Kladio bih se da je u Srbiji realno mogucna 
demokratija; dobitak je izvestan ako pobedi 
demokratija, u protivnom sve postaje nevazno, 
pa i traganje za licnim identitetom

Rvanje s identitetom

I dok ispitivanje identiteta nije bilo u modi, kao danas, malo ko se nije pitao »ko sam ja«.¹ Pitamo se, tako, o licnom identitetu, ponajvise kada primetimo izvesne znake licne krize, i kada nesto skripi u odnosima sa drugima, kao i onda kada nas neko drugi procenjuje i »definise« nas identitet.
Svako od nas o sebi razmislja, prica i pise. Mene vise zanimaju problemi traganja za identitetom, nego dovrsen rezultat, koji bas i ne vidim sasvim jasno, ni posle poduzeg i ne bas siromasnog zivotnog iskustva. Preispitivanje tog iskustva i samo spada u traganje za identitetom a moze biti zanimljivo i podsticajno i za druge; kao ideja i metod, niposto kao uzor. Smatram, takodje, obavezom da odgovorim onima koji su me na razlicite nacine »identifikovali«, prema poreklu – »nacionalno«, »anacionalno« i »antinacionalno«, socijalnom statusu – »burzuj«, »srednjak« ili »proleter«, a najcesce po intelektualnom i politickom stavu – »komunista«, »disident«, »antikomunista«, »levicar«, »desnicar«, »nacista«, »anarhista«, »liberal«, »anarholiberal«, »cetnik«, »ustasa«, »mondijalista«, »prozapadni«, »proistocni«, »porazena snaga«, »petokolonas«, »neprijatelj«, »izdajnik« itd. 
U dosadasnjim istrazivanjima ogranicavao sam se na cinjenice, bez emocija u njihovom tumacenju, rizikujuci suvoparnost pozitivisticke nauke.² Subjektivitet je namerno bio sapet. A bez subjektiviteta i same cinjenice je teze razumeti. Sada bih, pak, ukljucio i subjektivnu stranu zbivanja, i dalje postujuci objektivne cinjenice. Ni sada, kao ni ranije, nisam bio pristalica dogme o istorijskoj distanci, prema kojoj se istorijski dogadjaji i licnosti naucno mogu razmatrati tek kada sve cinjenice budu apsolutno proverene i obuhvacene. Smatrajuci vaznijim dogadjaje i komunikacije od ideja i ideologija, koje su se tokom vremena menjale, naknadna svest ne mora biti prepreka za razumevanje sebe samog i socijalnog okruzenja koje se i samo menja. Najintimnije iskustvo, uveren sam, ne spada u temu ovog razmatranja.

Familija kao »fantomska noga« 

Sa zamrsenim putevima identiteta upecatljivije od procitanih knjiga suocio me je moj ujak, Dragoljub Jovanov, paor bez ozbiljnijeg obrazovanja. Njegov otac Djura, takodje paor i »marveni trgovac«, ostavio mu je nakon svoje smrti, uoci onog rata, kao sinu jedincu, pozamasno imanje od vise desetina jutara zemlje, mehanizaciju kakvu je onda malo ko imao i ugled imucnog coveka. Posle rata, u obracunu novog poretka sa »kulacima«, osudjen je u jednom »politickom procesu«³ na visegodisnju robiju i konfiskaciju imovine (osim onoga sto je deda »prepisao« babi i mojoj majci). Zbog »sudbine« koja ga je snasla nije samo gundjao protiv vlasti, nego je nezadovoljstvo i javno pokazivao, sto mu je donosilo stalne nevolje. Znao je da hvali kapitalizam, Zapad i Amerikance, uzdajuci se na neki cudan nacin da ce oni jednoga dana ispraviti sve nepravde, i onu koja je i njemu naneta. Ziveo je, tako, sve oskudnije i osamljenije, decenijama, da bi napustio ovaj svet (1988), u krajnjem siromastvu i ocaju. Ali, uprkos svim nevoljama, nikada nije izgubio neko cudnovato drzanje imucnog, cak bogatog coveka. Nije ga napustala ni izvesna vedrina. Zaticao sam ga, prilikom retkih obilazaka (kada uspem da ga, nagluvog, dozovem preko uvek zakljucane ogromne metalne kapije), kako se poput deteta igra. Omiljena zabava mu je bilo zdrebe (konjima se ponosio i njegov otac, i paradnim, narocito s dva »zelenka« koja i ja pamtim, njih je baba odlucno, i vilama, branila od »fendera«; a fotografija zataknuta u ram ikone bila je iz ujakovog vojnog roka u konjici, na konju, dabome). Sedeo je pred »kotarkom«, pod kojom je, kao pustinjak, zivotario, a zdrebe je jurcalo po dugom dvoristu i umiljato mu prilazilo kad god mu dovikne »Karilja«. Kada sam razaznao da je svoje omiljeno zdrebe krstio, prema seljackom obicaju uvek malko iskrivljeno, po tada cuvenom spanskom komunisti Santijagu Karilju, s otvorenoscu koju mi je dopustao (kako to ujaci bolje od drugih umeju), zapitao sam ga: »Pobogu, Dragoljube, kazi najzad sta si ti, kapitalista ili komunista?«
»Srbin, bre«, uzvrati, kao iz topa.
Nismo se prepirali, niti smo to mogli oko tako jednostavne i ocigledne stvari; biti Srbin nikada u familiji nije bilo sporno, ali ni narocito vazno, pogotovo ne i najvaznije. A sad je, odjednom, postala kapitalna cinjenica, presudna identifikacija.
Razgovor je pomeren s ideologije i politike na prizemnije teme. Iako je smatrao da me imovina ne zanima, ponekad me uzdizao u svoga naslednika, kao da me promovise u »veleposednika«. Inace, dozivljavao me je sasvim po strani od tema o posedu, cak kao sklonog askezi (posto sam mu se jednom javio dopisnicom iz Hilandara, oglasio je komsiluku da sam se zamonasio). Sluteci priblizavanje sudnjeg dana, nagovarao me je da sredimo papire o imovini. Put je vodio kroz prasnjave zemljisne knjige. Iskrsao je ozbiljan problem. Preci po majcinoj liniji koristili su razlicita prezimena prilikom uknjizenja kupljene zemlje. I tim povodom zapodeo se razgovor o identitetu: »Kakav si ti Srbin, i to jos od porekla, a ni prezime ti se ne zna«, rekoh mu.
»Kako ne zna, pa Ilic«, odalami me ujak jos jednom misterijom. Nikada do tada nisam cuo za takvo prezime u svom »rodoslovu«.
Iako ova epizoda mrsi izvesne niti identiteta, stvar je jednostavna. Naime, u tudjoj drzavi, Austro-Ugarskoj, podanici su pribegavali raznim vestinama mimikrije, radi zastite imovine, pa i samog zivota (narocito prilikom mobilizacije za ratove). Koriscena su, radi skrivanja od vlasti, i razlicita imena i prezimena. I u vlastitoj drzavi su ostale ranije navike, jer s vlascu se »nikada ne zna«.
Prica o imovini nastavlja se kasnije, i bez ujaka i raznih papira (rekao mi je, jednom, da je svoju arhivu zakopao, ali ne i gde). Nasledivsi od babe polovinu veoma ruinirane starinske seljacke kuce od naboja (dve sobe, kuhinja, spajz i stale), zapao sam u nove nevolje. I da sam hteo da je prodam, bilo je nemoguce jer je ujakova polovina ranije bila konfiskovana, a nista nije bilo upotrebljivo bez velikih popravki. Sticajem okolnosti, izbeglice iz Hrvatske koje sam primio u svoju rodnu kucu (najpre Mandici iz Vukovara, potom Mirkovici iz Knina) mukotrpnim radom su raskrcili dvoriste i, uz izvesna ulaganja, ucinili smo kucu upotrebljivom. Stavio sam je na raspolaganje tek osnovanoj Gradjanskoj citaonici, kao i prihod od 10 ha zemlje koju sam takodje nasledio od babe (uz to jos i svoju biblioteku od preko 3000 knjiga). Ali, iako vlast citavih pedeset godina nije pokazivala nikakav interes za »svoju« polovinu kuce, odjednom je pokrenut sudski proces za »ulazak u posed«. Tako je imovina postala vise opterecenje nego izvor prihoda i oslonac za ekonomsku nezavisnost od iste te vlasti.

Geoges de Feure, La Portre des Reves

I po ocevoj liniji rastakao se postojani oslonac familijarnog i imovinskog identiteta. Baba Danica je od svoje majke nasledila ducan. Dedin otac, prica se, bio je pravi izdanak »banatskih militara (krajisnika)«, ratnik s malom okucnicom i mnostvom dece (sest kceri i tri sina). Taj deo familije se brzo rasuo, cerke poudavale, jedan sin nestao u Sibiru, drugi otvorio papudzijsku radnju u Beogradu; na »ognjistu« je ostao samo jedan deda-stric. A ocev otac, Dusan, prekinuo je vojnu sluzbu po tradiciji »vojne krajine« (dugotrajnu i u Banatu), potrazio srecu u Americi (dva puta), odakle se s citavom druzinom vratio preko Soluna, opet u uniformi, koju ce cas svlaciti, cas oblaciti. Prosirivsi plac na kojem se nalazio prababin ducan, sagradio je poveliku kucu, na uglu dveju ulica, s ducanom, kafanom i mlinom. Nasuo je podvodno zemljiste i ogradio od komsija (ostavljajuci povode za povremene sporove oko medje). Kao dobrovoljac dobio je poveci komad zemlje u Pancevackom ritu (blizu kojeg ce njegov unuk docnije odlezati svoju »robijicu«), do kojeg je odlazio paradnim konjima upregnutim u gazdacke kocije. Uoci rata kupio je i autobus da bi otvorio liniju Petrograd–Titel. Vazio je i za politicara, socijalista u mladosti (zbog cega je bio osudjivan), kasnije radikal, zapamcen i po grlatim protestima protiv vodje rezimskih radikala, Milana Stojadinovica. Ponasao se, kazu, kao covek kome niko nista ne moze, narocito kada opase sablju i okiti se medaljama. Nije se ustrucavao da se druzi i s drugim ondasnjim bundzijama. Pod nemackom okupacijom, najpre je konfiniran, potom pusten. Zakopao je u bunaru bogatu biblioteku i sve sto je smatrao da bi ga moglo kompromitovati, zabranjujuci da se u porodici uopste i pominje politika.
Kuca je, inace, tokom okupacije bila rekvirirana i prepuna sarolikog sveta: ruskih zarobljenika, u jednom delu kuce, nemackih inzenjeraca, u drugom delu, a u trecem je mlin drzao jedan komsija, Nikola, Nemac, zapamcen po dobrocinstvima (koja ga nisu spasila, nakon rata, od sudbine prognanika). Strah i oskudica bili su deo svakidasnjice. Po oslobodjenju, kucu i ogromno dvoriste, prepunili su Rusi. Preplitali su se strah i nada. Strah je pojacan kada je otac, Dragoljub, otisao u nedovrseni rat. Talozile su se ratne traume, narocito upecatljive dok sam s majkom, Smiljom, prolazeci pokraj gomila onesposobljenih topova i tenkova i recnih mrtvaja s lesevima, tragao za ocem po Backoj, dok ga nismo nasli, zivog i zdravog. Traume su pojacavale i ucestale sahrane komsija, koji su zaredom stizali u siromaski sklepanim mrtvackim kovcezima, najcesce sa Sremskog fronta ali i s ostalih ratista.
Iako je prekinuo porodicnu tradiciju profesionalnih vojnika i zadovoljio se statusom rezervnog kapetana, drzeci svoga sina sto dalje od vojske i rata, deda je svoj vojnicki poriv nastojao je »usadi« meni, upucujuci me u ratnicke igre za »musku decu«. Hteo je da od trapavog debeljuce oblikuje oficira (cak mi je i obrve brijao da budu guste i bujne, kao znak »strogoce«). Srecom, i sam je voleo knjige, redovno ih kupovao i svom sinu, i mom starijem bratu, takodje Dusanu, istinskom porodicnom miljeniku, briljantnom djaku, pa i meni (od sve pokretne imovine i danas cuvam ormar-biblioteku koja je nekada bila popunjena edicijama »Zlatne knjige«, »Plave ptice«, »Kadoka«, raznim enciklopedijama i drugim knjigama; na vrhu je »cucao« globus, kao neka tajna veza sa dalekim svetom).
U obnovljenoj kafani, oko dede su se okupljali mnogi nepoznati ljudi a ne samo uobicajene musterije (majstori okolnih fabrika koji pre i posle svoje »sihte« svracaju na »obavezno pice« ili rabadzije u prolazu »velikim sokakom«). O vasarima s periferije su stizali raspojasani trgovci, sa sviracima i »pevaljkama«, praveci nevidjeni dzumbus, s redovnom makljazom. Sve sam radoznalo posmatrao, sedeci pored furune, gde sam ucio da citam i pisem (najvise iz Politike). Najvecu paznju privlacili su nepoznati, bolje odeveni ljudi koji su upotrebljavali mahom nepoznate reci (»zakon«, »izbori«, »obaveza«, »otkup«, »kolonizacija« itd.).
U kafani su organizovani i izbori. Ipak, nije se moglo bez politike. Niko nije isticao svoj identitet, ni monarhisticki niti komunisticki. S naknadnom svescu, rekao bih da su ljudi cesce prikrivali svoj identitet nego sto su ga pokazivali ili isticali. Razloga za strah bilo je u izobilju. Okupacija se tek zavrsila. Tragovi rata svezi. Osnovani su logori za preostale Nemce (nad kojima su se brutalno dokazivali zakasneli ratnici). Obaveze prema drzavi mucile su seljacki komsiluk koji je gundjajuci trpeo nasilje.⁴ Kampanju protiv »kulaka« prate represije i prema privatnim zanatlijama, kafedzijama i trgovcima – »sitnoj burzoaziji«. Sumorne prizore dopunjava i to sto kraj kuce, »velikim sokakom« (tuda je nekada prolazila »mala pruga« Temisvar–Petrograd), povremeno i satima promicu konjske zaprege s bolesnicima, mahom neprilagodjenim »dodjosima«, koji su oko te pruge kolonizovani posle oba rata.
Ubrzo po oslobodjenju, deda je umro (1946). Saptalo se da se razocarao u politiku. Ni s ocem nisam dospeo da se identifikujem. Saznao sam da je komunista tek kada je umro (maja 1948), od »galopirajuce tuberkuloze« (oboleo je na svakodnevnim putovanjima do Novog Sada, gde je, izgleda po nekakvoj kazni, bio rasporedjen na neki cinovnicki posao).
I u ovom ogranku familije kolale su price o bogatstvu. Jedna od omiljenih tema bilo je predratno obilje. Nagadjali su, sto me je najvise srdilo, da li je moj stariji brat vise voleo pomorandze, banane ili ananas, cuda koja tada nisam znao ni kako izgledaju (prve banane dokopao sam se tek desetak godina docnije). Povremeno su izbijale i raspre oko drzavnih nameta, i oko deobe imovine, izdvajanjem majcinog obilnog miraza (dukata, seferina i zamasne sume novca). A kucom je uglavnom raspolagala vlast. Useljavali su razne firme i nepoznate ljude. Mada su silom useljavani, sa stanarima su nastajali i prisni odnosi, na primer, s izbeglicama iz gradjanskog rata u Grckoj, Marikom i Mihajlom, a kasnije i s novinarima, Smiljom Jojkic, dopisnicom Slobodne Vojvodine, a potom s dopisnikom Borbe, Vidojkom Krsticem, koji me je prvi prihvatao kao ravnopravnog sagovornika o mnogim temama (pratio sam i njegovo stradanje kao »djilasovca«, 1954. godine; ponovo sam ga sreo u Nisu, u jesen l996, na protestnom mitingu gradjana koje je predvodio, pored drugih, i njegov sin Aleksandar, advokat kao i njegov otac).
Uprkos rastucem siromastvu, i u ovom delu familije, negovan je fantomski identitet imucne, cak bogate porodice. Glavni simbol bogatstva je ogromna kuca, »na lakat«. Fiksacija za imovinu bila je toliko jaka da je iskljucena prodaja bilo kojeg preostalog dela imovine, cak i za lecenja oca, potom brata (i on je umro od tuberkuloze, 1963. godine) ili za skolovanje. Tako je bilo i posle smrti obe babe (1950. i 1958. godine), a izvesno vreme i posle majcine smrti (1983. godine), sve dotle dok sam mogao da podnesem troskove popravki sve oronulije i sve praznije kucerine (u neke sobe godinama nisam zalazio). Buduci da moja deca, kao ni ja, nisu zainteresovana da zive na »dedovini«, resenje je prodaja. Oglasi dugo nisu doneli valjanu ponudu, sve dok se nije pojavio jedan pekar, etnicki Albanac, koji me je resio velike nevolje, brige o stalnim popravkama, ali je doneo nove (glasine o »izdaji srpstva«, povremeno razbijanje prozora i ubacivanje bombi, sve do demoliranja, premlacivanja i progona cestitog i vrednog pekara, pocetkom NATO bombardovanja, marta 1999). Na istom placu, renovirao sam bivsu letnju kuhinju i zadrzao najveci deo baste, gde sam ziveo u vreme »unutrasnje emigracije« (1975–85), da bi je kasnije ustupio na koriscenje, najpre (1991) izbeglicama iz Vukovara, porodici Mandic, a potom (1995) prognanicima iz Knina, porodici Mirkovic.
Poznata dilema »imati ili biti«, u stvari, rano je prepolovljena. »Imati« se brzo rastakalo,⁵ ostajuci kao legenda o bivsem zivotu i bogatstvu. Nestajalo je i kolektivno, familijarno i porodicno »biti«. Ostalo je sve bledje pamcenje okupljanja, na slavama, »disnatorima« i na mobama, kod ujaka na visednevnoj kosidbi i vrsidbi, na berbi vinograda. Svadbe su bile retke, sahrane sve cesce. Od obe grane familije, ostao sam samo ja, i moja deca (Nina, 1963, i Rastko, 1969). Malo je bilo bilo prilika i trenutaka neznosti (mati se ponekad prisecala kako je, u strahu od nadolazeceg rata, pokusavala da spreci moj »dolazak na svet«, ali ipak me je rodila kada je rat vec poceo, septembra 1939). Ni politika mi nije utisnula trajniji i dublji pecat. A etnicka pripadnost – u obe grane familije svi su bili Srbi dokle god je sezalo pamcenje – smatrala se necim normalnim, sto nije ni za skrivanje niti za narocito isticanje. Prvenstveno se cenilo pojedinacno pregnuce i dostignuce. Ni u odnosu prema pripadnicima drugih nacija nije bilo preterivanja, ni u zblizavanju, niti u antagonizmu; zivot u izrazitoj etnickoj sarolikosti prihvatan je kao nesto normalno, uprkos povremenim sukobima i ratovima.⁶
Ujakovo iznenadno i gromko »Srbin, bre«, razumevam ne kao izraz familijarne tradicije, vec kao odjek huka vremena koji je i njega – izolovanog, ocajnog a bez narocitog obrazovanja – zahvatio i obuzeo.
Lisen onog »imati«, s izvesnom emotivnom prezasicenoscu makar i fantomskim posedovanjem, bez nametnutog kalupa kolektivnog bivstvovanja (»idiota porodice«, kako bi rekao Sartr), preostalo je licno iskusavanje raznolikog identiteta.
Skola se ukazala kao glavno mesto licnog formiranja i dokazivanja. Smatralo se normalnim da svako radi svoj posao i brine o sebi. Povremeno se pitalo samo o rezultatima. I sve je islo vise nego glatko do male mature, dok je sistematicnost i istrajnost manje vazna. Do velike mature bilo je teskoca s matematikom, ali su natprosecni rezultati u drugim predmetima (istoriji i filozofiji, pre svega) obezbedili »prohodnost«, cak vrlo dobar uspeh. Samopouzdanje steceno u glavnom, djackom, poslu donosilo je osecanje viska slobode. Otvarali su se nepoznati prostori umetnosti, narocito knjizevnosti i pozorista. Otvorenost zemlje prema svetu pratilo je obilje prevedene literature i stranih filmova (italijanski neorealizam bio je narocito prijemciv za mladalacke opsesije pravdom i nepravdom, a i »Bal na vodi« brzo je postao kultni film). U literarnoj druzini i kao decurlija smo se uplitali u tadasnju borbu »modernista« i »realista«. Dramska druzina nudila je misterije promene lika-maske, u sporednim i glavnim ulogama, sve do povremenog statiranja u profesionalnom pozoristu.
Iskrsavali su uvek neki novi prostori pokazivanja i dokazivanja. Komunikacije su bivale sve raznovrsnije. Ostalo je pajtasenje sa starom »bandom iz kraja« u raznim, mahom siromaskim igrarijama (zbog »krajcarica« jednom sam se potukao sa starijim komsijom, zbog »popovanja« o stetnosti te igre, prema jednom clanku iz Prodanoviceve Republike). Nastajala su i nova »drustvanca«, »na uglu«, na korzou i bilijaru (»Kod Apasa«), sto je povremeno donosilo grdne nevolje sa skolskim vlastima. »Domci« (»mali ratnici«, kako ih je u istoimenom filmu kasnije prikazao Bata Cengic), i sami bez roditelja, postali su bliski i mom »polovnom« identitetu, a i bili su otvoreniji za druzenje od cesto potuljenih, podozrivih i sebicnih Lala. Poreklom iz raznih krajeva Jugoslavije, s uzbudljivim ratnim iskustvima, godili su mojoj radoznalosti, lako smo se zblizavali i postali trajni prijatelji.
Velika i raznolika sportska tradicija rodnog grada naprosto mami na mladalacko pokazivanje i dokazivanje. Kratkotrajno bavljenje veslanjem (kajakastvo) zamenilo je rvanje. I tu se formira osobeno drustvo. Ostaju nezaboravne lekcije velikih majstora sporta (Halaseva, Simica, Bugarcica, Stojkova, Golosina, Djukica, mog komsije i prijatelja do danasnjeg vremena). Sport, medjutim, zahteva velika odricanja, a i odgovarajucu materijalnu podlogu (trebalo je nadoknadjivati gubitak i po nekoliko kilograma na samo jednom treningu); tako nesto je nedostajalo i u zavicaju, a pogotovo u potonjoj studentskoj oskudici. Izostalo kao sportska sublimacija, rvanje nije izostalo iz svakidasnjice, pa i sa raznim identitetima i identifikacijama.
Radne akcije su, takodje, bile privlacno mesto za trazenje i iskusavanje identiteta. Verovatno zadojen zavicajnom lutalackom tradicijom, a bez neke ideologije, na prvu radnu akciju, jos kao desetogodisnjak (1949), doslovno sam pobegao od kuce. »Vatreno krstenje« bilo je dramaticno. U sumama Slavonije kao da rat nije bio zavrsen (svugde naoruzani ljudi). Slusao sam dotad nepoznate price o ustaskim zlocinima u Lici, Bosni... cesti su bili »zivcani napadi« (»jurisanti«). Zaradio sam prve vaske, kraste, cir u uhu... Oskudica je bila veca nego kod kuce (samo »stablije«, koje su me jedne noci pripustile bogatoj trpezi, nisu znale za glad). Nocu se cesto culo zapomaganje zrtava »cebovanja« (kaznene mere ili obesne zabave). Nestvarno su mi izgledali i mnogi mladi ljudi, a nepismeni. Nije bilo slavno ni nekoliko godina kasnije, 1956, kada sam prvi put zasao u unutrasnjost Srbije, u okolinu Cacka, gde smo mesec dana kopali kanal za navodnjavanje. Opet siromastvo (oskudna hrana u zemljanim casama, umivanje u potoku do clanaka, puno nepismenih mladih ljudi, surova disciplina). Ipak, mladost nalazi »ventile«, pre svega u fizickom »nadgornjavanju« (najvise s Oskarom Kovacem i Cedom Colicem). Nazalost, izgradjeni kanal doneo je velike dazbine a male koristi seljacima, pa je ubrzo zapusten. Ostala su nova iskustva i prijateljstva. Neka od tih prijateljstava su postojana, makar i s povremenim amplitudama, na primer s Ivanom Stambolicem, koga sam upoznao 1956. u Cacku, kao radnika i omladinskog aktivistu. Potom smo se druzili na studijama, da bismo obnovili prijateljstvo nakon »pada s vlasti«. Vazan dobitak, za udarnike, bilo je ponekad letovanje, i to na moru, nedostiznom za manje imucne. Jos tri puta sam isao na akcije zaista dobrovoljno, sada vec i s izvesnom ideoloskom motivacijom – »obnova i izgradnja« (ucestvovao sam u izgradnji Autoputa »bratstvo-jedinstvo« kroz sve republike Jugoslavije, koje vise nema, kao ni negdasnjeg »bratstva-jedinstva«). Na poslednju akciju, u Makedoniji, 1961, isao sam po duznosti, jer je nestao raniji entuzijazam, pa sam morao sebe primorati da idem tamo gde kao partijski sekretar druge ubedjujem da treba da idu (jedino tada sam bio komandant brigade). Tada sam upoznao Tanju, komandanta slovenacke brigade, koja ce ubrzo postati moja supruga (razveli smo se znatno pre raspada zajednicke drzave i ostali prijatelji).

Struka i politika

Izbor fakulteta uslovljen je pre porodicnom oskudicom nego profesionalnom ambicijom. Mastao sam o pozivu lekara, cak sasvim odredjeno, psihijatra (Frojd je vec bio deo lektire), ali za to nisam imao materijalnu »bazu«. Pravni fakultet mi je izgledao jednostavnije savladiv, da sto pre steknem kvalifikacije i mogucnosti za samostalan zivot. Porodica, i sama u oskudici, nije mogla da pokrije ni minimalne rashode, pa sam povremeno izvesne prihode imao od rada u nadnici, kasnije od terenskog rada, i povremenog pomaganja u kafani i berbernici (s berberinom-majstorom sam se i sprijateljio, kao filmofilom, koji nijedan film nije propustio da vidi, sva je berbernica bila oblepljena filmskim junacima; sve je suvise bukvalno prozivljavao, poredeci filmsku raskos sa svojom surom svakidasnjicom, poveravao mi se da taj raskorak sve teze podnosi i da ce jednog dana sam sebi »muke prekratiti«, sto je zaista i uradio).
I usred oskudice, doziveo sam bogat kolektivni zivot. Druzina u studentskom domu je povelika (samo u jednom bloku bilo nas je tridesetoro »zavicajaca«, a imali smo i svoju »ambasadu« na beogradskoj strafti). Zalazili smo i u kafane, druzeci se s nepoznatim svetom (desavalo se da se u drustvu obre i slavni Alen Delon). Drzali smo se zajedno kao brucosi, dok nas ispitna selekcija nije nemilosrdno desetkovala. Drugi kolektivitet bio je »akcijaski«. S iskustvom cetiri radne akcije, stekao sam (1959) novo drustvo, »delija«, kako nas je nazvao komandir, stari »akcijaski vuk«, Aleksandar Jovanovic Roca, s kojim sam i danas u prisnom prijateljstvu. Drzeci do »snagatorstva«, ponekad i neverovatnih radnih efekata, nailazili smo na izvesnu toleranciju rukovodstva zbog nediscipline. (Siromasni rabadzija kojem sam podizao zaradu dosao je da me svojim taljigama odveze na stanicu.) Bila su to i prva neposredna iskustva iz »bratstva-jedinstva«, i ugodna i neugodna. Prvi sused bila nam je brigada pravnika iz Zagreba, s kojom smo se cesto »mesali«. Iz tih dana potice trajno prijateljstvo sa Silvom Meznaric. Cudila me izvesna strogost njihovog rukovodstva; organizovali su nocne patrole po kukuruzima, pa su neke svoje cure po kazni vracali kuci. (Podsetio sam na to ondasnjeg komandanta zagrebacke brigade, Stipu Mesica, kada sam kod njega, kao sefa drzave, bio s jednom delegacijom koja je trazila podrsku za sprecavanje razbuktavanja rata, 1991. godine.) Tridesetak nas, »delija«, bili smo nerazdvojni, godinama. I na fakultetu, na povremenim zurkama, i u kafanama (Olga Jancevecka nam je i bukvalno overavala semestre, a pratili smo Divnu, Paju i Carevca, gde god da su pevali i svirali).
Politika je otvarala novo polje iskusavanja. Jos pri kraju gimnazije, u vreme priprema Sedmog kongresa, 1958. godine, slavljenog zbog »odricanja od vlasti« i preorijentacije SKJ na delovanje idejama, kroz kulturu, ponudili su mi, kao i jos nekolicini boljih djaka, da postanem clan takve, »nove partije«. Osecao sam se pocastvovanim, kao da mi se priznaje ne samo uspeh u skoli vec i gradjansko punoletstvo. U njoj su vec bili neki drugari koje sam postovao. Imponovala mi je i ozbiljnost i naglasena solidarnost. Nikakve prethodne indoktrinacije nije bilo. Niti preslisavanja iz obavezne literature. Cak ni Program SKJ nisam valjano poznavao, sem neka opsta nacela.
Okoncanjem gimnazije doslo je i do rastanka s rodnim mestom. Mada sam se prostorno pomerio samo za jednu opstinu, Beograd je ipak daleko veci grad, velegrad, u kojem se valja snaci kao dosljak i beskucnik. Obreo sam se u nepoznatoj masi, i u studentskom domu, i na predavanjima (te godine bilo je preko 3500 upisanih brucosa), a u partijskoj organizaciji oko 1500 clanova. Nerado sam odlazio i na predavanja, mahom prepricavanja obaveznih udzbenika, i na partijske sastanke, gde su se prezvakavale ideoloske fraze i nadmetali karijeristi. Ali, nisam bio sposoban ni voljan da odlucnije iskoracim iz mase. Jos manje sam bio spreman da me iz nje odstrane, ponajmanje »brisanjem iz evidencije«.
Povremeno su nastajala prava politicka uzbudjenja, recimo prilikom »izjasnjavanja« o demonstracijama studenata u Zagrebu (1959). Rukovodstvo je trazilo da ih osudimo. Mnogi smo se snebivali, a niko se nije otvoreno suprotstavljao. Od osude nas je, pukim slucajem, spasao jedan kolega, Mita (danas drzi vinski podrum u Beogradu), koji je nasiroko i nadugacko, do banalnosti, pricao o uslovima zivota studenata – u Parizu – i toliko je oborio temperaturu pregrejanih partijskih govorancija, da se sastanak rasplinuo i zavrsio bez politicke osude.
Najvise me privlacila veza politike i kulture. Nasao sam je, zajedno s Jagosem Djureticem i Slobodanom Ciricem, u organizovanju javnih debata. Osnovali smo Debatni klub. Zblizavali smo se prema intelektualnim afinitetima, nezavisno od clanstva u partiji i od etnickog porekla (nisu izostali ni inace donekle zatvoreni Albanci, medju kojima se izdvajao Surija Pupovci, vrsni postdiplomac, s kojim sam povremeno ucestvovao u akcijama protiv segregacije Albanaca, u domovima, i protiv socijalne segregacije, »testerasa«). Raspravljali smo mahom o »vrucim temama«, narocito o »socijalistickom moralu«. Povremeno smo punili cuvenu »peticu«, u koju staje preko 1000 ljudi. Kada smo povodom polemike Pirjevec-Cosic, krajem 1961. pocetkom 1962. godine, hteli da otvorimo debatu i o »nacionalnom pitanju«, u tome smo bili zaustavljeni, na elegantan nacin, posetom visokog partijskog funkcionera, Milojka Drulovica, popularnog narocito medju mladjim intelektualcima, koji nas je ubedio da »nije trenutak« za krupne a osetljive teme.
Koristio sam za debate i prva stecena iskustva s »terenskog rada«, zapocetog jos 1959. godine, kada sam za potrebe sindikalnog Centra za radnicko samoupravljanje ucestvovao u terenskim istrazivanjima. Anketama smo na fakultetu prikupljali podatke o sirem, a ne samo strucnom obrazovanju i interesovanju studenata, da bismo pripremali sto kvalitetniji program Debatnog kluba. Te aktivnosti procule su se i na Univerzitetu; gostovali smo i na drugim fakultetima. A na Pravni fakultet su dolazili i ucestvovali u nasim debatama ne samo kolege s drugih fakulteta, vec i mnogi kriticki usmereni intelektualci, okupljeni oko lista Danas, koji je uredjivao Stevan Majstorovic, iz Kino kluba (Dusan Makavejev, Zivojin Pavlovic, Rasa Popov, Branko Vucicevic), gde je vec nastajala prepoznatljiva skola kasnije nazvana »crnim talasom«. Gostovali su i glumci koji su napustali inertne institucije (recimo Beogradska druzina »A«, Olivera i Rade Markovic, Mica Tatic, Voja Miric). Razgorevale su se debate i o raznim pravcima u knjizevnosti, uz ucesce Dusana Matica. Gostovale su i buduce zvezde estrade, Olivera Vuco i Djordje Marjanovic, koje su delile i zavadjale masovnu publiku, opet u »petici«.
Iznenada sam dobio i na »politickoj tezini«. Iz kruga Crnogoraca koji su mahom rukovodili studentskom i partijskom organizacijom, iznenada sam predlozen, narocito zalaganjem tadasnjeg sekretara Fakultetskog komiteta SK, Tomislava Knezevica, za buduceg sekretara istog komiteta. Govorilo se, tada, da treba prekinuti »crnogorsku vladavinu« i forsirati bolje studente i »urbane kadrove«. Takva priznanja i ponude malo ko bi odbio. Gode mladalackoj sujeti i otvaraju prostor za sticanje novih iskustava. O dalekoseznim posledicama nisam ozbiljnije razmisljao.
Tako mi je, iznenada, deo identiteta postala i partijska funkcija (prva i poslednja). Iznenadjujuci je bio i susret sa do tada nepoznatom hijerarhijom i aparaturom vlasti. Poverena mi je (u prolece 1961. godine) priprema marsa studenata prava Jugoslavije, jer je red dosao, posle ljubljanskih i zagrebackih, na beogradske pravnike. Dospeo sam, iznenada, medju neobicne fakultetske aktiviste (neki od njih su zamisljali mars kao grandiozni spektakl na Kadinjaci, s tenkovima i avionima; jedan od njih, koji nikako nije mogao da zavrsi fakultet, postao je kasnije visoki funkcioner DSZ i ONO, potom i za uzavrelo Kosovo). Istovremeno, nailazili smo na ravnodusnost nadleznih vojnih i civilnih vlasti. Nastojeci da obavim posao i da se ne obrukamo pred kolegama iz Jugoslavije, pomislio sam da bi neki mocni pokrovitelj planiranog marsa mogao da nam »otvori vrata« nadleznih vlasti. Zahvaljujuci razumevanju davnasnjeg dedinog prijatelja, Dusana Bratica, tada funkcionera republicke skupstine i clana Saveta fakulteta, nasao sam put, ni manje ni vise, vec do Aleksandra Rankovica, posle Tita najmocnijeg coveka u zemlji. Primio nas je, ljubazno porazgovarao (samo jednom se malo strecnuo kada sam ispod stola namestao podavijenu carapu koja me je nepodnosljivo zuljala). Prihvatio se pokroviteljstva marsa. Vest o tome objavljena je u svim medijima. I odmah su se, kao nekom carobnom a nevidljivom rukom otvorila sva vrata. I oni koji su ranije odbijali pomoc sada su se nudili da pomazu. Ali, oglasila se i visa partijska instanca, u liku Vlade Neoricica, sekretara UK, koji me je, kako i dolikuje hijerarhiji, onako »odozgo« zapitao:
»Ko si pa ti da ides pravo kod ‘druga Marka’, a da nas prethodno ne pitas?!«
Zaista, bilo mi je nelagodno zbog prekora vise instance, mada sam bio zadovoljan obavljenim poslom. Ispostavilo se da je nesto vaznije od samog posla, ali o tome nisam posebno brinuo, jer mi nije ni bilo bas narocito stalo do toga sta ce o meni misliti »tamo gore«. Nastojao sam da i sekretarski posao na fakultetu obavim sto bolje, kao posao. Poneke direktive naprosto nisam izvrsavao (recimo, nalog pomenutog Neoricica i Dusana Mitevica, predsednika univerzitetske studentske organizacije, da pokrenem partijsku istragu i kaznimo predsednika fakultetske studentske organizacije, Iliju Davidovica, zbog, prema njihovoj proceni, nedolicnog ponasanja u inostranstvu, u kojem sam ja video samo obican nestasluk). A za neke zahteve, recimo da pokrenemo »slucaj« profesora Mihaila Djurica, zbog procene da zastupa nemarksisticke ideje, trazili smo argumentaciju od njegovih kolega, i sa fakulteta i s univerziteta. Posto je ona izostala, nije moglo biti ni govora o nekom »slucaju«. Tada se to moglo, i bez narocite hrabrosti.
A kada se zadje u politicke poslove, kao i u bilo koje druge, neophodno je naci saradnike. Najvaznijeg sam vec imao u Jagosu Djureticu; on je prihvatio da bude predsednik Ideoloske komisije. Ostalo je da pronadjemo kandidata za organizacionog sekretara. Sekretare po godinama nisam poznavao, osim donekle Kostu Cavoskog, poreklom, kao i ja, iz Banata. Plaseci se prigovora da vlast posle »crnogorskog« preuzima »banatski klan«, odustao sam od kandidature Cavoskog. I dok smo Jagos i ja, setajuci Tasmajdanom, razgovarali o nacinu resenja problema, naisao je moj stari poznanik, Ivan Stambolic, i kada je cuo sta nas brine, ponudio je, kao iz rukava, resenje nasih briga: Slobodana Milosevica, kao solidnog studenta i sekretara jedne od partijskih organizacija na prvoj godini. Laknulo, nam je, em mlad, dobar student, a zadovoljava i nasu demokratsku uobrazilju da kandidujemo nekoga koga i ne poznajemo. I formalno smo ga predlozili, sto su svi prihvatili. Nisam mogao ni pomisliti da ce ovaj bezmalo sasvim slucajan dogadjaj ostaviti dubok trag, ponajmanje samo u mom zivotu.
Godinu dana, 1961/62, vidjali smo se bezmalo svakodnevno, na zajednickom poslu. Licnog zblizavanja nije bilo (druzio sam se s njegovim bratom, Borislavom, bez ikakve veze s politikom). Imao sam utisak da Slobodan nije ni imao potrebu za prisnoscu. Cinilo se da mu sve potrebe za bliskoscu popunjava tadasnja devojka Mira Markovic, koja studira sociologiju, s kojom je cesto razgovarao s komitetskog telefona. Cudila je pomalo duzina razgovora, u kojem je on, na bujice reci, uglavnom kratko uzvracao sa »da« ili »ne«. Jednom sam se raspitao o njoj kod zajednickog prijatelja, Ivana, s kojim su docekali Novu godinu. Rece mi da je neobicna, izmedju ostalog i zbog toga sto je odbila da pije njegovu, inace izuzetnu rakiju; veli, ne pije »plebejska pica«. Prezir »plebejskog« pokazala je i prilikom jedinog licnog susreta, kraj postelje bolesnog Slobodana, u studentskom domu, kada mu gladnome nista nije donela, jer, rece, pojma nema da se i nedeljom ponesto moze kupiti, barem na tada sve popularnijim kioscima. Sreli smo se jos dva puta, sluzbeno. Jednom, 1969, kada je konkurisala za mesto saradnika RU »Djuro Salaj«, gde sam radio, a kao predsednik Saveta bio sam i clan konkursne komisije. Prednost na konkursu sam davao Milisavu Savicu, knjizevniku i uredniku Studenta, ali on nije imao zavrsen fakultet. Razgovor s Mirom Markovic bio je krajnje formalan; izabrana je vecinom glasova. To joj je bilo prvo radno mesto. Ubrzo potom sam napustio tu ustanovu, pa se u njoj nismo ni mogli sresti. Sreli smo se, zapravo samo sam je video, mnogo godina kasnije (1995), na sednici Saveta univerziteta, sada kao veoma mocnu osobu, okruzenu mnogim funkcionerima i brojnim TV-kamerama. Ne pamtim da je na sednicama ikada nesto rekla, a posle izvesnog vremena saznali smo da je podnela ostavku, ali ne i razloge za taj gest. Ubrzo potom »ugasio« se i sam Savet, prema novom zakonu o univerzitetu, 1998. Nisam je nikada video, a kamoli cuo, na nekom skupu sociologa, niti sam naisao na neki njen clanak u socioloskim casopisima (inace, njeni tekstovi su s vremenom postajali sve vazniji, i po sudbinu mnogih ljudi).
Pocetak saradnje sa Slobodanom bio je u znaku njegove identifikacije s vaznoscu funkcije. On je, inace, svoje poslove obavljao savesno i pedantno, kao sto je i ispite polagao redovno, s natprosecnim ocenama. Redovno i uspesno polaganje ispita smatrali smo, inace, i partijskom obavezom, o cemu se cesto raspravljalo i na partijskim sastancima.
Poslovi organizacionog sekretara inace nisu bas prijatni. Tu spada i kaznjavanje. Slobodan je sve marljivo obavljao, cak s primetnim zadovoljstvom. To se narocito pokazalo potkraj zajednickog mandata. Naime, u prolece 1962. najvise partijsko rukovodstvo u zemlji raspravljalo je o krizi u drustvu i partiji, i uputilo je o tome tajno pismo svim clanovima.⁷ Ritual je bio mistifikovan, kao u vreme revolucije i ilegale: pismo je preuzimano od vise instance pod sifrom, najpre je »proradjivano« u uzem aktivu i vracano na polazno mesto, sve po »specijalnim kuririma«, a potom je »tumaceno« na sirim sastancima. Obaveza je bila, ravna zakletvi, da rec »pismo« ne sme da se pominje. Onaj ko ga pomene – »leti« iz partije. Bilo mi je lagodno da taj posao izbegnem, tim lakse sto ga se Slobodan s primetnim zadovoljstvom poduhvatio. Smatrao sam taj ritual banalnim i brutalnim, narocito automatsko kaznjavanje. Inace, takav posao spada u delokrug najvece moci partijske hijerarhije i uopste aparature vlasti.
Ko zeli da pravi karijeru, mora da pristane na mistiku aparature i hijerarhije, pa i na brutalnost, cak okrutnost. Sa tim nisam mogao da se identifikujem, ali nisam imao smelosti ni da se tome otvoreno suprotstavim. Stoga sam rado odustao od svoje tek zapocete partijske karijere, ustupajuci je, verovao sam, »pravom coveku«, Slobodanu Milosevicu. Predlozio sam ga za novog sekretara Fakultetskog komiteta, sto su mnogi, pa i on sam, sa zadovoljstvom prihvatili. Ipak, nisu svi bili zadovoljni novim izborom, pa su se neki Slobodanovi »ispisnici« pobunili, zbog cega me je »visa instanca« pozvala da ih »umirim«, sto sam poslusno i ucinio, i tako jos jednom »overio« Slobodanov uspon u partijskoj hijerarhiji. A ja sam iz nje izisao bez buke, takoreci na prstima, priznajuci identitet pravim partijskim kadrovima. Od njih sam se utoliko lakse oprostio, jer s njima nisam mogao da radim ono sto sam zeleo, a za to sto sam zeleo nisam uspeo da pridobijem kolege koje sam smatrao intelektualno i moralno najsposobnijim. Neki su odbijali politicki angazman iz principa, drugi su se neodredjeno neckali ili ga odlagali do zavrsnih godina studija, kada im je to postajalo vazno za profesionalnu karijeru.
Ustrucavanje od preuzimanja javnih poslova, njihovo prepustanje onima koji lako pristaju na vlast, ili se za nju jagme – shvatio sam kasnije – vazan je deo mehanizma »zakona negativne selekcije kadrova«. Obicno se, medjutim, previdja da bez onih koji vlast i uopste javne poslove izbegavaju, nema ulaska i napredovanja onih koji to i te kako hoce, i nicega se ne libe da bi »avanzovali«. A bez demokratske izborne procedure i odgovarajuce javne kontrole, buja moc aparature vlasti a preko nje i moc nicim zauzdanih aparatcika i vlastodrzaca.
Odricanje od vlastite partijske karijere bio je i rastanak s partijskim kadrovima, pa i sa Slobodanom Milosevicem. On je dugo vazio kao »prvi saradnik« Ivana Stambolica. Uspinjali su se u tandemu, od fabrike do vrha partije i drzave, sve dok Slobodan nije smogao snage da, kao na neki caroban i mocan mig, doslovno pregazi svog dugogodisnjeg patrona i prijatelja, postavsi ne samo »prvi covek« partije i drzave, nego i neprikosnoveni vodja nacije.
Svako je posao svojim putem, trazeci i gradeci svoj identitet. Decenijama se nismo ni slucajno sreli, osim dva puta na grobljima, na sahrani njegove majke, u Pozarevcu (prijatelji su me zamolili da »cuvam Boru«), i na sahrani cerke Ivana Stambolica. Srescemo se mnogo kasnije, 1992. godine, u sasvim novim okolnostima, o cemu ce biti reci na odgovarajucem mestu.
Univerzitetska karijera me, uprkos intelektualnoj radoznalosti, uopste nije privlacila. Za nju se nisam ni otimao, niti su ponude bile narocite. Radeci honorarno u sindikatu, privlacilo me obrazovanje radnika, pa sam iskoristio priliku da se zaposlim na RU »Djuro Salaj«, gde sam proveo sedam godina (i stekao stan koji sam kasnije prepustio deci i njihovoj majci, a sebi od prodaje porodicne kuce kupio garsonjeru). Istrazivanja obrazovnih potreba i organizacija obrazovanja radnika bili su u skladu s mojom tadasnjom ideologijom, uverenjem u vaznost radnicke klase. U to su me i iskustveno uveravali povremeni radnicki strajkovi, o kojima se nije smelo javno govoriti ili pisati. Uspeo sam, ipak, da o tome otvoreno pisem u svojoj prvoj knjizi, brosuri od stotinak strana, stampanoj za potrebe partijske skole.⁸ Tada je to bilo moguce, i nije se smatralo narocitom hrabroscu.
Povremeno sam zalazio i u sire sfere obrazovanja i kulture. U »Sedmoj sili« sam radio kao honorarni urednik, izdali smo vise knjiga-hrestomatija najpoznatijih svetskih autora o savremenim temama (politicke stranke, birokratija i tehnokratija, drzava i politika). I to se smatralo normalnim i potrebnim, mada su povremeno nastajali izvesni incidenti (zbog prevoda Trockog, bio sam osumnjicen za »trockizam« i pozvan na partijsko saslusanje, ali bez vidljivijih posledica).
Svoj identitet sam tih godina trazio kroz licni rad i druzenje u raznim grupama, od »zemljaka« iz djackih i studentskih dana, preko »akcijasa« i povece grupe kolega (kada smo se na trecoj godini studija sveli od preko tri hiljade upisanih na oko tri stotine, postali smo bliski, sve do danas), do »sindikalaca« i »gledistanaca«, okupljenih oko casopisa Gledista, »casopisa za teoriju i kritiku«. Kasnije, pokrenuli smo casopis Kultura. Upoznao sam na stotine ljudi, od kojih su mi neki ostali trajni prijatelji. Na sve brojnijim naucnim skupovima i raznim simpozijumima, pre svega sociologa i filozofa, sticao sam nova iskustva i poznanstva s ljudima iz svih krajeva Jugoslavije, i iz citavog sveta, narocito u vreme Korculanske letnje skole (1965–1973).
Krupna promena, ne samo za mene, desila se juna 1968. godine. Tada su i u Beogradu, kao i u citavom svetu, izbile demonstracije; stupio je na scenu pokret kritickih intelektualaca. Danju sam bio na poslu, a nocu na univerzitetu, najvise na Filozofskom i Pravnom fakultetu. Smatrajuci taj pokret potvrdom svojih verovanja u humanizam, demokratiju i socijalizam, otvoreno sam ga podrzavao. Prihvatio sam i ponudu bliske prijateljice, Dane Mojsin (zajedno smo »spasavali« omladinski list Susret kada je bio zabranjen), da saradjujem s listom Student. Ali, vec prvi tekst (»Misterije i histerije«, objavljen kao uvodnik u broju od 25. juna 1968) bio je jedan od razloga za njegovu trajnu sudsku zabranu, a bogme i za otvaranje istrage zbog »verbalnog delikta«. I ko zna kako bi se sve zavrsilo da nije doslo do okupacije Cehoslovacke i prigusivanja domacih sukoba (otada su ucestali pozivi na vojnu vezbu, sve dok nisam prestao da se odazivam, uz povisoku kaznu sudije za prekrsaje). Taj tekst oznacen je i kao suprotstavljanje Titu (verovatno zbog toga sto sam za moto uzeo stihove Branka Miljkovica: »Kad narod otkrije tajnu kako se postaje veliki / Trgovi ce ostati bez spomenika«). Taj clanak bio je povod i za partijsku istragu. Na sastanak organizacije SK na 

Ludwig Hohlwein, Book decoration

RU »Djuro Salaj« dosao je i sekretar Opstinskog komiteta, Djoka Vezmar, zahtevajuci da budem kaznjen, ali je to vecinom glasova odbijeno. Priznajem, imponovalo mi je sto me od mocnika brane i »obicni ljudi«, iako time rizikuju ne samo clanstvo u SK. Zbog toga nisam hteo da svojevoljno napustim SK. Iskreno receno, plasio sam se i da izbacivanje iz partije utire put ka sudjenju i zatvoru.
Kada vise nisam bio na radnickom vec na pravom univerzitetu, odlucio sam se i na izlazak, i to iz organizacije u kojoj sam proveo najvise vremena, na Pravnom fakultetu. Povod je bila direktiva, 1970. godine, univerzitetskog komiteta da se smeni urednistvo Studenta, radi cega je citava univerzitetska organizacija SK, predvodjena profesorom FPN Brankom Pribicevicem, bila doslovno na militaristicki nacin mobilisana. Na sastanku postdiplomaca na Pravnom fakultetu nizali su se profesori i postdiplomci u osudi Studenta i podrsci UK. Samo se nekolicina (Jagos Djuretic, Kosta Cavoski, Milan Vojnovic, Trivo Indjic i ja) suprotstavila vecinskoj struji, braneci pre svega nacela slobode stampe. Potom je formirana komisija za zakljucke koja je, predvodjena Milanom Milutinovicem (kasnije sefom drzave Srbije), predlozila da se podrzi UK, i to, istakose, »posle demokratske rasprave koja je u duhu nase Partije«. Kada sam to cuo, doziveo sam sebe kao vasarskog pelivana, rashodovanog rvaca ili cirkusku mecku koju koriste za »ukrasavanje strogoce«. Namah sam odlucio da u takvom drustvu vise ne mogu da budem. Bila je to intimna odluka, bez demonstrativnog »vracanja knjizice«. Licno sam pokopao dvanaestogodisnje iluzije da u takvoj partiji mogu traziti i pronaci svoj identitet.

Sloboda i slobodarenje

Mladalacka opcinjenost slobodom, obuzdavana »kruhoborstvom« i skolskim obavezama, ohrabrivana je novim iskustvima, prvenstveno intelektualnim. Prvi dodiri s Frojdom i slicnom lektirom vise su se, doduse, ticali »mehanizama« obuzdavanja slobode. Tek ce kontakt sa egzistencijalizmom Sartra, idejom o coveku kao »projektu slobode«, otvoriti jedno siroko i zagonetno polje iskusavanja slobode. A prva ozbiljnija lektira koja me je u tom pravcu trajnije usmerila, bila je knjiga (poklon brata Dusana, 1960), Anri Lefevra, u kojoj su zapravo bile dve knjige: Dijalekticki materijalizam i Kritika svakidasnjeg zivota.⁹ Obe su pocivale na teoriji otudjenja, prva teorijski, a druga istrazivacki, obe izrazito antidogmatske i kriticke. Ni traga o nagvazdanju o »bazi« i »nadgradnji« i slicnim floskulama. Bio je to odlucan podsticaj za citanje Marksovih »ranih radova«, sve u znaku covekove slobode i slobodarenja. Teza da je »sloboda svakog coveka, uslov slobode za sve«, trajno mi se urezala u svest i podsticala interesovanje za antropologiju, pre svega personalistickog usmerenja. Metoda »bespostedne kritike svega postojeceg« dala je nov podsticaj slobodarenju. I to u njenom izvornom znacenju – intelektualne neustrasivosti pred rezultatima analiza i gradjanske hrabrosti pred silama koje sputavaju i sprecavaju traganje za istinom i slobodom.
I domaca produkcija filozofskih i socioloskih tekstova sve vise je bila u znaku ideja kritike i slobode. Studije prava, pak, ogranicene mahom na pozitivno pravo, svodile su se uglavnom na zurbu za sticanje diplome i sto brze zaposljavanje. Floskule o drzavi kao »monopolu na fizicko nasilje« i pravu kao »volji vladajuce klase podignutoj na nivo zakona«, kojima je mnoge generacije studenata poducavao inace jedan od najpopularnijih profesora, Radomir Lukic, prepustali smo onima kojima do studijskih istrazivanja i stvarnog prosvecivanja nije ni stalo. Stari profesori, siroke kulture, poput Alberta Vajsa, odlazili su, a novima koji su dolazili preporucivano je da se »prepariraju« ako zele da neometano napreduju.
U malom »kruzoku« (Jagos Djuretic, Trivo Indjic, Milan Vojnovic i ja), kao pravi samouci, proucavali smo temeljnu literaturu i, istovremeno, »bistrili politiku«, sve nezadovoljniji vladajucom ideologijom i poretkom. Krug se sirio, najvise zahvaljujuci agilnosti Ljube Stojica, najpre asistenta na Filozofskom fakultetu i urednika Gledista (kada je on bio u zatvoru, drugi urednik je avanzovao u pomocnika ministra), a potom iskusnog istrazivaca, koji je okupljao radoznalce s raznih fakulteta i komunicirao sa kolegama sirom Jugoslavije; medju prvima je uspostavio neposrednu saradnju i sa Erihom Fromom, autorom koga smo svi izuzetno uvazavali. Praktikovali smo i stalna okupljanja (Stalni teorijski seminar, u prostorijama IDN, mastali, u »Sansi«, o novoj enciklopediji pod egzoticnim naslovom »Druga strana meseca«, u duhu tada senzacionalnih kosmickih istrazivanja).
Ucesce u iskustvenim istrazivanjima, jos u studentskim danima, a sve sistematicnije nakon diplomiranja, suocavalo me je sa sirovom stvarnoscu i oslobadjalo od ideoloskih koprena. Terenski rad za Centar za radnicko samoupravljanje, pocev od 1959. godine, mada je bio ogranicen na probleme samoupravljanja, neizbezno je donosio saznanja o svakidasnjem zivotu, od zabitih sela (poput Natalinaca kraj Topole), preko Leskovca, Zrenjanina i Kikinde kao industrijskih i urbanih centara, do Beograda koji je sve vise licio na »megapolis«. Ispitivanje obrazovnih potreba kroz kompleksna istrazivanja velikih preduzeca donosila su saznanja kojih nije bilo u literaturi. Posebno su bili interesantni, cak uzbudljivi, revolti radnika, recimo u Rakovici (povodom nasilne integracije fabrika). Neposredno sam posmatrao, 1965. godine, kako hiljade radnika, medju njima i stotine clanova SK, otkazuju poslusnost partijskom sekretaru grada, Simi Zatezalu. Gromko protestuju i zvizde, u velikoj hali, protiv svega sto im se u njegovom govoru ne svidja. Raslo je i interesovanje za radnicke strajkove, o kojima sam skupljao podatke i objavio ih, medju prvim tekstovima o toj »tabu-temi«.¹⁰ Kasnije cu saradjivati s autorom koji se najsistematicnije bavio radnickim strajkovima u Jugoslaviji, Necom Jovanovim.¹¹
Istrazivacka iskustva pomerala su teziste kritike s pukog uporedjivanja normi (teorijskih, ideoloskih i pravnih) i stvarnosti – privredne, politicke, kulturne. Jos zanimljivije je bilo trazenja izvora, pokretaca i aktera promena, ka slobodarenju i slobodi. Sve raznovrsnija literatura i sve ucestaliji simpozijumi o aktuelnim temama navodili su na razmisljanja o novim mogucnostima sticanja i vlastitog identiteta, strucnog i politickog. Upoznavanje i druzenje sa sindikalistima bogatog zivotnog iskustva (Momcilo Radosavljevic, Rade Petkovic, Dusan Nicic, Mihajlo Turtic i dr.) izostravala su razmisljanja o realnim mogucnostima promena i o preprekama na koje nailaze.
Okolnost da je i vladajuca ideologija uzdizala znacaj radnicke klase i marksizma ulivala je izvesno osecanje sigurnosti. Cinilo se da se krecemo u okvirima legalnosti, cak da proklamovana nacela nalazu sto temeljitiju kritiku stvarnosti, da bi potpunije bile ostvarene ideje o slobodi. Takva pretpostavka pokazala se, narocito s naknadnom svescu, kao puka iluzija, cak opasna zabluda. Rizici kritickog misljenja i slobodarenja sve jasnije su se obelodanjivali kroz sudare sa jednom »jacom« realnoscu (»pararealnoscu«), sa jezgrom vladajuceg poretka, aparaturom vlasti. Poredak koji je sebe samorazumevao kao proizvod radnicke klase i marksizma pokazivao je sve vecu odbojnost za ideje o slobodi i prema kritickom misljenju. Dok se kritika kretala u ravni poredjenja norme i realnosti, najveci rizik je bio da se dobije etiketa »apstraktnog humaniste«. Sukob je bio dublji kada se sucele dva shvatanja revolucije, jednog, koje njeno jezgro vidi u slobodi, i drugog, koje drzi da je »glavno pitanje revolucije« – vlast, kako uci doktrina i potvrdjuje praksa boljsevizma, narocito njegova pobednicka »frakcija« – staljinizam. Utemeljenje revolucije na slobodi denuncirano je kao kontrarevolucionarno podrivanje poretka vlasti, glavne tekovine »konzumirane« revolucije. Prekoracenje okvira datog poretka smatrano je za opasnu subverzivnu ideju, »permanentnu revoluciju« Lava Trockog i sablaznjivi »trockizam«. Kritika staljinizma u sluzbenim verzijama najdalje je stizala do »vracanja Lenjinu« (tome ni ja nisam odoleo do sredine sezdesetih godina). Postojanje staljinizma u nasoj zemlji smatralo se za netacno i opasno misljenje, cak i u krugovima kritickih marksista.
I u kritici staljinizma bili smo prinudjeni da budemo samouci. Dok su se nizala dela o staljinizmu u SSSR-u, od Zamjatina, preko Pasternaka do Solzenjicina, domaci staljinizam ostao je »tabu-tema«. Zahvaljujuci »profesorima bez katedre«, poput Mice Milica (cuvenog »Doktora«) jos ranih sezdesetih sirila se literatura i o toj temi. Kolala je, kao najpopularnija, knjiga Zivojina Pavlovica, Bilans sovjetskog termidora (iz 1940, ubrzo nakon kritickih spisa Andre Zida i Borisa Suvarina). Pratila ju je i prica o njegovom ubistvu, nakon torture, u partizanskom zatvoru u Uzicu, 1941.¹² Otkrivali smo i sve brojnije izvore o tzv. levim greskama u prvim godinama rata. Vazno mesto u intelektualnom sazrevanju imala je i tada jos uvek samo oralna knjizevnost o teroru tokom otkupa i kolektivizacije sela i o torturi na Golom otoku, nasem »mini Gulagu«. Pokusaj da se o tome progovori, recimo u romanu (a potom i drami) Dragoslava Mihajlovica Kada su cvetale tikve ili u dramama Aleksandra Popovica – naisli su na snazan otpor rezima i – zabrane. Prva ozbiljnija dela objavljena znatno posle Titove smrti (1980) bila su Udri bandu, Milovana Popovica, i Muzej zivih ljudi Dragoljuba Jovanovica.¹³ Pojavile su se knjige i o drugim zatvorima i drukcijim robijasima koji nisu bili clanovi KP, kao sto je delo Borislava Pekica Godine koje su pojeli skakavci.
I na privatnim poselima, recimo u »Budimcu« – gde su se okupljali lekari, profesori, operski pevaci, majstori, slikari, pored mnogih tema, raspredala se i paralelna istorija, obuhvatajuci i nezaobilazni Goli otok. Logorasi iz Buhenvalda, Rudi Supek i njegov tadasnji spasilac i potonji kum, slikar Jarakovic zivopisno su uporedjivali logoraska iskustva. Slikovita pripovedanja Slobodana Stojakovica o njegovom putesestviju od madjarskih zatvora, preko nacistickih logora, do Golog otoka i drugih nevolja, ostala je nenadmasni deo oralne knjizevnosti. Poput antickih »simpoziona«, bilo je mesta i za umetnost, zahvaljujuci operskim prvacima – Biserki Cvejic, Vladeti Dimitrijevicu, Zivanu Saramandicu i dr. i takodje sjajnim lekarima, Dusku Cvejicu i Miloradu Simjanovicu (»Golubu«). Ponekad je bilo i bogate trpeze (jednom sam kuvao cak u dva ves lonca iz kojih je kusalo oko 70 ljudi).
Posto su obrazovne institucije bile otvorene samo za opste ideje o slobodi, a ne i za razvoj kritickog misljenja, pogotovo o jugoslovenskoj stvarnosti, izvesni »ventili« za dijaloge o »tabu-temama« pronadjeni su u casopisima i profesionalnim udruzenjima. U Beogradu su takva mesta bila, krace vreme list Danas, poduze casopisi Gledista i Filozofija, u Ljubljani Perspektive, u Sarajevu Pregled, a najveci prodori su bili oko i preko zagrebackog casopisa Praxis. Uzimajuci za polaziste kontinuitet poimanja ljudske prakse, od antike do modernog doba, i nacelo »bespostedne kritike svega postojeceg«, sve vise je siren prostor za afirmaciju dinamicne i kreativne nauke i kulture, i za sve raznovrsnije komunikacije, u Jugoslaviji, i sa citavim svetom, narocito na Korculanskoj letnjoj skoli.
I naucni skupovi profesionalnih udruzenja, pre svega udruzenja filozofa i sociologa, pruzali su priliku za kriticka razmatranja (udruzenja knjizevnika vise su zaokupljena nacionalnim temama). Primetna je, pak, izvesna opreznost da se ne prekoraci neka nevidljiva granica kritickog misljenja, posebno kada je rec o vlasti, i ne ugrozi sam opstanak casopisa i profesionalnih udruzenja. Kada se ta crta prekoraci, sledi represija (smena urednistva i rukovodstva udruzenja, pa cak i gasenje lista ili casopisa i rada udruzenja). A da se to ne desi, prigusivano je kriticko misljenje i medju samim misliocima.
Pojava pokreta kritickih intelektualaca i u nasoj zemlji, nakon ranih demonstracija (Beograd, 1954, i Zagreb, 1959), najpre u Ljubljani, potom istovremeno u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu (1966–1968), s kulminacijom, kao i u citavom svetu – 1968. godine – izmenila je i poziciju kritickog misljenja, ali i odnos vlasti prema njemu, koja se prepala od nove revolucije, strahujuci da je vec prvih dana »bunta« na Filozofskom fakultetu u Beogradu formirana »privremena vlada«. Ideje slobode prihvatalo je sve vise slobodara, ali je i vlast bila odlucnija da im »krese krila«, pa i »zavrne siju«. Vlast se, u stvari, samo deklarativno prikazivala sklonom reformama, poneke je i dopustala, ali su one sustinski ogranicene grcevitom odbranom monopola vlasti (»s krvlju osvojene, bez krvi se ne predaje«).
Izvesni oblici autonomije univerziteta pogodovali su artikulaciji kritickog misljenja, i o domacoj stvarnosti. Pokret je, medjutim, prekoracio okvire univerziteta, zadiruci u ideoloski i politicki monopol vladajuce partije. Uz svu raznolikost ideja i ideologija u jednom zaista sirokom pokretu, u zizi sukoba nasla se sloboda stampe i s njom neraskidivo povezana sloboda politickog delovanja. Grcevito je branjena svaka stopa osvojene slobode stampe i same institucije javnosti. Od politickih sloboda najvise se pominju demonstracije i pokret. Sasvim retko, legalizacija politickih stranaka i izbori (oni koji o tome nesto prozbore, rizikuju da budu proglaseni za provokatore i uklonjeni). Glavni temelj partijske drzave, monopol na partijsko organizovanje, bio je uzdrman, ali bez ponude delatne alternative.¹⁴
Kao sto me je iskustvo »nemirnog« radnistva privuklo da se bavim njegovim obrazovanjem, sada me je pokret kritickih intelektualaca privlacio kao matica najinteresantnijih i najuzbudljivijih zbivanja. Uslovi za rad na RU »Djuro Salaj«, inace, bili su sve vise skuceni, cak nepodnosljivi, zbog cega sam podneo otkaz (poslednju putnu povlasticu popunio sam nekim mestom u Hercegovini, nadajuci se da cu u sasvim nepoznatoj sredini naci neko uhljebije, recimo kao seoski ucitelj). Poziv kolega, koje sam ranije sretao na brojnim simpozijumima a zblizio se tokom junskog sukoba, da konkurisem za mesto asistenta za sociologiju na Filozofskom fakultetu primio sam kao priznanje za dotadasanja istrazivanja i objavljene radove i kao sansu za strucno i naucno usavrsavanje (i izabran sam, 1969, s vecim brojem glasova od drugog kandidata). Ponajmanje sam razmisljao o trajnosti novog radnog mesta i mastao o buducoj profesuri. Vreme je bilo puno neizvesnosti, ali i velikog intelektualnog i moralnog entuzijazma. Rizik je toliko privlacan da ne dopusta kalkulacije o isplativosti. S naknadnom svescu bi se mozda izmakao iskusenjima, barem nekima manje prijatnim, ali te svesti onda, jednostavno, nije bilo.
U donekle idealizovanoj »intelektualnoj zajednici«, u siromaskim uslovima rada (u bivsim stalama Kapetan-Misinog zdanja a pod stalnom spoljnom paskom i opsadom), svi smo drzali do permanentnog obrazovanja. Ni pomena o samo jednoj knjizi-obaveznom udzbeniku, jos manje o samo jednom autoru ili kultnoj knjizi. Vlada Jakovljevic je, primerice, nalazio mastovite i podsticajne veze raznih struja kritickog misljenja, u psihologiji, sociologiji, antropologiji. Marks je bio popularan kao kriticar, a ne kao prorok, doktrinar i ideolog. Predavanja i seminari vise su licili na »laboratorije« duhovnog eksperimentisanja. Nije bilo, narocito za slobodoumnije studente, nikakvih tabu-tema (raspravljali smo i o Djilasovim delima, iako se to drzalo zabranjenim, i kritikovali ideje, recimo, Kardelja i Tita, ma koliko se to smatralo opasnim). Najtezi i najdosadniji posao bili su ispiti, tako da me kasnije izbacivanje s fakulteta nije bas sasvim unesrecilo.
Da slobodarske ideje nisu samo moda, ili puka pena nad zuborom koji brzo splasne, pokazalo se tokom visegodisnjeg istrajavanja u kritickom misljenju i odolevanju spoljnim pritiscima, cesto pokretanim i sa samog vrha drzave i partije (Josipa Broza), da se kazne »krivci« za »studentske nemire«.¹⁵ U tom odolevanju najistrajniji su bili studenti i profesori filozofije i sociologije, ali uz podrsku citavog fakulteta (ili se barem niko nije usudio da se javno desolidarise). Studenti su godinama bili narocito uporni u odbrani slobode stampe, politickih sloboda i autonomije univerziteta. Kada je jedan od njihovih kolega i lidera studentskog pokreta, Vladimir Mijanovic, osudjen na zatvor, desilo se nesto nevidjeno u istoriji zemalja »realnog socijalizma«, da studenti organizuju desetodnevni strajk, i to cetiri fakulteta (Filozofskog, Filoloskog, Akademije za pozoriste, film, radio i televiziju i Likovne akademije).¹⁶ Na univerzitetskim skupstinama grcevito su branili ne samo svoj list – Student – nego i nacela slobode stampe i demokratske javnosti.¹⁷ Ustajali su i protiv sve brutalnije kampanje protiv »grupe profesora«, okrivljene za »kvarenje mladezi«, da bi i sami potpali pod represiju, ukljuciv i zatvore, i to svih godina od 1968. do 1974. Mada profesori, i citav fakultet, nisu podrzavali sve akcije studenata, izvesna moralna solidarnost ih je obavezivala da s vlascu ne prave kompromise »preko grbace« proganjanih studenata. Takve obaveze nisu imali profesori u Zagrebu i Ljubljani gde su studenti levicari redje proganjani (pod represijom su bili, narocito u Zagrebu, studenti nacionalisti).
Vlast se najvise okomila na »krivce« za »studentske nemire« u Beogradu, gde su oni bili i najveci i najduzi. Samo desetak dana posto je podrzao 90% studenata, Josip Broz se okomio na one koji »kvare omladinu«, insistirajuci na njihovoj kazni. Od sredine 1968. pa do pocetka 1975. trajala je neprekidna kampanja za kaznjavanje »krivaca«, i to iz svih ideoloskih, propagandnih i administrativnih orudja. Najpre su rastureni svi oblici autonomnog politickog delovanja studenata (zborovi, akcioni odbori i »konvent«), potom listovi i casopisi, da bi preostao obracun sa opakim idejama i njihovim »nosiocima«. Krug krivaca bio je najpre sirok i neodredjen, ali se vremenom suzio na »grupu profesora« Filozofskog fakulteta i, napokon, na spisak od osmoro profesora i asistenata (Mihailo Markovic, Ljubomir Tadic, Zagorka Golubovic, Miladin Zivotic, Svetozar Stojanovic, Dragoljub Micunovic, Trivo Indjic i Nebojsa Popov). U kampanji su se nadmetali politicari i profesori, narocito »polutani« (profesori i politicari, i obrnuto), kao i razni »lovci na skalpove«, pomamni arivisti. Mnogi »krivci« su stradali kao lokalni »neprijatelji« u vlastitim ustanovama. A »osmoclana banda« je dobila status »drzavnog neprijatelja br. 1«. Za njih lovostaja nije bilo, sve do izbacivanja s Fakulteta, i to odlukom Narodne skupstine Srbije, 28. januara 1975. godine.
Tokom te kampanje smenjivale su se razlicite diskvalifikatorske etikete, i to za grupe a ne pojedince. Kolektivisticka vladajuca ideologija, naime, pojedinca ne priznaje ni kao krivca, drzi do »kolektivne krivice« i raznih »grupa i grupica«. Od »apstraktnih humanista«, preko »djilasovaca«, »rankovicevaca«, »informbirovaca«, »maoista«, »anarhista«, »cvrstorukasa«, »liberala«, do »ekstremnih levicara« i protivnika samoupravljanja i politike nesvrstanosti, ustalila se, napokon, jedna sinteticka etiketa – »anarholiberali«. UK je zapretio cak »belom knjigom« dokaza o »krivici«, koja se nikada nije pojavila. Skupstina univerziteta je cak usvojila neki »materijal«, ali nije dopustila »okrivljenima« ni da udju u salu Univerziteta, a kamoli da nesto kazu. Presuda je bila brza od istrage i sudjenja.
Agilniji lovci na »neprijatelje« povremeno su razbijali »copor« i izdvojeno gadjali, recimo Indjica i mene, kao »djavolove segrte«. Izvesno vreme i sâm sam bio izdvojen, od strane visokog partijskog funkcionera, Dusana Dragosavca (kasnije i predsednika SKJ) koji me je ganjao kao »cetnika« (narocito mu je smetalo sto sam u jednom clanku tvrdio da je teror ustasa »zasluzniji« za spontani ustanak Srba u Bosni i Hercegovini nego organizovani uticaj rukovodstva KPJ); njegovi govori i clanci prestampavani su na sve strane, a moj odgovor samo u Praxisu. Politika, cak ni pod »liberalima«, nije htela da mi objavi ni retka.

Unutarnja emigracija

Postojale su i »oaze« razumevanja i podrske; nisu bas svi ucestvovali u progonu. Pre svega porodica, mada je i sama izlozena raznim pritiscima (na primer, Nini je njena trogodisnja vrsnjakinja odbila dalje zajednicko igranje, zato sto joj je tata – »protiv Tita«). Mati mi je, vise zbunjena nego odlucna, govorila: »Sta hoce taj Tito, malo mu je vlasti, pa i vas napada, a ni vi nemate pametnija posla, vazda nesto zanovetate, a ne znate ni sta je rat i koliko vredi mir, za koji je valjda i Tito zasluzan«. 
Poneko od skolskih drugova pokucao bi, nocu, na prozor, da pita za zdravlje. Jedan od starih drugara, Vojin Gvero, zaustavio me nasred puta s prekorom sto ga nisam potrazio (kasnije smo se cesto vidjali, iako po struci veterinar, za mene je bio lekar, i srdacan prijatelj, sve dok je bio ziv). Nisu se, dakle, bas svi pravili da me ne vide, niti su uzurbano prelazili na drugu stranu ulice, da se i ne bismo sreli. Mada zaposlen u opstini kao cinovnik, skolski drug Sveta Cveticanin bio je prijatelj za svaku priliku. Djordje Mavrenski, direktor a potom i predsednik opstine, rado me primao i pomagao kada je mogao. Poneko je ustupao i deo skromne plate. Neki su se ponasali normalno, dok ih ne uplase (jednog komsiju, vicnom raznim zanatima, koga sam molio da prezida deo kuce, saslusavali su »tamo gde treba«, plaseci ga da pripremam – podzemnu stampariju). Drugi su »informativne razgovore« smatrali normalnim (jedan komsija nije krio da na njih odlazi s najboljim namerama, da me tamo – hvali).
Identifikaciju kao »neprijatelja«, u uzem krugu, niko nije prihvatao. U tome je sustinska razlika prema nekadasnjim »boljsevicima« koji su »priznavali« bezmalo sve sto su »drugovi« od njih trazili, a odricali su ih se i najblizi. Nije bilo ni potpune izolacije (oduzimanje »pasosa« nije bilo zauvek). Naprotiv, mnoge kolege iz Beograda, ali i iz Zagreba i Ljubljane, pa cak i s manjih univerziteta u Splitu i Zadru, s pravom gradjanskom hrabroscu su se suprotstavili kampanji. Pisali i potpisivali referate za svakog »okrivljenog«, koje je Vece FF i usvojilo (sa samo jednim uzdrzanim glasom).
Identitet slobodnih mislilaca odrzavan je, mada u sve uzem krugu, leti na Korculanskoj letnjoj skoli, a potom na Zimskim filozofskim susretima, na Tari 1971. i 1972. godine, u Vrnjackoj banji, 1973, i na Divcibarama, 1974. godine, kada je policija uhapsila jednog od ucesnika, pesnika Dragoljuba Ignjatovica, koji bio i osudjen. I njegov advokat, Srdja Popovic (koji je godinama branio mnoge »politicke krivce«), takodje je zakratko dopao zatvora (sudija u Valjevu, Novica Cenic, jedan od najboljih studenata u generaciji, prilikom susreta u sudskom toaletu samo je procedio kroz zube, »sta ces, mora se«; slican »razgovor« imao sam i sa takodje jednim od najboljih studenata prava, Milivojem Djokicem, koji je kao sudija Okruznog suda u Beogradu, sudio »nepocudnim« studentima).
Kada su »ugaseni« i Praxis, i Korculanska skola, i Filozofija (broj casopisa s referatima o »grupi profesora« naprosto je kidnapovan, u stampariji, bez bilo kakvog »papira«), odrzavani su mini-skupovi na Cresu, dve godine, potom u Losinju, i u Komizi na Visu, takodje dve godine. (Oskudica je bila tolika da, recimo, nismo imali ni pisacu masinu kako bi s Losinja poslali poruku podrske poljskoj »Solidarnosti«, 1980. godine.) I takvi skupovi su onemoguceni otkazima (obicno, zbog krecenja prostorija), spoljnim pritiskom i vestim »udvanjem«. Kao sto je Korculanska letnja skola dobila dvojnika u liku Cavtata, tako je »partijska inteligencija« zauzela i samu Komizu, organizujuci tu svoje skupove.
Saradnja je, ipak, nastavljena kroz grupu »Covek i sistem«, i to godinama, gde su se i dalje okupljali kriticki mislioci i istrazivaci i izdavali odgovarajuce publikacije.
Produzena su i licna prijateljstva. Kao i nekada, po citav dan (ponekad i noc) raspravljali smo o raznim temama, od Krlezinog »Dijalektickog antibarbarusa«, preko »tabu-tema« iz istorije nacionalnih odnosa, do dometa i granica slobode u datim okolnostima. »Baterije« su se punile i praznile u komunikacijama sa starijima (Rudi Supek, Gajo Petrovic, Milan Kangrga, Danko Grlic, Ivan Kuvacic, Branko Bosnjak, Eugen Pusic); sa »generacijom« (Milan Miric, Silva i Milivoj 

Eugene Grasset, Dans les plantes

Meznaric, Eugen Frankovic, Vesna Bosnjak, Zeljko Falout, Branko Despot, Antun Zvan) i sa mladjima (Alija Hodzic, Jelena Zuppa, Vladimir Roksandic, Snjezana Colic, Ljiljana Gakovic, Mira Oklobdzija, Slobodan Drakulic, Petar Ladjevic, Lino Veljak), s umetnicima (Dubravko Detoni, Bogdan Jerkovic i njegova supruga Marija, Vesna Parun), advokatima (Vladimir Rubcic, Miso Budisavljevic). Tmurne prilike nisu mogle da uguse svaku vedrinu, ne samo na skupovima vec i na pravim prijateljskim »gozbama«. Ponekad je nadolazila i neizmerna tuga, zbog nesrecne pogibije Roksandica, iznenadne smrti Jelene i Lidije, dramaticnog odlaska Falouta (koji je oporukom nalozio da mu se pepeo saspe u kanalizaciju).
Zamah hrvatskog nacionalizma, olicen u »masovnom pokretu«, ugrozavao je i intelektualnu saradnju. Recimo, kada je trebalo da grupa studenata filozofije i sociologije poseti Zagreb, aprila 1971. godine, brizni dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, Nikola Rot, savetovao nas je da pazljivo procenimo okolnosti i tek potom odlucimo o putovanju u Zagreb. Procenili smo, i otputovali; nasli se u neprijatnom okruzenju, ali i u veoma prisnoj atmosferi na samom Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Vodjene su dinamicne rasprave. Kolegijalni kontakti bili su iskreni i prisni. Okruzeni napetom atmosferom, cak primetnim strahom kod onih koji nisu pristalice pomenutog pokreta, opustali smo se medju kolegama i prijateljima.
Napetost je ponovo narasla kada su u leto iste godine nadlezne vlasti najpre zabranile Praxis (br. 3–4 za 1971. godinu) i knjigu Dokumenti (jun–lipanj 1968) koju je izdao takodje Praxis (posto je prekinuto stampanje u Beogradu). Vise sudske instance su, na kraju, zabranile samo dva dokumenta iz pomenutog zbornika, ali je afera ostavila tragove u javnosti, ali i privatnom zivotu.
Druzenja nisu prestajala ni u Ljubljani, gde sam cesce boravio (u »tazbini« su imali razumevanje za moje »dogodovstine«, verovatno zbog toga sto su i sami, mada predratni komunisti, bili veoma obrazovani i skloni kritickom misljenju; jedino su starije tetke pokazivale izvesno podozrenje prema Srbinu, tvrdeci da su narocito patile zbog nametanja »cirilice«). Najdinamicnije je bilo s bivsim »perspektivasima« (Taras Kermauner, Veljko Rus, Rudi Seligo, Vladimir Arzensek), koje je rezim »rasturio« jos 1964. godine. Miso Jezernik, psiholog, bio je nepresusan izvor paralelne istorije i lucidnih analiza raznih teorija i aktuelne stvarnosti. Spomenka Hribar je strasno zastupala svoje ideje o prekidu ideoloskih neprijateljstava i o »spravi« (pomirenju). Od Dusana Pirjeveca i Milana Apiha, u njihovom domu, danima sam slusao o dramaticnim zbivanjima pre, tokom i posle onoga rata.
U Sarajevu je bilo drukcije. Otvoreni razgovori mahom su ograniceni na razgovore »u cetiri oka« (s Bozidarom Jaksicem, Gajom Sekulicem ili Markom Orsolicem). Govorili su tiho, s puno podrazumevanja i »sifara«. Bahatost tamosnjih vlasti nije mi izgledala kao dovoljan razlog za primetan strah. Ni pojacana izolacija, ni to sto su i neki bivsi »praksisovci« bili agresivni prema kolegama, nisu dovoljno razjasnjavali misteriju turobne atmosfere. Hapsenje i izbacivanje Bozidara Jaksica (1972), asistenta Filozofskog fakulteta, zbog »verbalnog delikta«, samo su pojacali dozivljaj dubine »mraka«, koji sam godinama najradije zaobilazio.
Tokom visegodisnjeg »pretrazivanja« velikih biblioteka u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, ukazao mi se do tada nepoznat prostor slobode – feminizam. Zanet neocekivanim otkricem, a i s pomislju da bi preko radova o feminizmu nekako mogao zaobici »crne spiskove«, priljezno sam pripremio opseznu bibliografiju o feminizmu, od vise stotina jedinica (preko tri tabaka). Ona mi je omogucila i saradnju sa feministickim grupama u Beogradu (Lina Vuskovic, Vesna Pesic, Sonja Drljevic, Sofija Trifunac) i Zagrebu (Vesna Pusic, Rada Ivekovic, Lidija Sklevicki), kao i sa predratnim feministkinjama, u Zagrebu i Beogradu (stavile su mi na raspolaganje i arhivu davnasnje Zenske stranke).
Vazno mesto u socijalizaciji imaju i trajna prijateljstva. Neka od njih su dugo nastajala i trajala. Desetak godina rasla je prisnost s porodicom Pendo, Stanom i Djurom, u Korculi, kasnije i s njihovom decom. S trojicom brace Srsen – Nikolom, Petrom i Ivom – ribarima iz Solina na Mljetu, i sa njihovim porodicama, bili smo kao prosirena familija. Sjora Vice, svojom urodjenom neznoscu i otmenoscu, delovala je lekovito, toplinom i prisnoscu, ravnoj materinskoj. Zblizavali smo se skoro trideset godina, i u »sezoni« i van nje (na berbi, gradnji, rodjendanima). Kada je bilo potrebno, njihova deca boravila su u Beogradu, a moja u Solinama (recimo, kada sam bio u zatvoru, svu brigu o Nini i Rastku preuzeo je Nikola). A kada su bolovali, nasao sam im se pri ruci, prilikom sve cescih boravaka u Beogradu radi lecenja (sva trojica su umrli od iste bolesti, kancera). A kada je izbio rat, medju njegovim zrtvama bilo je i nase prijateljstvo (za neke od njih postao sam, jednostavno, ne samo nepocudni Srbin, vec ni manje ni vise nego – »cetnik«).
Samo izuzetno retko su nastajale neugodne situacije. Recimo, jedne zime, prilikom boravka u Korculi radi Rastkovog oporavka, tek sto je posao u skolu, doziveo je pravi stres zbog, reklo bi se, sitnice. Poslao sam ga da kupi karte za bioskop, a vratio se uplakan. Jedva sam saznao razlog: njegov vrsnjak koji se zatekao u blagajni, rugao mu se sto trazi »dve«, a ne »dvije« karte. Oba decaka, ocigledno, nisu dovoljno vaspitana u duhu raznolikosti i tolerancije, sto svakako spada i u moj greh. Bio je to daleki i zlokobni predznak neobuzdanog sirenja iskljucivosti i konfrontacija.
Nametnuta izolacija ipak je cinila svoje. Uporista identiteta trazio sam sve vise u sebi samom. Rad je bio i terapija. Citavih deset godina istrazivao sam »dogadjaje« iz 1968. godine. Poput mnogih gubitnika, trazio sam razloge poraza, i vlastitog, u istoriji. Za novim vizijama tragao sam u teoriji. Ali, ni u tome izolacija nije bila apsolutna. Bibliotekari su bili vise nego melem na ranu (narocito Mirjana Kostic, Franciska Legradic i Zoran Petrovic). Prijatelji su mi ustupali i svoje stanove da neometano radim (u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, na Mljetu, u bosanskim selima, na Bledu). Opsezan rukopis od preko 50 tabaka prihvatio je, na osnovu recenzija Rudi Supeka i Andrije Kresica, fakultetski Institut za filozofiju (1979). Jedan deo rukopisa bio je osnova za doktorsku disertaciju, odbranjenu 1976. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, pred komisijom u sastavu: Rudi Supek, Ivan Kuvacic i Stjepan Puliselic. A drugi deo rukopisa priredjen je kao knjiga, tek 1983, ali je ona bila sudski zabranjena (opet se govorkalo da sam »protiv Tita«), da bi se pojavila, na rizik izdavaca, tek 1990. godine.
Sloboda i slobodarenje kopnili su i iznutra, a ne samo pod spoljnim pritiskom. Mladalacka neobuzdanost u kritici naisla je, vec 1968, na izvesna unutarnja ogranicenja. Ispostavilo se da rizik od gubitka minimalnih institucionalnih uslova – i Korculanske letnje skole, a ne samo univerziteta – sputava zamah slobodarenja. To se pokazalo i nakon drasticnih represija prema studentima, kada je izostala izrazenija solidarnost i studenata, a ne samo profesora. Nije bilo sluha ni za kritiku »iznutra«, od mladjih kolega. Tenzije su rasle s porastom spoljnih pritisaka (profesor Vojin Milic je, nezadovoljan merom politicke borbenosti, napustio Praxis, iako je i Vanja Sutlic upozoravao na vaznost opstanka casopisa, mada nije bio clan Urednistva). Izvesno vreme izlazilo je medjunarodno izdanje. Bio sam jedan od dvojice sekretara, u stalnim laviranjima izmedju beogradskog i zagrebackog dela Urednistva, izmedju visih i nizih autoriteta. Razlaz je nastao kada je jedan deo »praksisovaca«, uglavnom iz Beograda, hteo da nastavi izdavanje medjunarodnog izdanja, ali se drugi suprotstavio (cak je i spisak pretplatnika uskracen). Razdori su ponekad od prijatelja naglo cinili neprijatelje.
Slobodara je u to »gluvo doba« bilo sve manje, ali nisu sasvim nestale ideje o slobodi. U prvi plan je dospela odbrana elementarne slobode, ljudskih prava, znatno pre nego sto ce ona uci u modu. Progonjena »osmorka« uporno je protestovala protiv gusenja akademskih sloboda i autonomije univerziteta, protiv profesionalne diskriminacije iz ideoloskih i politickih razloga. Na toj osnovi pocivaju prve izjave protiv progona i izgona s univerziteta, kao i u zahtevima da se pokrene spor pred nadleznim ustavnim sudovima. Podrska peticijama u zemlji je bila skromna, najvise od Dobrice Cosica, Rudija Supeka i Gaje Petrovica, dok su iz sveta stizale sve brojnije podrske, od mnogih »praksisovaca«, ali i od onih koji nisu pripadali tom krugu (Hajnrih Bel i dr.). Povod za peticije bila je represija i prema drugim intelektualcima, nezavisno od njihovih uverenja. Helsinska konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS, 1975), koja je usvojila posebnu »korpu« o ljudskim pravima, ohrabrila je i »peticionase« (za nastavak konferencije KEBS u Beogradu, 1977, pripremljena je peticija za ukidanje »diskrecionog prava« za oduzimanje »pasosa«, ali je ona propala, jer su, pod pretnjama, svoje potpise povukli i neki peticionaski veterani). Broj potpisa retko je prelazio desetak imena. Prvi ozbiljniji proboj bio je nakon Titove smrti, kada je peticiju za ukidanje »verbalnog delikta« potpisalo preko stotinu ljudi (103), i to iz citave Jugoslavije. Uprkos kampanjama protiv »peticionasa«, one su bile sve cesce, s razlicitim pokretacima i potpisnicima. Time je ohrabrena inicijativa da se formira jugoslovenski odbor za odbranu ljudskih prava, ali ona nije uspela jer nije naisla na odgovarajucu podrsku u Zagrebu i Ljubljani. Odbor je osnovan samo u Beogradu (poznat najvise po Dobrici Cosicu). Slican odbor formiran je i pri Udruzenju knjizevnika Srbije, ali je on bio kraceg veka. Kasnije ce, pri SSRNJ, biti formiran Forum za ljudska prava, ali ni on nece biti duzeg veka i znatnijih efekata.
Status »na raspolaganju« (s izvesnom materijalnom nadoknadom umesto redovne plate) trajao je pet godina, a potom smo se nasli na »berzi rada«. Mogucnost sticanja izvesnih institucionalnih okvira za normalan rad ukazala se, nakon visegodisnjeg iskljucenja iz njih, nakon Titove smrti. Pod pretnjom sankcijama zbog krsenja Konvencije 111 MOR-a, koja predvidja zabranu diskriminacije u obavljanju profesionalnog poziva, vlast je pristala da »grupu profesora« posredno vrati na univerzitet, ali bez prava ucesca u nastavi, tako sto ce se zaposliti na Institutu drustvenih nauka, a ovaj biti primljen u sastav Univerziteta. Izvesno vreme je rad tekao bez vecih neprilika. Jedna od prvih »guzvi« nastala je oko knjige koja je proistekla u okviru mog istrazivackog projekta, a autori su Kosta Cavoski i Vojislav Kostunica.¹⁸ Odjek ove knjige u strucnoj i kulturnoj javnosti – ne samo u Beogradu vec i u Ljubljani i Zagrebu – bio je veoma pozitivan. Ali, ubrzo je sledila sve bucnija ideoloska kampanja, u kojoj su ideje o stranackom pluralizmu obicno diskvalifikovane kao »gradjanska desnica«. Nastala je prava pomama u napadima na »gradjansku desnicu« (ona je dohvatila cak i djake osnovne skole u bosanskom selu Mosevcu). Ova knjiga, srecom, nije bila zabranjena, ali to se desilo s mojom knjigom koja se nalazila u stampi bas usred pomenute kampanje.
Jos vece nevolje nastale su u vreme »procesa sestorici«, 1984. godine, kada su formirane i razne partijske komisije protiv nepodobnih grupa, ustanova i udruzenja. Gradski komitet SKS, na celu sa Slobodanom Milosevicem, uputio je (poput Tita) mobilizaciono pismo clanovima partije radi borbe protiv »neprijatelja«. Najagresivnije su bile neke kolege (»polutani«, opet). Ipak, nastao je i razvio se Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, objavljujuci desetine knjiga, da bi se, zajedno s drugim institutima (i onim u Vinci), i on obreo van univerziteta, Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine.
Pocetkom 1980-ih zapoceta je obnova rada Jugoslovenskog udruzenja za sociologiju. Zaredjali su i naucni skupovi, kao nekada, najveci su bili u Portorozu. Osnovali smo i Konzorcijum jugoslovenskih istrazivackih instituta i zapoceli pripremu longitudinalnih istrazivanja, prema odgovarajucem makroprojektu. Opet su se pojavile barijere, s partijskih vrhova, na kojima su se nalazili i sociolozi, recimo Stipe Suvar, koji se najvise proslavio reformom skolstva s idejom o suzbijanju »elitizma« i priblizavanju »skole i tvornice«. Usledila je cak i kampanja protiv »krizologa«, kako su posprdno nazivani istrazivaci sve primetnije krize jugoslovenskog drustva i zajednicke drzave. Pravu staljinisticku cistku najavila je Suvareva »bijela knjiga«, u stvari, spisak »neprijatelja«.
Uprkos svemu, saradnja sociologa nije prekidana, cak je 1988. planirana (tada sam bio predsednik JUS-a) kandidatura Beograda za Svetski kongres sociologa, koji bi im, cinilo nam se, omogucio da izbliza posmatraju rastucu krizu »realnog socijalizma«, usred njenog snaznog zarista, Jugoslavije.
Ipak, malo se sta moglo postici pod represijom u najblizem okruzenju i usred ravnodusnosti i siroj okolini. Nije prihvacena ni ideja da makroprojekat, ako nestane zajednicke drzave, proglasimo za medjunarodni i nastavimo istrazivanja i saradnju. Ipak, uoci samog rata obavljen je terenski rad na jugoslovenskom uzorku, objavljeni su neki rezultati, ostavljajuci otvorenim mogucnost ponavljanja istrazivanja, u izmenjenim okolnostima.
I pokretanje casopisa nailazilo je na odlucan otpor rezima. Tako nesto jedva je poslo za rukom grupi intelektualaca u Ljubljani, koji su pokrenuli Novu reviju (1981), dok je istovremeni pokusaj grupe intelektualaca u Beogradu (Dobrica Cosic, Ljuba Tadic, Svetozar Stojanovic, Lazar Trifunovic, Zoran Gavrilovic, Nebojsa Popov, Milorad Belancic, Dusan Boskovic, Vojislav Stojanovic i Zoran Djindjic) da pokrenu casopis Javnost, administrativno sprecen, uz bucnu kampanju protiv pokretaca.
Ni osnivanje »slobodnog univerziteta« nije bilo uspesnije. Nastali su »paralelni« univerziteti, starijih (oko »grupe profesora«) i mladjih (gde su najaktivniji bili Lazar i Vojislav Stojanovic). S jednog predavanja, Milovana Djilasa, pocetkom 1984. godine, uhapseno je oko 30 »polaznika«, neki od njih (»sestorica«) ubrzo su izvedeni i pred sud. Kada su neki od njih (Pavle Imsirovic, Milan Nikolic i Miodrag Milic) proglasili strajk i zedju, a ne samo gladju, zatrazio sam prijem kod davnasnjeg prijatelja Ivana Stambolica, tada najmocnijeg coveka u Srbiji, protestujuci protiv obnove »politickih sudjenja« i upozoravajuci na opasnost od ljudske tragedije. Ne verujem da sam ovim gestom ucinio ista vise od umirenja savesti, ali proces je ubrzo okoncan (na robiji je najduze ostao samo Miodrag Milic).
Politicke akcije su bile veoma retke. Povodom uvodjenja »vojnog stanja« u Poljskoj, i zabrane pokreta »Solidarnosc«, uhapsena je, u leto 1982, grupa studenata. Ubrzo potom, uhapsena je i druga grupa koja je protestovala protiv hapsenja prethodne grupe. Protestujuci protiv ovog hapsenja, u Klubu citalaca (knjizari) »Komunist«, i ja sam bio uhapsen, i »ekspresno« osudjen na »robijicu« od 25 dana. Pruzila mi se, dakle, prilika da neposredno upoznam i zatvor i zatvorenike. A i neke vidjenije ljude »paralelnog sveta«, medju njima i legendarnog »Dzamba« kojeg sam kasnije sreo i kao »telohranitelja« novog vlasnika stamparije, gde smo stampali Republiku. On je svoje ucesce u borbi protiv radnika u strajku pravdao »politicki«, da im tumaci kako je samoupravljanju odzvonilo, da dolazi kapitalizam (»Dzambov« zivot ugasen je u jednom od obracuna u beogradskom podzemlju).
Unutarnja emigracija, kad se uzme u obzir citavo iskustvo, donekle odrzava izvesne ideje i njihove protagoniste, ali ima i svoje granice. Jugoslovenski prostor omogucavao je da oni koji dospeju pod represiju, recimo u Ljubljani ili Zagrebu, ponesto rade u Beogradu, i obratno. Takvo »jugoslovenstvo«, bez ikakve veze s bilo kakvim etnicitetom, olaksavalo je opstanak mnogim intelektualcima, i ne samo njima. A razlicite grupe u raznim gradovima omogucavale su razvoj intelektualnih i licnih komunikacija. Postojala je, naime, izvesna obicajnost koja je stvarala uverenje u postojanost paralelne drustvenosti, mimo oficijelne. Ali bez institucionalnih uporista, pogotovo pod dominacijom partijske drzave, takva drustvenost pokazuje svoju »trosnost« narocito kada raste kriza i uzimaju maha sukobi. Tada se pojacava utisak da sa svakim gestom solidarnosti s nekim ko je oznacen kao »neprijatelj« moze da »ode glava« (mada se obicno rizikuje samo napredovanje u karijeri ili gubitak neke sinekure).
Postoji izvestan paradoks u svemu tome. Jugoslaviju, kao relativno najbolji sistem »realnog socijalizma«, karakterise i najveci stepen identifikacije s partijskom drzavom, sto proces promena cini tezim i dramaticnijim. To se nije videlo od zaklona »zargona samoupravljanja«. Uprkos visokom stupnju realne autoritarne svesti,¹⁹ dominirala je antiautoritarna retorika koja je slepa za iracionalne autoritete a porice svaki racionalni autoritet. I srednja klasa, cesto uzdizana kao oslonac slobode i demokratije, bila je toliko zavisna od politickog rezima, zahvaljujuci kojem se najcesce i uzdizala, da je vise bila bedem rezima, nego oslonac gradjanskog drustva i moguce demokratije. To nije karakteristika samo »komunistickog poretka«, kojem je lako prilazila i stara gradjanska klasa, nego i ranijeg sistema u Srbiji i Jugoslaviji. I izvesni prodori modernizacije, slobode i demokratije u Srbiji krajem XIX i pocetkom XX veka nailazili su na snazna unutarnja ogranicenja i prepreke.²⁰ Pod uticajem duboko ukorenjene patrijarhalne tradicije, olicene narocito snazno u ratnim druzinama i »ratnoj privredi«, reprodukovalo se »zatvoreno drustvo«, otporno na zamasnije prodore modernizacije i demokratije. Cesti ratovi razarali su strukturu drustva i drzavni poredak, a jacali moc ne samo regularne vojske, nego i paravojske i vojne klike, od kojih je najpoznatija »Crna ruka«.²¹ Sve to je ne samo blokiralo razvoj drustva i drzave, nego je podrivalo i razaralo tekovine samih pocetaka modernizacije i demokratije.
U takvim okolnostima i sami projekti promena u znaku slobode i demokratije bivaju denuncirani kao opaki utopizam. A uzima maha regresivna utopija, mitovi i legende, nacionalizam i populizam, koji sprecavaju stvaranje institucija i procedura parlamentarizma.
Dok je »realni socijalizam« izgledao kao »vecni poredak« izbor je bio skucen na spoljnu ili unutarnju emigraciju, s manje ili vise postojanim marginalnim grupama kao utocistem. Tek s padom Berlinskog zida i krahom najmocnijeg sredista »realnog socijalizma« u Moskvi, ukazuju se mogucnosti za ostvarivanje ideja i za stvaranje institucija.

Peripetije s demokratijom

Pod dojmom bezmalo neogranicene moci i trajnosti »realnog socijalizma«, sloboda i slobodarenje ostajali su mahom apstraktni ideali ili marginalna praksa. Sa sve jasnijim znacima dubine krize, pojavili su se izazovi za konkretno delovanje – ostvarenje ideja, stvaranje institucija, organizacija i procedura. Ocekivanja da se u fiokama nalaze vredni radovi koji su, pod represijom, cekali trenutak slobode da budu objavljeni, pokazala su se kao iluzija. Razne grupe koje su bile manje ili vise kriticki usmerene protiv »starog rezima« pokazale su se ogranicene na defanzivnu aktivnost, a ne na stvaranje neceg novog. Stoga se pokazalo uzaludnim ocekivanje da ce grunuti neki graditeljski elan u uspostavljanju temelja demokratije. Bilo iz intelektualnog prezira politike, bilo iz straha od politicke borbe, pronadjena je formula da su kriticki intelektualci »konacari«, oni koji samo pokrecu postavljanje osnova demokratije, a da ce trajne institucije stvarati neko drugi.
I ja sam posao od takvih motiva prihvatajuci ucesce u stvaranju prve politicke organizacije u tadasnjoj Jugoslaviji, Udruzenja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI). Na osnivackoj skupstini (Zagreb, pocetkom februara 1989), preko stotinu intelektualaca iz citave Jugoslavije proklamovalo je platformu za demokratsku rekonstrukciju zajednicke drzave koja bi pocivala na legalizaciji slobode stampe, stranackog pluralizma i slobodnim izborima (na celu udruzenja nasli su se Branko Horvat, Predrag Matvejevic, Zarko Puhovski i dr.). Ogranci ovog udruzenja ubrzo su formirani u svim delovima Jugoslavije, okupljajuci nekoliko hiljada clanova i simpatizera. Ubrzo je pokrenut i list – Republika (prvi urednik bio je Milorad Pupovac). Najbrojniji ogranci osnovani su u Bosni i Hercegovini. Vlast je odbila registraciju i udruzenja i lista. Udruzenje je registrovano tek u Titogradu, gde je bio jedan od najjacih ogranaka (Novak Jaukovic, Milan Popovic, Milka Tadic i dr.). List je legalizovan tek u Beogradu. Tu je takodje postojao aktivniji ogranak (predsednik sam bio najpre ja, a potom Dejan Janca); ovde je krajem 1990. premesteno sediste i udruzenja i lista (u pozoristu »Dusko Radovic«).
Kritika nadiruceg nacionalizma i zaostravanja sukoba nije imala veceg efekta, kao ni brojne inicijative da se donesu odgovarajuci zakoni i da se otvori proces demokratskih promena. U takvom procesu vidjena je i mogucnost dresenja, a ne nasilnog presecanja »kosovskog cvora«, o cemu su odrzana tri okrugla stola (1990), u Mostaru, Pristini i Beogradu.²² Nadu u takav smer zbivanja podgrevala je i tadasnja savezna vlada, na celu s Antom Markovicem, koja se deklarisala za reforme sistema. Ubrzo je pokrenula i osnivanje politicke stranke – Saveza reformskih snaga, s kojim je UJDI blisko saradjivao. Ali ni moc vlade nije bila dovoljna da obuzda nadiranje populizma i nacionalistickih ideologija i ohrabri prilazak veceg broja pristalica procesa demokratskih promena. Odlaganje saveznih izbora i uopste politickih reformi s uverenjem da je ekonomija »glavni beocug lanca promena«, suzilo je platformu i polje delovanja. Zajednicka drzava je brze razarana nego sto je uzeo maha proces demokratskih promena.

Kolo Moser, Illustration

»Dok mi raspravljamo, priredjujemo tribine i koncerte, ‘oni’ se naoruzavaju«, govorio je predsednik mostarskog ogranka UJDI, Zeljko Rebac.
Rat je bio brzi od demokratije. A kad je vec izbio, vise energije je ulagano u proteste protiv rata nego u demokratske inicijative. Inace malobrojni i labavo organizovani akteri demokratskih promena ubrzano su se osipali; jedni su se povukli bez objasnjenja, drugi su smatrali da treba »hibernirati« dok se rat ne zavrsi, treci su se zadovoljili ulogom eksperata, a sve malobrojniji su nastavili antiratnu i demokratsku delatnost.
Krajem 1991, Skupstina UJDI je odlucila da se aktivnost nastavi kroz razlicite projekte – nevladine organizacije, politicke stranke i list Republika (rukovodstvo UJDI-a, osnivaca lista, prenelo je sva ovlascenja Urednistvu i Savetu lista). Pored sve veceg broja nevladinih organizacija, pocev s Centrom za antiratnu akciju (jul 1991), osnovan je Republikanski klub (1992) koji se kasnije ujedinio s Reformskom strankom; tako je nastao Gradjanski savez Srbije (posle neuspele saradnje s Draganom Veselinovim i Nenadom Cankom).
Izvesna nastojanja da se objedini opozicija, recimo kroz demokratski pokret Srbije (DEPOS), bila su zatvorena prema republikancima i reformistima. Ali, kada im zatreba, pozivali su nas, pojedinacno, u njihove akcije. Takva je, recimo, bio Vidovdanski sabor, krajem juna i pocetkom jula 1992. godine.
Prihvatio sam, tako, ponudu iz rukovodstva DEPOS-a da budem u delegaciji koja ce ici na razgovor sa Slobodanom Milosevicem. Uputstva za razgovor nismo dobili. Mozda i zbog toga sto se smatralo ociglednim sta trazi masa od oko 100 000 ljudi koja je danima bila okupljena na prostoru izmedju Savezne skupstine i sedista Predsednistva Srbije. Ona je zahtevala, pre svega, Milosevicevu smenu ili ostavku. Smatrajuci i sam da je promena neophodna, prihvatio sam poziv i opsti nalog. Imao sam i jak licni razlog, da pokusam da ispravim davnasnju licnu gresku, podrsku politickom usponu Milosevica (zeleo sam i da proverim jednu pretpostavku).
U delegaciji su bila dvojica akademika, Nikola Tasic i Ljubomir Simovic, sindikalista Milan Nikolic i ja. Razgovor je zapoceo, u salonu s famoznim kaucem i pod reflektorima drzavne televizije, sasvim konvencionalno, s izrazima zadovoljstva susretom, narocito akademika i Predsednika. Kao ni ranije, ni tada medju nama nije bilo ikakve prisnosti, osim sto smo saobracali »na ti«, kao i pre trideset godina (ovo je mnogima smetalo, pa sam dobijao i ostre prekore, cak i fizicke pretnje na ulici). Izrazito samopouzdanje Predsednika potkopao je razgovor o ostavci. Milosevic je opsirno i odlucno zastupao tezu da je izabran voljom naroda i da ne vidi bilo kakve probleme u svojoj vladavini. Pokusao sam, ipak, da mu predocim da jedan deo naroda nije glasao za njega i da izrazava nezadovoljstvo njegovom politikom, te da postoje stvarni razlozi ili za ostavku ili za novu izbornu proveru legitimnosti njegove vlasti i politike (od tog trenutka je poceo da mi persira). Jos vece nezadovoljstvo pokazao je kada sam izlozio zahtev da se stvore uslovi za fer izbore, pre svaga preko okruglog stola vlasti i opozicije. Mada se nije slozio u oceni da postojeci izborni uslovi nisu fer, vesto je zaobisao predocenu ideju o okruglom stolu, nudeci kao zamenu vise okruglih stolova, bezmalo koliko god ih hocemo, samo da se izbegne principijelni sporazum koji bi omogucio trajnu osnovu za izbornu smenu vlasti. A bas taj princip je hteo po svaku cenu da izbegne. Nije mu odgovarala ni procena egzistencijalnih uslova zivota sve veceg dela stanovnistva, ukljucujuci i galopirajuce siromastvo. Prekinuo je izlaganje sindikaliste Nikolica bas o tim temama. Ipak, razgovor je trebalo necim okoncati, kako bismo okupljenoj masi podneli izvestaj. Ostali clanovi delegacije nisu zeleli da zaostravaju stvar oko okruglog stola, povinujuci se Milosevicevom predlogu o vise stolova i nastavku razgovora, cime je zvanican razgovor i zavrsen.²³
Iskoristio sam priliku da Milosevica pitam seca li se da li je u vreme decembarskih izbora 1990. konsultovan o nastupu na televiziji. Naime, u pregovorima predstavnika opozicije s rukovodstvom drzavnog radija i televizije, predlozio sam da se Milosevic, koji je vec bio izabran za predsednika, pojavi u razgovoru s nekim od lidera opozicije, kako bi se ona barem donekle dekriminalizovala i gradjani uverili da su izbori zaista legitimni i legalni, a ne nesto sumnjivo, cak opasno. Rekao mi je da se ne seca da ga je iko o tome pitao, sto sam i pretpostavljao. Cak se pozalio da ni on sam nema dovoljnu prohodnost na televiziji. Rastali smo se, hladno, kao sto smo se i sreli.
Okupljena masa, kojoj smo podneli izvestaj, bila je nezadovoljna rezultatom razgovora i nastavila je protestna okupljanja. Rukovodstvo DEPOS-a je primilo izvestaj bez ozbiljnije rasprave.
Tadasnja savezna vlada Milana Panica ipak je odlucila da formira okrugli sto koji je trajao skoro dva meseca. Zbog antagonizama u samoj opoziciji, koja nije mogla da se saglasi oko minimalne zajednicke platforme, usvojeni su predlozi vladajuce stranke, SPS. Tako se zavrsio i republicki okrugli sto. Pokusaj da istaknemo sustinski znacaj izbornih uslova za uspostavljanje parlamentarizma, zahtevajuci u razgovoru s tadasnjim predsednikom Narodne skupstine, Aleksandrom Bakocevicem, da skupstina ipak pazljivo razmotri predloge opozicije, takodje nije uspeo; ona je odluku donela nakon konsultacija van Narodne skupstine.
Uprkos nepovoljnim izbornim uslovima, i ometanjem opozicije, izmedju ostalog i dugim osporavanjem prava saveznog premijera Milana Panica da se kandiduje za predsednika Srbije, on je na izborima 1992. dobio veliki broj glasova, 34%. Ubrzo potom, Panic ce biti smenjen s mesta saveznog premijera, kao i Cosic s mesta saveznog predsednika. Menja se i taktika rezima, umesto siroke konfrontacije s citavom opozicijom, kooptira u vlast pojedine njene delove, i to bas one koji su izgledali najborbenije, najpre Seselja, a potom i Draskovica. Vlast ocigledno brze uci nego opozicija.
»Tajna vlasti«, kao ni u drugim sistemima, nije u licnim osobinama i vestinama politicara, vec u njihovoj sposobnosti da koriste okolnosti koje se ukazu. A ona se Milosevicu ukazala posle Titove smrti, nestankom licnosti koja je predvodila staru elitu vlasti i vesto koristila aparaturu vlasti. Predvodeci nize slojeve nomenklature, mahom aparatcike koji su decenijama »vezbali strogocu« i cekali trenutak da se oslobode svojih mentora i tutora, prema kojima su gajili snazne resantimane, Milosevic je uspeo da ukloni staru elitu i vlastite konkurente. Na Osmoj sednici CK SKS (septembra 1987. godine), uklonio je i svog visegodisnjeg patrona, Ivana Stambolica, i sam postao neprikosnoveni partijski i drzavni vodja. Njegovoj militantnosti isla je naruku militantnost i drugih nacionalnih revolucija koje su koristile krizu zajednicke drzave za uspostavljanje suverenih nacionalnih drzava. Pogodovali su im i sporovi u medjunarodnoj zajednici oko preuredjenja Evrope i sveta nakon hladnog rata. Glavni oslonci u njegovom putu ka vrhovima vlasti bili su populizam i aparatura vlasti.
Populizam, kao ideologija i pokret mimo i protiv institucija parlamentarne demokratije, nastao tokom »antibirokratske revolucije« i »dogadjanja naroda«, objedinio je razlicite grupacije nezadovoljnika nudeci im brze promene, preko silovitih demonstracija i mitinga.²⁴ Realne nevolje Srba na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pod pritiskom tamosnjih nacionalni pokreta i njihovih revolucionarnih pretenzija, uvecavane su i koriscene za izazivanje sukoba, sve do rata. Umesto promena uslova zivota kroz demokratsku rekonstrukciju zajednicke drzave, »spas« je trazen kroz ujedinjavanje svih Srba u svojoj drzavi (»velikoj Srbiji«). Nacionalne frustracije iskoriscene su kao zajednicki imenitelj svih frustracija (ekonomskih, politickih, socijalnih i kulturnih).²⁵ Za tu svrhu narocito je posluzio etnonacionalizam, zamah nacionalnih mitova i legendi o nekadasnjoj snazi i velicini, protiv svih onih koji to ne uvazavaju ili se suprotstavljaju. Takav nacionalizam sluzi kao mocna magija, »bela« za privlacenje pristalica i saveznika, a »crna« za demonizaciju, rasterivanje i likvidaciju protivnika, pripadnika drugih nacija ali i vlastite nacije, oglasenih za »anacionalne« ili »antinacionalne« elemente. S tog stanovista nevazne su zrtve, ne samo na strani drugih nacija, nego i vlastite. U zanosu nacionalnih sukoba i ratova postaje jedva primetno da sami predvodnici nacionalizma i populizma, u stvari, preziru i vlastiti narod, jezik, kulturu, religiju, tradiciju, politiku, cak i nacionalnu drzavu, podredjujuci sve svojoj vlasti i jednoj avanturistickoj i militantnoj ideologiji i politici.
Moc ideologije, pak, ne bi bila tako velika da se ne oslanja na mocnu aparaturu vlasti. Izvesni njeni delovi poticu jos iz vremena pre onoga rata i boljsevickog osvajanja vlasti. Vec tada su postavljeni prvi temelji snazne aparature vlasti, oko jezgra rukovodstva KPJ. Oko njega nastaju koncentricni krugovi vojne i policijske, partijske i drzavne, privredne i upravne, ideoloske i propagandne aparature vlasti. U nju su decenijama ulagana velika sredstva, domaca ali i medjunarodna (pomoc, zajmovi, krediti), narocito u vreme hladnog rata. I pozicija u pokretu »nesvrstanih« koriscena je za ulaganja u »namensku« privredu, u stvari u proizvodnju i trgovinu oruzjem i odgovarajucim tehnologijama. Pod okriljem »nomenklature« nastavljan je gradjanski rat i van zemlje, u krugovima emigracije. A saradnja s kriminalnim podzemljem²⁶ proteze se i na »korisne malverzacije« (sluzbeni naziv za prepustanje zamasnog drustvenog kapitala u ruke poverljivih kadrova) i potonju divlju privatizaciju. »Ratna privreda« dalje je punila fondove aparature vlasti, a i njenih funkcionera, srazmerno mestu u hijerarhiji moci. Nastajale su i nove grupacije, pre svega paravojne, koje cas konkurisu zatecenoj aparaturi, cas se u nju integrisu. U istoj funkciji su i spekulativne banke, narocito »mama Dafine« i »gazda Jezde«, koje su, pored nevidjeno brzog bogacenja pojedinaca i njihovih familija, stvarale utisak mogucnosti brzog bogacenja, u stvari ucesca u »ratnom plenu«, i »sirokih masa« (otuda nije iznenadjujuca podrska znatnog dela podanika datoj vlasti). Za opstanak i utvrdjenje pozicije takve aparature vlasti sva su sredstva izgledala dopustena, ukljucujuci i provalu u drzavni platni sistem i nevidjenu megainflaciju.²⁷ Uzdize se sve uzi krug mocnih i bogatih, a siri beda i siromastvo sve veceg dela – naroda – na koji se, inace, pompezno i bezocno ista vlast poziva.
Gledano spolja, aparatura vlasti izgleda kao svemocna tvrdjava, ciju armaturu cini cinizam mocnih kao narociti oblik vrednosnog nihilizma, sljunak je novac, cement volja za moc, a umesto vode sluzi krv, protivnika ali i »mangupa u vlastitim redovima«. Sve je do prenapregnutosti zaliveno znojem i suzama podanika. Bez ikakve javne kontrole, a kamoli ozbiljne protivteze moci, takva aparatura uliva sigurnost, proverenim kadrovima i samome vodji koji je njen i izdanak i gospodar. Da bi ona opstala u datom obliku, neophodno je da gospodar bude nezamenljiv, nezavisno od njegovih licnih osobina, dok su svi ostali zamenljivi. Ako bi i on bio zamenljiv, nastala bi tolika pukotina od koje bi se tvrdjava razvalila, ukoliko se ne bi pojavio novi vodja da je renovira.
Mada su nacionalisticka ideologija i populisticka stihija skrajnuli sve demokratske grupe i inicijative na sve uzu marginu drustva i javnog zivota, nizali su se protesti, u zatvorenom prostoru (obicno u Decjem pozoristu »Dusko Radovic«) i na ulicama i trgovima, povodom razaranja Vukovara, Dubrovnika, Mostara, Sarajeva, uopste protiv sirenja rata. Najistrajnije antiratne aktivnosti povezane su sa Sarajevom. Nekoliko nevladinih organizacija (Republika, Beogradski krug, Centar za antiratnu akciju, Zene u crnom i dr.) i politickih stranaka (Republikanski klub, Reformska stranka, Narodna seljacka stranka) osnovali su grupu »Ziveti u Sarajevu«, koja je od 1992. do 1995. sistematski protestovala protiv bombardovanja Sarajeva, prikupljala pomoc i organizovala razne kampanje za oslobadjanje grada i gradjana. Organizovan je i odlazak u Sarajevo, u vreme rata (jula 1994), i poseta Sarajlija Beogradu (pocetkom 1995).
Marginalizam, pak, ogranicen je ne samo spolja nego i iznutra. Verovanje u svoju izuzetnost zatvara odnos prema drugima, ne samo militantima, nego prema svima. Samozivost prate price o uzaludnosti rizika politicke borbe i neophodnosti »cuvanja kadrova«. Verovanje u vlastitu izuzetnost, i to je poznato, prate nerealne vizije i uzajamno glozenje (ko je najbolji ili »jedini pravi«). Sektastvo nije samo defanzivno vec je i agresivno, usmereno na ometanje i razaranje stvarnih ili prividnih rivala. Ideje o saradnji i koordinaciji izgledaju kao pretnja autoritarnim jedinstvom. Marginalci sporije uce od magistralaca, pre svega onih u vlasti, koja ozbiljno proucava protivnike da bi im zadala sto efikasnije udarce. Marginalci, pak, obicno uzvracaju novim jadikovkama i iznova istoj vlasti ispostavljaju zahteve sta bi trebalo da radi, kao da o toj vlasti bas nista ne znaju. Izgleda im, kao najvaznije, da sami ostanu »cistih ruku« i »mirne savesti«. Najvidjeniji medju njima, dok su u zemlji, trse se da su jedini vredni paznje, a kada odu, vajkaju se kako u zemlji vise nema nikoga vrednog paznje. Sve u svemu, marginalnost cesce stvara iluziju izgradjenog, cak snaznog, licnog identiteta, mada je on vise puka negacija nekog drugog, nego afirmacija svoga »ja«.
Izlazak iz marginalnosti ili fascinacije silom izgledao je realno mogucan nakon okoncanje oruzanih sukoba u Bosni i Hercegovini (Dejton, 1995). Ko god je tada obilazio gradove u Srbiji mogao je da primeti porast raspolozenja lokalnih stranackih lidera, a jos vise gradjana, da se bore za demokratsku promenu poretka. Ali, pod uslovom da se stvori novi, solidan opozicioni blok. Takvo raspolozenje najpre je podrzao Gradjanski savez Srbije, predvodjen Vesnom Pesic, koji je inace sve vreme zastupao podjednako antiratne i demokratske ideje. Jos vaznija je bila podrska Demokratske stranke, na celu sa Zoranom Djindjicem, koja se oslobadjala nacionalistickih ogranicenja i nenacelnog pragmatizma. Najvaznije je bilo opredeljenje Srpskog pokreta obnove i njegovog lidera Vuka Draskovica koji je pokazivao spremnost da podrzi i prihvati mirovne i demokratske ideje i stavove.²⁸ Prozimanjem teznji »odozdo« i pomenute usmerenosti tri stranke, na ucestalim mitinzima i uprkos snaznoj medijskoj blokadi, nastajao je novi opozicioni blok – Zajedno. Ubrzavane su i pripreme za nagovestene izbore. U jednom trenutku, avgusta-septembra, pomolile su se cak i konture veoma snazne koalicije, u kojoj bi se nasli i Dragoljub Micunovic i Vojislav Kostunica, sindikati i razne grupacije. Mnogo se polagalo na popularnost Dragoslava Avramovica, »deda Avrama«, u kojem su mnogi videli spasioca od kataklizmicne megainflacije. Ali kada je on dao ostavku na mesto lidera, tek sto ju je bio prihvatio, nestale su nade u dobitnicku sansu, ali su ostale nade u uspeh.
I zaista, na novembarskim izborima 1996. godine, pored poraza na visem nivou, kandidati demokratske opozicije (Zajedno i druge koalicije) pobedili su na lokalnim izborima u preko 30 najvecih gradova Srbije. Vec to je bio krupan dogadjaj u celokupnoj istoriji Srbije. Jos znacajnija je bila spremnost stotina hiljada gradjana da brane rezultate izbora od pokusaja rezima da ih falsifikuje. Zaredjale su demonstracije i mitinzi – »setnje« – gradjana u mnogim gradovima. Istovremeno, zapoceli su novi protesti studenata i profesora univerziteta. Pod tim pritiscima, kao i pod pritiskom Evropske unije (misija Felipea Gonzalesa), rezim je bio prinudjen da prizna najveci deo rezultata lokalnih izbora. Osnovan je, vec u novembru 1996, i Savez slobodnih gradova koji je koordinirao rad novih lokalnih vlasti. Sve to je ohrabrivalo nade u nastavak demokratskog procesa, sve do promene citavog poretka u Srbiji.
Nada je, medjutim, ubrzano i hlapila. Pored sve jace centralizacije vlasti i sredstava u rukama rezima, koriscena je svaka prilika da se potkopa i srusi nova lokalna vlast. I pojedini lideri su pridoneli zaustavljanju daljih promena, dovodeci u pitanje i njihov dotadasnji najvisi domet. Pre svega, lider najvece i najjace stranke, Vuk Draskovic, priznavao je, poput neprikosnovenog komandanta, samo one sastanke vrha Koalicije koje on sam saziva. Zoran Djindjic, sledeci svoje pragmaticke koncepcije, vodeci i tajni razgovor sa Slobodanom Milosevicem, takodje je podrivao Koaliciju. A Gradjanski savez Srbije i sama Vesna Pesic nisu imali snage da odlucnije uticu na opstanak, jos manje na ocekivani razvoj Koalicije.
I dok je koalicija Zajedno bila u usponu, unutar nje nije bilo ozbiljnijih i sirih rasprava i dogovora o platformi, ciljevima i nacinu njenog delovanja. Vise se polagalo na vestine marketinga, nego na razgovore i dogovore sa »bazom«, narocito onom udaljenijom od Beograda. Borba za podelu mesta u osvojenoj vlasti i poslovicna tastina vodja, manjih i vecih, dodatno je rastakala i Koaliciju i demokratski proces. Nova lokalna vlast ostala je da se »snalazi« do isteka mandata (2000. godine), u procepu izmedju neprijateljski nastrojenog rezima, oholih vodja i ocekivanja gradjana koji su za nju glasali.
Ni univerzitetski protest nije bolje prosao. Prividna pobeda, prodorom povorke predvodjene patrijarhom Pavlom kroz policijski kordon u centru Beograda (Kolarceva ulica) – na Sv. Savu 1997. godine – ubrzo je pokazala svoje nalicje. Pokret se iznutra rastakao, a vlast je jacala svoje pozicije na univerzitetu, da bi maja 1998. godine donela novi zakon kojim ukida i poslednje ostatke autonomije. A akademske slobode, zapostavljene i bezmalo zaboravljene uvodjenjem »moralno-politicke podobnosti« nakon 1968. godine i potonjom nacifikacijom, jedva da iko pominje. Izostaje i temeljitija rasprava o uzrocima krize univerziteta.²⁹ A bez tacne dijagnoze, nema ni valjane terapije.
Ponovno zaostravanje na Kosovu, i oko njega, vec 1998. a narocito pocetkom 1999. godine, rezim koristi ne samo za novo odlaganje demokratskih promena, nego i za ukidanje i minimalnih tekovina dosadasnjih demokratskih promena. Pored ukidanja autonomije univerziteta, sistematski se gusi sloboda medija i ruse osnove za formiranje javnosti kao temeljne institucije parlamentarnog poretka.³⁰
Spirala nasilja koja je pre desetak godina dobila ubrzanje na Kosovu i ratom pustosila citave predele Jugoslavije, dobija novo ubrzanje, opet na Kosovu, preteci i novim ratovima. U takvim okolnostima iznova se postavlja i pitanje o identitetu i identifikacijama, i novo rvanje s njima, ukoliko jos za to ima snage i bilo kakvog prostora.

Opklada

Privodeci svrsetku pricu o stazama i bogazama traganja za vlastitim identitetom, preostaje da posle skoro pedesetogodisnjeg iskustva podvucem crtu.
Kada je rec o ideoloskim etiketama koje poticu od raznih aktera iz razlicitih okolnosti, to je moj problem samo onoliko koliko su one imale posledice po moj zivot, a ni to nije malo. Biti progonjen nije ni lako a kamoli lagodno. Medjutim, i ranije, pa i sada, odbijam identitet zrtve, bilo koje sile. Nastojao sam, nadam se barem donekle i uspeo, da se oduprem pretecoj paranoji koja istovremeno precenjuje vaznost vlastite licnosti, ali je i razara i unistava.
Nesto ozbiljnije izgledaju etikete i klasifikacije u strucnoj i naucnoj literaturi, rasute u brojnim clancima, ali i knjigama. Pomenucu samo dve knjige. U jednoj od njih nema reci o meni, ali je intelektualna struja kojoj sam dugo pripadao oznacena, na osnovu samo jednog clanka jednog od autora iz te struje, kao »naci-praxis filozofija«.³¹ Nikakvih argumenata tu nema, niti ih za takvu ocenu moze i biti, a necu da nagadjam o razlozima zbog kojih je ocena izrecena. Na drugom mestu, klasifikovan sam medju pripadnike »‘anacionalne’ varijante konzervativno liberalne ideologije«.³² Potpadoh, eto, i u naucnoj literaturi pod oznaku »anacionalan«. Uzaludno je, i u drugim prilikama pa i ovoj, uskracivati bilo kome da se bavi necijim identitetom. Izgleda mi besmisleno da dokazujem svoje etnicko poreklo (da li i sastav krvi?) i etnicku pripadnost. Kao ni moji preci, ni ja ne smatram da to sto sam Srbin treba narocito isticati, niti se zbog toga stideti. A to sto bas oni koji se trse svojim srpstvom i kada cine zlodela, i zlocine, presudjuju ko jeste a ko nije Srbin, to smatram nacionalnom nesrecom, a ne problemom vlastitog identiteta. Dalje, oznaku »konzervativno« stekao sam zbog kritike populizma, sto je, prema uvazenom autoru knjige, izraz aristokratskog ili elitistickog prezira sirokih narodnih masa. O takvim »masama« nisam pisao, nego o masi u jednom izrazito autoritarnom i reakcionarnom pokretu. A sto se elitizma i aristokratizma tice, kao licnih karakteristika, ne bih imao nista protiv ako bi to i bilo tacno. »Liberalizam«, pak, ne odbijam, mada sebe ne smatram liberalom; prihvatam sve slobodarske ideje te skole misljenja, pre svega liberalni personalizam. Najzad, klasifikovanje moje kritike populizma izvan nauke, u ideologiju, i to s uzvisenog stanovista ciste i stroge nauke, zabrinjavalo bi da sam pocetnik i da hocu da pravim univerzitetsku karijeru. I to sam iskusao, kada sam verovao da se na univerzitetu nesto istinski zbiva i misli, a za to sto nisam uspeo nikoga ne krivim.
Ne krijem, nadam se da je to ocigledno i u ovom rukopisu, da sam tragao i za svojim politickim identitetom. Levici me privlacilo ono sto je u njoj vezano za slobodu, pojedinca pre svega, kao i solidarnost. Prevario sam se ocekujuci da cu to naci u Savezu komunista. Ostao sam na cedilu podrzavajuci »novu levicu«. Verovatno ima neko zrno istine u etiketi koja me je najduze pratila – »anarholiberal« – jer i danas smatram politicki, a i kulturno, vrednim neka liberalna polazista, ali i neka anarhisticka ishodista koja sam nalazio i u onome sto smo nazivali stvarackim marksizmom, a jos vise u kontrakulturi. S tim inspiracijama intelektualno mi je najblizi socijalisticki personalizam, u stalnom dijalogu sa liberalnim i hriscanskim personalizmom. Dabome, najduza je ljubav prema istoriji, pre svega socijalnoj i kulturnoj, ali i politickoj, uz temeljitu kritiku partijske i slicne ideologizacije. U tom smislu, nastojim da sledim Niceovo poimanje (s osloncem na Getea) smisla zanimanja za istoriju – »radi zivota i cina, a ne radi udobnog odvracanja od zivota i cina ili cak radi ulepsavanja sebicnog i kukavickog i rdjavog cina«.³³ Umesto memento mori, zanima me memento vivere. Privlaci me borba za ravnotezu unutarnje i spoljne slobode.³⁴ I sledio sam ono sto me zanima i privlaci, ne samo u licnom, intimnom zivotu, koji ostaje po strani ove price, nego i u politickoj i socijalnoj praksi. Tragao sam za svojim identitetom u procesu demokratskih promena drustva i drzave, gde pripadam i rodjenjem i vlastitim izborom. I ne pristajem da me iko ukloni, ni u sve dramaticnijem vrtlogu sile, kojim smo bas sada zahvaceni.
Vrtlog nasilja uzimao je i ranije manji ili veci zamah, da bi pocetkom ove godine dobio verovatno najvece moguce ubrzanje, NATO bombardovanjem.

Kolo Moser, Illustration

Novi talas nasilja najavila su, 12. januara tekuce godine, tri potpredsednika Vlade Srbije, uz to jos i doktori nauka i profesori univerziteta – Ratko Markovic (Socijalisticka partija Srbije), Vojislav Seselj (Srpska radikalna stranka) i Milovan Bojic (Jugoslovenska udruzena levica) – na konferenciji za stampu na kojoj su usmerili paznju javnosti na izvesne »sumnjive« aktere demokratije: (1) opoziciju; (2) medije; (3) univerzitet; (4) studente; (5) sindikate; (6) nevladine organizacije; (7) sudije i (8) clanove buducih izbornih komisija. Pokrenut je citav ideoloski i propagandni, a ubrzo potom i upravni aparat, da se ukloni »bauk demokratije«.
Proizvedena je prava afera. Visoki funkcioneri Vlade tvrdili su da su otkrili dokument CIA-e (cak su pred mnostvom TV-kamera mahali nekim papirom), prema kojem pomenuta opaka organizacija finansira svih osam »pipaka« opisanog cudovista (»oktopoda«). Ispostavilo se, medjutim, vec na samom pocetku afere – zahvaljujuci informacijama medija koji su izvan kontrole rezima – da nije rec ni o kakvom dokumentu CIA-e, vec o jednom »papiru« koji je cirkulisao u krugovima eksperata (i na Internetu), u kojem se razmatra predlog o tome koje bi aktere demokratije u Jugoslaviji trebalo pomagati (predlagana je i suma od 38 miliona USD). Iako predlog eksperata nije usvojen, a kamoli ostvaren, rezim je pojacao represiju prema pomenutim akterima, i ranije »sumnjivima«, a sada, navodno, i dokazano – »spijunskim« i »izdajnickim«.
Na glavnom udaru su kriticko misljenje i slobodna cirkulacija informacija. Obracuni su samo pojacani i prosireni nakon pomenute afere. Pod geslom »nacija je u opasnosti«, pojacana je represija prema svim protagonistima demokratije i, istovremeno, jacala je i centralizacija vlasti, u liku »vlade narodnog jedinstva«, u kojoj su se nasle: Socijalisticka partija Srbije, Srpska radikalna stranka, Jugoslovenska udruzena levica i Srpski pokret obnove (i kada je nedavno uklonjen iz Vlade SRJ, u kojoj je bio vicepremijer, Vuk Draskovic tvrdi da ostaje lojalan vlastima, isticuci da ne namerava da »predje u opoziciju«). Tako su osvedoceni protagonisti razlicitih oblika totalitarnih ideologija³⁵ – pozivajuci se na izbornu volju naroda, pluralizam i parlamentarizam – proizveli jedan neobican ali realan fenomen – totalitarni pluralizam. Minimalnu ali dovoljnu podlogu svom savezu nasli su u srpskom populizmu i u interesu da se odbrane od zajednickog neprijatelja – pristalica demokratije – koje denunciraju, najblaze, kao »anacionalne« i, najstroze, kao »antinacionalne« elemente. Drukciju vlast od svoje oni unapred zigosu kao »marionetsku«, nametnutu od stranih sila. Pomenuto jedinstvo podrzava i Srpska pravoslavna crkva (i jos neke institucije), tradicionalno suprotstavljajuci parlamentarizmu – »sabornost« i »teodemokratiju«. Svi ovi nosioci i oslonci vlasti u datom poretku nalaze njima odgovarajuci prostor za ostvarivanje razlicitih interesa, oko cega povremeno izbijaju i krajnje brutalni obracuni (i »glave lete«), ali ih na okupu najvise odrzava zajednicki interes da se odrze na vlasti i da zaustave proces demokratskih promena.
Inace, »pipci oktopoda« nisu samo utvare propagande, nego i deo realnosti. Mediji su sve slobodnije posredovali informacije o svim stvarima od javnog interesa, pa i o krizi rezima. Univerzitet je povremeno bio srediste snaznih protesta protiv rezima i politike Slobodana Milosevica. Studentski protesti 1991, 1992. i 1996/97. godine, svaki snazniji od prethodnog, bili su snazan impuls nastavku procesa demokratskih promena. Sindikati su bili sve primetniji organizatori protesta radnika (i penzionera). Nevladine organizacije, od samog pocetka formiranja (1991), organizuju, zajedno sa demokratskim strankama, proteste protiv bombardovanja Vukovara, Dubrovnika, Mostara, Sarajeva, protiv zlocina u svim delovima zemlje. Tako nastaje sve izrazenija alternativna scena (»druga Srbija«). Izvesne sudije, i njihovo udruzenje, sve ucestalije protestuju protiv zavisnog sudstva i njegovog udela u odrzavanju antidemokratskog poretka. Pojedini clanovi izbornih komisija su »provalili« kradju glasova na izborima novembra 1996, sto je uvecalo strah rezima da bi i na buducim izborima bilo vise nekontrolisanih clanova izbornih komisija.
Pokretaci afere, kao i eksperti, svako iz svojih razloga, precutali su verovatno najvisi domet procesa demokratskih promena u Srbiji, pobedu koalicija demokratskih stranaka opozicije na lokalnim izborima 1996. godine i sve ono sto tu pobedu prati. Prvi su ovu stvar zaobisli svesno, a drugi verovatno iz neznanja.
Buduci da sam za svojim identitetom tragao prvenstveno u procesu demokratskih promena, najvise sam se angazovao u listu Republika, koji izlazi vec vise od deset godina, i sam je deo i akter toga procesa. Nalazeci se dugo na »crnoj listi« i u velikim teskocama da na javnom mestu cak i razgovaram s vise od jedne osobe, zbog rizika da budemo oglaseni za »neprijateljsku grupu«, u Republici i preko nje doziveo sam veliku promenu. Ulazio sam u komunikaciju sa stalnim urednicima (Dragos Ivanovic, Mirko Djordjevic, Miodrag Stanisavljevic, Olivija Rusovac, Olga Zirojevic, Nastasja Radovic, Milan Prodanovic i dr.), clanovima Saveta (Mirko Tepavac, Aleksandar Nenadovic, Zagorka Golubovic, Konstantin Obradovic, Gordana Logar, Milan Podunavac, Milica Lucic-Cavic i dr.), sve sirim krugom saradnika, s preko hiljadu objavljenih autora i sa vise hiljada citalaca u svim krajevima Jugoslavije, u Evropi i mnogim dalekim zemljama. Objavili smo preko 200 brojeva lista i desetak knjiga.³⁶ Promena u licnom zivotu ne znaci istovremeno i drustvenu promenu, pogotovo kada delovanje ostaje mahom nevidljivo, cak i onima koji se deklarisu kao pristalice demokratije. Ostavili smo, ipak, pisane tragove koji ce, ako nista drugo, biti od koristi svakome ko hoce da razume sadasnja, slozena i dramaticna zbivanja.
Impulsi demokratije, manje ili vise delotvorni, ostaju nevidljivi ne samo voljom rezima i nespretnoscu samih aktera, nego i zbog indiferentnosti mnogih medija prema demokratskom procesu. S devizom »cistog profesionalizma« i »jednake distance« prema svim akterima, mediji najcesce izvestavaju o delanju najjacih i najimucnijih aktera, dok zanemaruju one manje mocne i imucne, iako se obicno oni najvise zalazu za proces demokratskih promena.
Postoji jos jedan vazan uzrok njihove nevidljivosti. Naime, vec poduze vreme najveca paznja javnosti usredsredjuje se na nacionalne manjine, a zapostavljaju se politicke manjine. Svakako, drasticno ugrozavanje prava etnickih manjina i njihovi tragicni udesi, i te kako zasluzuju paznju javnosti. Medjutim, ako se paznja usmerava samo na etnicke manjine i njihovo stradanje, pogotovo ako se izdvoji stradanje samo jedne – recimo Albanaca – a zapostavi skorasnje stradanje Srba, Hrvata, Muslimana i drugih, dovodi se u pitanje principijelnost podrske i pomoci. A kad nisu jasni principi, vec se samo nizu zastrasujuci prizori, onda i sila dobija glasnu ili precutnu podrsku. Da bi se obuzdali tamo neki varvari koji vazda pokrecu opasne vrtloge nasilja, sila dobija izgled legitimnosti. Ima, doduse, i izvesnog sazaljenja (i humanitarne pomoci) nad sudbinom tako vidjenih varvara i njihovih zrtava, i to vise prema belcima i hriscanima u Evropi, nego prema »obojenima« u Africi i Aziji. Protivnici nasilja u zemlji, pak, nisu dobijali primetniju politicku podrsku, jer se i politicki cinioci u svetu libe »mesanja u politiku«. I ja sam cesto slusao od stranih politicara da simpatisu opoziciju, ali ce je pomoci tek kada dodje na vlast (tako su pred izbore cesto govorili i seljaci u Srbiji).
Za vlastite neuspehe, svakako, najlakse je kriviti druge, strance ili seljake, sadasnje vlastodrsce ili naprosto hudu sudbinu, a previdjati vlastite propuste i greske. Tu pre svega spada nedovoljna istrajnost i spremnost za saradnju, ali i na rizike politicke borbe. Naime, kada je postalo izvesno da se pojacava talas represije i to prema svim akterima demokratskih promena, bezmalo svi su govorili o neophodnosti saradnje, cak su o tome donosili i odluke (na primer, Nezavisno udruzenje novinara, Savez slobodnih gradova, Udruzenje profesora i istrazivaca). Saradnja je, medjutim, izostala. Cak su izbegavane i bilo kakve javne komunikacije. A kada je proglaseno ratno stanje i uvedena cenzura, zavladao je bezmalo potpuni mrak, uz zlokobno odjekivanje NATO bombardovanja i propagandu apsolutnog »nacionalnog jedinstva«.
Protestujuci protiv NATO bombardovanja od prvoga dana (24. marta 1999), ali i protiv svake sile, Republika je nastavila da izlazi. Ponajmanje zbog gradjanske hrabrosti. Sledimo svoju desetogodisnju platformu zalaganja za »gradjansko samooslobadjanje«, a »protiv stihije straha, mrznje i nasilja«, kako pise u glavi lista.
Unakrsna vatra spoljne i unutarnje sile namece osecanje zrtve. Oni izdaleka a nevidljivi, ostavljaju vise nego vidljive tragove: sve veci broj mrtvih, ranjenih, izbeglih, rusevine i zgarista, i tamo gde gadjaju i onde gde, kazu, nastaje »kolateralna steta«. A ovdasnja sila ne suprotstavlja se samo spoljnoj, vec preti svima koji nisu obuhvaceni rezimskim shvatanjem jedinstva, toboznjim »izdajnicima«, kojima ce, prete, suditi »narodni sudovi«. A i bez takvih sudova i sudjenja ubijen je Slavko Curuvija, vlasnik i urednik novina, ima premlacenih i »nestalih«, medju njima i saradnik Republike, Miroslav Hadzic.
Kao nacelni protivnik sile, osudjujem NATO bombardovanje, i to ne samo zbog same sile, nego i zato sto ne mogu da se pomirim s cinjenicom da najrazvijenije zemlje sveta nemaju efikasnija, politicka, sredstva za resavanje sukoba. Ali, nisam ni pristalica ovdasnje sile, najmanje zbog toga sto se suprotstavlja jacem – tako nesto se i ranije desavalo, cesto i s dobrim razlozima – nego zbog toga sto njeni protagonisti ne nalaze druge puteve za resavanje sporova i sukoba, ne samo sada nego ni ranije.
Ne zelim da iko bude bombardovan, ali imam velike muke da nadjem odgovor na pitanje zasto bombarduju bas moju zemlju. Ako bih sebe posmatrao samo kao zrtvu, lako bih poverovao da je za taj udes kriv neko drugi, i samo drugi. Mada nikada nisam bio ljubitelj stranih sila, ne smatram da su one najveci krivci za nevolje moga naroda i moje vlastite. Ne krivim ni samo domace silnike, s kojima sam inace imao duza i teza iskustva nego sa spoljnim silama.
Bez precenjivanja vaznosti svoje licnosti, ne mogu izbeci preispitivanje i vlastite odgovornosti za ono sto mi se desava, i ne samo meni vec i drugima. Slaba je uteha reci trudili smo se ali nismo uspeli da ostvarimo demokratske promene koje bi stvorile demokratske institucije za obuzdavanje i kontrolu svake sile. Ne nalazim razloga da spadam medju kaznjene, zato sto nismo uspeli, ili zbog toga sto smo uopste pokusavali da svoju zemlju ucinimo demokratskom. Ne zelim ni da se izuzmem iz sudbine svoga naroda, pretvarajuci se kako sam neki dragoceni izuzetak ili da mu uopste ne pripadam.
Ostajem, dakle, ovde, pod unakrsnom vatrom. I necu da se uzivim u status zrtve. Ostajem s nadom u okoncanje ratne drame. Nadam se da ce se vaspostaviti javna kontrola nad oruzanom silom u zemljama s razvijenom demokratijom, koja je i sama ugrozena nekontrolisanom upotrebom sile. Realnije je ocekivati da se ona obnovi tamo gde je i ranije postojala, pa je poremecena, nego ovde gde nije bila ni uspostavljena, sto ne znaci da nikada nece ni biti. Kao i mnogi drugi, nadam se da ce i u medjunarodnim odnosima biti uspostavljen barem minimum demokratije, pre svega preko Ujedinjenih nacija.
Nada o kojoj je ovde rec nije puko kladjenje koja ce sila pobediti. Kada bih ziveo, recimo, na ostrvu Bali i pripadao njihovoj tradiciji, verovatno bih se kladio u tradicionalnoj borbi petlova. Ovde se, pak, desava nesto mnogo ozbiljnije, tragicno i neizvesno.
Iako sam u rvanju s identitetom mnoge »meceve« izgubio, jos nisu »sve ladje potonule«. Bio bih sklon jednoj vrsti opklade koja spada u evropsku tradiciju, zahvaljujuci pre svega slavnom Paskalu, vrhunskom naucniku ali i coveku suptilnog duha. Suocen sa zagonetkama beskraja univerzuma i rastucom moci nauke, trazio je oslonac coveka kao pojedinca, poput atomske cestice (nad kojom je kasnije zamisljen i Nice),³⁷ u »logici srca«. Resenje je pronasao u, prema njemu, slavnoj opkladi o postojanju Boga. Opklada da Bog postoji dobija se ako ga zaista ima, a ne gubi se ako ga nema.³⁸ Mada je prezirao politiku, Paskal je priznavao vaznost drzave, kao cuda, zahvaljujuci kojem opstaje ljudska zajednica.³⁹ Mada mi je blize Aristotelovo poimanje politike, u Paskalovoj »logici srca« nalazim inspiraciju o potrebi nove opklade, koja bi pocivala na refleksiji svih vaznijih iskustava nakon Paskalovog doba, tokom proteklih vise od tri veka. Ta opklada bi bila skromnija, ne bi se ticala Boga, vec neceg skromnijeg – demokratije kao ljudskog izuma koji obuzdava silu, i u pojedincu, i u drzavi, i u odnosima medju narodima i drzavama. Kladio bih se da je u Srbiji realno mogucna demokratija; dobitak je izvestan ako pobedi demokratija, u protivnom sve postaje nevazno, pa i traganje za licnim identitetom. Sama demokratija, dabome, nije najveca vrednost, ali je sustinski uslov da svako traga za razlicitim vrednostima i identitetima, u uvek labilnoj ravnotezi demokratije i civilizacije.
 

¹ O teorijskim pristupima problemu identiteta videti u: Zagorka Golubovic, Ja i Drugi, »Republika« 1999.
² Rec je pre svega o knjigama Drustveni sukobi – izazov sociologiji, prvo izdanje, 1983, sudski zabranjeno, drugo izdanje, 1990, i Contra fatum, »Mladost«, Beograd 1990. O cinjenickoj utemeljenosti ove druge knjige, videti raspravu »Zasto su proganjani filozofi?«, u casopisu Ideje br. 5–6, Beograd 1989, str. 5–91.
³ Pored decackih utisaka i oralne istorije, prve ozbiljnije izvore o politickim sudjenjima nasao sam kasnije. To su knjige: Boro Krivokapic, Dahauski procesi, »Prosveta« i »Partizanska knjiga«, Beograd 1986, Rajko Danilovic, Upotreba neprijatelja. Politicka sudjenja 1945–1991. u Jugoslaviji, »Valjevac«, Valjevo 1993. i manje dokumentarna a vise knjizevna obrada u delu Miroslava Todorovica, Sudija smrti, »Beletra«, Beograd 1998.
⁴ Tek vise decenija kasnije pojavice se prve sistematske analize otkupa (Momcilo Pavlovic, Srpsko selo 1945–1952. Otkup, ISI, Beograd, 1997) i otpora rezimskom nasilju (Vera Krzisnik-Bukic, Seljastvo u socijalizmu. Cazinska buna, Sarajevo 1991).
⁵ Gubitak imovine u detinjstvu i mladosti sam dozivljavao naprosto kao nevolju, cak sudbinu, da bi tek znatno docnije shvatio smisao parole »opljackaj opljackano« pod kojom se haralo u Rusiji vec od samog pocetka Oktobarske revolucije (videti: Maksim Gorki, Neugodne misli, preveo Mirko Djordjevic, »Filip Visnjic«, Beograd 1987) i uocio znacaj klasne zavisti i mrznje prema »bogatasima« u nastajanju totalitarnih ideologija, i nacizma i boljsevizma (videti: Fransoa Fire, Proslost jedne iluzije, prevela Vera Ilijin, »Paideia«, Beograd 1996).
⁶ U gradu i danas zive brojni Srbi, Madjari, Slovaci, Romi, Rumuni, Albanci, »ostaci« Nemaca i Jevreja i pripadnici jos desetak nacija, a nekada je bilo i Turaka, Spanaca, Francuza; videti prilog Republici br. 155–156, 1–31. januar 1997: »Zrenjanin, ranije Petrovgrad i Beckerek«.
⁷ Tek posle vise od trideset godina objavljene su stenografske beleske sa tog sastanka (videti: Pocetak kraja SFRJ. Stenogram i drugi prateci dokumenti prosirene sednice Izvrsnog komiteta CK SKJ odrzane od 14. do 16. marta 1962. godine. Priredio Miodrag Zecevic, izd. Arhiv Jugoslavije, Beograd 1998).
⁸ Partija (SKJ), vlast i samoupravljanje, RU »Djuro Salaj«, Beograd 1965.
⁹ Knjiga se pojavila 1959. godine, u prevodu Predraga Vranickog a u izdanju zagrebackog »Naprijeda«.
¹⁰ Pored vec pomenute brosure, o strajkovima sam objavio studiju u casopisu Sociologija (4/1969), koja je kasnije objavljena i u medjunarodnom izdanju casopisa Praxis.
¹¹ Videti: Neca Jovanov, Strajkovi u SFRJ, Beograd 1981.
¹² Izvesno vreme prikupljao sam podatke za studiju o Pavlovicu i njegovoj sudbini. Razgovarao sam i sa njegovom sestrom, u Uzicu, koja je tvrdila da je familija, prilikom otkopavanja grupne grobnice (februara 1942) jedva prepoznala izmrcvarenog Zivojina – po manzetnama na kosulji.
Jedan od funkcionera koji ga je saslusavao, Milovan Djilas, mnogo godina kasnije je zapisao: »Rankovic me zamolio da dovrsim saslusavanje zatvorenika – drzim da se prezivao Pavlovic – koji je pre rata drzao partijsku knjizaru ‘Horizons’ i bio, navodno, agent-provokator kraljevske tajne policije« (Milovan Djilas, Revolucionarni rat, »Knjizevne novine«, Beograd 1990, str. 127). Ne upustajuci se u tumacenje nacina pamcenja M. Djilasa, smatram da je velika steta za nasu kulturu sto je izostala kumulacija znanja i iskustva disidenata, narocito plodnijih autora, nezavisno od njihove ideoloske i politicke pozicije u razlicitim razdobljima.
¹³ Impresioniran knjigom Dragoljuba Jovanovica, zeleo sam da upoznam autora. U dugim razgovorima smo se i sprijateljili. Pricao mi je, ponekad impresivnije nego sto je pisao, o vremenu kada je bio »kraljevski oficir«, o svom bratu – Zikici, nekada cuvenom »Spancu« (odnedavno anatemisanom) – o iskustvima iz nacistickog logora i sa Golog otoka. Pomagao sam njegovoj supruzi Staki, profesoru u penziji, oko obolelog »cika Dragana«, pre nego sto je umro u siromastvu, mahom zaboravljen od svih.
¹⁴ O ovim dogadjajima videti knjige iz napomene 1.
¹⁵ Videti, o tome, knjige iz napomene 1.
¹⁶ Videti: Dokumenti (jun-lipanj 1968), »Praxis«, Zagreb 1971, str. 499–518.
¹⁷ Videti o tome: Ilija Moljkovic, »Slucaj« Student, »Republika«, Beograd 1998.
¹⁸ Videti: Vojislav Kostunica-Kosta Cavoski, Stranacki pluralizam ili monizam. Drustveni pokreti i politicki sistem u Jugoslaviji 1944–1949, CFDT, Beograd 1983.
¹⁹ Videti: Zagorka Golubovic, Bora Kuzmanovic i Mirjana Vasovic, Drustveni karakter i drustvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, IFDT i »Filip Visnjic«, Beograd 1995.
²⁰ Videti o tome: Olga Popovic-Obradovic, Parlamentarizam u Srbiji 1903–1914, »Sluzbeni list SRJ«, Beograd 1998.
²¹ Videti: Vasa Kazimirovic, Crna ruka, Kragujevac 1997.
²² Rezultati ovih skupova izlozeni su u knjizi Kosovski cvor – dresiti ili seci, Beograd 1990.
²³ O manipulaciji idejom o okruglom stolu, videti: Dragos Ivanovic, »Velika izborna prevara«, Republika br. 153–154, Beograd, 1–31. januar 1996, str. I–VIII.
²⁴ O tome sam rezultate svojih istrazivanja izlozio u: »Srpski populizam. Od marginalne do dominirajuce pojave«, u prilogu lista Vreme (maj 1993).
²⁵ Videti o tome moj clanak »Traumatologija partijske drzave« u zborniku radova Srpska strana rata, »Republika«, Beograd 1996.
²⁶ Videti o tome: Aleksandar Knezevic-Vojislav Tufegdzic, Kriminal koji je izmenio Srbiju, B 92, Beograd 1995.
²⁷ Podrobnije o tome videti u: Mladjan Dinkic, Ekonomija destrukcije. Velika pljacka naroda, Beograd 1995.
²⁸ Da bi pridobio sto vise partnera za koaliciju, Draskovic ih je, na jednom sastanku u Gradjanskom savezu Srbije (avgusta 1996), uveravao, pored ostalog, da on licno nema ambicija u pogledu vlasti, pogotovo nema velikih ambicija, i bio bi zadovoljan ako bi, nakon pobede, dobio neko mesto kulturnog atasea, makar i u Juznoafrickoj uniji, kako bi se vratio jedinoj svojoj ambiciji, knjizevnosti.
²⁹ O udelu univerziteta u nastajanju populizma videti moj clanak »Univerzitet u ideoloskom omotacu«, u: Srpska strana rata, »Republika«, Beograd 1996.
³⁰ O teznjama ka uspostavljanju javnosti i nacinu njenog gusenja i sprecavanja, videti: Dragos Ivanovic, Zavera protiv javnosti, »Republika«, Beograd 1998.
³¹ Milorad Belancic, Evropa na Balkanu, »Krug«, Beograd 1998, str. 40.
³² Vladimir Ilic, Oblici kritike socijalizma, Gradska narodna biblioteka, Zrenjanin 1998, str. 308.
³³ Fridrih Nice, »O koristi i steti istorije za zivot«, u: Nesavremena razmatranja, prevod Danilo N. Basta, »Prosveta«, Beograd 1977, str. 69.
³⁴ Videti: Nebojsa Popov, »Unutrasnja i spoljna sloboda«, u zborniku SANU Potrebe drustvenog razvoja, Beograd 1991, kao i knjizice Kriza medjuratnog jugoslovenskog drustva, CFDT, Beograd 1989. i Jugoslavija pod naponom promena, izdanje autora, Beograd 1990.
³⁵ Rec je o totalitarnim ideologijama i politickim formacijama, a ne o totalitarnom sistemu. Totalitarni sistem, kako tacno upozorava Hana Arent, moze nastati samo u vecim i snaznijim drzavama koje teze ekspanziji. Videti: Hana Arent, Izvori totalitarizma, prevod Slavica Stojanovic i Aleksandra Bajazetov-Vucen. Izdanje Feministicke izdavacke kuce »94«, Beograd 1998.
³⁶ Povodom desete godisnjice izlazenja lista, objavili smo prigodno izdanje pod naslovom »Skriveni delovi istorije« (Republika, br. 186, Beograd, 1–15. 04. 1998), s pregledom tema, tekstova i autora. O tome je organizovana i izlozba koja je prikazana u vise od deset gradova Srbije i Crne Gore.
³⁷ Videti moto na pocetku teksta.
³⁸ Blaise Pascal, Misli, prevod Zlatko Plenkovic, »Zora«, Zagreb 1969, str. 95–118.
³⁹ Videti: Zerar Ferejol, »Paskal«, u: Enciklopedijski recnik politicke filozofije, II, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci–Novi Sad 1993, str. 784–787.