Uobicajena tribina Republike, koja je odrzana 18. juna ove godine, bila je posvecena temi »Kuda sada, Srbijo?«. Organizujuci ovu tribinu nastojali smo da dobijemo odgovor na neizbezna pitanja koja se sada postavljaju u javnosti, posle jos jednog rata iz kojeg je Srbija izasla osetno ekonomski ostecena i politicki uzdrmana. U razgovoru su ucestvovali Desimir Tosic, iz Demokratskog centra, profesor dr Milan Podunavac, profesor dr Dragoljub Popovic, Branislav Canak, predsednik UGS »Nezavisnost«, Rade Veljanovski, predstavnik Fondacije za mir i resavanje kriza Borisa Vukobrata, ekonomista Bosko Mijatovic i iz nase redakcije glavni i odgovorni urednik dr Nebojsa Popov, zatim Mirko Djordjevic, Zoja Jovanov, Zlatoje Martinov i Dragos Ivanovic.
Nebojsa Popov: Za oholu vlast nase pitanje je besmisleno, jer ona sve zna unapred; buducnost se vec dogodila. Ona je proglasila pobedu i mir, obnovu i izgradnju. U tome su SPS i JUL apsolutno monolitni, dok su SRS i SPO relativno jedinstveni sa svojim partnerima u vlasti, mada su uzajamno zavadjeni, a ocijukaju i sa samostalnim nastupanjem u eventualnoj preraspodeli vlasti. Kao da su vec zapoceli izbornu kampanju, bez ikakvog nagovestaja spremnosti da preuzmu svoj deo odgovornosti za sve sto se do sada desavalo.
Cetiri frakcije srpskog populizma na vlasti ostaju, dakle, u izvesnom interesnom, ideoloskom i licnom antagonizmu, narocito oko toga ko je jedina prava adresa za dotok pomoci i investicija iz beloga sveta koji, istovremeno, svim sredstvima ocrnjuju. Jedinstveni su, pak, prema zajednickim politickim protivnicima koje sve sistematicnije optuzuju za izdaju, pripremu nasilnog prevrata i marionetske vlade.
Odgovor na postavljeno pitanje za sada ne mozemo da nadjemo ni kod pripadnika opozicije. Od tri vece »koordinacije«, dve uglavnom cute (one oko Vukobrata i Djordjevica), a iz Saveza za promene cuju su solisticki glasovi Djindjica i Panica, kao i lidera Gradjanskog saveza Srbije i Socijaldemokratije. Ostale stranke su ili pasivne ili verne sebi, osporavaju druge dok same nista primetnije ne cine, osim povremenih saopstenja za javnost, ne pitajuci se da li ona uopste postoji.
Na »alternativnoj sceni« sve ucestalije su izjave o porazima rezima, traze se promene, ostavke najvisih funkcionera vlasti i saradnja sa svetom. Ni ovde akteri ne pokazuju spremnost da preispitaju svoju odgovornost za sadasnje stanje. Nude projekte za prekosutra, izbegavajuci stav prema uzrocima sadasnjice i realnim iskoracima iz nje.
Od nacionalnih institucija, samo se SPC izjasnila da se dalje ne moze sa sadasnjom vlascu; zatrazila je i ostavke predsednika SRJ i vlade. Ni reci o svojoj odgovornosti. SANU, prema izjavama predsednika, dozivljava svoje »zvezdane trenutke«, slaveci i dalje svoj nedovrseni rukopis (kao i davnasnje Nacertanije) – Memorandum. Udruzenje knjizevnika ostaje, takodje, verno sebi kao borbeni deo ideoloskog i propagandnog aparata rezima. Univerzitet preko svojih sadasnjih upravljaca proglasava obnovu srpske duhovnosti u razorenoj i pometenoj Pristini, uzimajuci za trajnu tekovinu likvidaciju i poslednjih ostataka autonomije tokom protekle godine, a kriticki potencijali univerziteta su se ili sasvim ucutali ili pristaju na sve vecu marginalizaciju.
Niotkuda, dakle, razgovetnijeg kritickog misljenja o sadasnjem stanju, njegovim uzrocima i buducim raspletima. A to »sada« iz naseg pitanja je jos uvek neotvoren paket za ovdasnju javnost i sadasnje aktere u Srbiji. Tu spadaju zlocini na Kosovu, zrtve i rusevine, izbeglice, strana vojska na delu teritorije, razorena privreda i drustvo, izolacija od sveta, »tekovine« unutarnjeg rata protiv univerziteta, medija, opozicije i nevladinih organizacija. No, u to »sada« spadaju i rezultati dosadasnjeg procesa demokratskih promena, pre svega pobeda demokratske opozicije na lokalnim izborima 1996, koji imaju cetvorostruku legitimaciju (glasove biraca, stodnevnu borbu gradjana protiv kradje glasova, pozitivan stav EU i istrajnost nove lokalne vlasti uprkos destrukciji rezima). Ovde spadaju i nove gradjanske inicijative kao sto su Gradjanski parlament u Cacku, mitinzi u Krusevcu, Aleksandrovcu, Raskoj i drugim gradovima. A kada je rec o Jugoslaviji, nezaobilazna je cinjenica i proces demokratskih promena u Crnoj Gori, od pocetka 1997. godine do sada, koji nalaze promenu odnosa u zajednickoj drzavi.
Za valjan odgovor na nase pitanje neophodne su informacije o sadasnjem stanju i istinska debata o njegovim uzrocima. A obe stvari, i informacije i rasprava, pretpostavljaju javnost kao instituciju. Javnost je, pak, razarana i u onim oblicima koji su postojali pre zaostravanja sukoba na Kosovu i oko njega, narocito tokom citave protekle godine. Ratno stanje je samo zavrsnica tog razaranja. Povinovanje i znatnog dela nezavisnih medija tom procesu dodatno ogranicava nova pregnuca u uspostavljanju javnosti. Svakako, samo novinari i mediji ne mogu da uspostave javnost, ali nje nece ni biti ako ni oni nisu spremni da u nju investiraju, a ne samo da prate sta rade razni akteri, s jednakom distancom prema onima koji deluju razorno i spram onih koji nastoje da uspostave elementarne pretpostavke normalnog drustva i drzave.
Logicno je da su sve tezi zivotni uslovi i dramaticna zbivanja snazan izazov za trazenje prikladnih odgovora. Takvih izazova vec ima u obilju: zlocini, zrtve i pocinioci, razaranja, izbeglice, beda i siromastvo, gomilanje vojske, policije i paravojnih grupa na sve uzem prostoru, prisustvo strane vojske, izolacija od suseda i sveta, neizvesna buducnost itd. Zar su potrebne nove »humanitarne katastrofe«, nova krvoprolica i usred Srbije da bi se potrazili odgovori na sustinska egzistencijalna pitanja?
U podsticaje za trazenje odgovora na sadasnje izazove spada i to sto se blizi 2004. godina, kada se navrsava dve stotine godina Srbije u modernom dobu. Taj datum je povod za svodjenje racuna o dugom razdoblju, s velikim i dramaticnim amplitudama.
Nas list je zainteresovan za nove pristupe i starim i novim pitanjima, pre svega za preispitivanje znanja, iskustva i stavova svakog ucesnika u dijalogu i, naravno, za sto jasniji odgovor na glavno pitanje: »Kuda sada, Srbijo?«.

Strategija visokog rizika

Milan Podunavac: Srbija i politicki akteri u njoj, ukljucujuci i civilno drustvo, nalaze se pred velikim izazovima. Srbija je pred izazovom kako da iz stanja ne-poretka predje u stanje politickog poretka. To pitanje determinisace dinamiku politickih i socijalnih borbi u narednom periodu. Drugo pitanje pred kojim se nalazi Srbija jeste kako da iz predgradjanskog i pretpolitickog stanja predje u gradjansko stanje. Kljucni faktor koji u desetogodisnjem periodu odredjuje ono sto bi se moglo oznaciti politickim poretkom u Srbiji jeste sistemski kontekst rata. Rat nije politicko vec nepoliticko stanje, to je stanje u kojem principi i vrednosti koje dominiraju u gradjanskom stanju, u stanju rata ne postoje. S druge strane, s obzirom na pravnu infrastrukturu, Srbija ce se naci pred pitanjem kako da se iz stanja neustavne drzave konstituise u ustavnu. I konacno dominantno pitanje bice – kako da se iz nedemokratskog stanja, iz stanja vise ili manje otvorene politicke diktature predje u minimalno demokratsko stanje. Ukratko, na pitanje: Kuda sada, Srbijo – oblikuje se dosta jasan odgovor; on dolazi iz polja vladajuceg politickog bloka. Taj blok vec duze vreme, a narocito u poslednje dve godine pokazuje tendenciju konsolidovanja postojece socijalne i politicke legure na 

List Danas u vreme ratnog stanja cesto objavljuje »nepocudne« tekstove i izbegava cenzuru, pa tako poneki put, hvatajuci na bezobrazluk, uspeva da ponesto proturi. S tim sto Ministarstvo za informacije Danasu kaze: »Nemojte nista o Djindjicu i Djukanovicu«. I toga nema, a nesto drugo usput prodje.

Sumnja u brze promene

Bosko Mijatovic: Srbija je imala nesrecu da se nadje izmedju cekica i nakovnja koje personalizuju Klinton i Milosevic. Milosevic poseduje snaznu zudnju za vlascu i bogacenjem do upropascavanja zemlje. Srbija je izgubila pokrajinu, razorena je duhovno, socijalno i ekonomski. Sto se buducnosti tice, bojim se da nas i nadalje ceka kombinacija cekica i nakovnja. Procene o gubicima su nepouzdane i krecu se od 30 do 100 milijardi dolara, dok spoljne prognoze prevazilaze i domace propagandisticke, pa londonski Tajms smatra da stete izazvane ratom iznose i do 100 milijardi funti.
Sta ce se dogoditi na ekonomskom planu? Priliv spoljnih sredstava bio bi dobrodosao, ali je plasiranje uslovljeno promenom rezima. Glavnim akterima ne padaju na pamet reforme vec nastoje da zadrze vlast po cenu guranja zemlje u kolaps. Nesto humanitarne pomoci koja ce stici ne moze da zameni normalnu privrednu aktivnost. Nije nemoguce da dalje pogorsanje ekonomske situacije navede vlast na ratni komunizam ili centralno planski sistem, doduse degenerisan u poredjenju sa nekadasnjim sovjetskim sistemom. Kako je rekao Lav Trocki, birokratija nista ne voli vise od bede jer potrebu svog postojanja vidi u distribuciji bede. Uvodjenje ratnog komunizma jos vise bi pogorsalo ekonomsku situaciju jer bi likvidiralo ono malo preostale vitalnosti u privatnom i u delu drustvenog sektora.

Nije mi bliska ideja o narodu kao najodgovornijem za nase stanje. Ne verujem da su drugi narodi fenomenalni. Prema mom misljenju, intelektualci imaju rasirenu sklonost da odgovornost za dogadjaje prebace na narod. Sloj koji bi morao pretendovati da vodi drzavu, a to je nas sloj, nije radio dobro. Zadovoljavamo se okruglim stolom i pisanjem programa, a malo radimo politicki u narodu. Mi nismo na visini istorijske odgovornosti u prelomnom vremenu. Ako to ne shvatimo smanjicemo sanse za preokret. Tacno je da svest nije razvijena, ali se pitam da li smo dovoljno pokusali da napravimo dobru poruku i njome dopremo do ljudi.

Kako razdvojiti sudbine

Branislav Canak: Vec desetak godina rat je nacin zivota i on odredjuje neke bitne mirnodopske procese. Vratili smo se u vreme tridesetogodisnjih ratova cija je logika bila sirenje ekonomskog prostora, dok nas knez ima logiku suzavanja postojeceg prostora. Rezim ima cilj da prezivi sto duze i da to plate drugi.
Odsustvo svake ideje na strani rezima potvrdili su ovih dana predstavnici specijalizovanih agencija UN koji su posle razgovora sa vlastima zakljucili da ovaj rezim nista ne zeli, pa zato i nije mnogo pogodjen odlukom da nista ne dobije. Zvezda rezima je na silaznoj putanji, ali nazalost ta zvezda padalica moze i nas da povuce u ponor vasione. Pitanje je kako da razdvojimo te dve sudbine i da vec time ucinimo veliki korak napred. Da li je to nevladin sektor, da li je to jacanje civilnog drustva, da li su to novi izbori, ne znam, ali sve sto smo do sada probali nije dalo rezultate, pre svega zato sto je bilo pod potpunom kontrolom rezima, a da toga cesto nismo bili svesni. Moramo ohrabriti mnoge, a razdvajanje sudbina moramo pokrenuti sami. Mi smo na putu veoma vaznih poslova. Zemlje oko nas kao sto su Madjarska i Bugarska mnogo gube. Samo na zeleznici Madjarska je, zbog smanjenog tranzita, imala gubitak od 65 miliona dolara. Susedi to vise nece tolerisati.

Alternativa je mnogo prepoznatljivija nego pre rata. Pitanje politickog programa kojim bi se islo protiv Milosevica odluceno je dogadjajima. To je ukljucivanje Srbije u Evropsku uniju. Zato nema velike mudrosti kada su u pitanju programi za opoziciju. Delimicno se slazem s tim da je poraz na Kosovu totalan. Kosovo jos nije izgubljeno, ali ce biti ako se Srbija ne demokratizuje. Mi moramo imati kooperativan stav prema medjunarodnoj zajednici, a ako se inatimo mozemo izgubiti novu teritoriju.
Rezim igra na kartu da svi mrze Srbe. Da li ti »svi« mrze nase manastire, Ivu Andrica, sportiste ili rezim. To treba razjasniti narodu. Ti drugi ne mrze Srbe nego mrze diktaturu.

Okupljanje opozicije

Dragoljub Popovic: Cini mi se da ne bi bilo netacno ako bismo dve stotine godina srpske moderne istorije opisali kao dve stotine godina putovanja na zapad. Srbija je bila turska provincija i ideal obrazovanih ali i obicnih ljudi bio je da postane moderna drzava. Prekretnica bi mogla biti 1945. koja nas je ukljucila u evropski istok, ali je ubrzo doslo do preokreta 1948. i narocito u vreme liberalizovanja rezima sezdesetih godina, kada je izgledalo da se putovanje na zapad nastavlja. Ali, istocna Evropa se oslobodila, pao je Berlinski zid, a mi se nismo oslobodili. Ovih poslednjih deset godina nase putovanje na zapad ne samo da je dovedeno u pitanje, ono je zaustavljeno, ono vise ne postoji. Srbija, ne i Crna Gora, je najistocnija zemlja Evrope. Mi smo evropski daleki istok.
Takvom stanju rezim daje idejnu podlogu koja se siri na neformalan nacin. Rekla-kazala kod nas ima vise uspeha nego u mnogim drugim zemljama. Evo kako rezim cini propagandu medju ljudima koji su nazalost obrazovani. Prvi primer je sledeci: ocigledno je da je Srbiji potrebna vlada koja ce biti vlada zapadnog poverenja da bi se dobila pomoc za obnovu zemlje. Kako ce ta vlada izgledati, koje ce stranke u nju uci, to je sekundarno pitanje. Medjutim, pusta se u opticaj ideja da ce onaj ko obrazuje takvu vladu biti novi Nedic. To je potpuno pogresna analogija. Jer, onaj ko bi obrazovao takvu vladu ne bi bio novi Nedic nego novi Adenauer.
Drugi vid vrlo veste rezimske propagande sastoji se u poricanju univerzalnih vrednosti politicke kulture. To je uzelo mnogo maha i moze se cuti u vidu recenice: »Kakva je to demokratija koja se uvodi bombama ili nasiljem«. Ja jesam protiv svakog nasilja ali ako istoriju ocenjujemo kao nepristrasni posmatraci, a ne kao moralizatori, otkricemo niz primera da je demokratija u neke zemlje, cije je drustvo bilo bolesno, uneta spolja i pocela je vrlo dobro da funkcionise. U ovom veku to se desilo sa Japanom, Nemackom i Italijom, a u proslom veku to je slucaj sa 

Civilno drustvo je moguce i taj prostor treba preuzimati. NVO i gradjanske grupe treba da deluju kao katalizatori u odnosu na sadasnje negativno stanje u opozicionim partijama i da uticu na formiranje kriticke i samokriticke aparature koja sada ne postoji u vrhovima ni vlasti ni opozicije. Mi u gradjanskim strukturama pokusavamo da razvijemo sposobnost za samoispitivanje. Tek posle toga dolazi ispitivanje drugih. Ne mozemo, naime, govoriti o krivici drugoga, a da prethodno nismo ispitali sebe. Tek kada to postignemo, moci cemo da uticemo i na opozicione partije. Te partije nisu u stanju da nesto promene, ali ni mi koji imamo gradjansku svest nismo u ovih deset godina postigli mnogo. Ako bi se trebalo opredeliti, ipak vise verujem nevladinim organizacijama nego u snagu kriticke svesti politickih partija.

Pred velikom tajnom

Desimir Tosic: Bitan problem je drustvena svest. Ona je zaparlozena. Kada se govori o radnickoj klasi tesko je tvrditi da ju je Slobodan Milosevic razvlastio. Posle Drugog svetskog rata dobili smo vise od devet miliona ljudi koji su sisli sa planine u grad. To nije radnicka klasa. U zapadnim zemljama u kojima je industrijalizacija trajala stotinak godina sindikati su dosli na kraju. Drustvena svest celog drustva pa i radnicke klase uslovljena je strukturom, tradicijom, politickom i nacionalnom svescu. Nacionalne svesti ovde nema, jer kad vojska bezi sa Kosova a pri tom se raduje, to svedoci o poremecenoj svesti. Dok provincija strada od bombi vise nego Beograd, nase pevaljke pevaju dva meseca na glavnom beogradskom trgu. Ali ne samo sto one pevaju, vec su oko njih hiljadu do dve hiljade ljudi koji skacu zaboravljajuci na porusene gradove i dobra. Drustvena svest je jos u letargijskoj formi. Narod je preziveo katastrofe kao sto su raspad Jugoslavije i ratovi, i sve je to islo protiv drustvene svesti, protiv demokratizacije. I da je bio manje bistar, Milosevic je mogao da uspe.
Da li ce posle ovog »pobednickog« rata svest krenuti ka razvedravanju s obzirom da smo izgubili jednu teritoriju. Mi smo sacuvali integritet i suverenitet, ali nas na toj teritoriji vise nece biti. Ne znam ko ce da cuva taj suverenitet posto ce na granicnim prelazima biti samo 20 do 30 nasih ljudi i to je sve. Ostalo ce biti vojska UN i medjunarodne zajednice.
Tu je i pitanje gubitaka ljudi. Vojska koja je ucestvovala u ratu koji i nije bio rat jer nije bilo nikakvih kopnenih sukoba postaje nejasnoca. Nejasno je gde su se borile tri motorizovane brigade koje su dobile Orden narodnog heroja. Da li su te brigade pobijene pa su dobile orden ili su dobile orden zato sto su pobegle sa Kosova?
Ako svest pocne da se menja do promene ce doci pre nego sto ocekujemo. Gubitak Kosova je istorijski gubitak. RTS ce o tome lagati. Pitanje je da li ce politika imati i nadalje tako jak uticaj na svest i da li ce poceti da se radjaju nove ideje i da se stara svest razlaze? Da li ce ljudi ovaj rat osetiti kao istorijski poraz zato sto je posle 90 godina izgubljena teritorija? Ja ne znam kako ce biti, kako ce svet da reaguje na rat koji nije bio rat, a gubitak teritorije je stvaran? To je jedna strasna protivrecnost. Kako se oseca onih pet miliona ljudi koji su glasali za referendumsko »ne«. Ako ima pet miliona takvih ja sam pesimista. Pa ipak, pitam se nije li ovaj udarac tako snazan i ozbiljan da je poremetio sve pretpostavke koje je Milosevic ugradio u svoje bitke pocev od Osme sednice, preko ratova za cetiri srpske drzave – sve do gubitka Kosova. Zato bih veci naglasak stavio na rad nevladinih organizacija u masama nego na male politicke grupacije koje su se pokazale kao nemocne. Pretpostavimo da se sve politicke partije sloze oko lidera. Ako ne bude promene svesti u masi, partijska tehnika nece pomoci. One mogu da povecaju broj poslanika u skupstini i to je sve.
Ima ljudi koji su bili za rat. Hteli su ga svi oni koji su glasali za Milosevica i Seselja. Oni su hteli bombardovanje. Mi smo dobili vrlo blagu formu rata. Osecam da su mnogi koji su stajali na ratobornoj liniji sada ucutali. Ljudi razmisljaju. Pogledajte manifestacije za Milosevica u Vojvodini i Aleksincu. Prvi red aplaudira, ali malo dalje ljudi su relativno mirni, aplaudira svaki deseti. Ako pogledate skupove Vuka Draskovica u Kragujevcu i Jagodini videcete da ga ljudi slusaju s paznjom, a kad dodje do aplauza skoro da nema coveka koji ne aplaudira. Za mene je masa jos uvek nesto nepoznato, ali imam utisak da tu ima neke tendencije ka kretanju i mozda ce radnicka klasa biti poslednja koja ce se pokrenuti.

Od fronta do vlade strucnjaka

Rade Veljanovski: Ne znam da li se Savez za promene moze nazvati Panicevom koalicijom, ali Vukobratova i Djordjeviceva koalicija ne postoje. Fondacija Borisa Vukobrata saradjuje sa strankama koje se okupljaju oko Panica i sa strankama u Savezu demokratskih partija. Ambicija Borisa Vukobrata nije izlazak na izbore. Aktivnosti ovih dana u Savezu demokratskih partija i pre saopstenja Srpske pravoslavne crkve bile su prikupljanje potpisa za opoziv Slobodana Milosevica po ustavnoj proceduri. Ali, medijska blokada ne dozvoljava da saznamo sta ko od nas priprema. Na primer, novinarka Blica zalila se da je iz njenog teksta izbacen deo koji se odnosi na inicijativu o opozivu Slobodana Milosevica.

Imamo osnova za izvesni optimizam sto se tice pitanja da li ce posle svih ovih iskustava doci do osvescivanja naroda. Rec je o dugorocnim tendencijama i aktuelnim dogadjajima. Pogledajmo kako se kretalo raspolozenje biraca na izborima za predsednika Republike Srbije: godine 1990. kandidat SPS, Milosevic, dobio je 3,5 miliona glasova, godine 1992. 2,5 miliona, a godine 1997. Milan Milutinovic oko 1,5 miliona glasova. Sto se tice aktuelnih dogadjaja, postoji niz uverljivih dokaza da se posle rata na Kosovu znacajno menja raspolozenje naroda prema Milosevicu u negativnom smislu. U toj cinjenici vidim mogucnost za novu strategiju opozicije prema rezimu. Do sada smo imali sedam neuspesnih koalicija. Najperspektivnija je bila koalicija Zajedno, mada je i ona neuspesno zavrsila. Ali, njena zasluga je u tome sto je uspela da u toku 1996/97. za sobom povuce veliku masu naroda. Sada se, prema mom misljenju, situacija iz osnova menja. Imamo veliko raspolozenje naroda u korist jednog novog alternativnog okupljanja, ali je pitanje da li ce opozicija da smogne snage i da siroko realizuje ovo raspolozenje za promenu rezima. U tome je njena velika strateska sansa u ovom trenutku.

Kljucne institucije nespremne za promene

Mirko Djordjevic: Pitanje »Kuda sada, Srbijo?« podrazumeva da se jedna etapa zavrsila. Okoncala se jedna etapa zavrsetkom izgubljenog rata. To je etapa »kumanovske Srbije«. Dele se odlikovanja, a rat i teritoriju smo izgubili i prvi put posle 90 godina od Kumanova, gde je pocelo, mi deo zemlje moramo videti izvan pravnog sistema Srbije. Sa ovom vlascu koja je skrivila ovakvu pobedu nema odgovora na pitanje »kuda«. To sto Milosevic poraz pretvara u pobedu je tragikomedija i pokazuje njegovu zelju da opstane u momentu kada je otpisan. On je u nekoj vrsti kucnog pritvora i sutra bi bio uhapsen kada bi se pojavio na Kosovu.
Nisam veliki optimista, ali imam utisak da polako dolazi postmilosevicevsko doba. Iako je drustvo bolesno, a svest nerazvijena, Milosevic je na silaznoj putanji. Kljucne institucije u drzavi nisu spremne na velike promene tim pre sto za sobom imaju neslavno poglavlje kreiranja bolesnog stanja bilo da govorimo o Akademiji, gde se dopisuje jedno poglavlje cuvenog Nacertanija, bilo da govorimo o Udruzenju knjizevnika. To znaci da je kontaminacija bila veoma duboka. U ovoj postdejtonskoj ili postkumanovskoj Jugoslaviji nalazimo se u situaciji da Crna Gora trazi sebe, ali to cini i Srbija. Namece se potreba za redefinicijom ustavnopravnog stanja. Drzava se toliko razgradila, ali je ostala partijska, uprkos razjedinjavanju i smanjivanju.
Ocekuje nas suocavanje sa zlocinima i pitam se da li cemo iz bolesnog stanja naci snagu za suocenje sa tim tragicnim cinjenicama. Ako ne nadjemo Adenauera, nikakvi nas Nedici nece pomaci ni za milimetar napred. Neke institucije pokazuju znake promena. Sinod SPC je 10. juna izricito ukazao na tu promenu i to tako jasno da je to pravo iznenadjenje s obzirom da je Crkva bila ne samo svedok i saputnik, nego i saucesnik drzave. Promena Crkve u odnosu na Milosevica govori o krizi u odnosima Crkve i drzave, mada se ona jos moze posmatrati kao smetnja na vezama. Sto se Sinoda tice, zastarela je podela na golubove i jastrebove, jer su jastrebovi odavno pojeli golubove. Medjutim, zahtev Sinoda za smenu Milosevica veoma je vazan znak i ukazuje da se javljaju naprsline i da u promene treba verovati.

U Srbiji danas ima 800 000 nezaposlenih, a jos 800 000 radnika je na prinudnom odmoru. To se desava u drzavi sa devet miliona stanovnika. Nekadasnja Jugoslavija imala je 22 miliona stanovnika i 800 000 nezaposlenih i smatralo se da je zemlja u krizi.
Oni koji sada rade imaju plate od prosecno 500 dinara, nezaposleni primaju naknadu od 230 dinara (ako je i prime), prosecna penzija je 500 dinara. Piramida bede ce rasti, a vlast ce resavati samo probleme sa povrsine, kao sto je to slucaj sa 58 000 radnika koji su ostali bez posla zbog toga sto su im u bombardovanju stradale fabrike.
Priprema se otpustanje 80 000 vojnika i policajaca. Oni bi mogli predstavljati dirigovanu snagu za podsticanje nemira koji bi isli u prilog vlasti.
Zakonom iz 1997. godine vlast je uzela u nadleznost sva rudna i prirodna bogatstva, a za vreme ovog rata uredbom je za sebe uzela i lovista koja su do tada pripadala opstinama. Majstorima vlasti nad bedom treba oduzeti pravo da nas putem socijalne pomoci »zbrinjavaju« preko SPS-a i JUL-a, a to se moze postici samo promenom na kormilu vlasti.

Oskudne potrebe za slobodom

Nebojsa Popov: I danas smo, kako je to vec uobicajeno, najvise govorili o rezimu. Zaista, on je nametljiva cinjenica. Deluje na sve fascinirajuce, vec svojim dugim postojanjem, uprkos poraznim rezultatima i nevoljama koje donosi mnogim gradjanima. I iz NATO bombardovanja nastoji da izvuce najvecu korist za sebe, kao da mu ni najveca sila sveta nista ne moze i kao da je vaskoliki narod uz njega. Tom fascinacijom, hteli – ne hteli, vezujemo sudbinu za njega.
Nezamislivo je, a jos manje prakticno ostvarivo, razdvajanje »nase« sudbine od »njegove«, o cemu je govorio Canak, ukoliko izostaje ne samo temeljita autorefleksija iskustva aktera borbe za slobodu i demokratiju vec i bilo kakva razvijenija svest o tom iskustvu. Gospodin Tosic je s dobrim razlozima govorio kriticki o stanju svesti naroda, ali nije problem samo svest »sirokih masa« vec i obrazovanih slojeva, gde se ne primecuje razvijenija svest o sebi, drustvu i drzavi. Vise se jadikuje nad vlastitom sudbinom, nego sto se ulaze trud u razumevanje uzroka raznih nevolja. I, jos vise, izostaje napor da se analiticki posmatraju rezultati pokusaja da se stvari menjaju. Meni, recimo, nije poznata neka temeljnija analiza iskustva bilo koje stranke, jos manje koalicija DEPOS ili Zajedno. Dok su one bile na delu, vladala je bezmalo euforija iznenada otkrivenom grdnom energijom, a nakon njenog, takodje iznenadnog, nestanka nastaje mamurluk i okrivljavanje lidera za krah projekata promena. Nema ni temeljitih analiza gradjanskih i studentskih pokreta, kao ni iskustva nove lokalne vlasti u mnogim gradovima nakon 1996. godine. Najvise me je iznenadilo odsustvo takve analize, uprkos brojnim pokusajima, krize univerziteta i realnih mogucnosti njenog raspleta. Slicno je i sa javnoscu i medijima. Uglavnom se, ne bez razloga, kuka nad teskocama koje stvara rezim, ali se neka strategija uspostavljanja i razvoja javnosti i slobode medija jedva nazire. Zbog svega toga mogu da se daju olake ocene kako ovde niceg vrednog i nema – ni medija i opozicije – i da se uvek mora zapocinjati »od nule«, s vise nego oskudnim domacim potencijalima i uvek neizvesnom pomoci sa strane. Strana pomoc, medjutim, moze biti efikasna samo ako se uklopi u realan proces demokratskih promena, kao dodatna investicija, a ne kao pocetni ulog u pokretanje toga procesa.
Pomoc, narocito humanitarna, zbog svega sto se desavalo, vise je nego neophodna, ali je vazno u cije ruke dolazi, ko njome raspolaze i kako je raspodeljuje. Jos vaznije su investicije u privredu i infrastrukturu drustva i drzave, gde se takodje postavlja pitanje ko su ovdasnji partneri stranim ulagacima i da li postoji javna kontrola raspolaganja investicijama i njihovih efekata. Naravno, ne samo zbog korupcije. I ovde nedostaju temeljite analize iskustva. Naime, i posle Drugog svetskog rata ulozena su u nasu zemlju zamasna sredstva, ali se pokazalo da ona nisu omogucila trajni prosperitet. Naprotiv, izgleda da je najvise ulagano u aparate vlasti (vojsku, policiju, propagandu), u »namensku industriju« za domace potrebe i za izvoz oruzja i uopste ratnih sredstava – i to uprkos zvanicnoj ideologiji miroljubive koegzistencije – da je sredstava za rat bilo u izobilju za sve zaracene strane, narocito za onu koja je prigrabila glavninu starih aparata vlasti. Ako bi se nove investicije naprosto »nadovezale« na ranije, bez jasnog i odlucnog diskontinuiteta, nema realnih izgleda za stvarnu obnovu privrede i drustva. Stari rezim je, izgleda, usmeravao nekadasnju obnovu i izgradnju pre svega u svoje aparate dominacije, ne prezajuci ni od preteranog zaduzivanja zemlje u svetu, niti od pljacke stanovnistva, od »korisnih malverzacija« do kriminalizacije ne samo privrede vec i citave drzave. Ukoliko bi se nova obnova i izgradnja oslonila na takvu tradiciju, jasno je kakvi bi bili rezultati, to je vec vidjeno.
Alternativne strategije razvoja, pak, jos nema. Nece je ni biti ukoliko preovlada jagma raznih pretendenata na iskljucivo raspolaganje domacim resursima i novim ulaganjima. Bez jasno definisanog javnog interesa Srbije ostacemo u mutljagu nacionalnih interesa, u ime kojih je i zapocela i jos uvek traje nacionalna tragedija. Korisne su, na primer, ideje o ulaganjima u mala i srednja preduzeca, o kojima bezmalo svi govore, od cega vec sada nekako prezivljava znatan deo stanovnistva, ali svi privredni projekti pod nedemokratskom vlascu izlozeni su prevelikom riziku, od pregolemih nameta, preko raznih reketa, do fakticke rekvizicije. U takvim okolnostima, sve price o »civilnom drustvu«, nezavisnom od bilo kakve politike, lice na kosmarne snove, i tako u nedogled, dok se ne izmeni nedemokratski poredak.

Osvescivanje je kljucna potreba, ali mi nemamo saveznika za to. Nas saveznik bi trebale da budu politicke partije, ali se mnogima od njih mogu postaviti neprijatna pitanja. Nas problem je u tome sto Milosevic nema izbora, on ne moze zavrsiti tako sto ce pisati memoare i on to zna. Zato mu vlast sluzi za ocuvanje zivota, jer nijedna zemlja ne zeli da ga primi.
Opozicija nije ispostavila svoj dnevni red pred Milosevica, vec je odgovarala na dnevni red koji je pisao Milosevic i to je njena greska. Sto se civilnog drustva tice, njegove sanse su onolike koliko to samo drustvo zeli. Civilni prostor je najnezagadjeniji, u njega Slobodan Milosevic nikada nije usao, ali to nije ucinila ni opozicija. Iz tog prostora treba da budu lansirane nove ideje. Iskustvo centralno i istocnoevropskih zemalja pokazuje da je tranzicija bila manje uspesna tamo gde je civilno drustvo bilo slabije. Potvrdilo se da se politicke i ekonomske odluke koje idu nadole i dotaknu prazno tlo, na kojem nema civilnog drustva, vracaju »neoverene« od strane civilnog drustva te su na raspolaganju politickim strukturama.
Ako se u vremenima predstojecih promena i pojave ljudi koji zele da zaustave nas put na istok, a ne bude civilnog drustva da kao gradjanski eho odgovori na njihove planove, i ako ti ljudi ne budu uspeli, moracemo da se pogledamo u ogledalo i da kazemo »ovog puta smo zaista mi krivi«.

Priredila Olivija Rusovac