, Milosevic ide u rat, nema izbora, a ako krene ovo glupo bombardovanje NATO-a, najvecu nesrecu ce upravo doziveti albanski narod. Sada se to desava mom narodu. Naravno, ja joj tada nisam rekla da znam da se Milosevic od jeseni priprema za ovaj rat i da odavno postoji scenario »sprzene zemlje«. Nocima me uznemirava njeno vise puta postavljeno pitanje: »Zna li srpski narod sta se desava na Kosovu?«. Ne zna, svedocim, oni koji to znaju za sada cute. Kako saznati istinu, laze i RTS, laze i CNN. I zbog nje i zbog njih pisem ovo pismo. Zelim da verujem da jos uvek nije kasno za izvinjenje, za oprostaj, za nadu... Kada sam se vratila u hotel, docekala me je vest o bombardovanju moje zemlje. Nikada me Pariz nije tako zaveo i ocarao kao ovog puta, mozda i zato sto sam osecala blizinu nesrece. Nismo bogati, snaci cemo se, ostani, rekli su moji pariski prijatelji. Beogradski prijatelji su me pitali zasto si se vratila? Da, zaista, zasto sam se vratila? I to se zove Balkan. Vratila sam se, rekla sam, da poslednji put vidim svoju zemlju, ko zna cija ce sutra biti. I zato pisem ovo pismo. Ja nikada necu reci da sam srecna sto bombarduju moju zemlju, moj narod, moj grad, iako znam da to nije sik po merilima nekih domacih i belosvetskih nazovi liberalnih intelektualaca. Iskreno se nadam, dragi prijatelji, da vi to od mene i ne ocekujete. I to nema nikakve veze sa cinjenicom sto se ja ne slazem sa politikom gospodina Slobodana Milosevica, sa cinjenicom da nas je izlozio ovoj ratnoj avanturi, pa smo vec dva meseca postali smetliste sveta. Ne, nismo to zasluzili. I to nema nikakve veze sa cinjenicom da je danas zaista tesko govoriti u Beogradu. Plasim se, stidim se, onih kojima nista nije sveto, cak ni zivoti neduznih ljudi. Samo jedan covek svakog dana slobodno seta Knez-Mihailovom ulicom sa svojim saradnicima. Svuda okolo vidim njegov rukopis. Mnogi intelektualci se pitaju ko je sledeci i na cijem spisku su za odstrel. Moj prijatelj i profesor lucidno primecuje: »...Svi smo na redu, nema razloga da brinete...«. »U Srbiji sam rodjen, od nje cu i umreti«, zabelezice duhovito ovih dana jedan beogradski aforisticar. Isti onaj koji je pre neku godinu napisao: »Pokvario mi se televizor, moracu rat da gledam kroz prozor...«. Ako se rat nastavi bicemo mrtvi pobednici. Zver obicno izlazi nocu, kao u filmovima naucne fantastike. Godzila licno. Pocinje da drhti i da se pomera zemlja. Prozori landaraju kao zavese na vetru, zidovi se micu, zemlja salje potmuli jauk. Svake veceri ocekujem da se nase kuce srozaju. Upravo smo slavili Dan Zemlje. Po drhtaju lampe na mom pisacem stolu, prepoznajem snagu njenog bola. Negde u daljini osecam miris krvi i miris ocajnih ljudi. U mraku svetlucaju oci izmucenih, bolesnih i gladnih ljudi. Osecam miris straha, koji se nicim ne moze oprati. Preko dana obilazim nocu ranjene i granatirane zgrade. Zelim da ih sacuvam u secanju. Knez-Mihailovom ulicom, gde stanujem, oko podneva setaju najlepsi tinejdzeri i najlepsi psi grada. Zjapece rane ove ulice, razvaljeni strani kulturni centri, deluju morbidno. I ne bih da komentarisem, stidim se. Bacim poneki cvet u Francuski kulturni centar. I uvece setam ovom prestiznom beogradskom ulicom koja me jedina ovih dana podseca na zivot i na Evropu. Nocu, ulica u mraku, samo retke utvare, iz mraka isplovi poneki covek i pas. Krenem za novine, svratim u kafe gde je zalazio moj ubijeni kolega Slavko Curuvija, popijem koje pice sama ili sa njegovim prijateljima. Za pokoj duse. Na zemlji komunisti i fasisti, na nebu demokrate i humanisti. SPS ni na nebu ni na zemlji, pretvorio se u patriotsko kulturno umetnicko drustvo koje organizuje koncerte na trgovima i na mostovima u zemlji i inostranstvu. Opozicija u izbeglistvu i u kucnoj emigraciji. U beogradskim bastama cvetaju jorgovani. Leto se priblizava, neispavani smo i uvek nam je hladno. Resavam se da posle rata trazim ratnu odstetu, od te agresorske, »Slobodne Evrope«. Zbog njene emisije koja pocinje tacno u ponoc, nocima ne spavamo. Vidim i vas dragi prijatelji kako setate mojim gradom kao nekad. Znam, danas, svako zivi svoju nesrecu i ne pita za one druge. Zelim da verujem da jos uvek nije kasno za izvinjenje, za oprostaj, za nadu... Uvazavajuci svu silinu vase nesrece, otvorenu ranu, patnju, dragi prijatelji, ne zamerite mi sto zelim nesto sasvim otvoreno da vam kazem. Tesko mi je da prihvatim tezu iz Apela albanskih intelektualaca, da su zrtve ovog rata samo Albanci i da je intervencija NATO-a opravdana, a da su Srbi iskljucivo zrtve sopstvenog nacionalizma. Nazalost, nije tako. Trecinu stanovnistva nase zemlje cine ljudi koji nisu Srbi. Nema kolektivne krivice, dragi prijatelji. Narodi nisu krivi. Uostalom, narodi nikad nisu ucestvovali u stvaranju istorije, osim kao statisti, topovsko meso, mrlje na birackim spiskovima, konzumenti televizije. Tu privilegiju imali su pojedinci, elite, njima pripadaju zasluge. Mi moramo imati snage da kazemo istinu, dragi prijatelji. Na delu je kolektivna odmazda nad dva neduzna naroda. Na delu je kolektivna odmazda nad Albancima i nad Srbima, nad celokupnim nasim narodom. Ako je za utehu Srbima, sa krvavim martom 1999. godine zapocela je nova istorija sveta, iskreno se nadam i nova istorija Srbije.  Srpski narod mora ovaj rat da iskoristi kao svoju poslednju sansu za svoju politicku, kulturnu i humanisticku emancipaciju ako ne zeli da njegova deca sutra zive u poslednjoj balkanskoj jazbini, da setaju omrazena svetom, a da Srbi u narednom veku zive u rezervatima ili na spiskovima nestalih naroda. Tamo gde prestaje logika, pocinje Srbija. Srbija puna tajni, Srbija nad ambisom. Kome ce sutra cvetati bozuri. U ljubicastoj balkanskoj noci mi i nas Princ Tame sami. Ja pripadam onima koji veruju da nas i najveca kataklizma, a ova je jedna od takvih, moze inspirisati umesto na destrukciju i bratoubilastvo, na sopstvenu emancipaciju i na dobar zivot. U suprotnom, ranjeni nesrecom, valjacemo se u rusevinama, nemastini, neslozi, plakati nad sopstvenom sudbinom i pricati price kako nas ceo svet mrzi. Vreme je da se trgnemo i kao narod i kao pojedinci. Pod pretpostavkom, naravno, da mi ne mrzimo sami sebe i ne izaberemo kolektivno samoubistvo umesto zivota. Srpski narod mora imati hrabrosti da prizna sebi i drugima da je njegova zemlja postala mesto neslobode, nasilja i loseg zivota za srpski, ali i za sve druge narode koji u Srbiji zive. Od pukog udvaranja srpskom narodu, i skrivanja nasih prljavih prica, danas kada smo na ivici zivota i smrti, nema nikakve koristi. Srpski narod mora smoci snage da se izvine za zlocine koji su ucinjeni u njegovo ime. Istina nas moze osloboditi. Istina nas moze spasiti. Zelim da verujem da jos uvek nije kasno za izvinjenje, za oprostaj, za nadu... Molim se za mir, molim se za moj i vas narod, molim se za sve narode sveta. Molim se da nasi ljudi ne krenu jedni na druge. Molim sve dobronamerne ljude sveta da pomognu kako bi prestao ovaj suludi i glupavi rat. Molim sve zene sveta da zauzdaju gospodare rata. (...) Beograd, 31. maj 1999. Autorka je diplomirani politikolog, visegodisnji novinar i izdavac
|
|
|
|
|