Dogadjanja
Na dnu
»Sve je mracno, ali nije sve noc!«
Dz. R. R. Tolkin
Samo od 4. do 20. januara trojica Kikindjana presudila su sebi, odlucivsi
da odu sa neljubaznog sveta. Sve su to bili ljudi, uctivo receno, losijeg
socijalnog statusa, tako da njihov odlazak nije izazvao ni najmanju pometnju.
Samoubistva nisu retkost u ovom kraju, na ljutom i surovom severu. Kikinda
je u tom pogledu na zlom glasu jos od vremena Djure Jaksica. U doba otkupa,
paori su se vesali na opustosenim tavanima, u toku poslednjeg rata mnogi
su dali prednost samoubistvu uz pomoc vatrenog oruzja.
Osobito su ucestala samoubistva starih osoba 1993. godine, kada penzioneri
nisu imali ni »za leba«. Da li je mozda besparica povecala
broj samoubica? Udarac po dzepu moze i te kako da zaboli, pogotovo u zemlji
gde se 95 od 100 stanovnika smatra siromasnim. Sta da uradi osoba skromnih
(ili nikakvih) primanja kad joj stigne racun za gas od 2000 dinara, kada
joj Elektrodistribucija dva puta mesecno urucuje opomene, pretnje iskljucenjem
i ostale pozdrave, kada samohrana majka dvoje dece ostaje u mraku jer nije
platila racun, kada stariji odustaju od lecenja jer nemaju novca za lekove?
Ovakve prilike, koje traju iz meseca u mesec, bez izgleda da se ista popravi,
sasvim su dovoljne da manje trpeljivima pukne film. Posle nam je svima
zao, naravno. Na grobu ovakvih moglo bi da pise »voleo/la je zivot,
ali racuni su bili previsoki«.
Severni Banat spada u podrucja (ako jos ima takvih) gde ljudi vrlo uredno
izmiruju svoje novcane obaveze. Ne platiti racun, porez – ovde je sramota,
a nemati novca za izmirenje obaveza – bruka nevidjena! Platili bi ljudi
i sada, uopste se ne bi prepirali, navikli su da placaju – samo da imaju
od cega. Jedini ko se za sada buni, bas za ozbiljno buni – to su privatni
preduzetnici. Ostali, svako za sebe, gundjaju, ali placaju. Malo na rate,
malo otezu, malo se ponizavaju kad elektricar dodje da im odsece struju,
ali dobro je, kazu, zivi se. Jos moze ovako.
Besparica nuzno radja crna dusevna stanja – strucnjaci to zovu »rentna
neuroza« ili, u sali, »paranemija« (sto nije neka specijalna
anemija, nego nemanje novca, para). Stari Banacani to precizno dijagnostikuju
recenicom: cim nemas para, o’ma’ si lud! Pricu da je sirotinja tako vedra,
neopterecena, ne zna za stres, slobodna kao ptica na grani – verovatno
su izmislili bogati. I, da, naravno, sirotinja je »bliza Bogu«.
Samo bez kukanja: ovo je stvarnost na koju smo pristali. I evo nas
na dnu. Mozda su zrnca optimizma, koja svakako jos uvek tinjaju, tu negde,
sakrivena preduboko?
Gordana Perunovic Fijat
|
