Nenad Dimitrijevic

The New Yorker 1961. godine salje lepu Hannah Arendt u Jerusalim, da izvestava sa sudjenja Adolfu Eichmannu. Sta je filozofa ponukalo da prihvati ponudu jednog casopisa i preuzme ulogu specijalnog reportera sa ovog dogadjanja?¹ Zasto, i gde, Arendt putuje? Ovde nije mogla biti rec o intelektualnoj radoznalosti. Oni koji su citali njene knjige znaju da Arendt uvek pise o aristotelovski shvacenim poslednjim pitanjima. Ona bira svoju temu da bi se kroz slojeve empirijskog i istorijskog znanja probila do onog ultimativnog – univerzalnog – problema koji temu uoblicava. Pa sta je to univerzalno sto se krije iza sudjenja coveku suodgovornom za smrt miliona ljudi pobijenih zbog cinjenice da pripadaju odredjenoj etnickoj grupi? Arendt zeli da pojmi sustinu zla. Ona misli da je ovakav poduhvat moguc kroz analizu »konacnog resenja« jevrejskog pitanja i uloge koja je u ovom monstruoznom kontekstu pripadala jednom coveku.
Ono sto citaoca odmah zbunjuje jeste podnaslov knjige Eichmann u Jerusalimu. Podnaslov, znamo, glasi Izvestaj o banalnosti zla. Ovaj oznacitelj na centralno mesto stavlja nesto sto je tek karakteristika zlocinceve licnosti. Eichmann nije bio amoralni dijabolik, niti neko koga bi glupost sprecila da normalno rasudjuje. Ipak, »on jednostavno nikad nije bio u stanju da shvati sta je cinio«.² Pre nego sto pokusamo da razumemo o cemu je rec, bilo bi korisno da uocimo kako analiza zla umnogome zavisi od toga gde cemo usmeriti nasu paznju: moguce je misliti o delu, moguce je misliti o zrtvi, moguce je misliti o pociniocu. U Izvorima totalitarizma naglasak je na cinu i na zrtvama. Osnovni stav glasi da je radikalno zlo od sustinskog znacaja za razumevanje koncentracionih logora. Dakle, 1951. godine uvid u karakter zla bice potpuno razlicit od onog ponudjenog nakon jerusalimskog sudjenja. U Izvorima..., u odeljku naslovljenom »Totalna dominacija«, Arendt analizira koncentracioni logor kao institucionalizovan cin masovnog besmislenog ubijanja. Rec je o cinu koji je okruzen »aurom lude nestvarnosti«: precizna birokratska organizacija i vojnicka efikasnost udruzeni su radi kreiranja Pakla »u kojem je citav zivot bio detaljno i sistematski organizovan sa idejom proizvodjenja najvece moguce patnje«.³ Razmisljajuci o zrtvama, Arendt primecuje da je ceo proces bio organizovan tako da fizickom unistenju ljudskog zivota prethode ubijanje moralne licnosti, destrukcija individualnog identiteta i ponistenje pravnog subjektiviteta:
»Istinski uzas koncentracionih logora i logora za istrebljenje ogleda se u cinjenici da su logorasi, dok su jos bili u zivotu, bili efikasnije odseceni od sveta zivih nego sto bi to bilo da su umrli...«.⁴
U svetlosti ovakvog znanja, zakljucak moze biti samo jedan:
»Nasoj filozofskoj tradiciji inherentna je nesposobnost poimanja ovakvog ‘radikalnog zla’... Mi nemamo na sta da se oslonimo u pokusaju da razumemo fenomen sa cijom smo zastrasujucom stvarnoscu suoceni i koji razara sve standarde za koje znamo. Postoji samo jedna stvar koja se cini pojmljivom: mozemo reci da je radikalno zlo nastalo kao deo sistema u kojem su svi ljudi postali podjednako suvisni«.⁵
Karlu Jaspersu se ovo nece dopasti. U prijateljskim pismima koja upucuje svojoj ucenici, on upozorava kako sve sto su nacisti cinili moze i mora biti shvaceno iskljucivo kao »zlocin«, kao kriminalni akt, jer svaki drugi pristup pripisuje nedelima nepojamnu velicinu, makar se radilo i o »satanskoj velicini«. Odmah potom Jaspers definise temeljnu tezu docnijeg izvestaja sa sudjenja Eichmannu:
»Cini mi se da moramo sagledati ove dogadjaje u njihovoj potpunoj banalnosti, u njihovoj prozaicnoj trivijalnosti, jer je to ono sto ih istinski karakterise. Bakterija moze da prouzrokuje epidemiju koja ce pomoriti celu naciju, ali ce ipak ostati bakterija. Na svaku i najmanju mogucnost uvodjenja mita i legende gledam sa uzasom«.⁶
Arendt jos uvek nije spremna da prihvati ovakav pristup. U odgovoru Jaspersu ona ce insistirati na radikalnosti zla, olicenoj u organizovanom pokusaju da se razori svaki koncept ljudskog bica:
»Ja ne znam tacno sta je radikalno zlo, ali cini mi se da je rec o sledecem fenomenu: uciniti ljudska bica kao ljudska bica suvisnim (ne koristiti ih niti kao sredstva za postizanje odredjenog cilja, jer bi to ostavilo njihovu ljudsku sustinu nedirnutom, vredjajuci tek njihovo ljudsko dostojanstvo). Ovo postaje moguce cim se eliminise sva nepredvidljivost, koja je kod ljudi ekvivalent spontanosti«.⁷
Ukratko, u Izvorima... Arendt nastoji da razume cin zlocina i tragediju zrtve. Jaspers joj zamera da se njena prodorna, upecatljiva i potresna analiza po nacinu izrazavanja gotovo priblizila »poeziji opisivanja zlocina«. Mnogo kasnije Arendt ce prihvatiti uciteljevu poruku. U predgovoru za Zivot duha ona ce ustvrditi da je za nju odbacivanje teze o radikalnom zlu i prihvatanje starog Jaspersovog stava o banalnosti zla doslo kao spontana reakcija na dogadjaje u jerusalimskoj sudnici: »banalnost zla« nije doktrina niti teza, vec naprosto konstatacija jedne cinjenice.⁸ Opet, o cemu je u stvari rec? Kuda i zasto putuje Arendt?
»Putovati znaci ici daleko; ici daleko znaci vracati se«, uci jedan stari Kinez. Putovanje ima smisla ako se vracas sebi. Za Hannah Arendt, Eichmann u Jerusalimu jos je jedno putovanje u srediste zla. Da li ona opet ide da trazi sustinu zla zato sto nije zadovoljna teorijom koju je izlozila u Izvorima? Ili to ona pokusava da pronadje sebe, da se oslobodi od visegodisnjeg zivota sa uvidom da medju nama postoje cudovista i demoni sposobni da proizvedu smrt miliona ljudi? Rec je ipak o necem drugom. Pokusacu da objasnim.
Njena se ekspozicija na prvi pogled doima analiticki hladnom: »Kada govorim o banalnosti zla, cinim to iskljucivo na strogo cinjenicnom nivou«.⁹ Ali, sta je ta »puka cinjenica« koja zlo cini banalnim? Osnovno sto valja imati u vidu je – u poredjenju sa Izvorima totalitarizma – radikalno pomeranje analitickog fokusa sa zlocina i zrtve na pocinioca. Banalno jezgro zla odredjeno je kao nesposobnost zlocinca da shvati sopstveni cin:
»On jednostavno nikad nije shvatao sta cini... On nije bio glup. Tek golo neuvidjanje – nesto sto se ni u kojem slucaju ne moze izjednaciti sa gluposcu – promenilo ga je da postane jedan od najvecih zlocinaca tog vremena. Pa ako je ovo banalno, ako cak ni najveci napor nece pronaci nista od dijabolicne ili demonske dubine u Eichmannu, sve je to jos uvek veoma daleko od uobicajenog... Ovakva udaljenost od stvarnosti i ovakva nesposobnost uvidjanja u stanju su da proizvedu vise zla nego suma svih zlocinackih instinkata koji su mozda inherentni coveku – ovo je u stvari bila lekcija koja se mogla nauciti u Jerusalimu. Ali, bila je to tek lekcija, a ne objasnjenje fenomena niti teorija o njemu«.¹⁰
Strogo analiticki govoreci, Arendt je ovde u ozbiljnim poteskocama, jer »banalnost zla« pre moze biti vrednosni stav nego konstatacija cinjenice. Eichmann je bio odlucujuce obelezen »neobicnom, sasvim autenticnom nesposobnoscu da razmislja«.¹¹ Odavde postaje jasno da nikako nije rec o »pukoj cinjenici«, odnosno da filozofov napor da trivijalizuje zlo valja citati u kontekstu. Kontekst je obelezen sledecim pitanjima: kako je moguce da jedan normalan covek nema sposobnost da razmislja i prosudjuje, da se u jednom elementarnom smislu ne odnosi reflektivno prema zlocinu koji cini, da nije u stanju da razlikuje dobro od zla, a da pri svemu tome bude »bez ikakvog ideoloskog uverenja«? Razmisljajuci o prirodi nacistickog zlocina, Arendt ce spremno odbaciti koncepte genocida, administrativnog masakra i drzavnog razloga. Sledstveno, ona ce odbaciti kao trivijalno pogresnu pricu o zlocinackom pojedincu kao nemocnom »srafu u masini smrti«. Sta je onda ispravno razumevanje konteksta?
Arendt govori o »totalnom moralnom kolapsu« do tada »respektabilnih clanova drustva«. Najveci zlocinci bili su prethodno obicni, postovanja vredni ljudi, koji nikad ne bi dosli na ideju o zlocinu da se nisu nasli u situaciji u kojoj je zlocin postao normalna stvar – zastrasujuca poenta je u tome da su se ovi ljudi bez ikakvih teskoca adaptirali zahtevu da ubijaju:
»Pravo u civilizovanim zemljama pretpostavlja da glas savesti svakome kaze ‘Ne ubij!’, cak i ako covekove prirodne zelje i sklonosti mogu povremeno biti ubilacke. Pravo u Hitlerovoj drzavi zahtevalo je da glas savesti svakome kaze: ‘Ubij!’, iako su organizatori masakra savrseno znali da je ubistvo protivno normalnim zeljama i sklonostima vecine ljudi. Zlo je u Trecem Rajhu bilo izgubilo svojstvo po kojem ga vecina ljudi prepoznaje: svojstvo iskusenja«.¹²
Ali, Arendt na osnovu ovoga nece zakljuciti da je krivica kolektivna, ili da su ljudi u Nemackoj bili beznadno de-subjektivizirani. U izvanredno znacajnom osmom poglavlju knjige, bez imalo cinizma naslovljenom »Duznosti gradjanina koji postuje pravo«, ona analizira Eichmannovo osecanje savesti. Provokativan stav glasi da je sve vreme rata, radeci na promociji »konacnog resenja«, Eichmann striktno pratio glas svoje savesti. Evo kako Arendt parafrazira Eichmannovo razmisljanje:
»Koliko je bio u stanju da vidi, sve sto je ikada cinio, cinio je kao gradjanin koji postuje pravo. On je cinio ono sto mu je bila duznost, beskrajno je ponavljao pred policijskim istraziteljima i pred sudom; on nije naprosto izvrsavao naredjenja, on je postovao pravo«.¹³
Ono sto zbunjuje Arendt jeste na prvi pogled bizarno Eichmannovo pozivanje na Kanta, u kontekstu objasnjavanja osecanja moralne savesti i odgovornosti. Eichmann veli da je postujuci pravo uvek nastojao da zivi i deluje u skladu sa maksimama Kantove moralne filozofije. Na ovom mestu Arendt ce izbeci zamku moralnog gadjenja nad zloupotrebom filozofskog dela od strane jednog ubice, i ucinice dragocen korak napred, precizno ukazujuci na jezgro uzasa nacisticke vladavine:
»Sve sto je ostalo od Kantovog duha jeste zahtev da covek cini vise od pukog pokoravanja pravu, da ide iza pukog zahteva za poslusnoscu i da identifikuje svoju sopstvenu volju sa principom koji stoji iznad prava, odnosno sa izvorom iz kojeg pravo proizlazi. U Kantovoj filozofiji ovaj izvor je bio prakticni um; u Eichmannovoj kuhinjskoj verziji Kanta, to je bila volja Führera«.¹⁴
Dakle, totalitarni rezim cini ljude banalnima, usmeravajuci na odlucan nacin njihovu sposobnost da misle o znacenju sopstvenog dela. Ali, totalitarni rezim ne pretvara svoje podanike u slepa orudja. Ukazujuci na sustinsku – makar i jeftinu, ali ipak autenticnu – refleksivnost u Eichmannovom stavu, Arendt se implicitno odrice sopstvenog »cinjenickog uvida«. Ali, ona ovim postize cilj koji je na pocetku bio prividno nespojiv sa stavovima o zlocincevoj »nesposobnosti razmisljanja« i o banalnosti zla. Usudicu se da kazem, rec je o principijelnom cilju, onom kojeg je zacrtao jos Jaspers: zlocin mora biti individualizovan. A zlocin moze biti individualizovan jer podaniku totalitarnog sistema nikad nije istinski oduzeta mogucnost izbora. Upravo, izbor »nesposobnosti razmisljanja« i »neuvidjanja« slobodan je izbor. Kontekst koji pojedinca dovodi do pozicije sluzbenog ubice mora biti analiziran i precizno shvacen, ali taj kontekst ne oslobadja od licne odgovornosti. Imaginarna alternativna presuda koju Arendt izrice Eichmannu ne ostavlja mesta dvojbi:
»U politici poslusnost je isto sto i podrska. I isto kao sto ste vi podrzavali i sprovodili politiku koja nije zelela da deli Zemlju sa jevrejskim narodom i sa pripadnicima jos nekih naroda – kao da ste vi i vasi naredbodavci imali bilo kakvo pravo da odlucujete ko ce a ko nece ziveti na svetu – mi zakljucujemo da se od nikog, to jest ni od jednog predstavnika ljudske rase, ne moze ocekivati da zeli da deli Zemlju sa vama. Zato, i samo zato, vi cete biti obeseni«.¹⁵
Adolf Eichmann ima biti osudjen na smrt zato sto se nije zeleo odupreti onoj totalitarnoj logici obezlicenja koja je od njega nacinila »sraf u masineriji smrti«. Jer, covek nikad nije sraf, sem ukoliko to sam ne izabere. A ako tako izabere, covek postaje zlocinac obelezen banalnoscu. I to ne moze biti oprosteno.
Ipak, u konacnoj evidenciji, teza o banalnosti zla je pogresna: ona je konstruisana po cenu odricanja od analitickog uvida u definitivni uzas nasilne smrti nevinih ljudi, uvida koji je cinio jezgro argumentacije u Izvorima totalitarizma. Sad se vracam na pocetno pitanje: zasto je nosiva teza knjige Eichmann u Jerusalimu konstruisana na ovakav nacin? Cemu opisani redukcionizam?
Arendt hoce da pomeri akcente: njen je izvestaj pokusaj prevazilazenja kolektivnog bola kroz jedno drugacije razumevanje njegovog uzroka. Putujuci u srediste zla i proglasavajuci njegovu banalnost za puku cinjenicu, ova Kantova sugradjanka hoce da poruci svom narodu da se zaboraviti ne sme, da zlo nije banalno nego konacno, ali da secanje na tragediju ne moze biti okvir zivota i izvor identiteta. Jer karakter zlocina se, proizlazi iz ponudjene analize, ima opet shvatiti na jaspersovski nacin, a kod Jaspersa je nedvosmislen naglasak bio na odricanju od normativne interpretacije patnje. No, prihvatanje Jaspersovog stava funkcionise samo na prvom nivou ponudjene analize, i zato je »banalnost zla« tek prividno pouzdan oznacitelj. Podjemo li korak dalje, spustimo li se na onaj implicitni, interpretacijski nivo, videcemo da je ponudjeni »izvestaj« u stvari ipak normativan, vrednosno utemeljen. Ponovimo, za Hannah Arendt zlo je konacno. Jer, ne moze se nikako zaboraviti da su nacisticki Nirnberski zakoni od 1935. godine ne samo proglasili nepozeljnost Jevreja u Nemackoj, vec da su bili usmereni na potpuno fizicko istrebljenje Jevreja, gde god se ovi nalazili. Tek je ovo cinjenica, i Arendt u stvari nastoji da je reinterpretira, kako bi njena konacnost prestala da razara one koji su ostali da zive:
»Najveci zlocin sa kojim je sud bio suocen – fizicko istrebljenje jevrejskog naroda – bio je zlocin protiv ljudskog roda, izvrsen na telu jevrejskog naroda; samo se izbor zrtve, a ne i priroda zlocina, moze izvesti iz duge istorije mrznje prema Jevrejima i istorije antisemitizma«.¹⁶
Ovo je tacka koja sazima sustinu redukcionistickog napora sto ga preduzima Hannah Arendt u knjizi Eichmann u Jerusalimu. Ceo uzas »konacnog resenja« sveden je na ubijanje nevinih ljudi. Nasilna smrt Jevrejina je nasilna smrt ljudskog bica. Masovno unistavanje pripadnika jedne nacije usmereno je protiv covecanstva u celini. Insistirajuci na validnosti ove poruke, Arendt baca prorocanski pogled u buducnost, ukazujuci na »jedva porecivu mogucnost« da slicni masovni zlocini mogu biti cinjeni i u buducnosti:
»U samoj je prirodi ljudskog bitisanja da sve sto se jednom dogodilo i sto je zapisano u istoriji covecanstva, ostaje za covecanstvom kao mogucnost i dugo nakon sto je aktuelnost samog dogadjaja postala stvar proslosti«.¹⁷
Ovde opet postoje dva nivoa. Na prvom, eksplicitnom, Arendt se zalaze da drzave i medjunarodne organizacije izvrse reforme medjunarodnog prava, kako bi se uspostavio jedan medjunarodni tribunal sa punim ovlascenjima da sudi svakom genocidu kao zlocinu protiv covecanstva. Na drugom nivou mozemo pronaci insistiranje da se njen narod izdigne iznad pozicije ekskluzivne zrtve Holokausta: jedno obrazlozenje je u navedenom stavu da je nuzno obezbediti elementarnu zastitu svakom narodu na Zemlji, kako bi se maksimalno predupredila mogucnost da neki narod u buducnosti dozivi sudbinu Jevreja. Ali, usudicu se da ponovim, za Arendt je podjednako vazno da njen narod shvati kako je osnovna poteskoca sudjenja Eichmannu bila nespremnost da se ova univerzalna dimenzija tragedije ucini eksplicitnom. Njena hladna vivisekcija manjkavosti jednog pravnog procesa kazuje da je zalog normalnog zivota buducih generacija pripadnika njenog naroda univerzalizacija sopstvene patnje, upravo spremnost da se patnja sagleda kao ljudska patnja.
Na ovaj nacin se iscrpna analiza jednog zlocinca pretvara u poruku zrtvi koja postaje poruka za covecanstvo.

¹ Ambicija ovog kratkog teksta nije da ponudi sistematsko razumevanje knjige Eichmann u Jerusalimu: izvestaj o banalnosti zla. Zato ce biti ostavljene po strani sve eticke, istorijske i pravne kontroverze koje je knjiga pokrenula, kao i gorke optuzbe koje je deo jevrejske zajednice uputio autoru. Koncept »banalnosti zla« tek je povod za razmisljanje o zlu iz perspektive nemogucnosti moralnog izbavljenja pojedinca koji pripada naciji u cije ime se ubijalo i jos se ubija.
² H. Arendt, Eichmann in Jerusalem. A Report on the Banality of Evil.
³ H. Arendt, The Origins of Totalitarianism.
⁴ Ibid.
⁵ Ibid.
⁶ H. Arendt-K. Jaspers, Correspondence 1926-1969.
⁷ Ibid.
⁸ H. Arendt, The Life of the Mind.
⁹ Eichmann in Jerusalem.
¹⁰ Ibid.
¹¹ H. Arendt, Thinking and Moral Considerations: a Lecture.
¹² Eichmann in Jerusalem.
¹³ Ibid.
¹⁴ Ibid.
¹⁵ Ibid.
¹⁶ Ibid.
¹⁷ Ibid.
¹⁸ L. Vegel, Odricanje i pristajanje.
¹⁹ M. Krleza, Aretej ili legenda o Svetoj Ancili, rajskoj ptici, »Pogovor«.
²⁰ L. Vegel, Odricanje i prihvatanje.
²¹ Dj. Konrad, Vrtna zabava.