Povodom »Slucaja Hadzic«

»Slucaj« Miroslava Hadzica (Republika, br. 212–213) nije, naravno, plod slucaja. Ova zemlja je u ratu i zastita njene bezbednosti iznutra privremeno je pravno uredjena na nacin koji organe bezbednosti, posebno vojne, cini preduzimljivijima. Odgovarajuci drzavni i vojni organi, a ne mozda javnost kako bi neko zeleo, jesu oni koji u ratu doziraju tu preduzimljivost. U takvim uslovima verovatnije je da ce neumesna sumnjicenja, nepouzdane indicije i sl. proizvesti nepotrebne istrage. Gradjane, uobicajeno retke, koji su zrtve takvih okolnosti treba posmatrati kao zrtve rata. Ukupno ratno iskustvo obavezuje nas da prihvatimo da su greske vojnih istraznih organa sastavni deo svakog ratnog ambijenta.
Tako se, eventualno, moze shvatiti i istraga protiv dr Miroslava Hadzica, nekada uglednog vojnog predavaca, sada istaknutog istrazivaca civilno-vojnih odnosa, u kojoj je on osumnjicen ni manje ni vise nego za spijunazu (Danilovic, ibidem). Kako, medjutim, shvatiti optuznicu protiv Hadzica, podignutu u medjuvremenu (licna komunikacija). Optuznicu koja ga tereti za odavanje vojne tajne sadrzane u jednom dokumentu tvrdih korica, dakle knjizi ili udzbeniku. Taj dokument iz svoje istrazivacke arhive Hadzic je, kako to nalazu dobri obicaji u nauci, pozajmio jednom studentu-postdiplomcu. Ucinio je to pre, a ne u toku rata, kako bi danas neko pomislio. Cinjenica da je rec o inostranom studentu bila bi od vaznosti da je Hadzic vojni istrazivac, ali on je davno pre inkriminisanog dogadjaja to prestao da bude. Dokument o kojem je rec dokument je JNA. Nasa sadasnja vojska, VJ, realno je (kada je rec o kadrovima, instalacijama, naoruzanju i opremi, pa tako i dokumentaciji) samo jedna od naslednica JNA. Okolnost da VJ, sledeci drzavu kojoj pripada, polaze ekskluzivno pravo na kontinuitet u odnosu na JNA ne moze ovde biti od uticaja. Apsurdno je dokumente poput spornog smatrati delom tog nasledja, jer su oni, bar u nekom broju, u fizickom posedu drugih vojski, medju kojima ima i neprijateljskih. Sporni papir se, naime, ne tice materijalne komponente odbrane, pa ni tzv. upotrebe ljudskog faktora, vec pre upotrebe jedne napustene ideologije u upravljanju tim faktorom. Time se dr Hadzic kao istrazivac i bavi u svojim radovima.
Moze se, naravno, ako nam je do toga, dokazivati da svaki klasifikovani dokument JNA koji nije pravno suspendovan, jeste i danas od neke, reci ce se posredne vaznosti za ovu zemlju, ovu vojsku i ovaj rat. Ali kako takve arugmente pomiriti s cinjenicama o tome sta je sve objavljeno, pa i u nas, a da je evidentno zasnovano na klasifikovanim dokumentima JNA? Nije li nelagodno onima koji sude Hadzicu sto medju sadrzajima te vrste ima i takvih koji su u javnost dospeli, ne iz naucnih, dakle drustvenih pa tako i vojnih potreba, vec iz politikantskih i komercijalnih pobuda? Nije li njihova obaveza da prihvate da i drustvena uloga JNA, ukljucujuci njene na ideologiji zasnovane doktrine (ONO, MPV, specijalni rat itd.) moraju kad-tad, a sto pre to bolje, postati predmet kriticke naucne analize? I nije li uslov da takve analize budu odista naucne te da ih obavljaju kompetentni istrazivaci poput dr Hadzica? Ako pri tom saradjuju s inostranim kolegama, utoliko bolje – valjda ce to doprineti valjanosti njihovih saznanja. Ili je, mozda, bolje da u naucnoj rekonstrukciji JNA, tog monumentalnog projekta nase novije istorije za koji je placena dovoljno visoka cena da ga prosto moramo preispitati, zainteresovani inostrani istrazivaci saradjuju samo sa kolegama iz nekih bivse-jugoslovenskih republika koji imaju zadatak da u njoj, JNA, obezvrede i ono sto je vredelo? Ili je, mozda, JNA jedna od srpskih svetinja? Ili su, mozda, JNA i VJ jedno?

 Beograd, 25. maj 1999.                                                                                        Pero Sipka