Ciji ce biti mir

Blizi se kraj i drugog meseca razornog bombardovanja nase zemlje, a o izgledima za mir moze se govoriti tek sa krajnjom neizvesnoscu. Doduse, izvestan tracak nade predstavlja siroka diplomatska inicijativa koja upravo tece izmedju Rusije, Amerike i ostalog zapadnog sveta. Ali, bez obzira sto ovi razgovori na trenutke zazvuce i optimalistickim tonovima, svi su jos kao u nekom lavirintu iz kojeg oprezno napipavaju izlaz. Za svaku od zainteresovanih strana u ovom poslu ulog je ispao mnogo veci nego sto se ocekivalo u pocetku. Rusija, ciji je ugled poslednjih desetak godina znatno opao na lestvici svetske moci, pazi da joj neuspeh posrednicke uloge ne naudi jos vise. Zbog toga rezervisano balansira izmedju Zapada i srpskog rezima. NATO strepi da ne izgubi prestiz ukoliko bi pod pritiskom potreba za kompromisom bio prinudjen da razvodni svoje rigorozne uslove za uspostavljanje mira. Slobodan Milosevic, opet, zebe samo od toga da u pregovorima o buducem miru ne izgubi nijednu mrvicu svoje vlasti.

Njegova sansa ili nasa dobra prilika

A mi, svi ostali u Srbiji, gde smo mi u svemu tome? U osecanjima nasih ljudi postoji jedno neizbezno pitanje, cak i kad nije glasno postavljeno: ciji ce to biti mir, kada do njega pre ili kasnije, ipak, dodje. Jer i do sada smo imali niz ratova – u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini – i isto toliko sklopljenih mirovnih ugovora, pa je uprkos svakoj logici gubitnik u ratu, Milosevic, bivao sve jaci, a narod sve ojadjeniji. Hoce li se i kada preokrenuti taj fatalni desetogodisnji trend po kojem stalno i sve dublje tonemo? Naravno, niko nije nerealan da posle ovolikog natovskog pustosenja zemlje i Milosevicevog visegodisnjeg ruiniranja privrede, ocekuje neko blagostanje. Ali, ono sto bi bilo prirodno traziti jeste stabilnost i spokojstvo u zemlji, bez ratova i nemastina. Zasto bi, uostalom, mir uvek bio samo njegova sansa, a ne i nasa dobra prilika?
S ovim pitanjem mi upravo dolazimo na delikatan teren licnog i kolektivnog preispitivanja sta je sa nasim mogucnostima da sami odlucnije uticemo na sopstvenu sudbinu. Drugim recima, kada cemo mi, umesto da se skruseno mirimo sa sudbinom, sami uzeti sudbinu u svoje ruke? Mnogi su skloni defetisticki da kazu da smo svi mi zaista jedva u stanju da nesto uradimo za svoj boljitak. Mozda bi bilo ispravnije pitati da li uopste znamo sta i kako treba da uradimo nesto za sebe same. Kada se otvori ovo pitanje onda se neizbezno dolazi, u prvom redu, na ponasanje nase opozicije. Zasto su njihove aktivnosti bile nedorecene, politicki dvosmislene, bez daha da se i neke dobre ideje i akcije dovedu do kraja. Nema valjda opozicije u svetu koja je u ovih deset godina ostavila za sobom toliko groblje propalih iluzija i inicijativa.
Mozda je za takvo preispitivanje najbolji povod koji nam je pruzio Vuk Draskovic svojim nedavnim odlaskom iz Savezne vlade.

Sumnjiva racunica Vuka Draskovica

Mnogi su tu njegovu kritiku Miloseviceve ratne politike propratili javnim komplimentima, ali nije bilo malo ni onih koji su u njoj otkrili sumnjivu iskrenost. Ne samo zbog stalnog Draskovicevog premetanja iz jednog politickog tabora u drugi, mada ga vec i to ozbiljno diskvalifikuje kao coveka mogucnih promena. U svetu, recimo, bilo je, istina, dosta govora o njegovoj rezervi prema vladajucoj politici, ali mu je malo koji politicar od ugleda poklonio veru kao garantu nekog boljitka. Pa i sama ta njegova izjava, ma kako na prvi pogled izgledala razumno, kad se podrobnije pretrese ipak se pokazuje kao nesto neuverljivo i protivrecno. Kako od nekoga mozete da ocekujete da se iskreno zalozi za povratak izbeglica na Kosovo kada je Vlada, u kojoj je do juce sedeo i Draskovic, precutno aminovala surovu cistku nekoliko stotina hiljada Albanaca? Od takve politike Draskovic se nije ogradio ni posle izlaska iz Savezne vlade. Ili, kako se moze imati pouzdanje u njegove predloge za resenje kosovske krize kada se njegovi pogledi o autonomiji poklapaju sa zvanicnom politikom.
Gde se sada politicki smesta Vuk Draskovic, posle silaska s vlasti? Prema sopstvenoj, prilicno zbunjujucoj izjavi, on ce, veli, i dalje kao sef stranke zastupati isto sto i u Vladi. Niti je, dakle, u vlasti, niti u opoziciji – nesto kao ni riba ni meso. Odgonetanje Draskovicevog koraka moze se ponajpre razumeti kao neka vrsta spekulativne politike, koja pazi da se ne priblizi opoziciji, ali se u isto vreme dobro cuva toga da naglasi neku znacajniju ogradu od vladajuceg ideoloskog sklopa. Pojednostavljeno govoreci, iza toga moze da stoji samo jedna prizemna racunica – ako u ovoj zemlji nisu mogucne brze i radikalne promene, onda ce za eventualnu novu vlast najpogodniji biti ljudi kompromisa. Takva orijentacija je licna stvar a ne javna potreba. To su one dobro poznate konfuzne politike koje na recima hoce da menjaju mnogo a da sve ostane isto.

Jedini bog rata i mira

Zato je svih ovih deset godina i moglo da procveta samodrzavlje Slobodana Milosevica, od kojeg se, kao od kakvog betonskog zida, odbija svaki polovican pokusaj omeksavanja rezima. Uostalom, zar nije tacno i to da svako ima vlast koliko mu to drugi dopustaju? Njegova vladalacka tastina jednostavno ne podnosi nijednu drugu politicku inicijativu, pa je zlosrecni Vuk u roku od 24 sata morao da leti iz Vlade. U tom se gestu prepoznaje zakonitost Milosevicevog nabusitog i arogantnog ponasanja, koja se vec punih deset godina neprekidno ponavlja i kojom on, i svetu i nama, jasno daje do znanja da je jedini bog rata i mira ovde.
Mnoge je Vozd politicki skrsio a da se nijedna zrtva do sada nije ozbiljno zapitala sta su to propustili da uspesnije pariraju glavnom autoritarcu. Pre sedam godina, kada se tadasnja vlada samouverenog Milana Panica odvazila na mirotvornu politiku, Milosevic takvu samostalnost nije mogao da otrpi. Smenio je, uz nevidjene skupstinske skandale, i Panica i Dobricu Cosica i tek kada je sam to odlucio mir je mogao da bude sklopljen.
Cak i kada je smenjivao i dokazane ratoborce, to je vise licilo na odmazdu uvredjenog gazde nego na pravu predanost miru. Radovan Karadzic je morao da bude skrajnut da bi se stiglo do Dejtona. Onda je na red dosla RSK gde je serijski oterao s vlasti predvodnike, najpre Hadzica i Babica, pa je zatim uklonio i Martica. Ni u sopstvenoj partiji nije bio nezniji. Iskljucio je svakog ko se usudio da ima drugacije misljenje (Borisav Jovic i Mihailo Markovic), a njegovo razmimoilazenje sa Milom Djukanovicem izazvalo je duboku drzavnu krizu.
Mnogo nerazjasnjenih racuna Milosevic ima i sa oficirima bivse JNA i sadasnje VJ, koje je u dosadasnjim ratovima zloupotrebio i ponizio zarad sopstvenih ciljeva. Neke je generale najurio u penziju, drugi su se sami povukli, treci su nedavno dopali kucnog pritvora, kako se suska u javnosti. Ni ratobornije skupine ni cutljivije druzine. Oni lojalni generali ne propustaju priliku da u javnim izjavama titulisu Milosevica kao »vrhovnog komandanta«, sto predstavlja jos jedno izrugivanje Ustavu zemlje. Da li to novi pretorijanci svesrdno rade na osvezavanju starog cezarizma koji treba da bude jos gori nego dosadasnji?

Ostrvo s kojeg se svet ne vidi

Ovo vreme, ocigledno, trazi drugacije ljude alternative, jasnih savremenih ideja, koji bi bili kadri da okoncaju unutrasnju represiju i spoljnu izolaciju, jednom recju da drzavna kola povuku iz gliba. Nazalost, nasa danasnja opozicija, ako se pod njom razumeju one najvece stranke, nije verodostojna snaga za takav poduhvat. Njihovo dosadasnje osporavanje rezima odnosilo se, uglavnom, na licnost vodje, a manje na njegovu ideologiju i krajnje namere; vise na metode autoritarnog vladanja nego na njegove ciljeve.
Cak i kada Milosevic ode, sumnjivo je da bi oni imali moci i kurazi da se ponesu sa odgovornoscu za ozdravljenje jedne zemlje razorene u svakom pogledu – i ekonomski i institucionalno i moralno i socijalno. Ekonomisti racunaju da smo dosadasnjim bombardovanjem pretrpeli stetu od preko 40 milijardi dolara, sto je visestruko iznad naseg godisnjeg nacionalnog dohotka. Nije lako posle svih iskustava zamisliti da su, recimo, DS i DSS tog prestiza i domasaja da mogu dati nov pravac nasem drzavnom i nacionalnom brodu. Da li bi, za takav jedan poduhvat, uopste mogle da okupe oko sebe sve drustvene snage i angazuju inostrane finansijske potencijale. Za sve vreme ovog natovskog bombardovanja one su revnosno kriticki propitivale medjunarodne organizacije (sto i nije bilo tesko), ali su malo sta ucinile da ukazu i na odgovornost rezima. Sve u svemu, oni su i dalje »beznadezno ostrvo s kojeg se svet jos ne vidi«.

Na novom pocetku?

Uprkos svim ovim sumornim izgledima, laz je ako se kaze – a takve se defetisticke izjave olako i cesto daju na raznim stranama – da Srbija vise i nema opozicije. Da je tako zar bi ovaj rezim nemilice donosio ratne zakone, ogranicavao prava gradjanima, svodio nas na besudnu zemlju, hapsio pojedince, gusio medije, zigosao »izdajnike«. Ako ima toliko razmahnute represije znaci da ima i otpora. Problem je u tome sto su snage otpora razmrvljene i medjusobno otudjene u raznim manjim gradjanskim strankama, udruzenjima, nevladinim organizacijama, nezavisnim sindikatima.
Da li ce biti u stanju da udruzeno odgovore na izazove koji se danas postavljaju? Ovo se vreme po velicini i znacaju licne i kolektivne odgovornosti moze meriti samo sa periodom devedesetih, pred pocetak rata. Tada se u zemlji osecalo kreativno intelektualno uzbudjenje, nastajale su nove stranke, bujali debatni klubovi, pokrenut je Okrugli sto i Pretparlament, da bi se zemlja izvela na novi put. Cinici su i tada ovu mastovitost presretali zluradim pitanjem: ne mislite li, valjda, da cete tako da sprecite rat? Tacno je, rat nije sprecen, ali je zahvaljujuci bas tim snagama jasno i trajno obelezena granica izmedju ratoboraca i mirotvoraca, demokrata i autoritaraca, nacionalistickog ludila i gradjanske tolerancije.
Sada se nasa sudbina ponovo lomi pred neizvesnostima koje nas cekaju. Ima li organizovanih snaga koje su u stanju da upale svetlo u ovom nasem tunelu?