Postovana Redakcijo,
Procitavsi na Internetu izvestaj o sudjenju »Pancevcu« odazivam se na vas poziv citaocima da vam se ovim povodom jave, pa vam saljem ovu malu, nicim izazvanu impresiju. Boraveci proslog vikenda u Milanu, imao sam prilike da izblize osmotrim spomenik podignut na Pjaci Loreto, mestu gde je razularena masa krajem aprila 1945. godine obesila italijanskog vodju Musolinija zajedno sa, svalerkom mu, Klaretom Petaci. Ducea i druzbenicu mu par dana ranije su streljali italijanski partizani, tako da je masa, koja je doskora padala u delirijum slusajuci njegove oracije, sada uspela da naglavacke obesi samo vodjin les. Iako povisok, spomenik ne upada u oci. On je, u stvari, podignut u spomen italijanskim antifasistima koje su Nemci na ovom mestu streljali u avgustu 1944. Slucaj je hteo da je na istom trgu i Musolini, iako vec mrtav, imao svoj poslednji javni nastup, pa se zato, ovde, jednom godisnje, na datum Duceove smrti, okupljaju italijanski fasisti. Poloze malo cveca i odstoje koji minut ne izazivajuci pri tom nikakvu paznju prolazeceg naroda. Tako je vremenom ovaj spomenik od obelezja palim antifasistima postao simbolom neslavnog kraja tvorca italijanskog fasizma.
Gledajuci ovaj spomenik dosao sam na ideju da bismo i mi mogli da izvedemo nesto slicno. Doduse, na Trgu jos niko nije obesen, ali mi moramo da budemo spremni kako bismo u datom trenutku bili kadri da smesta podignemo odgovarajuce obelezje. Na licu mesta sam odlucio da za realizaciju ove ideje prilozim sto nemackih maraka, a nastojacu da zarad prikupljanja odgovarajuce sume novca animiram prijatelje, poznanike, kao i siru publiku. Tako bismo, nakon silnih propustenih sansi, jednu docekali na pravi nacin pa bismo, cim obeseni bude skinut sa bandere, mogli da pocnemo gradjevinske radove. Korist bi bila visestruka. Pre svega, ovom inicijativom bi se doprinelo korisnom animiranju desperantnog gradjanstva, s druge strane bismo, nakon duzeg niza godina, dobili vredno spomenicko obelezje i, trece, bio bi to prvi i veoma vazan korak ka uspostavljanju neophodnih demokratskih odnosa u nas. Zamislite sliku: jednom godisnje oko spomenika se okupljaju ovdasnji fasisti, pripale poneku svecicu, poloze malo cveca, a mi prolazimo zauzeti svojim poslovima i uopste nas nije briga ni za njih ni za njihovog obesenika.
Kazu ljudi da nije lako u svome selu biti prorok. Tacno. Ali, zaista ima i takvih sela gde biti prorok ne predstavlja bas nikakav problem.
Pitate se, na kraju, kakve sve ovo veze ima sa sudjenjem »Pancevcu«? Nema nikakve. Bas nikakve. Upravo zato i pisem ove redove kao sto sam napisao i mnoge druge do sada sve zeleci da se ta nepostojeca veza nekako uspostavi.

S postovanjem
Zivoslav Miloradovic