Davno su utihnule ljute raspre oko ikona – u osmom veku u vreme cara Konstantina V njih su pratili krvavi sukobi sirom Vizantije – objasnjeno je davno »postovanje ikona ali ne i klanjanje njima«, jer postovanje nuzno izvire iz »postovanja Pralika« sto pojam religio uostalom i znaci; ni ikonoborci ni njihovi protivnici, medjutim, nisu posustali na balkanskom prostoru i od famoznog mitinga na Gazimestanu ova se pojava pretvorila u autenticnu ikonomaniju; u buci koja se ne stisava, u jeku turbo-folk parada i politickih mitinga, u atmosferi najskarednijih slika i slogana koji spadaju u pravcati moral insanity ikona stoji upravo tamo gde joj mesto sigurno nije – u Novom Sadu, pocetkom januara ove godine, tako je docekivana Hilandarska Trojerucica a to se ponavlja i sa ikonom Kazanske Majke Bozje koju je ruski patrijarh poslao Beogradu u ovim teskim danima punim iskusenja; vekovni znak i znamenje jos jednom je upotrebljen kao i toliko puta do sada, kao i u vreme kada je nosen Staljinu na crkveno-politickim procesijama.
Ikoni nije mesto na politickim mitinzima i jos – ne bi valjalo smetnuti s uma najmanje dve cinjenice.
U ovakvim vremenima, dok bombe padaju i dok teku biblijske reke izbeglica sa Kosova, vaznije je »pet rijeci umom svojim reci, da se i drugi pomognu, nego i hiljadu rijeci jezikom«, kako nas i opominje apostol Pavle u Korincanima poslanici prvoj 13. 1. jer mahanje ikonama na mitinzima ne znaci mnogo, i ono ih obesvecuje; znak sa daske budi onaj nuzni »impuls«, budi covekove duhovne energije jer taj je znak u funkciji vecne kulture zivota a ne »kulture smrti« koja se siri na sve strane, posebno u ovim groznim trenucima o cemu govore krv i suze Kosova i jedne katastrofe biblijskih razmera ciji smo svedoci; upravo je sada – danas vise nego juce – potrebna molitva koja neguje kulturu zivota i ikona koja opominje na tu kulturu jer u protivnom covek je, ako nije svestan svoje nedovoljnosti, tek »zvono koje zveci ili praporac koji jeci« kako apostol u istoj poslanici naglasava; ikona je poziv na tisinu i znak da trazimo dar mira – u mitingaskoj buci i politickom mahnitanju ovaj »impuls« i znak s ikone cuti jer je obesvecen, lisen svakoga smisla; budnim umom i probudjenom svescu – a njih ikona tako funkcionalizuje – cini se vise nego ikonomanijom koja vec deluje neukusno, groteskno i kontraproduktivno.