Koje su posledice NATO agresije na odnose izmedju Srba i kosovskih Albanaca i uopste na resavanje kosovskog problema? Jaz izmedju dveju etnickih zajednica koji je napravio Milosevicev rezim samo je jos vise produbljen. U svesti velikog broja kosovskih Albanaca, Srbi su krivi sto je doslo do njihovog masovnog egzodusa u susedne zemlje, a u svesti Srba ostace uverenje da zbog kosovskih Albanaca zemlja trpi razaranja NATO-a. Kosovski Albanci (ne svi, ali svakako znatan broj), ma koliko i sami bili zrtve NATO agresije, ne dozivljavaju bombardovanje Srbije kao akt agresije vec kao nuznu meru kaznjavanja srpskog rezima. Mora se racunati i sa tim da je kod velikog dela kosovskih Albanaca, pod utiskom srpskog nasilja u vreme NATO agresije, jos vise ojacala svest da ne mogu ostati pod jurisdikcijom srpske drzave. Zato ce se daleko teze i sporije dolaziti do politickog resenja nego pre ove agresije.
Ali bez obzira na multiplikovane teskoce, mirno resenje kosovskog problema jeste jedino izgledno resenje. U buducim pregovorima, Srbi i kosovski Albanci, imajuci za sobom tragicna iskustva na sopstvenoj kozi, morali bi da budu mnogo spremniji na uzajamne ustupke nego sto su bili u Rambujeu i Parizu. Kosovski Albanci morali bi da se odreknu ideje o drzavnoj nezavisnosti i umesto toga da traze najvisi moguci stepen autonomije ciji bi garant trebalo da budu Ujedinjene nacije. S druge strane, Srbi moraju odbaciti shvatanje da se suverenitet i jedinstvo srpske drzave ostvaruje iskljucivo centralizmom na »celoj svojoj teritoriji«.
U traganju za najpovoljnijim resenjem ne bi se moglo ici ispod onog stepena autonomije koji je Kosovo imalo prema Ustavu SFRJ iz 1974. godine. Kosovo, prema tom ustavu, nije imalo status federalne jedinice u formalnopravnom smislu. Nije, primera radi, raspolagalo pravom na samoopredeljenje do otcepljenja. Ali je imalo svojevrstan dvojni status – kao region u sastavu Srbije koji je istovremeno i element federalizma. Ne vidimo razloga zasto se u traganju za novim resenjem, uz sva uvazavanja drukcijih pravno-politickih okolnosti ne bi polazilo od saveznog i republickog ustava prethodne Jugoslavije, kao i od amandmana na te ustave koji su, u cilju otklanjanja nekih teskoca na relaciji republika Srbija–autonomne pokrajine, predlagani i usvajani 1981. i 1987. godine. Vredni su svakako paznje nerealizovan predlog Z-4, predvidjen za Srbe u Hrvatskoj, kao i Ustav Republike Srpske u Bosni i Hercegovini. U tom pogledu veoma mogu da koriste i iskustva nekoliko evropskih zemalja, osobito resenja do kojih se doslo u pogledu autonomija svajcarskih kantona, Juznog Tirola ili Olandskih ostrva. Za nas bi mogao da bude posebno zanimljiv ustavni status Tatarstana unutar Ruske Federacije.
Posrednicka uloga medjunarodne zajednice ce i ubuduce biti neophodna. Samo sto ona mora biti bitno drugacija. Citav problem mora da se izuzme iz kompetencija NATO i prenese na Ujedinjene nacije, odnosno stavi pod ingerencije Saveta bezbednosti. Samo odluke koje bi u vezi sa Kosovom donosio SB mogu imati legalitet medjunarodnog prava, odnosno mogu biti obavezujuce za SR Jugoslaviju i kosovske Albance. Time se postize objektivnost i dobija na autoritetu medjunarodnog prava.

Optuzujuce cinjenice o ulozi Slobodana Milosevica u proteklim etnickim ratovima na tlu bivse Jugoslavije, koje Zapad iznosi da bi opravdao aktuelnu agresiju, izrecene su odavno u samoj Srbiji, pre i u vreme ovih ratova. Zato se logicno namecu dva pitanja. Prvo, zasto su Ujedinjene nacije, na osnovu saznanja o umesanosti Srbije u etnickim ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, uvele protiv nje samo politicke i ekonomske sankcije, odnosno zasto nisu pribegle i vojnim merama? Tim pre sto su obe napadnute bivse jugoslovenske republike imale status medjunarodno priznatih drzava. Osim ako se nije poverovalo Milosevicu da »Srbija nije u ratu«, sto se moglo uzeti kao tacno samo u formalno pravnom smislu. Ali, zasto onda i bilo kakve sankcije? I drugo, zasto Zapad, inkriminisucim cinjenicama o Slobodanu Milosevicu koje su mu, ocigledno, bile poznate u vreme zapocinjanja agresije, nije snabdeo Haski tribunal da bi ovaj mogao podici optuznicu protiv njega, nego se odlucio za vojno kaznjavanje srpskog naroda. Tim pre sto su dokazi za mogucu optuznicu izneti i u jednoj knjizi, objavljenoj u Londonu 1996. godine, pod naslovom Ratni zlocini i pojedinacna odgovornost, sa podnaslovom »Dovoljno dokaza za podizanje optuznice protiv Slobodana Milosevica«, ciji su autori Paul Williams i Norman Cigar. Ista knjiga prevedena je i objavljena u Sarajevu krajem 1998. godine.
Zapad, umesto stezanja obruca oko Slobodana Milosevica, preduzima vojnu intervenciju kojom tesko pogadja srpski narod. Ako su ranije sankcije Ujedinjenih nacija protiv Srbije i SR Jugoslavije jos i mogle imati opravdanja, jer su imale legitimni stav medjunarodne zajednice u celini, mada su one pogadjale samo narod a ne i vladajucu strukturu, vazdusni udari NATO imaju za posledicu unistavanje naroda i spasavanje rezima.
Karakteristicna je pojava da se na protestnim skupovima protiv NATO agresije ponovo, posle vise godina, vijore transparenti sa likom Slobodana Milosevica, podsecajuci tako na zvezdane trenutke njegovog uspona na vlast. Zaista, Slobodan Milosevic moze samo da se zahvali NATO-u sto mu je dao iznenadnu sansu, prvo, da obnovi imidz svenarodnog vodje u odbrani nezavisnosti zemlje i, drugo, pruzio mu je priliku da se iskupi i opravda pred narodom za uzaludne patnje i gubitke zbog neispunjenog obecanja u pogledu velike Srbije.