Raspad jugoslovenske drzave cesto se predstavlja, i dozivljava, kao kraj jedne zablude, podsticane »neprirodnom drzavnom tvorevinom«, kao oslobodjenje dugo suspregnutih snaga, kao otvaranje mogucnosti za preporod »nacionalnih identiteta«.
Taj »kulturni obrt«, jedan u nizu koji su periodicno prelamali istoriju jugoslovenskih naroda u modernim vremenima, propracen je politickom manipulacijom i divljanjem nevidjene bestijalnosti.

01. 01.
Tokom mog prvog boravka u Sarajevu nakon 4 godine opsade grada, maja 1997, posetio sam klasu dramaturgije Pozorisne akademije.
»Sta su Vam, kao pozorisno nasledje, ostavile moja i prethodne generacije«, upitao sam.
»Nista«, odgovorio mi je jedan student! Prosli rat je, kaze, »nulta tacka u vremenu; mora se poceti ispocetka!«.
Zao mi je sto tog trenutka nisam mogao da vidim svoj pogled nepostojeceg pozorisnog reditelja.
U stvari, takav odgovor sam i ocekivao; moje pitanje je i bilo, mozda, mazohisticka i defetisticka provokacija.

Urednistvo beogradske Republike i sarajevski Krug 99 vec skoro godinu dana pripremaju izlozbu o javnosti malo poznatom iskustvu, o nastojanjima da se rat spreci, zaustavi i uspostavi mir. Ta iskustva, verujem, vredna su paznje – poznavanja cinjenica, razmisljanja i razgovora.
Rec je o nastojanjima da se demokratskom rekonstrukcijom zajednicke drzave – SFR Jugoslavije – ukljucimo u evropske integracione procese i izbegnu preteci ratni sukobi. Radi toga je bio osnovan i Pretparlament koji je 1991. godine zasedao i u Sarajevu. A kada je rat izbio, u Sarajevu je formiran Okrugli sto, na kojem je, od jula 1991. do februara 1992, razgovarano o nacinu okoncanja rata u Hrvatskoj i sprecavanju, kako smo vec tada govorili, »totalnog rata« u Bosni i Hercegovini.
Kada je rat zahvatio i Bosnu i Hercegovinu, pojedine stranke, nevladine organizacije i grupe gradjana organizovale su proteste, u kojima je ponekad ucestvovalo i vise desetina hiljada gradjana. Svih godina rata delovala je i grupacija stranaka i grupa gradjana »Ziveti u Sarajevu«, koja je organizovala proteste zbog razaranja Sarajeva i ucestvovala u organizovanju raznih oblika pomoci Sarajlijama. Dok je rat jos trajao, organizovana je poseta Sarajevu i dolazak Sarajlija u Beograd.
Javnosti su malo poznata i sva nastojanja da se u Srbiji uspostavi demokratski poredak i ukloni politicki rezim Slobodana Milosevica i njegova agresivna ideologija i politika. Postoje i pisani tragovi raznih protesta gradjana, narocito studenata, od 1991. do 1996. godine. Dostupne su i cinjenice o pobedi demokratske opozicije na lokalnim izborima 1996. godine u preko 30 najvecih gradova Srbije. O takvim nastojanjima postoje i mnoge cinjenice koje svedoce o delovanju raznih medija, sindikata, nevladinih organizacija, grupa gradjana. Pratili smo i sva nastojanja da se u Crnoj Gori uspostavi parlamentarna demokratija i ukloni partijska drzava.
Iako sva pomenuta nastojanja nisu uspela, to jos ne znaci da su sasvim nevazna, da ih treba ignorisati i ostaviti kao »nevidljivi deo istorije«. Ta i slicna iskustva su znacajna i danas, kada se rat desava i u Srbiji. Sva iskustva rata, verovatno najvise iskustva Sarajlija, nezaobilazna su u nalazenju puta ka miru i demokratiji. Porazgovarajmo o svemu tome.
S postovanjem,
Za Urednistvo Republike                                                               

02. 01.
Moje prve sumnje u »permanentni diskontinuitet« kulture jugoslovenskih naroda poticu iz 1981. U mostarskom pozoristu rezirao sam predstavu »Majcina Sultanija Svetozara Corovica« (Corovicevo ime je bilo u naslovu); dramaturg Milosav Marinovic i ja pokusali smo da interpretiramo piscevu pricu »iz mostarskog zivota« s kraja proslog veka, citajuci paralelno Filozofiju palanke Radomira Konstantinovica. Shvatio sam tada da se iza usvojenih savremenih kulturnih normi (znaci ponasanja i nazora urbanog stanovnistva socijalisticke Jugoslavije, naizgled potpuno prilagodjenih »modernim«, »zapadnim« uzusima) krije cela, cvrsto organizovana struktura (kako sam ga tada nazivao) »patrijarhalnog drustva«.
Upitao sam se: nisu li nasi kulturni diskontinuiteti samo svojevrsna kulturna sizofrenija, ne krijemo li iza prihvacenog, mozda »nalepljenog«, »zapadnog kulturnog modela«, potpuno drugaciji, njemu suprotstavljen?

02. 02.
Ali vec sam tada znao da se ne moze govoriti (niti na Balkanu niti drugde) o nekom celovitom »nacionalnom« ili »narodnom bicu«, znao sam da se ne moze govoriti o »nepomerljivom identitetu«, »zadatom«, bio on i nesvestan! Jer kultura je (ako dopustate improvizovanu definiciju jednog pozoristnika) skup prihvacenih, svesno ili nesvesno usvojenih kodova koji omogucavaju komunikaciju unutar grupe i komunikaciju odredjene drustvene grupe s drugim; ti kodovi su u stalnoj mêni, stalnom preispitivanju, garantuju onoliku samosvest kolektiva koliko mu omogucavaju komunikaciju. Nije toliko vazna kakvoca kodova, koliko kvalitet komunikacije! Komunikacija je ta koja omogucava izgradnju vizije »koordinatnog sistema« i svesti o mestu u svetu; sto je komunikacija »protocnija« osecaj sigurnosti raste. »Izgradjena« kultura nije ona koja ponistava mogucnost sukoba, vec ona koja omogucava njihovo razresenje izgradjenim, rekao bih institucionalnim, kanalima: »ukrstaji« omogucavaju spoznaju.

03. 01.
Na jugoslovenskom prostoru, trenutno vladajuce kvaziintelektualne i politikantske oligarhije su lansirale (u nedostatku politickog identiteta i politicke svesti naroda kojima se namecu) teoriju »stabilnih«, »nacionalnih«, »kulturnih identiteta«, kazu, vekovima gazenih, koje ce sada one, te oligarhije, brze-bolje afirmisati. Prema njima, kultura i kulturni identitet su nesto sto nam je jos u srednjem veku od strane efemernih drzava u amanet ostavljeno, duh ciji sadasnji rezimi zele da konacno oslobode, a na nama je da se potcinimo i taj duh samo »udahnemo«. Posto su ti identiteti predstavljeni kao apsoluti, mogu egzistirati iskljucivo sami za sebe; na drugima je, optuzenim kao »razlicitim« i samim tim opasnim, da nase »identitete« prihvate kao gotovu datost.
Doktrina je neprihvatljiva najpre zbog razaranja koja se u njeno ime vrse. Teoretski (ako tu ikakve pameti ima!) izvedena je amalgamom cetiri pojma: dodir razlicitih civilizacija na prostoru Balkana smatra se usudom koji je doveo do mesanja »nespojivog«; potom nacija (znamo, neuporedivo mladji istorijski definisan fenomen) poistovecuje se sa civilizacijom; onda se »nacionalna pripadnost« izjednacuje i sa religijskom. Potom se nacija i religija proglasavaju ne nosiocima kulturnih identiteta vec kulturnim identitetima samim.

03. 02.
Godine 1985, u mostarskom pozoristu (opet) rezirao sam Molijerovog »Don Zuana« u prevodu Danila Kisa. Izmedju ostalih, u glumackoj ekipi su bili i Ante Vican, katolik i Hrvat (da upotrebim danasnje odrednice) i Emir Hadzihafizbegovic, musliman i Bosnjak. Nisam primetio nikakav »civilizacijski jaz« izmedju nas jednostavno zato sto smo delili (i, verujem, jos uvek delimo) zajednicke kulturne kodove, sto pripadamo istoj pozorisnoj kulturi, a potom i sire, istoj kulturi. Da sve bude interesantnije, u Molijerovom komadu, genijalnom transpozicijom Danila Kisa, Ante Vican je govorio poput Sterijinih »grazdana« a Emir Hadzihafizbegovic, Pjero, kao Drzicevi Dubrovcani. I mi smo i dalje bili u istom kulturnom sistemu!
Jer, verujem, susret civilizacija na jugoslovenskom prostoru omogucio je stvaranje zajednicke kulture!

03. 03.
Nakon svega sto smo proziveli tokom ove decenije, kulturne celine sam poceo da shvatam kao seriju koncentricnih krugova koji »hrane« i stite jedni druge, koji, jedino prozimanjem, omogucuju sebi »zivot«; organizovan sistem kulturnih kodova je efikasan samo ako je »svestan« »komunikacijskog spleta« koji ga, kao posebnost, osmisljava, ali i neprekidno preispituje.
»Univerzalna kultura« (pojam toliko drag francuskim intelektualcima) bila bi nekakav idealan »komunikacijski prolaz« kroz niz »koncentricnih kulturnih sistema« u kojima smo, u jednom trenutku, prinudjeni da zivimo.
Takodje sam rezervisan i prema pojmu »multikulturalizma«, koji je, istina, poslednjih decenija omogucio afirmaciju kultura manjina, emigrantskih grupa ili naroda doskorasnjih kolonija. Ali, gotovo automatsko i cesto nepromisljeno sirenje »multikulturne mode« zaboravlja da je ideja lansirana sezdesetih u SAD i da je u osnovi, u savremenom americkom drustvu, cini mi se, trebalo da omoguci i svojevrsni »status kvo« izmedju »getoiziranih« kulturnih celina. Nakaradna interpretacija »multikulturalisticke strategije«, a nakaradna je kada se primenjuje na razlike unutar vec formiranih kulturnih sistema, vodi ka kanonizaciji »identitetskih normi« i kulturnom udaljavanju grupa koje zive na zajednickoj teritoriji.

04. 01.
Svedoci smo prave planetarne kulturne pometnje. Uzdrmani su nazori o kulturi, osecaj pripadnosti, samopouzdanje kulturnih celina; kraj ovog veka protice u osecaju da je jedan sistem vrednosti doveden u pitanje, a da »novi« jos nije uspostavljen. Zabrinutost mnogih dovodi, i na zapadu i na istoku, do poziva na »odbranu« vec postojecih »identiteta«; »ideolosko otreznjenje« na svetskoj politickoj sceni poslednjih desetak godina olaksava zloupotrebu pojma kulture i sirenje ksenofobskih ideja.
Ne radi se samo o »balkanskom specijalitetu«.

04. 02.
Razlog ovog »identitetskog transa« bi, cini mi se, trebalo traziti (na kulturnom planu) u sirenju »masovne kulture« (pojava je, opet, nastala unutar anglosaksonskog kulturnog sistema, ali fetisi »masovne kulture prihvataju se diljem sveta).

04. 03.
Fenomen moze da izazove strah od »gubljenja smisla«. Tim pre sto »masovna kultura«, sirenjem komunikacijskih kodova cesto nejasnih ili »dzoker poruka«, prenebregava i naizgled rusi uspostavljene ideje o granicama izmedju kulturnih zajednica.
Pitam se da li kodovi masovne kulture olaksavaju komunikaciju izmedju tih zajednica, a jos vise se pitam na koji nacin se ta komunikacija, preko istih a razlicito »citanih« kodova, sprovodi; cesto, masovno sirenje istih kodova samo ojacava razlike u njihovom citanju.
Zato su kritike o uniformizaciji, o »globalnoj kulturnoj nivelaciji«, preko proizvoda americkog »sou-biznisa«, na primer, neopravdane; oni uniformizaciju ne vrse, pre dovode do »brkanja loncica«.

04. 04.
Mislim da sirenje »masovne kulture« (na primer, predstava o nepomirljivom sukobu izmedju dobra i zla, i linearnom odvijanju dogadjaja, sa neizbeznim »happy-end-om«, preko holivudskih filmskih hitova, sirenje predstava o zadovoljstvu rok ili, danas, tehno-muzike) ne dovodi toliko u pitanje »lokalne kulturne sisteme« koliko ustolicene kulturne institucije.
Tokom XIX veka, ulogu kulturnih vektora preuzele su nacionalne drzave, nacionalni jezici, profesionalizovano i desakralizovano umetnicko stvaralastvo, roman kao knjizevni zanr (itd.). Te institucije nudile su odredjeno »citanje sveta«, garantovale komunikaciju, simbolisale zajednice i nudile im samoprepoznavanje.
Planetarni talas masovne kulture, »ekonomska mondijalizacija« i, konacno, krajem prosle decenije, krah dotadasnje uvrezene politicke podele sveta su, oslabivsi smisao prihvacenih simbola, doveli u pitanje kulturne sisteme. Predstave, ponasanja, navike, ustaljeni oblici razmene, nastavljaju da se razvijaju bez vere u institucije koje bi ih simbolizovale, »pamtile«, samim tim, koje bi ih osmisljavale.
Mislim da ne prolazimo kroz »krizu kultura« vec da zivimo krizu samopouzdanja.

05. 01.
Na jugoslovenskom prostoru, slicna pometnja traje vekovima!
»Kulturna sizofrenija« mi se danas ukazuje kao posledica vec stolecima uvrezenog raskola izmedju kulturnih tokova i etabliranih kulturnih institucija koje bi trebalo da ih inkarniraju, izmedju kulture i nedostatka njoj odgovarajucih institucija.
Nepoverenje u sebe same stvorilo je ceo nesvesni kodeks ponasanja, definisalo odnos prema vlasti, veri, proslosti, odredilo narav one svakodnevne medjuljudske komunikacije koja nas potvrdjuje, koriguje ili opovrgava. Kulturna svest jugoslovenskih naroda, uz sve posebnosti koje je odredjuju, permanentno se povlaci u svojevrsnu mimikriju, kulturni identitet se »fosilizira« i svesno potiskuje u svojevrsnu »ilegalu«, ne bi li se zadovoljile »zvanicne« institucije i sire priznate mode.
Uzrok tome ne vidim u vekovnoj »kohabitaciji« kulturnih ili civilizacijskih razlika jer one nisu onemogucile stvaranje jasnih kulturnih celina. Bosna i Hercegovina, na primer, duboko sam ubedjen, jeste kulturna celina; verske, nacionalne i razlike izmedju civilizacija koje su se susrele na njenom prostoru, upravo su tom vekovnom razmenom (iako danas od politikantskih oligarhija osudjenom) stvorile zajednicke kulturne kodove, zajednicke predstave o svetu (vece su kulturne razlike izmedju Srba Vojvodine i Srba Bosanske Krajine, no izmedju Srba i Muslimana Bosne i Hercegovine, kao sto su vece razlike izmedju Hrvata Hercegovine i Hrvata dubrovackog kraja ili Dalmacije, no izmedju Hrvata i Srba Bosne i Hercegovine). Problem je u kulturnim institucijama, u reprezentantima »kulturnih identiteta« koji cesto funkcionisu kao samosvrsishodni simboli.

05. 02.
Uvrezeni odbrambeni tradicionalisticki refleks kulturnih institucija (na primer crkava, koje depersonalizuju veru pokusavajuci da se predstave kao jedinstven i apsolutni, i verski i politicki i nacionalni i kulturni simbol, iako je okoncana epoha u kojoj im je takva uloga bila data) odrzava se zahvaljujuci dvama fenomenima koji su postali »uslovni refleks« u kulturi jugoslovenskih drzava; amneziji i mitologizaciji. Deluju neodvojivo!

05. 03.
»Mitologizaciju«, pre bih rekao »fetisizaciju« (svojevrsni kolektivni odbrambeni mehanizam potisnute kulture pred »oficijelnom kulturnom stvarnoscu« koja ne izgradjuje u dovoljnoj meri institucije za sve mêne stvarno postojece komunikacije), pospesuje »ritmicno rasulo«; »kulturne revolucije« na jugoslovenskom prostoru nisu, danas mi se cini, posledica samo »zlehude istorije« i jos zlehudije »politicke sudbine«. Bar nisu samo to! Objasnjenje mi je ponudila teza francuskog sociologa i antropologa Emanuela Toda (datira jos iz 1983. godine): koristeci strukturalisticke modele, Tod tipoloski odredjuje cetiri tipa organizacije seoskih domacinstava sedamnaestog i osamnaestog veka u svetu, na bazi odnosa roditelja i dece i naslednih obicaja. Zakljucuje da ti odnosi determinisu kolektivno nesvesno i u periodu industrijalizacije i nakon njega (iako seoska domacinstva postaju u modernim drustvima brojcano gotovo zanemarljiva manjina) i da se njima mogu objasniti i savremena kulturna i politicka kretanja. Kad su u pitanju jugoslovenske zemlje i njeni narodi, Tod, pozivajuci se na etnoloska istrazivanja na terenu, konstatuje jedinstven tip porodicne organizacije (sa delimicnim izuzetkom Slovenije i Istre), »zadruge«, cak i koristi tu rec. Kao karakteristiku modela Tod odredjuje »kolektivisticki duh«: tri generacije zive pod istim krovom, znaci sinovi, po zenidbi, ne napustaju ocevo domacinstvo. Ali smrcu »glave porodice« imanje se raspada, deli se, ravnopravno, izmedju preostalih »muskih glava«; pojedinacna smrt je nepremostiv kraj jedne zajednice. Od rasparcanog doma grade se, iz pocetka, novi, sa jacom resenoscu da se oformi nekakva opsta, univerzalna porodica, koja bi okupila sve.

05. 04.
Strah koji kakve-takve ovdasnje kulturne institucije nisu uspele da sublimisu, da kontrolisu, upravo je strah od smrti (religije kao da nisu uspele koliko i zbog uloge crkava toliko zato sto su, cini mi se u nedostatku ozbiljnijih dokaza, jugoslovenski narodi duboko nereligiozni; uloga paganskih verovanja, bez obzira na nacionalne i verske razlike, vrlo je jaka, ali od »priznatih« kulturnih institucija nepriznata).
Izgradjene institucije stabilnijih kultura sposobne su da slicne reflekse, neki put i rusilacke, sublimisu, transcendiraju. Institucije kultura na jugoslovenskom prostoru, cesto manipulisane mitologiziranim kodovima, ne uspevaju da artikulisu sve komunikacijske sadrzaje »u opticaju«, druge patvore, prilagodjavaju svojim simbolicnim ulogama ulazeci u vrlo slozenu igru otudjenja; ona stvara utisak kulturnog vakuuma, »kulturne zaostalosti«, »nepostojanja kulture«. Istovremeno, pojedinci i grupe prinudjeni su na dvolicnost u ophodjenju u okviru zadatog kulturnog sistema, prinudjeni da »prevode« svoje kulturne sadrzaje, zvanicno precutane«, u nametnute kodove, priznate, »korisnije«.

05. 05.
Ove dve sile u akciji, institucije i akteri, nisu u stanju da se dogovore o stvarnosti koja im se dogadja. Sematizacije se pojavljuju kao neminovnost; neznanje o sebi samom, ili nemogucnost da se ono institucionalno formulise, brani se poetskim, mitoloskim ili ideoloskim metaforama u koje pokusava da se »ugura« stvarnost, s nadom da ce se njena deformacija »izgladiti« manipulacijom! Zato svaka institucija kulture tezi da postane institucija vlasti. Tako, borba za kulturu (evidentna u poslednjih dvestotinak godina na nasim prostorima) postaje borba za vlast; van nje, kao jedino preostalog kohezionog faktora, kao da kulture i nema. Kultura se tako proglasava drustvenom privilegijom, postaje mehanizam vlasti, odnosno prestaje, kao institucija, da postoji (prezivljava kao bice).
O tome govori i odsustvo politicke kulture; pasivnost pojedinca i kolektiva pred neprikosnovenoscu politike vlasti, cinila mi se, pa i cini, kao neka vrsta »refleksa okupiranih«; vlast je u uvrezenoj kolektivnoj predstavi nedodirljiva – daleko, jos uvek negde u Stambolu. Generacijama je u kolektivno podsvesno usadjena predstava o vlasti kao nedostiznoj, neprijateljskoj sili kojoj se mora dodvoriti, e da bi se prezivelo!
Prezivljava se prihvatanjem gotovih kulturnih modela, koji cesto nisu ni politicki ni ideoloski.

06. 01.
Komunisticki rezim je na ovom planu igrao vrlo lukavu ulogu; dvolicnoscu se sluzio. Manipulacija je bila manje vidljiva jer su doktrinarni ideoloski modeli prilagodjavani onoj nepriznatoj, uslovno je nazovimo »patrijarhalnoj kulturi« i njenim paganskim korenima; sve je davalo utisak da zajednica, kao nekakva porodica, stiti pojedinca. Komunisticka drzava igrala je ulogu velike »zadruge«, ali odrzavajuci dvolicnost, primenjujuci sadrzaje i kodove, nije omogucila evoluciju naravi i komunikacija; kanalisala ih je koliko joj je to bilo potrebno za sopstveno odrzavanje.
Komunisticki sistem bio se pretvorio u svojevrsnu inkarnaciju dvolicnosti (odatle i tolika identifikacija sa njim); prevodeci tradicionalnu seosku kulturu u nekakve ideoloske kodove (prilicno cudne jer drugacije od medjunarodno priznatog komunistickog modela), omogucavajuci i podsticuci njihovo maskiranje prilagodjenim modelima urbanog zapadnog zivota (u zelji da stvori nepostojecu radnicku klasu), komunisticka vlast je istom selu objavila rat; selo postaje pojam »nekulture«, politicki, ekonomski i drustveni corsokak (i corsokak moci) – iz kojeg se moze samo u grad. A stanovnistvo gradova, produzavajuci (sasvim prirodno) kulturni sadrzaj tradicionalnog sela (svi smo, u prvom ili drugom kolenu, odatle dosli), prihvata zapadne kulturne kodove kao dokaz obecanog »progresa«.
Bivsa Jugoslavija bila je konglomerat kulturnih sadrzaja obucenih u neodgovarajuce kodove. Taj sukob, cesto prikriven, cini mi se kobnijim od nacionalnih, on je bio tlo za nacionalisticke i ratne pozive.
I selo je krenulo da se sveti gradu kao laznom samom sebi (voleo bih da vidim statisticke podatke o mestu stanovanja vojnika koji su po naredjenju Beograda gadjali Sarajevo, ili, po naredjenju Zagreba, isli u pohod na Ahmice)! A i grad je, osetivsi se prevaren, krenuo u svojevrsnu akciju samounistenja!

06. 02.
Dovoljni su bili ekonomski krah osamdesetih, prouzrokovan Reganovom doktrinom »vrati novac koji smo ti u ime politicke podrske dali«, borba za premoc unutar jugoslovenske politicke oligarhije, znaci raspad drzavnog sistema i, na kraju, planetarni dogovor da se komunizam proglasi istorijskim prividom iako je, na jugoslovenskom prostoru (da li samo u njemu?), socijalisticka doktrina artikulisala niz kulturnih navika, dovoljna su bila ta tri procesa da dovedu do krajnjeg stepena kulturne sizofrenije – katatonije. Raspadom kulturnih institucija, oduzimajuci im simbolicnost, ma kako ona lazna bila, kulturni nosioci su se nasli u svojevrsnoj »telesnoj obamrlosti«; vecina njihovih sadrzaja ostala je bez odgovarajucih institucija, cak i kodova. Obamrlo telo bilo je spremno za svaku vrstu manipulacije.

06. 03.
Lansirani su nacionalizmi.
Njihovo prihvatanje kao kôda i smisla oslanja se na vec pominjane kolektivne reflekse amnezije i mitologizacije. Ali, ovoga puta, zaborav se ne siri samo po vremenskoj vertikali, vec i po prostornoj horizontali; ne ponistava se proslost (naprotiv, odabrani period, iskrivljen, mitologizira se do daske), niste se sused i brat. U tu svrhu izmisljane su razlike svih vrsta: »civilizacijske«, »nacionalne«, kulturne; neko mora da plati za izgubljeno samopouzdanje jer nijedna kulturna institucija, a i malo koji pojedinac, nisu bili spremni da prihvate odgovornost za »zablude proslosti«. Svi akteri su, istina, segmentirani, proglaseni, od strane »spretnih« nacionalnih oligarhija, inkarnacijama »pogazene nacionalne autenticnosti«, »svetim bicima« (koja kao da su prosla slepa i gluva kroz sopstvenu stvarnu proslost, dosavsi direktno iz nacionalne praistorije?).

07. 01.
Moj mladi sarajevski kolega je u pravu: nalazimo se na nultoj tacki.
Imam utisak da nacionalni programi, nevesto se ugledajuci na model sveprisutnih simbola masovne kulture, sire, vrlo vesto, umesto komunikacijskih kodova, stereotipe, multiplicirajuci ih do besvesti; katatonickom bicu smisao nije potreban, u stanju je da proizvede jedino zaborav.
Politicki zavedeni ideoloski modeli gotovog identiteta pospesuju letargiju proskribujuci komunikaciju, znaci kulturu; svaka komunikacija institucionalizovana u drustvu efikasno dovodi u pitanje oligarhijski karakter rezima jer gradi sopstvene, od vlasti nekontrolisane, simbole. Takvi rezimi, policijski i vojno, ekonomskom prinudom, sprovode podele, pre svega na nacionalnoj osnovi, ali, za sada, ne mogu da suzbiju cinjenicu da, na drustvenom planu, proizvode isto; istu situaciju ekonomskog rasula, siromastva, politicke diktature, izazivajuci iste odbrambene reflekse obesvescenog kulturnog bica.

07. 02.
Kulture su u stalnom procesu transformacije, drzave, civilizacije, pa i nacije, nestaju i nastaju.
Ali, jugoslovenski kulturni prostor jos postoji; u razlicitim drzavama on sebe negira, i negiraju ga, na isti nacin, istim sredstvima, pokusavajuci da ga supstituisu identitetskim semama identicne strukture i slicnih pogubnih posledica. Tako, jugoslovenski kulturni prostor ostaje zajednicka proslost, ali i neizbezna sadasnjost i neophodna buducnost (cinjenica, ako je uopste to, ne mora da dovede u pitanje sadasnju drzavnu podelu prostora, ali organizaciju vlasti u postojecim drzavama sigurno). Kulturni oporavak mora otpoceti omogucavanjem protoka unutar te komunikacijske celine kao najblizeg koncentricnog kruga sadasnjim »drzavama–nacijama«, kruga koji jedini otvara mogucnost stvaranja slike o sebi u svetu.

07. 03.
Bosna i Hercegovina, i njeno poimanje, igraju u tom procesu kljucnu ulogu. Ne mogu se zaboraviti, ili ostaviti proizvoljnim tumacenjima, u najblizoj proslosti, herojstvo Sarajlija i njihova patnja kojom su odbranili grad, iz osecaja zajednistva i u ime ideje o zajednistvu, koja je prevazilazila prostor opkoljenog grada, i u mnogo daljoj proslosti, ne moze se zaboraviti uloga Bosne i Hercegovine kao svojevrsnog »kulturnog releja«; kulturni razvoj Srbije i Hrvatske, susednih drzava, nemoguc je bez vracanja medjusobnim spoznajama stecenim tokom bosanskohercegovacke istorije, na tlu Bosne i Hercegovine, i u okviru bosanskohercegovacke kulturne celine.

08. 01.
Zato nova definicija kulture trazi ozbiljan naucni rad (dopustite ovaj poziv jednom pozorisnom reditelju); podrazumeva najpre uklanjanje »crnih rupa« u istoriji. Krajnje je vreme da sebi priznamo sopstvenu proslost; kao sto se sedamdeset godina zajednickog zivota u jedinstvenoj drzavi mora prihvatiti kao zajednicko iskustvo (ma kako bolno i »uzaludno« bilo) tako se moramo ozbiljno suociti sa dugim otomanskim periodom, odbaciti nakaradnu interpretaciju da se radilo o efemernoj okupaciji (pet vekova, molim vas!) i prihvatiti isti period kao stvarnost koja nas je kulturno odredjivala, a, mozda, gledano iz danasnje perspektive, i odredila.
Potom, ozbiljan istrazivacki pristup treba da, postupno, vodi ka, neminovno jos sporijoj, izgradnji kulturnih institucija za one sadrzaje koji su vekovima ili bez njih ili koji su danas institucionalno negirani. To znaci i razgradnju postojecih! Posto su one u vlasti oligarhija, kulturni rad je osudjen da bude i politicka aktivnost. U toj cinjenici je osnova njegove nemogucnosti. Ali, sve dok se izgradnja institucija javnog zivota prepusti sadasnjoj politickoj manipulaciji, ekonomskoj grabezljivosti i ideoloskoj interpretaciji, produzicemo, u neverovatnom broju novih oblika, sizofreniju!

08. 02.
Ostaje pitanje: ko ce biti nosioci te nove kulturne, i politicke, artikulacije? Ma kakvu novu svest vreba stara boljka dvolicnosti. Postojeca kulturna pustos, sa i te kako laznim institucijama, teren je za novo prihvatanje »gotovih« kodova (sada se zovu »demokratsko uredjenje«, »trzisna ekonomija« itd.). Nove generacije, odrasle u ratu, nemaju potrebu da »sruse svet svojih oceva«, jer, receno im je, on nikada nije ni postojao. Osudjene su da opet prihvate »uvozne« norme, koje smatraju vladajucim, opet »zapadne« (ma kako ti kulturni kodovi kod svojih kuca bili poljuljani, a stizali do nas, zahvaljujuci i nasem umecu mitologizacije, iskrivljeni).

Treba imati hrabrosti videti se; to je umece izgradjenih kultura. Tek taj pogled vodi, sporom, osmisljavanju institucija koje bi nas predstavile, nama samima i drugima, predstavile ne kao umisljene identitete vec kao medjusobno povezane smrtne subjekte koji se mogu potvrditi jedino kroz promenu, i sa iskrenom upitanoscu nad sopstvenom prolaznoscu.
Sarajevo, 18–21. novembra 1998.