Svake zime, u mom detinjstvu, jedva sam cekala da pocne zimski raspust. To je znacilo da ce biti mnogo uzivanja pored onog glavnog da »nema skole«. Snegovi su tada bili redovni i obilni, pa sam cesto silazila u podrum da vidim da li su sanke na mestu i proverim da ih slucajno nije napao zizak, jer sam, s obzirom da su bile od drveta, znala da im je zizak najveci neprijatelj. I osvanulo bi suncano snezno jutro, a Tasmajdanski park bi mamio na sankanje. Jedva bih pojela dorucak i samo krajickom uha cula maminu molbu da ne ostanem predugo da ne bih nazebla. U zurbi bih cesto zaboravila rukavicu ili sal, ali nijedan minut sankanja nije smeo da bude propusten. Dogovor sa »drustvom iz skole« bio je sastanak ispred ulaza u »Avala film«. Tu bismo odlucili kojom cemo stazom: padinom niz Aberdarevu do Palilulske pijace ili padinom pored Ruske crkve do Takovske ulice. Vreme je prolazilo kao tren. Ni vejavica koja nam je ledila dah, ni ledena kisa koja nam je kvarila sneg, a ni mamino obecanje da ce »tog dana« praviti strudlu sa orasima ne bi me naterali da se vratim kuci. Tek kada bi »drustvo iz skole« pocelo da se osipa, krenula bih i ja, uz dogovor za sutradan. Buducnost novog dana davala mi je krila. Zime su prolazile i dolazila proleca, a mi smo odrasli i nastavili da se nalazimo na istom mestu – ispred ulaza u »Avala film«. Jednog proleca su osvanule velike masine i visoki kran, a zelena ograda nam je preprecila put do omiljenog sastajalista. Prihvatili smo to kao normalnu stvar jer je Beograd bio jedno veliko gradiliste. Znala sam da ce tu biti zgrada Televizije, i to me je ispunjavalo ponosom, jer ce se nesto tako znacajno nalaziti preko puta moje zgrade... Danas sam uplasena i tuzna. Uplasena jer je u mom gradu rat, a tuzna jer je moje »drustvo iz skole« sve cesce u podrumima i sklonistima, jer je i zgrada Televizije bila meta vazdusnih udara, jer se svake veceri i jutra prolama zavijanje zloslutnih sirena, jer nestaju ljudi i lepe gradjevine. Nestaje deo mog detinjstva. Srusen je ulaz u »Avala film«, danasnji RTS, a pod rusevinama stradali ljudi cijim je odlaskom nestao i deo detinjstva njihove dece.