Ujedinjenje

Kozaci su prosetali Knez-Mihailovom ulicom, pevali su na Trgu Republike. Narednog dana vecao je savezni parlament i odlucio da Jugoslavija pristupi savezu Rusije i Belorusije. Sam pomen mogucnosti takvog spoljnopolitickog zaokreta donosio je, u posleratnom periodu, visegodisnje zatvorske kazne. Danas se, pak, smatra izrazom »dobrih namera«. Cime se pravda prelazak preko ponora antagonizama?
Prvo, ujedinjenje je dugo ocekivan adut predsednika Milosevica, tim pre sto dolazi iz levog rukava. Ovo nije prvi put da sef savezne drzave igra na ruske zvanicnike direktno suprotstavljene Borisu Jeljcinu (ko se jos seca Ruslana Hazbulatova). Upravo je to razlog za davanje malog, nedovoljnog manevarskog prostora mirovnoj inicijativi premijera Primakova i uzdizanje vecinske struje u Dumi. Lukasenko se smatra pozeljnim pre svega zbog slicnosti drzavnog ustrojstva.
Drugo, radi se o stapanju sa slovenskom bracom. Visevekovna teznja srpskog, ruskog i beloruskog naroda bila je sputavana najrazlicitijim istorijskim okolnostima, od mongolske najezde, preko turske okupacije, do vladavine Staljina i Tita. Sada su se konacno poklopile »objektivne« okolnosti.
Trece, iniciramo stvaranje druge vojne alijanse sa nuklearnim potencijalima. Iako po prirodi defanzivna, ona pretenduje da postane protivteza NATO-u. Trojni bi slovenski savez mogao povratiti stabilnost Ujedinjenim nacijama, stiteci interese malih, ali ratnickih naroda koji naseljavaju prostore oko nekih drugih paralela.
Cetvrto, mozda najvaznije, prisustvujemo osnivanju nove Evropske unije, na Istoku, s nadom da ce intelektualni potencijali tri drzave, udruzeni, pomoci brzi razvoj, kako drzava clanica, tako i celokupnog regiona. Formiranje zajednickog trzista, sireg prostora za slobodno kretanje gradjana, te eventualno uvodjenje jedinstvene valute, predstavljaju vrhunac medjuljudske i medjudrzavne saradnje.
Sve u svemu, nova velika pobeda. Ili, mozda, ne.
Kozaci su prosetali Knez-Mihailovom ulicom. Sta je ostalo iza njih?