Kada smo obavesteni da je nas saradnik Miroslav Hadzic »nestao«, angazovali smo advokata da ga pronadje i ustanovi sta se dogadja. A posto danima nismo uspeli nista pouzdano da saznamo, obratili smo se resornom ministru. Od njega nismo dobili nikakav odgovor, a posle duzeg vremena, kada je ovaj broj lista vec bio pripremljen za stampu, dobili smo informaciju od advokata.
Objavljujemo i pismo ministru i informaciju advokata.
Ma koliko bili iznureni od protesta zbog ugrozavanja ljudskih prava svih ovih godina, ne odustajemo od borbe za njihovo postovanje, Smatramo svojom kolegijalnom i gradjanskom obavezom da brinemo i o nasim saradnicima i o njihovim ljudskim pravima. »Slucaj«, kao sto je ovaj sa nasim kolegom i saradnikom Miroslavom Hadzicem, dovodi u pitanje ne samo egzistenciju gradjana, nego i pravni poredak drzave i njen status u svetu.
Sumnja da je Miroslav Hadzic pocinio krivicno delo koje se tice »vojne tajne«, kako to vidimo i iz informacije advokata, pociva na vise nego klimavim »dokazima« – tekstovima koji se nalaze u javnom opticaju, ciji je »rok upotrebe« manje ili vise davno istekao.
Koliko je pomenuta sumnja ozbiljna, kao i konstrukcija o »spijunskoj grupi« (od samo dva pojedinca?!), pokazuje cinjenica da je nemacki drzavljanin, student Bodo Weber, pusten iz zatvora. Smatramo da i Miroslav Hadzic treba da bude pusten iz zatvora, a ako vec hoce da mu sude neka se barem brani sa slobode.

Protiv dr Miroslava Hadzica, bivseg pukovnika bivse JNA, naucnog saradnika Instituta drustvenih nauka u Beogradu, pokrenuta je istraga u Vojnom sudu pri komandi Prve armije, zbog sumnje da je Bodo Weberu, studentu iz Manhajma davao »vojnu literaturu poverljivog sadrzaja«, cime je navodno izvrsio krivicno delo iz clana 128 KZJ (spijunaze).
U resenju o sprovodjenju istrage od 7. maja 1999. godine pobrojana je ova literatura (ili kako se pravnim jezikom navodi »pravila i brosure«). Pada u oci da je rec o literaturi koja se odnosi na bivsu JNA (pa je irelevantna za VJ) ili na delatnost nekadasnjeg SKJ u JNA. I samo vreme objavljivanja pobrojanih brosura i pravila (1981, 1983, 1985, 1987, 1989. i 1991. godina) ukazuje na ovaj zakljucak.
Pomenute brosure i pravila komentarisana su i analizirana u clancima i drugim naucnim radovima koji su objavljeni u strucnim i naucnim casopisima. Dakle, ova lektira je bila ne samo dostupna naucnoj i siroj javnosti, vec je i koriscena za strucnu i naucnu obradu, pa ostaje nejasno kako bi mogla da predstavlja »vojnu tajnu«, a odnosi se na bivsu vojsku bivse drzave.
Gospodin Miroslav Hadzic lisen je slobode 9. 04. 1999. godine od strane organa vojne bezbednosti. Policijski pritvor trajao je sve do 7. 05. 1999. godine, pozivajuci se na Uredbu o primeni zakona o krivicnom postupku za vreme ratnog stanja (Sluzbeni list SRJ, br. 21, 1999), koja je omogucila policiji da u pritvoru drzi osumnjicenog do 30 dana, umesto ranijih 72 casa po ZKP.
I pored angazovanja porodice i branioca da se sazna ko je pritvorio g. Hadzica, da li su mu potrebne licne stvari i sl., o kakvom se postupku radi, u tome nismo uspeli sve do 8. 05. 1999. godine, sto pokazuje da primena pomenute uredbe ozbiljno narusava gradjanska prava pritvorenika koja su garantovana Ustavom, ZKP i medjunarodnim konvencijama.