Razmatranja pravoslavnog istoricara 
o nesreci crkve koja je postala 
agentura, spomenik ili ukras

Stevan K. Pavlovic

U svom prvobitnom vizantijskom kompleksu, crkva je bila zajednica vernika hriscanske Rimske imperije smatrane celokupnom nastanjenom zemljom (oikoumene). Autoritet cara Vasilevsa, predstavnika Boga na zemlji, bio je ogranicen zakonom, tradicijom i javnim mnenjem. Nije bilo potrebe za monolitnom crkvenom organizacijom, s obzirom na nasledje grcko-rimskog upravljanja drzavom i na postojanje obrazovanog politickog staleza. Crkva na Istoku nije, dakle, nikad bila »klerikalna« kao sto je bila na Zapadu, gde posle pada Rimskog carstva svestenstvo postaje »Crkva« u svakodnevnom govoru, tj. Crkva organizovana da se odbrani i da odrzi civilizaciju.

Nacionalna drzava i crkva

Uprkos Imperiji, Crkva na Istoku bila je vrlo rano izlozena teritorijalnim podelama zasnovanim na prestizu patrijarsijskih stolica ili kraljevstava, od kojih su neki tezili ka Imperiji dok su drugi bili izrazito etnicki (Jermenija, Gruzija). U srednjem veku, decentralizacija je, uopsteno govoreci, Crkvu ucinila osetljivijom na lokalne uslove.
XV vek je zapoceo duboke promene, sa otomanskim osvajanjem, nestankom Vizantije i preuzimanjem baklje od strane Moskve. Pravoslavlje slabi u XVIII veku usled propadanja Otomanske imperije i reformi Petra Velikog. Ukljestena izmedju otomanskog islama i katolickog Zapada, Pravoslavna crkva postaje drzavna struktura kao i etnarhija, po samoj prirodi Otomanske imperije. Prezivljava svodeci se cesto na ritualno prenosenje, kompromitujuci se u opstoj klimi korupcije, trazeci zastitu stranih sila.
Pravoslavna Rusija bila je prirodni zastitnik, ali uz preuzimanje carske titule i uz teznju Moskve za polozajem treceg Rima nije bilo grcko-rimskog nasledstva u obavljanju vlasti. Moralni autoritet Crkve kao ustanove u Rusiji bio je pokopan njenom servilnoscu politickoj vlasti i njenom pretvaranju u nacionalni spomenik za racun drzave. Rusija je nudila Crkvi na Balkanu izopacen vizantijski ideal pravoslavne imperije.
Tako se pravoslavlje Balkana naslo na pragu novijeg doba. Crkva je sluzila kao okvir za nacionalnosti koje nisu imale drugih predstavnika ni u Otomanskoj imperiji ni u Habsburskoj monarhiji. Potcinjena katolickom cesaru u Becu kada nije sultanu-kalifu u Stambolu, ona se okrece Rusiji gde je Pravoslavna crkva bila jos vise pokorena. Decentralizacija, koja je omogucila Istocnoj crkvi da se lakse snadje na terenu, smanjila je takodje njenu sposobnost da se odupre politickoj vlasti, ne samo u imperijama vec i u malim nacionalnim drzavama koje su se stvarale na Balkanu.
Odnos izmedju etnickog i religioznog identiteta dovodi do potcinjavanja Crkve novim drzavama. Pravoslavlje je stavljeno u sluzbu drzavnog nacionalizma od strane skolovanijih elita, koje su nametnule autokefalnost njihovim teritorijalnim verskim organizacijama, ali ne u starom eklezioloskom smislu medjuzavisnosti mesnih crkava, vec u novom smislu politicke nezavisnosti od svake spoljne jurisdikcije. Nacionalna crkva imala je da bude isto toliko nezavisna od carigradskog patrijarha koliko nacionalna drzava od sultana; ali je imala da bude zavisna od nacionalne drzave.
Zar nije ironicno da je bas grcka drzava bila prva koja je nametnula raskid sa Carigradom, dok je za Slavene i Rumune Vaseljenska patrijarsija postala simbol helenizma? Kanonske veze su na kraju obnovljene, dok je autokefalnost formalno odobrena, ali su politicke vlasti svuda na Balkanu prisvojile ili dobile pravo da imenuju crkvene vlasti.
I pored univerzalnog ideala, smer tokom XX veka vodio je sve dalje od vaseljenskog ka regionalnom i etnickom, zataskavajuci razlike izmedju »crkve«, »drzave« i »nacije«. Pozapadnjaceni ili prozapadnjacki Balkanci prirodno su se obracali Zapadu trazeci modernu interpretaciju pravoslavlja. Verovatno su bili inspirisani galikanstvom ili anglikanstvom starih katolickih monarhija Zapadne Evrope, ali im je model organizacije bio luteranski, uvezen preko Rusije, izgradjivan u Grckoj. U nezavisnoj Grckoj kralja Otona, napoleonsko-germanski kalup je bio nametnut Crkvi. Ukoliko se mogao diciti pravoslavnim primerom, rec je bila o Rusiji Petra Velikog, ne bas najbolje svedodzbe pravoslavlja.
Nacionalna drzava je svuda na Balkanu od Crkve napravila nacionalnu ustanovu. Koristila ju je za unapredjenje kulturnog i politickog identiteta. Zajedno sa skolom i sa vojskom, Crkva je sluzila sirenju nacionalnog ideala koji je cesto izbegavao ucenje Jevandjelja. Kada je vodeci bugarski stalez dosao na red da upotrebi Crkvu kao okvir za svoje aspiracije unutar Otomanske imperije, ustanovljenje Bugarskog egzarhata, jedne specificno etnicke crkvene institucije, izazvalo je raskol u Pravoslavnoj crkvi.
Sazvan od Vaseljenskog patrijarha, Carigradski sabor 1872. osudio je jeres zvanu filetizam (etnicizam, nacionalizam), koja stavlja nacionalnu ideju iznad jedinstva vere. Ta odbrana sabornog shvatanja Crkve ipak je bila pomesana sa izvesnim osecanjem pogodjenog helenizma, iako je kanonsko pravo bilo na strani patrijarsije. Osuda nije imala prakticne posledice. Ma koliko raskolnicka, Bugarska crkva se razvila kao i sestrinske crkve u Grckoj, Srbiji i Rumuniji. Njena autokefalnost je bila priznata tek 1945. u oznacenim teritorijalnim granicama bugarske drzave.
Nakon toga, u nasem veku, intelektualci »tradicionalisti«, narocito u Rumuniji, reagovali su protiv prisilne modernizacije po zapadnom modelu. Izrazavali su osecanje ranjivosti, ali takodje i razocaranje da vide Crkvu svedenu na rang drzavnog ureda ili vladine agenture. Zato su od pravoslavlja napravili bedem za idealizovanu seosku bastinu, kulturno utociste za ocuvanje specificnog nacina zivota pre nego hriscansko vaseljensko nadahnuce.
Pravoslavlje je bilo unakazeno da bi prihvatilo zebnje i nezadovoljstva »tradicionalista«, ono je pretvoreno u barjak nacionalizma u korist bezboznih pokreta i u korist autoritarnih vlada. Predlozi upuceni mesnim crkvama od Vaseljenske patrijarsije, da se posavetuju i da se prilagode savremenom svetu koji je ostao bez otomanskog sultana i ruskog cara, ostali su bez odjeka. Pravoslavna ekleziologija nastavila je da pati i duh da se »gusi« – kako je rekao sadasnji vaseljenski patrijarh Vartolomej.¹

Poistovecenje sa nacijom

Sve to nije bilo nista u poredjenju sa ugnjetavanjem verskih zajednica od strane komunistickih rezima. Zajedno sa drugima, pravoslavne crkve su bile proganjane, marginalizovane, iskoriscavane. Odsecene od spoljnog sveta, ali takodje i jedna od drugih, bez materijalne osnove i bez medjunarodne podrske, bile su izlozene samovolji nasilja ili nagrade od strane vlasti. Od ogromnog nasledja, duhovnog, teoloskog i liturgijskog, u sve vise dehriscanizovanom drustvu, jedino liturgijsko nasledje nastavilo je nekako da se prenosi, ali u sve vise smanjenim slojevima seoskog, ostarelog i neobrazovanog stanovnistva.
Liturgija je oduvek bila od velikog znacaja u pravoslavnom svetu. Ona je sluzila kao hriscanska nastava. Duhovni i svetotajni sadrzaj rituala bio je sustinski. Ipak je zato liturgija cesto za mnoge sakrivala osnove vere; sakramentalizovani su najmanji detalji liturgije, pa su i obicni narodni ili porodicni obicaji stekli znacaj sakramentalnih cinova.

Vera kao kamuflaza

Verski preporod bio je posledica a ne uzrok rastuceg nacionalizma. Kako su se sirili ratovi tokom raspada Jugoslavije, ako je s jedne strane dosta povecano ucesce visokih licnosti tri glavne veroispovesti u odbrani etnicke zajednice, takodje je doslo do izvesnog zahladjenja prema vladinim politikama, kako Beograda tako i Zagreba. Politicki rukovodioci, bolji mesetari od crkvenih rukovodilaca, najvise su dobili od privremenog saveza »prestola i oltara« (drzave i Crkve), a da ne govorimo o onom izmedju »sablje i skropionika« (vojske i svestenstva) – kako se nekad u Francuskoj govorilo. Susret izmedju filetizma Srpske crkve i nacionalizma »socijalistickog« rezima Slobodana Milosevica nije dugo trajao.
Ako za rast nacionalizma nije bila odgovorna Crkva, koja i nije prihvatala sve te manifestacije, ona mu je dala legitimitet. Religija je overila mitove iz kolektivnog secanja kako bi ojacala znacajnu ulogu Crkve kao stit nacije. Verski simboli su bili slobodno upotrebljeni od strane izvesnih stranaka, pokreta i milicija. Nacionalisticka opcija u Crkvi je delo malog broja vladika koji se, optuzujuci fundamentalizam drugih veroispovesti, okrecu proslosti, odbacuju svaki humanizam kao vodeci ka ateizmu da bi zavrsio u nihilizmu, i propovedaju povratak korenima kolektiva. Ta opcija pruza modele koji se zasnivaju na mrtvoj proslosti. Svojim stalnim i apokaliptickim mesanjem proslosti i sadasnjosti, svojom epskom i srednjovekovnom upotrebom statistika, ona odbija da se suoci sa realnoscu danasnjice i jos manje buducnosti.
Patrijarh Pavle, monaski osamdesetogodisnjak, covek Crkve, molitve i dijaloga, bez razumevanja vlasti, politike, savremenosti i pluralizma, uvek je u zakasnjenju u odnosu na dogadjaje. Episkopat u celini podrzava samoopredeljenje Srba na nenasilnicki nacin, kao i njihovo pravo da se zastite i odbrane. Sklon je da sumnja u optuzbe protiv Srba za pocinjene strahote, ali prihvata sve optuzbe protiv »drugih«. Ogranicavao je svoje osude zlocina pocinjenih tokom poslednjih ratova opstim terminima. Nije izricito i neuvijeno osudio zlocine koje su Srbi pocinili u ime te samoodbrane, bombardovanje gradova, unistenje bogomolja drugih vera, svestenike koji su otvoreno govorili u prilog ratu.
Na kraju je ipak Srpska crkva izasla iz ratova sa citavim eparhijama bez svestenstva i skoro bez vernika. Povlaceci svestenstvo sa teritorija van preostale SRJ koje nisu bile pod srpskom politickom i vojnom vlascu, Crkva je nesvesno preuzela nacelo Augburskog mira 1555. koji je homogenizovao formalnu versku pripadnost stanovnistva sa onom na vlasti.
Vera je bila samo jedna kamuflaza.² U tim uslovima, ne treba precenjivati moc verskih poglavara da obuzdaju ekstremiste, niti potcenjivati teskoce koje osecaju kritikujuci one u kojima vide branioce, a koji su zlostavljali one u kojima vide ugrozavaoce. Sve to ipak ne umanjuje odgovornost srpskog episkopata sto nije nedvosmisleno osudio nasilje pocinjeno od strane Srba, vajnih pravoslavaca.

Neophodnost preispitivanja

U zemljama gde je duga komunisticka vlast dehriscanizovala u meri koja se jos u spoljnom svetu tesko uvidja, besomucni nacionalizam se razvio, uzeo je oblik religije i preuzeo je citav verski folklor. Nacionalisticka mrznja prema trulom i dominantnom Zapadu (u slucaju pravoslavlja), ili prema divljem i osvajackom Istoku (u slucaju katolicanstva), dovela je ponekad do delimicne rehabilitacije ranijih totalitarizama. Taj zamah nacionalizma budi u Pravoslavnoj crkvi fundamentalisticko jezgro koje daje legitimitet ksenofobicnim tezama rasirenim u drustvu gde je, paradoksalno, sâm polozaj svestenstva unisten i Crkva izgubila svoje stvarno dejstvovanje.
Odvojena od sveta u Rusiji, u Rumuniji, u Bugarskoj i jos vise u juznoslovenskim zemljama, Pravoslavna crkva se zatvara. Oslabljena unutrasnjim podelama, ona je opsednuta idejom da zivi okruzena neprijateljima, u drustvu gde je smisao dijaloga i postovanje drugoga zamenjeno utesnom vezom izmedju obolele nacije u ovom svetu i »nebeske« nacije na onom svetu. U nedostatku jedne hriscanske pravoslavne inteligencije, ovakve ideje su proizvod maste paranoicnih poluintelektualaca koji iz osecanja nize vrednosti traze zaklona u samozadovoljstvu.
Uoci novog milenijuma hriscanstva, kada je celoj Evropi, narocito onom delu koji pokusava da se izdigne iz rusevina komunizma, potreban duhovni preporod, Pravoslavna crkva u Rusiji i na Balkanu izlaze se opasnosti da postane muzej ili mauzolej, ako njeni jerarsi, njeni intelektualci, njeni vernici ne postave sustinska pitanja vezana za ulogu Crkve u drustvu. Problem se ne tice samo pravoslavlja, iako Katolicka crkva raspolaze preimucstvom veza i spoljne podrske koje joj omogucavaju da ne zivi pod staklenim zvonom, centra i discipline koji mogu da obuzdaju mesne hijerarhije.
Treba ponovo ispitati veze Crkve i vlasti u svim oblicima, u tom delu Evrope gde je Crkva iz istorijskih razloga Istocna crkva, ciji sadasnji problemi proizlaze iz otomanske dominacije, iz carskoruskog despotizma, iz nacionalizma, iz komunizma, mnogo vise nego iz »pravoslavlja«. Pravoslavni i nepravoslavni moraju da se pitaju sta je zaista »pravoslavno«.
Da li je pravoslavno sve sto je ucinjeno, ukljucujuci i zlocine, od strane ljudi koji se pozivaju na pravoslavlje? U nedostatku razmisljanja o tome sta je specificni pravoslavni doprinos politickoj misli XX veka, cesto izrazena predrasuda da je pravoslavlje vezano za jednu autoritarnu politicku koncepciju, nije nista no misljenje prihvaceno bez provere polazeci od protumacenih indicija. Kao da nije bilo autoritarnih pa i totalitarnih rezima koji su se pozivali na katolicanstvo, ili demokratskih rezima u zemljama sa pravoslavnom tradicijom, kao sto su Grcka i Kipar.
Treba ponovo ispitati stare teznje, narocito katolicke, da se Rusija »vrati u veru«, izvesno anglosasko i protestantsko ubedjenje da je pravoslavlje, jos vise nego katolicizam, religija praznoverja i nepriznate predrasude mnogih bezvernih posmatraca da je svako javno bavljenje religijom stetno.
U krizi identiteta i poverenja kroz koju sa manje ili vise jacine prolaze sva postkomunisticka drustva, ideoloski modeli starih sistema ostaju. Verski identitet je izgubio svoj verski znacaj. Ostajuci kao tradicionalni nacin zivota, sada cini deo zamrsenih karakteristika zajednice. »Pravoslavlje je cesto postalo lepak pripadnosti... Covek se izdaje za pravoslavca (u isti mah precizirajuci nacionalnost), ali jedva zna da je hriscanin. Moze se cak izjasniti kao pravoslavac, a biti ateista«³ u svetu koji oseca bolno da drzava nije bila sposobna da zastiti zamisljenu naciju (utoliko pre svoj narod) protiv spoljnih i unutrasnjih pretnji.
Sve treba iz pocetka preraditi, sada kada su busole nestale i kada jedino ostaje instinktivno osecanje pripadnosti jednoj zajednici ispraznjenoj od duhovnog sadrzaja. Prorocanski izazov za crkvene poglavare na Balkanu, tamo gde se identiteti poklapaju, jeste da se pokaze da religija kao izvor mira moze da predupredi nacionalizam, i to bas zbog njenih afiniteta sa etnosom. Ovaj pravoslavni svet, koji nikad nije upoznao laicitet u francuskom smislu reci, sada ima veliku potrebu za autenticnim laicitetom gde ce se moci govoriti o Svetom pismu i o crkvenim ocima, o ogromnom duhovnom i kulturnom nasledju pravoslavlja. Izazov za Crkvu jeste da se otarasi prevazidjenih uloga suparnika, ortaka ili pomocnika vlasti, kako bi pruzila jednu duhovnu dimenziju svojim primerom i svojim ucenjem. Da ponudi svojim kritickim i prorocanskim glasom moralni pravac koji nalaze obnovu nacionalnog identiteta u okviru evropskog identiteta, cija je pravoslavna komponenta neodoljiva.

 ¹ Olivier Clément, La Vérité vous rendra libres: razgovori sa vaseljenskim patrijarhom Vartolomejem I (Lattès – Desclée de Brouwer, 1996), str. 104.
² Videti Paul Mojzes, »The Camouflaged Role of Religion in the War in B&H«, Religion and War in Bosnia (sredio P. Mojzes, The American Academy of Religion, Scholars Press, 1998).
³ Kako konstatuje patrijarh Vartolomej (Clément, str. 190). Knjigu razgovora koje je vodio francuski pravoslavni teolog Olivier Clément sa vaseljenskim patrijarhom trebalo bi prevesti na sve pravoslavne jezike.