Svetlo u tami

U covekovoj prirodi je da posle svakog znacajnog dogadjaja, a rat je to nesumnjivo, svede racune sa samim sobom. Uporedjujuci svoje dozivljaje u proteklih 78 dana vazdusnih udara NATO sa dozivljajima ljudi sa kojima se svakodnevno vidjam, napravila sam malu statisticku tabelu. Na prvom mestu nasao se strah od mraka, izazvan bombardovanjem termoelektrane »Nikola Tesla« u Obrenovcu 2. maja. U to vreme nalazila sam se u parku kod Vukovog spomenika. Vizuelno i emotivno bio je to sok u kojem sam se osecala potpuno bespomocnom i porazenom bez obzira na blizinu sklonista. Trenuci koji su sledili bili su beskrajno dugi, a buducnost iz te perspektive izgledala je daleka i nemoguca. Gotovo izgubljena, iako nisam bila sama, pokusala sam da na svom radio-vokmenu nadjem stanicu koja bi imala bilo kakvu informaciju o uzroku mraka u kojem smo se nasli. Nijedna stanica na FM skali nije se cula. Radio je bio »mrtav«. Iznenada, »Zvuku koji nosimo u sebi« pridruzila se i svetlost koja nam je osvetlila put. Scena je bila biblijska. Umirujuci glas spikera Radio Panceva obavestio me je da je mrak u kojem se nalazimo rezultat NATO dejstava grafitnim bombama, koje nisu razorne, ali izazivaju kratke spojeve koji su doveli do raspada energetskog sistema u citavoj Srbiji i Vojvodini. Vest da kvar nije nepopravljiv i da neki delovi Beograda imaju struju delovala je nestvarno. Ali, ko ne bi poverovao Radio Pancevu? Ohrabreni, krenuli smo ka kuci, osvetljavajuci put baterijskom lampom. Detonacije, zvuk aviona i koraci retkih prolaznika remetili su gotovo zagrobnu tisinu ulice. U momentu smo videli oazu u pustinji. Doziveli smo drugu biblijsku scenu te noci. Nedaleko od zgrade u kojoj zivimo cela ulica bila je okupana svetloscu. Vise nismo strahovali. Nastavili smo da slusamo inteligentno izabranu muziku Radio Panceva i tacne i u pravo vreme izrecene informacije o onome sto nam je bas u tom momentu bilo od zivotnog znacaja.