Prihvatni centri

Domaci mediji poslednjih dana bombarduju svoje konzumente izvestajima o »masovnom« povratku ne-albanskih izbeglica na »vekovna ognjista«. Sad, nije bitno kako, kada i zasto su ti ljudi, njih sedamdesetak hiljada, napustili Kosovo – potresnih prica o tome bilo je mahom u stranoj stampi – posto je »sacuvan drzavni suverenitet i teritorijalni integritet«.
Ono sto je bitno to je da kolone predvode republicki i savezni funkcioneri, da sve troskove snosi drzava i da se povratnici smestaju u »specijalizovane prihvatne centre«. Istina, ti prihvatni centri su inace nekakve sportske hale, skole i druge javne ustanove, kojima je sacuvan prvobitan oblik, cesto bez vise od jednog toaleta na spratu, ako se radi o vrlo vaznim vrsiocima lokalne vlasti ili, jednostavno, hrpa satora, ako su stanari manje znacajni za ocuvanje korena srpske duhovnosti, a ne placa se ni struja, ni voda, posto ih najcesce nema.
Sve to, nazalost, nema veze sa realnoscu, jer jadni su oni koje je ova lakrdija od drzave u poslednjih deset godina prihvatila, ukljucujuci i novorodjene. Domovi im spaljeni, sela i gradovi razoreni, clanovi porodica dozivotno traumatizovani, a oni sami tretirani bez trunke ljudskog dostojanstva. Naknadna briga vlasti za njihov smestaj mogla bi se porediti sa onom nacistickog rezima za »nacionalno neispravne«. Pravac u koncentracioni logor (destinacija ne korespondira nuzno sa holokaustom), bez ikakvih troskova. Obecava im se licna i imovinska sigurnost, posto je NATO potpisao sporazum o demilitarizaciji UCK, koji u naredna tri meseca moze i ne mora da vazi.
Odavno im je obecano stvaranje nacionalne drzave, zatim svedski standard, pa zaustavljanje inflacije, redovne plate i penzije. Obecano. I, oni su verovali. Alternativa je prihvatni centar.