Zakon o univerzitetu – godinu dana od usvajanja

Gasenje autonomije

Prvu godisnjicu trajanja (ne)slavnog Zakona o univerzitetima u Srbiji, koji je usvojen 26. maja 1988. godine, akademska javnost je, kao i ostatak naroda, docekala u sklonistima i pod bombama, bez redovne nastave na fakultetima sa produzenim aprilskim ispitnim rokom – do zavrsetka rata. Problem ugusene autonomije univerziteta potisnut je mnogo vecim, i po posledicama svakako tragicnijim.
Momci koji su u ime vlasti proslog proleca u beogradskoj Ulici srpskih vladara motkama i pesnicama »ubedjivali« okupljene protestante ispred Skupstine Srbije da je usvojeni zakon o visokom skolstvu »zasnovan na svetskim iskustvima«, kasnije su pokusavali i kosovske Albance da »uvere« kako im je omogucena »autonomija po najvisim svetskim standardima«.
»Zakonom su fakulteti stekli poziciju koju imaju drzavne visokoskolske ustanove u svetu i, kad je rec o nastavi i naucnoj delatnosti, gotovo da nema fakulteta s vecom autonomijom od nasih. Oni su u svemu samostalni i moglo bi se reci pravi univerziteti u malom«, tvrdio je rektor Beogradskog univerziteta, profesor Jagos Puric, u vreme najburnijih dogadjaja na univerzitetu, kada su poceli da pljuste otkazi »zasnovani« na Zakonu.
Zbog primene ovog zakona o univerzitetu, visokoskolske ustanove je napustilo ili je iz njih isterano (otkazima i penzionisanjima) nekoliko stotina nastavnika i saradnika, a ratni prioriteti u radu pravosudnih organa odlozili su konacne presude u mnogim sporovima koje su ovi kaznjeni profesori pokrenuli u redovnim sudovima.
»Na sredstva koja se izdvajaju za obrazovanje gledamo kao na sredstva za odbranu zemlje. Nema uspesnijeg i svestranijeg razvoja zemlje od onoga koji se ulaze u mlade i obrazovanje. Vlada Republike Srbije ceka otvorenih vrata za svaki oblik saradnje, da zajednicki resavamo goruce probleme, ali ne u bilo kojem obliku revansizma, vec konstruktivno, kako dolikuje istoriji i tradiciji nase republike«, rekao je Milovan Bojic, potpredsednik srpske vlade i predsednik Univerzitetske levice na svecanoj promociji dekana i rektora izabranih po novom zakonu o univerzitetu, 29. juna prosle, 1998 godine.
Samo dve nedelje pre pocetka rata Milovan Bojic je rekao kako su studenti i profesori spremni da odloze svoja predavanja i ispite kako bi se angazovali u odbrani zemlje, da bi nesto kasnije ocenio kako je upravo rat pokazao kako je Zakon o univerzitetu usvojen u pravo vreme.

Depolitizacija univerziteta

Zakon o univerzitetu usvojen je po hitnom postupku u Skupstini Srbije, na predlog Vlade, i uz obrazlozenje da se zeli depolitizacija visokog skolstva.
Poslednji predsednik Saveta Beogradskog univerziteta, Momcilo Babic, koga je delegirala vladajuca SPS, samo nekoliko meseci pre usvajanja Zakona je rekao da »univerzitet mora saradjivati sa drzavom, a ako se bude stalno postavljao kao opozit drzavi, to vise nece biti opstenacionalni i drzavni univerzitet, vec jedna politicka asocijacija«.

Prvi otpori

Po usvajanju Zakona o univerzitetu dve nedelje su strajkovali studenti BU, ali profesori i saradnici se nisu saglasili o stupanju u generalni strajk. Generalni strajk otpoceo je samo na Filozofskom fakultetu i Institutu za filozofiju i drustvenu teoriju. Koordinacioni odbor Beogradskog univerziteta zatrazio je od republicke vlade da pronadje nacin i ukine inkriminisani Zakon.
»Novi zakon ugasio je i poslednju nadu da je perspektiva moguca. Na fakultetu cemo ostati dok ne pocne selekcija«, rekla je prof. Marija Bogdanovic, nakon sto je u znak protesta podnela ostavku na mesto dekana Filozofskog fakulteta. Isto je ucinio i prof. Fedor Zdanski, dekan Tehnolosko-metalurskog fakulteta: »Ovakav zakon nijednog trenutka ne mogu da sprovodim«.
Ova dva dekana ostala su u manjini, a ostali su sacekali imenovanja predvidjena Zakonom. Od dvadeset devet dekana na Beogradskom univerzitetu, njih cetrnaest je »sacuvalo« rukovodeca mesta i u novom mandatu, a prema tek usvojenom zakonu.

Pocetkom januara tri potpredsednika srpske vlade, Milovan Bojic, Ratko Markovic i Vojislav Seselj, odrzali su konferenciju za stampu u Vladi Srbije na kojoj su pred kamerama pokazivali »tajni dokument CIA« u kojem je »pisalo« koliko je americka administracija »platila« sve one koji su se suprotstavljali rezimu, a sto je trebalo da bude krunski dokaz da su pre toga hapseni studenti i izbaceni profesori samo deo »placenih izdajnika«.
Vec istog dana je dokazano kako je »tajni dokument« samo jedna od ogromnog broja informacija koje se svakoga dana mogu naci na internet mrezi i da se radi samo o jednom, neprihvacenom predlogu americke nevladine organizacije. Na tu, vec zaboravljenu, aferu podsetio je krajem aprila gostujuci na Studiju B, potpredsednik Milovan Bojic, pri tom zaboravljajuci da je vec dokazano da se radi o falsifikatu.

Studenti su svoj strajk okoncali vezivanjem zute trake oko ruku, u znak protesta, a izgledalo je kao da su profesori digli ruke od borbe. Na raspust su svi otisli nakon imenovanja novih rukovodilaca.
Ali, vec prvi dani leta pokazali su sve mogucnosti, nedostatke i ambicije novog zakona. Nastavnike je cekalo potpisivanje ugovora o radu koji su odmah shvaceni kao izjave lojalnosti vlastima. Iako je vecina najavljivala da ugovor nece potpisati, a vlast zato produzavala rok i na taj nacin i sama krsila Zakon, pokazalo se da je vecina nastavnika ipak potpisala ugovore. Najbrojniji u ovoj vrsti otpora opet su bili zaposleni na Filozofskom fakultetu, gde vise od sedamdeset zaposlenih ni posle godinu dana nije potpisalo trazeni dokument.

Izostala solidarnost

Dekan Filoloskog fakulteta Radmilo Marojevic prvi je »istrcao« i saopstio kako ce »reformisati« fakultet i obracunati se sa neradnicima kojima je politika vaznija od skole i s onima »koji su zvizdali dok je srpski narod krvario«. Pocetkom septembra, svoje pretnje je poceo i da realizuje. Vladan Teodosic, dekan Elektrotehnickog fakulteta BU, shvatajuci »mogucnosti« koje mu pruza imenovanje, odmah je suspendovao redovnog profesora Slavoljuba Marijanovica, resavajuci tako neke ranije, licne sporove. Krajem avgusta dekan Pravnog fakulteta, Oliver Antic, izdaje prvo resenje o otkazu, vanrednom profesoru Vladimiru Vodinelicu, zasnovano na Zakonu i clanu 165 za koji su strucnjaci odmah rekli da nije u saglasnosti sa Ustavom i vec pokrenuli postupak za utvrdjivanje zakonitosti.
Svojim postupcima ova trojka je i u nekoliko sledecih meseci izazivala paznju javnosti, ali i ozbiljno ugrozavala funkcionisanje skola koje su im poverene. Prvi put u istoriji Univerziteta »imovinu i lica« cuvaju iznajmljene »gorile« koje prebijaju i profesore i studente. Najgore je bilo u finalu borbe za Filoloski fakultet. Nakon batinanja po hodnicima skole i tromesecnog strajka i potpune obustave rada, dekan Radmilo Marojevic je »zamolio Vladu da mu omoguci studijski boravak u Rusiji«.
Ipak, nakon godinu dana, on je jedini rukovodilac visoke skole koji je smenjen. Ostali su svi na poverenim im duznostima, iako su sudovi poceli da presudjuju u korist ostecenih profesora.
Krajem prosle kalendarske godine stigle su prve pozitivne sudske odluke za otpustene i kaznjene profesore. Prvo za Slobodana Petkovica sa Sumarskog, a potom i za profesore Zarka Trebjesanina i Jelenu Djordjevic sa Defektoloskog. Osam profesora Elektrotehnickog fakulteta koje je dekan Vlada Teodosic pocetkom oktobra premestio u nepostojeci naucno-istrazivacki centar, odlukom suda je vraceno na Fakultet.