Uslovni humanizam umetnickog angazmana

Iz »Metro-filma«, kuce kojoj je pripalo pravo i obaveza na bioskopsku distribuciju filma »Noz« Miroslava Lekica, ekranizacije istoimenog romana Vuka Draskovica, s neskrivenim ponosom javili su medijima da su karte za beogradsku premijeru ovog ostvarenja (20. mart) planule za svega tri sata.

(Samo)reklama

Aktuelni potpredsednik Savezne vlade nije se trudio da obuzda svoju poznatu retoricku megalomaniju kada je u javnosti pocelo da se govori o snimanju »Noza«. Smelo je izjavljivao da bi, da je bilo srece da se ovaj film napravi »na vreme« (roman je prvi put objavljen pre 17 godina), tokovi nase najnovije istorije bili bitno drugaciji, to jest mnogo mirniji i za srpski i za susedne narode. Medjutim, ubedjen je Draskovic, »zakasnjenje« ne moze znacajno naskoditi samom filmu i proricao mu je fantasticne uspehe, kako na domacem tako i na stranom terenu, gledanost vecu od one koju je postigao »Titanik«.
Vukova pretencioznost nije, razume se, jedini razlog zbog kojeg je ovaj filmski projekat od trenutka kada je usao u realizaciju docekan na noz od strane dobrog dela javnosti. Tamo gde leze razlozi za veliko interesovanje koje »Noz« pobudjuje valja traziti i ishodista, u nekim slucajevima apriornih, ekstremno negativnih stavova spram tog filma. Znaci, u cinjenici da je pisac stiva koje se pretace u filmski jezik prvi covek jedne relativno velike i, po mnogima, kompromitovane partije.
Utisak o »Nozu«, koji moraju da podele svi koji su ga odgledali, jeste da je taj film kostao mnogo. Posebno za nase prilike. U srpskoj kinematografiji, ko zna zbog cega, jos nije odnegovan holivudski obicaj da se javno i precizno saopstava budzet svakog filma.
No, sasvim ocigledna ambicija da se stvori monumentalan filmski ep iziskivala je izvesnu produkcijsku raskos. U prici o nastajanju ove filmske price neki nalaze brojne slicnosti sa nekadasnjom misijom jednog Veljka Bulajica. Drzava onomad nije stedela para u zelji da se sagrade dostojni, spektakularni celuloidni spomenici herojskoj borbi nasih naroda i da se, istovremeno, demonstrira njena aktuelna moc i prosperitet. U tom smislu, zgodno je ono sto je na press konferenciji rekao Velimir Bata Zivojinovic, jedan od glumaca iz »Noza«, odgovarajuci na tendenciozno novinarsko pitanje (tendenciozno buduci da je upuceno bas njemu, clanu vladajuce stranke) zasto ovaj film nije mogao biti napravljen ranije, barem pocetkom devedesetih: »Cekalo se verovatno da neki ljudi dodju na vlast i steknu moc«. Kratko i jasno!
Kao sto se vidi, mnogo je razloga zbog kojih je u povisenoj temperaturi, s prilicnim nestrpljenjem iscekivana premijera u velikom plavetnilu Centra »Sava«. Vec je receno da su mnogi bili zlurado nestrpljivi, a tu zluradost je podgrejavala cinjenica da je prethodni rediteljski rad Miroslava Lekica, »Povratak lopova«, bio, po opstoj oceni, retko vidjen fijasko. Redovni posetioci beogradskih filmskih premijera mogli su da primete da se sastav gledalaca na prvom i najsvecanijem predstavljanju »Noza« dosta razlikovao od uobicajene premijerne publike Beograda. Verovatno bi se to moglo objasniti time sto je dobar deo karata distribuiran unutar Draskoviceve partije i njoj bliskih krugova. Posetiocima su deljeni i besplatni primerci romana Noz.

Knjiga i film

Ne treba sporiti da Draskoviceva knjiga ima fabulu prikladnu za pretvaranje u filmsku storiju. Prati se neobicna i teretna sudbina protagoniste Alije Osmanovica (Zarko Lausevic), coveka koji je, u stvari, pocetkom Drugog svetskog rata u Hercegovini rodjen kao Ilija Jugovic. Komsije i kumovi njegove porodice, Muslimani Osmanovici, poubijali su sve Jugovice, a njega su u kolevci odneli svojoj snaji Rabiji da ga kao Muslimana podize zajedno sa njenim sinom Selimom. No, nekoliko dana nakon krvavog pira u domu Jugovica, u selo upadaju cetnici. Neko od seljaka im prijavi da se u kuci Osmanovica nalazi i srpsko dete. Oni, medjutim, odnose pogresnu bebu, Selima, a Rabija uspeva da se sakrije sa posinkom. Ilija odrasta kao Alija, izdasno hranjen mrznjom prema Srbima. Tokom studija medicine u Sarajevu, na nagovor devojke u koju je zaljubljen (Srpkinje Milice), odlucuje da zapocne potragu za izgubljenim bratom, gonjen osecanjem da je on negde sigurno ziv. Tragajuci iz potrebe da smiri unutrasnje demone, Alija ce pronaci sokantnu istinu o svom ukradenom identitetu. Otkrivanje velike tajne odvija se kroz veliki niz dramskih dogadjanja, u koje je upleteno mnostvo karaktera. Preplicu se vremena i mesta desavanja i otvaraju razliciti sporedni tokovi radnje. Vise od 30 glumaca pojavljuje se u manjim ili vecim epizodama.
Reditelj drzi pod kontrolom tu razgranatu pripovest, te je konzistentnost naracije svakako nesumnjiv kvalitet ovog filma. Nismo, medjutim, videli dovoljno vest, inventivan i atraktivan rediteljski rukopis. U prilog toj tezi najvise govori preterana, neopravdana upotreba krupnog plana. Drugi i jos veci problem ovog filma je u scenariju koji nije dovoljno ociscen od kabaste retorike kvazifilozofske tezine. Dijalozi zbog toga, uglavnom, ne zvuce dovoljno filmski, cesto su neuverljivi, dramski nefunkcionalni. Grandomanske, neprirodne recenice glavni su krivac za naivnost i polovicnost pojedinih glumackih kreacija. Najvecu manu filma, koja ga gotovo u potpunosti diskredituje u ocima iole kultivisanog gledaoca, predstavljaju povremeni »ispadi« u nepodnosljivu kic stilizaciju.
Na primer, scena bozicne vecere pred masakr u kuci Jugovica, sa sve jakom muzickom podlogom koja je na samoj granici banalnosti neofolka (kompozitori Tomo Babovic i Aleksandar Milic), kreirana je kao pitoreskna razglednica koja bi se savrseno uklopila u nekakav etnografsko-turisticki film. U ovom filmu joj, takvoj kakva je, nije bilo mesto, bez obzira na jasnu nameru da se potcrta kontrast izmedju domacinske idile i prizora pokolja koji ce uslediti. To, naravno, nije sve. Kada se zlikovacko divljanje okonca, u kadru ostaje porodicna ikona niz koju se sliva krvava suza.
Jos je neverovatniji nacin na koji su osmisljene vizije janjicara, brasnjavo belih lica, sto odvode decake, koje – bice – iz kolektivnog nesvesnog dolaze u nemirne snove Alije Osmanovica. O fatalnoj pogresnosti i suvisnosti transparentne metafore kojom je film zavrsen i ne vredi trositi reci. Na nekom od zgarista poslednjeg bosanskohercegovackog rata susrecu se svi likovi filma, zivi i mrtvi, prijatelji i neprijatelji, zlocinci i zrtve, i svi, u nekom rajskom miru, gledaju nekud, ka nekoj srecnijoj, ljudskijoj buducnosti, valjda.
Kako se vidi iz prethodne recenice, scenaristi (Igor Bojovic, Miroslav Lekic) dopisali su Draskovicev roman, to jest prosirili ga na poslednji pakleni krug juznoslovenske mrznje. I tu ce, u najnovijem ratu, Alija Osmanovic, sada kao Ilija Jugovic, lekar u srpskoj vojsci, cudesnim sudbinskim zamesateljstvom naci svog »brata« Selima, u kozi ostrascenog, nemilosrdnog velikosrpskog borca. Lako se cita namera stvaralaca ovog filma da upute uzvisenu humanisticku poruku kojom bi se ukazalo na besmisao naseg bratoubilastva. Kada se pojavila Draskoviceva knjiga mnogi su u njoj videli teske nanose sovinisticke ideologije. Ocigledno je da su se i filmom hteli opovrci takvi sudovi.
Ipak, taj nacelno plemeniti umetnicki angazman ostao je u senci jedne pomalo sumanute i tesko shvatljive frustracije takozvanim muslimanskim pitanjem, koja je, po svemu sudeci, bila i kljucan podsticaj Draskovicu da napise Noz. Jasno je da je prica o otkrivanju korena Alije Osmanovica smisljena sa namerom da bude paradigma, da kazemo, slepog lutanja citavog korpusa bosanskohercegovackih Muslimana (moguce je da bi mi u ovom kontekstu Draskovic i zamerio zbog velikog slova na pocetku reci). Njen osnovni i pravi angazman je u svojevrsnom apelu na celu jednu naciju, o cijoj formiranosti bi sada vec bilo potpuno blesavo polemisati, da prizna i prihvati svoje (srpske) korene. Uprosceno, dodje mu da je humanisticka i pacifisticka dimenzija filma uslovna – Srbi i Muslimani ne treba da se mrze i ubijaju ne zato sto je svaka nacionalna mrznja pogresna i pogubna, nego zato sto su to dva naroda u jednom narodu.
Kada se stvar tako sagleda, ispostavlja se da bi idealna ciljna grupa ovog filma, ona kojoj se sustinski obraca, bili bosanskohercegovacki Muslimani. Sumnjam, medjutim, da bi ih mogla znacajnije zainteresovati pitanja koja Draskovic i Lekic otvaraju, a jos manje odgovori koje nude.