"Republika"

	Broj 208-209

*Preispitivanja* Ovakvo stanje stvari mozete javno da obozavate, a potajno da osudjujete, ili potajno da obozavate, a javno da osudjujete, i u toj endemskoj dihotomiji lezi citava srpska istorija Dugi brodovi Zaista nas cudi da ni gospodin ni gospodja nikada nisu razmisljali o gradjanskom otporu protiv tiranije, osobito ako je ta endemska *Dragan Babic* Dragi gospodine Markovicu! Vasa izvrsno zamisljena knjiga Beograd izmedju Istoka i Zapada 1948–1965 (rec je o knjizi Predraga Markovica, Beograd izmedju Istoka i Zapada, »Sluzbeni list«, Beograd 1996) trpece od raznih srpskih nevaljalstava i zavrsice u nakostresenoj samoci koju zraci ljutita, anahrona pamet raspopa Ilariona Ruvarca. Kao prvo, treba neko uopste da je uzme u ruke. Drugo, da je procita do kraja. Trece, da je pojmi kako treba. Cetvrto, da s tom mukom nesto uradi. Ako za heroje prva tri stadijuma jos i znam, heroji cetvrtog, osim adikta Kapitala i Moje borbe, koji su sve lepo izveli do kraja, nisu mi poznati. Kada udjete u bastu nacionalne pismenosti, po kojoj se stari Sloveni izlezavaju, caskaju i piju vruce pivo, jos umorni od puta i prezivljenih dogadjaja, i razgledaju floru i faunu svoje nove postojbine, jer su danas sva druga mesta zauzeta i njihovi posednici govore nepoznatim jezicima, odmah pocnite da se raspitujete ko je tamo sposoban i voljan da procita 546 strana vase knjige, zajedno sa indeksom. Za one preostale tri racunske radnje ne brinite, nesto ce se vec desiti. Uvek se desava. Sa jedne strane, obelezeno vreme bilo je prekretnica u sazrevanju jednog izvanrednog materijala, koji je danas na umoru. Sa druge strane, svi treba da tezimo unistenju balkanske mitologije, prema svojim mogucnostima. Vi ste dosli na svet one godine kada se zavrsavaju dogadjaji koje ste izabrali da razmatrate u svojoj knjizi, koincidencija, svakako, pametno izazvana, a onaj izvanredni materijal bio je vec tokom tih pokvarenih sedamnaest godina i na Istoku i na Zapadu, i ko nije pobegao odavde glavom bez obzira ni tamo, ni onamo, ostao je, po srpski, da cuci i kezi se na zidinama zapustene Beogradske kule, kao ostareli, cinicni Babeljevi Jevreji na zidu Drugog jevrejskog groblja u Odesi i rezignirano i s gadjenjem ceka poslednji opit na kraju svog zivota. Ovakvo stanje stvari mozete javno da obozavate, a potajno da osudjujete, ili potajno da obozavate, a javno da osudjujete, i u toj endemskoj dihotomiji lezi citava srpska istorija. Ono sto istinski vredi kod svakog tvrdoglavog ponavljanja jeste tvrdoglavo ponavljanje samo po sebi. Mi smo bogovski prilagodjeni i svaka ozbiljna promena smisla postojanja Beogradske kule samo bi nam donela bolestine, promenu navika i mozebiti samostalno razmisljanje koje, ako niste gluvi i cujete glas svojih neumrlih predaka, jos nikakva dobra nikome nije donelo. Posto sam vam malocas bezocno dao na znanje da je vreme obelezeno u vasoj knjizi bilo prekretnica u sazrevanju jednog izvanrednog materijala, koji je danas na umoru, nemam drugog izbora, nego da toj istoriji dodam primer iz licnog zivota, posto je on sastavni deo tog izvanrednog materijala i posto je danas na umoru. Dobra strana ove uobrazene deklaracije lezi u cinjenici da vam je profesor Andrej Mitrovic skrenuo paznju da vec postoje generacije koje nikada nisu videle Titov docek, a jos izvanrednija u saznanju da mnogi pioniri i omladinci, koji su ga onda uredno docekivali, danas drze za obe noge te male, ravnodusne neznalice. Lepo je to sto su rasli slobodni od nasilja svakog Avgustovog trijumfalnog povratka u Beograd, ali je prilicno jadno to sto i dalje sede u skamijama, ako uopste sede, i ne znaju da li Ilarion Ruvarac drzi kafanu na Adi Ciganliji, igra od ove sezone za Inter, ili peva u malo poznatoj grupi Smrt Turcima iz sela Veliko Laole kod Pozarevca. Lako je sa onima koji nikada nisu bili ni na kakvom doceku, ni Tita, ni Nove godine, ni Boga oca, to je mala sekta vecitih srpskih anarhista, koja osim sebe nikada nikoga nije ni vaspitavala ni vaspitala, veselje pocinje sa takozvanim testom koje ne propusta nijednog sveca i nijednu matursku proslavu otromboljenih patrijarhalnih uspomena, od cijih organizatora je svaki potkovani mladi anarhista bezao jos dok su skupljali pionirsku clanarinu ili bilo sta drugo, samo da nekoga ili nesto skupe na gomilu. Istorija tih malih antihristova, tako korisnih za raspad balkanske mitologije, jos nije sastavljena, iako su pedantno popisani i obelezeni jos u skolskim dnevnicima i dokumentima drugih organizacija za mucenje i istrebljivanje progresivnog nenarodnog podmlatka. Jednim cudnim, ali nikako i neocekivanim obrtom, u vasoj izvrsno naslovljenoj knjizi naslo se mnostvo takvih situacija i karaktera, koji zahtevaju malo licniji tretman, pa da se permanentni proces balkanskog raspadanja pogura sa dzade pravo u celjust XXI veka. Kako ce se nase potomstvo tamo provesti, nemam pojma, niti toliko vladajuce pokvarenosti, pa da se mesam u tu buducnost, ali sigurno znam da ce i dalje morati samo da bira izmedju Istoka i Zapada. Dopustite mi sada da predjem na grobove nekoliko institucija i pojedinaca, cija su jedra podizali i spustali istocni vetar i zapadni vetar, izmedju 1948. i 1965, te ih tako naneli pod lupu vase naucne paznje. Daleko od pomisli da preziveli iz ovog istorijskog perioda ne mogu da podnesu bar jos 100 000 amandmana i zakeranja, posluzio sam se samo izgnanstvom, trgovinom i filmom iz vase knjige i sopstvenim iskustvom da tako dodam jos malo svetla beskrajnoj i nikada uoblicenoj karakterologiji dinarskog antropomigranta na njegovom odvratnom putu kroz vreme i institucije. Vi pisete na strani osamdeset drugoj: »Cetvrta slika: Jugoslavija kao ponositi primalac pomoci«. Vi pisete na strani osamdeset osmoj: »Tito je na sednici Politbiroa krajem 1950. godine, 4. decembra, dakle posle upada kineskih ‘dobrovoljaca’ u Koreju, izrazio zabrinutost da je situacija u Evropi kapitulantska i da je moguce da ce SSSR pokusati napad na Jugoslaviju preko svojih vazala. Zanimljiv je redosled poteza koje on predlaze u slucaju ratne opasnosti. Prvo, decentralizovati Dedinje i videti kako tu stoji sa sklonistima«. Vi pisete na strani dve stotine pedeset sestoj: »Sezdesetih godina, procenjeno je da predratne ekonomske emigracije iz Jugoslavije ima po svetu 1 200 000, sa potomcima oko pet miliona. Tako brojna dijaspora pisala je pisma i slala pakete«. Vi pisete na strani cetiri stotine sezdeset trecoj: »Od beogradskih preduzeca najuspesnija u poslovima koprodukcije je bila Avala film. Navodno je u prvoj polovini 1963. godine dobila po tom osnovu 1,3 miliona dolara. Krajem godine, tvrdi ponosno NIN, Avala film je zaradila vise od Cinecite. Samopouzdanost ovog preduzeca u rukama bivseg UDB-ovca i sposobnost producenta Ratka Drazevica je porasla do te mere da je odbijen predlog Kolumbije da isplati za Duge brodove 2,2 miliona dolara. Avala film je htela sama da vrsi distribuciju ovog filma po svetu. Medjutim, planovi o velikom prodoru u svet filmskog biznisa, nije se mnogo ostvarilo«. Vi pisete na strani cetiri stotine sezdeset cetvrtoj: »Kada znamo tragicne sudbine filmskih autora Sovjetskog Saveza i ostalih istocnoevropskih zemalja, uvidjamo neobicnost jugoslovenskog slucaja. Tesko je to jednostavno objasniti. Filmski umetnici, koji bi mogli da odgovore na ovakva pitanja, pate od jednog sindroma koji je tipican za srpske intelektualce postkomunistickog vremena: to bi nazvali sindromom retroaktivnog velikomucenistva. Naime, vecina intelektualaca u Beogradu je posle promene rezima sklona da preuvelica svoja neslaganja sa vlascu«. Vi pisete na strani pet stotina desetoj i jedanaestoj: »U kulturi su pozitivnog efekta imale inace negativne crte jugoslovenskog rezima: kamaraderija, klijentelski sistem, nejedinstvo zemlje, kao i opsti politicki murdarluk. Kamaraderija podrazumeva neformalno povezanu drustvenu kliku, nalik na ‘old boys network’. Kamaraderija je dobar izraz, jer asocira na ratnicko drugarstvo, koje je bilo stvarna osnova veza izmedju jugoslovenskih komunista. Klijentelski sistem od drustva pravi piramidu u kojoj se socijalna moc i promocija stice licnom odanoscu ‘patronu’. Kao u nekom zlocudnom istorijskom kruzenju, obnovljen je i ovaj parasrednjovekovni nacin socijalne promocije. U kulturi je takav sistem mogao da vodi i do neocekivanih sloboda«. Ne bih vas nikako citirao, da ne vidim da se posmatrane istorijske prilike ponavljaju sa takvom neumitnoscu da mi lice na nepokoreni zov sirene u srpskoj narodnoj nosnji. Zemlja je opet tipicno zatvorena, mada nijedan film vise ne moze da promeni niciju sudbinu. Jugoslavija je i dalje ponositi primalac svacije pomoci, mada niko vise nije lud da joj je daje za dzabe. Dedinje zraci svojom elisijumskom silom i nema kraja ratovima koji se vode za njegove zapustene parkice, iako bi se od parvenija ove generacije i plena koji su malocas prikupili moglo ocekivati malo vise razumevanja za raskos. Broj dinarskih i drugih emigranata vise se ni ne zna, iako se od ovog ljudskog tumaralista nikada nista drugo i ne sme ocekivati. Od beogradskih preduzeca u poslovima koprodukcije, osim Avale filma, koja je mrtva, mozemo dobiti sve vrste skotskog viskija i americkih cigareta, iako se dotok ovih dragocenih opijata do Juznih Slovena nikada nije ni Srpski intelektualci pate od sindroma koji biste tacno nazvali retroaktivnim velikomucenistvom jos od Kosovske bitke prekidao, ni carinio, niti dovodio u pitanje vise drzavne interese. Neobicnost jugoslovenskog slucaja tesko je jednostavno objasniti, iako srpski intelektualci pate od sindroma koji biste tacno nazvali retroaktivnim velikomucenistvom jos od Kosovske bitke. A u kulturi i dalje imaju pozitivnog efekta negativne crte jugoslovenskog rezima, iako bi svaki normalan covek od negativnih crta jugoslovenskog rezima pozitivno poludeo i najzad docekao katastrofu i stvarni kraj tog zlocudnog istorijskog kruzenja. Paradoks, dragi moj gospodine Markovicu, cudo prirode koje vredno odrzavaju i neguju milioni ljudi, psiholoski zabran koji je odavno ispitan i kodifikovan, ali svaka nova generacija urlice – Hajde jos da ispitujemo! da trazimo malo! da preturamo! da utvrdjujemo! da se vucemo sto dublje u proslost! – jer ako tako ne radimo, moracemo poceti da donosimo druge odluke i s nama ce biti svrseno. (Svet voljnih radnji, slobodan sam da primetim, zavrsava se kod Beca, u Freudovom ducanu, tamo gde su propale dve poslednje orijentalne poplave, oko bedema koji drzi jedan veliki uredjen park, savrseno dosadan za odrzavanje, ali utoliko privlacniji za vrsenje velike i male gastarbeiterske nuzde od ulazne do izlazne kapije.) Potpuno demoralisan od proucavanja nacionalne istorije i, prema tome, mazohisticki resen da osvezim svoj uvid u korene naseg postojanja, seo sam posle vase knjige u polovni auto Ljiljane Dimitrijevic, kojem u sredu kisa okvasi razvodnu kapu, u cetvrtak pukne poluosovina, u petak ovlasceni servis za popravku ovih Peugeotovih ostarelih zivotinja tako usere zamenu pomenute gvozdene sipke da u subotu zamalo ne ostanemo bez glave, te me u nedelju ona izveze na drum za Krusevac i Vranje. Kao sto svi mi Srbi znamo, a ostali svet nema pojma, to su dva mala racvanja uz Zapadnu i Juznu Moravu, jedini pristojan drum za prevoz srpske nostalgije od Beograda do Soluna jos od vremena Nemanjica. Kako se Despot koji danas vlada Srbijom jos skanjera izmedju drumova i despotizma po sebi, po njemu i po njegovoj zeni, sto je stara dilema izmedju Istoka i Zapada, prekinuo sam bio pisanje ove epistole, resen da samo cinjenicama poduprem svoje istorijske prigovore na zadatu temu, dok jos ima vremena, po sebi, po meni, po Srbima, koji ce dati svoju cuvenu radnu snagu, poznatu pod imenom kuluk, i po stranim investitorima, koji ce nas naterati da primimo ova ulaganja, poznatija u evropskoj kulturi i civilizaciji kao profit ili visak udobnosti, a u teoriji orijentalnog citluka i krzljavih podanickih prava, sta vi imate da se vozikate cas tamo, cas ovamo, kada svi znamo da smo pravljeni samo za lezanje ili borbu prsa u prsa. Video sam izvanredne prizore, ali od svih divota koje se izlezavaju i razmisljaju tacno tamo i tacno onako kako sam ih ostavio pre pola veka, najvise me uzbudio i obradovao polozaj naseg narodnog jezika. Gigagucu podanici danasnjeg srpskog Despota, u cijoj se diplomatskoj leksici zadrzala okupatorska rec morgen, kao brana svim nesuvislim promenama njegovog bozanskog srpskog statusa, isto kao i kod narodne kamaraderije iz 1817, 1903, 1945, ili iz neke druge godine, po sopstvenom ukusu. Narocito su me privlacila deca, nasi unuci i praunuci, oni mali pretendenti na dvadeset prvi vek iz sliva sve tri Morave, korisnici jezickih usluga koje su im davale prosvetne sile gusto nacickane po zidinama Beogradske kule izmedju Istoka i Zapada. (...) U martu 1963. godine, posle zamornih neizvesnih i zabavnih pregovora pocelo je snimanje americko-englesko-jugoslovenskog filma Dugi brodovi. Sa raznih strana, okolo-naokolo, bez prebijene pare u dzepu, sjatili smo se malo-pomalo nas sestorica da prevodimo i posredujemo pod svim meteo-alkoholnim uslovima izmedju prodavaca balkanskih rogova i kopita i kupaca sa anglo-americkim higijenskim manirima. Nasi napori, na beskrajnom i nepriblizivom rastojanju, koje deli dva uzajamno gadljiva antipoda, urodili su basnoslovnim dogadjajima u redovnom ljudskom saobracaju ali dijalekticku prirodu i istoriju pomenutih naroda nisu promenili ni za dlaku. Jugoslovakija, americki kumulativ za ljudsko zelje i filmske pejzaze izmedju Brna i Bitolja, i dalje je vazeci toponim na velikoj karti sveta, a u Beogradu ce uvek postojati copor nezaposlenih prevodilaca, resenih da istraju tamo gde smo se mi okanili globalnih coravih poslova. Nista me ne moze obuzdati da ih danas vec ne gledam i ne vidim kako se gube, kao sive figure, u stoletnim, neprokrcenim dzunglama leksickog, zeleznickog, filmskog, drumskog i duhovnog sukoba izmedju Istoka i Zapada. Toga prepodneva, u martu 1963. godine, objekat Soba za mucenje, izmisljen i sagradjen neposredno uz upravnu zgradu beogradske filmske industrijske kompanije Avala, bio je popriste brutalnog dogadjaja cije ce se posledice osetiti jos istog dana, a milosrdni epilog, tri meseca kasnije, presudno uticati na razvoj i sudbinu Zorana Perisica, iscezlog, rano osvescenog, markantnog tehnoloskog disidenta, koji je promenio jezikom i definitivno se udaljio, ne samo od beogradske filmske industrijske kompanije Avala, vec i od murdarluka i robije celog jednog naroda, kojem je rang kamaraderije ovaplocenje lezernog vladanja nasih drugova nad nama i dobrodusno saucesnistvo snalazljivih i manje snalazljivih medju nama. Richard Widmark, glumac i hotelijer, trebalo je toga prepodneva da izlozi svoje slavno, mrsavo telo nepodnosljivim mukama, koje ce mu zadavati jedna vedra, bulbulderska kreatura, sva od nabubrelih, besposlenih misica i u prekrasnim mavarskim gacama, koje su je dovodile do ushicenja. Videlo se lepo da je nas covek istinski zeljan da fizicki izmeni Widmarka, ili da mu makar otkine jedno uho i tako, naocigled eminentnih upropastitelja filmskog zanata, udje na velika vrata u njegovu istoriju. Ali, u glavi naseg kapitalistickog gosta iznenada pocese da se motaju oluje nepoverenja, monstruozna neuroza koju poznaje samo neumereno placen covek i klasna mrznja koju oseca svaka polupismena javna luda, kada dodje cas da uradi ono sto se od nje trazi da uradi i za sta je neumereno placena, a ona bas tog casa to nikako ne moze da uradi. U tom posebnom stanju, zgadjen, uzjogunjen i cvrsto resen da svoju bogatu nesrecu iskali na nekome od dvadesetak prisutnih anglo-americko-jugoslovenskih boraca, svedoka ovog zaljenja dostojnog nedostatka koncentracije, Richard Widmark uze da razgleda nasu tesko skrpljenu kinesteticku alijansu i zaustavi se na vecito kiselom i polusklopljenom Zoranu Perisicu. Tu odluci, na ivici potpuno feminizirane histerije, da je buduci tvorac tehnoloskih bajki u Odiseji 2001 i Supermenu nesnosan komunisticki spijun koji mora odmah napolje, na ulicu, ako beogradska filmska industrijska kompanija Avala uopste ima nameru da se docepa blaga koje ce americki filmski kolos Kolumbija zgrnuti prodajom spektakla Dugi brodovi, cija je zvezda on, a ne onaj tamo sto prikuplja i zapisuje podatke o anglo-americkim tajnama. Prevodioci kao glumci - Dragan Babic na snimanju Dugih brodova, april 1963. Posle kraceg, neravnopravnog okrsaja, u kojem je od pocetka bilo jasno da Richard Widmark kosta $ 150 000 a izvesni komunisticki principi i Zoran Perisic gotovo nista, buduci tvorac zapadnih tehnoloskih bajki dobi nogu u dupe i po svim propisima kapitalistickog nacina ophodjenja sa radnickom klasom postade prava i jedina zrtva na objektu Soba za mucenje scenografa Johna Holeslyja, jer su nasi socijalisticki sindikati u ono vreme bili u povoju. Tri meseca kasnije, progonjen americkom mitologijom, ali ovoga puta sna o postarima, bokserima, sudoperama i lovcima na razne vrste blaga, koji na kraju krajeva postaju predsednici najmocnije republike sveta, Richard Widmark pade u ocajanje nista manje od opisanog prolecnog i naredi da se ono dete na stazi uspeha i bivsi komunisticki spijun njegovog americkog nezadovoljstva iskopa ispod zemlje i vrati u spektakl, gde ce mu on, koji najbolje zna preko kakvog trnja i tajni vodi put do zvezda, licno nadoknaditi pretrpljene bolove, ponizenje i dangubu. Zoran Perisic se vratio, Richard Widmark odrzao je rec dva puta, jer su neke protuve odmah shvatile da ta velikodusnost ne moze vecito da traje, pa su operusile prvu, zanemarljivu kontribuciju americkog glumca i hotelijera. Ne znam tacno ko je sve te godine radio za UDB-u i sta je zapisivao, ali da je Richard Widmark bio u pravu i da je Zoran Perisic zaista nesto krio, videlo se tek posle Odiseje 2001, kada je sve bilo kasno: Zoran je planove o preuredjenju celog jednog sistema kamaraderije, murdarluka, izgradnje zeleznicke pruge do Vranja, pozitivnih efekata negativnih crta jugoslovenskog rezima i sindroma retroaktivnog velikomucenistva srpskih intelektualaca, odneo sa sobom u Englesku. Tako je istorijski dogadjaj na objektu Soba za mucenje uvecao broj jugoslovenskih emigranata koji pisu pisma i salju pakete ozaloscenoj porodici, mada sumnjam da se Zoran Perisic pretrgao na polju humanitarne pomoci ucveljenoj rodbini, ponosnom primaocu svega sto joj se posalje, pod uslovom da joj se ne dira njena drumsko-zeleznicka samostalnost. Mislim da je on u Beogradu ostavio svaku pomisao da pismima i paketima utice na srpsko kolektivno nesvesno. Bilo mu je dovoljno sto je preobrazio sopstveno. Jedan drugi znameniti tehnolog toga vremena i najfiniji izdanak britanskog imperijalnog cinovnistva i beskompromisni graditelj kulisa i potomak onih Anglosaksonaca koji sa podjednakim zarom dizu Vestminstersku opatiju ili most na reci Kwai bio je nas koprodukcijski saputnik i scenograf John Holesly. U njegovoj administrativnoj izvedbi objekta Soba za mucenje bilo je mnogo ravnodusnosti, nepristrasnosti i dosade, pa je dzelat, kad ne bi bilo onog Bulbulderca, morao da izgleda kao budala i dokoni filistar, koji je svratio da redovnoj musteriji opali dva-tri samara i nastavi u pab »Kod konja i konjusara« na Oxford Circusu. Soba za mucenje, kako je neko od nas munjevito krstio Torture Chamber, iako je pre trebalo da bude Mucionica, sacuvala je opasnu, zastrasujucu psiholosku konotaciju: soba u kojoj ce neko nekoga da muci, soba u kojoj ce neko nekoga da komada, soba u kojoj se osim mucenja nista drugo ne dogadja i nista drugo ne moze ni da se dogodi, soba u kojoj neko nekome nanosi samo bol, sto je onaj Bulbulderac, s adekvatnom psihickom konstitucijom, odmah shvatio, koliko god kasnije s mukom kontrolisao svoj dubokog istrazivanja dostojni naum, soba dakle abnormalno distingvirana od hotelskih, kancelarijskih, bracnih, kuplerajskih, kafanskih, teatarskih, svejedno sto se i po njima razvlace svakodnevni bol, mucnina, jauci i krv. U uzaludnom nastojanju da zatamni i okrvavi svoju civilizovanu birokratsku mastu John Holesly sluzio se knjigom Istorija mucenja kroz vekove Georgea Ryley Scotta, tehnoloskim prirucnikom, podsetnikom, mehanickom zbrajalicom covekovog artizma u sferi noza, bola i ponizenja. Dolazeci iz sveta koji podjednako pedantno sistematizuje cinove ljudskog posrtanja, kroz nacionalne poraze, bedu i trajna ogranicenja duha, kao i veselo marsiranje kroz privremene uspehe pojedinacne duhovitosti i pomirenost sa pojmom ogranicenog trajanja, mali John poneo je u Jugoslaviju sedmo izdanje pomenute Istorije, jer je i njemu i konzumentima civilizacije iz koje je dosao i u koju se vratio, bila postojan dokaz da su u njoj popisane neke gadne i vazne istine, nezaobilazne na javi i u snu, medju ljudskim spisima i radnjama, a kamoli na filmu ili u pozoristu ili kod malih ljudskih angazmana, kao sto je gostovanje u ateljeima Kule izmedju Istoka i Zapada, cija uprava drzi zasiljen turski kolac protiv svakog ozbiljnog upoznavanja sa istinom koja boli. Prosle su bezbrojne godine, cinjenica od presudnog znacaja za svaki oblik istorijskog i knjizevnog uoblicavanja bilo kakve materije na Balkanu. U nekim slucajevima potrebno je da prodje i vise od pet stotina godina, da se ozbiljni mislioci za vecerom uoci Vidovdana 2000. ozbiljno zapitaju da li je njihov knjizevni i naucni dovoljno slican onome za vecerom uoci Vidovdana 1389, koje, izgleda, nije ni bilo. Ta referentna tacka bila je pomalo zaturena izmedju 1948. i 1965, verovatno zbog povecanog broja koprodukcija, u kojima se pilo svakoga dana i svake noci, bez obzira na crkvene praznike. Kao sto stoji u vasoj knjizi Beograd izmedju Istoka i Zapada 1948–1965, »medjutim, planovi o velikom prodoru u svet filmskog biznisa, nije se mnogo ostvarilo«. Ova tvrdnja, vec i stilski prilicno neugodna, nije sasvim tacna. Mi smo se toliko obogatili, zajedno sa srpskim seljacima iz Zarkova i Pozarevca, koji su izigravali mavarsku pesadiju i konjicu, na objektu Celicna kobila, u Kosutnjaku, i na Velikoj plazi u Ulcinju, na kojoj su prvi put videli more i srkali slanu vodu, da smo bez prekida mogli da nastavimo intelektualne sesije kod »Grmeca«, »Uniona« i »Srpske kafane«. Pojam perverzne balkanske nadgradnje bio nam je poznat od 1941, 1945. i 1948, pojam profita od prvih gangsterskih filmova odmah posle toga, pojam kamaraderije od detinjstva, a pojam tehnologije odneo je sa sobom Zoran Perisic. Ne zaboravite nikako, da je mogao da krade ko je koliko stigao. Ne zaboravite da je beogradska inteligencija potpisivala ugovore o sabranim delima i naplacivala kamate za dela koja ce tek biti stvorena i nije preterano patila od sindroma retroaktivnog velikomucenistva. Cekala je bolja vremena. Avgust se vozio u Rolls-Royceu, Packardu i Mercedes-Benzu, sa svojom najnovijom mladom, koju je stanovnistvo obozavalo, jer je bila simbol sitosti i najsjajnije prividjenje iz snova balkanskih mladozenja i narodne inteligencije, nasmejani idol socijalne prohodnosti, dokaz da je selo opet stiglo na dvor. Mase su nagrnule u pozorista, bioskope, biblioteke i Nemacku. Sta su tamo radile, saznace se, po obicaju, pedeset godina kasnije. Samo su anarhisti znali da zlatno doba ima podlogu od pleha i da celo ovo socijalisticko-transportno preduzece nema veze s prosvecenim mozgom. Pojam socijalizma bio je toliko sladak, izgledan i jeftin, da su mnogi endemski intelektualci sa ugradjenim sindromom retroaktivnog velikomucenistva krisom ulazili u Avgustovu partiju da povecaju svoje drustvene raspusne sanse. U onim kafanskim intelektualnim drustvima, u kojima su vladali anarhisti, otkrivanje prakticnih ljubitelja istocnog greha prolazilo je bez kazne, ako se u nju ne racuna davanje titule Clan prema omiljenom konju Cicikovljevog kocijasa Selifana, koji je velikog kupca malih mrtvih dusa vukao po beskrajnim lukrativnim prostranstvima na kojima pate, opijaju se i proizvode krivicu, isto kao i mi, nasa velika i mocna pravoslavna braca i sestre. Umeli smo da mislimo, citamo i pijemo i znali smo da treci stalez laze drugi, drugi prvi, prvi Avgusta i da jedino Avgust laze sve odreda i da mu niko u tome nije ravan i da zato vlada ovim kraljevstvom lazljivaca. Bili smo filmski Misir, ogledno dobro za kultivisanje orijentalnog hadziluka i okcidentalno trziste polovnih automobila i polovicnih istina. Tih godina, citavom buljuku jugoslovenskih naroda, koji pate jedni od drugih, a svi zajedno od retroaktivnog velikomucenistva, postalo je jasno kao dan da su nagazili na zlatnu zicu izbavljenja od vecitog turskog ropstva, koja vodi prema beckom parku, po kojem svetlucaju i zubore austrijski vodoskoci, austrijski valceri, austrijske krinoline i seni srpskih prosvetitelja, srpskih arhiva, srpskih djaka, srpskih zavodnika, srpskih slugu, srpskih lopova, srpskih despota i srpskih zeleznica. U beogradskom vazduhu osecao se miris novca, benzina, rostilja, djubreta i neogranicenog uspeha. Culo se sustanje Bebinog zipona sa plakata o obnovljenoj opereti Zemlja smeska, zelenog i plavog novca sa nosaca cargo-culta Invincible koji je doplovio sve do lipa u Francuskoj ulici, haljinica po mraku na Kalemegdanu, erotizma u povracenoj i kruznoj setnji corsom Kneza Mihaila i sve je bilo namesteno da se nekoliko gadova upita kada se zavrsava treci cin permanentnih revolucionarnih doskocica. Da covek moze tesko da oboli citajuci knjige, znao sam od detinjstva i mnogo pre odraslog hijerarhizovanja siromasnog hidalga, oca svih teskih bolesnika koji sâm, na konju, ratuje sa glomaznim propelerima u sopstvenoj glavi. Posto ni u Krusevcu, ni u njegovoj blizoj okolini, nisu postojale nikakve slicne naprave, iako je ludaka bilo na sve strane, mucio sam se tokom Drugog svetskog rata da zamislim kako izgleda covek nesrpskog porekla, mrsav i nacitan, na putu za Kosovo polje. Nisam ni slutio, u kakvom opasnom srodstvu sa Hiljadu i jednom noci zivi ovaj fantom, onim duhovima, olujama i bunarima, jednim malim izvodom iz bolesne maste takodje, koji se vec smestio u moj orijentalni mozak izmedju Istoka i Zapada. Citao sam sve sto su mi poklanjali i slusao gotovo sve sto su imali da kazu. Oskudni fond srpske varoske civilizacije punio je najveci i najlepsi rat u mom zivotu. Nemci su svakodnevno odrzavali licnu higijenu, cistili tenkove, marsirali, fotografisali, leteli malim i velikim avionima, streljali i odrzavali red medju zavadjenim Srbima. Samo su anarhisti znali da zlatno doba ima podlogu od pleha i da celo ovo socijalisticko-transportno preduzece nema veze s prosvecenim mozgom Odnosi izmedju Istoka i Zapada, uspostavljeni tokom prve cetiri fundamentalne godine mog smestanja u udzbenik evropske istorije, bili su harmonicni, ilustrativni, obrazovni i potpuno u skladu sa teorijom o pet stotina godina ropstva. Vidim sliku u jednoj sobi hotela »Evropa«, u leto 1943, na kojoj moja mlada majka i ja stojimo pred mocnim srpskim robom koji sluzi Nemce. Ti pedanti spremaju se da streljaju taoce i moja majka razlozno uverava onog mocnog srpskog roba da bi vise volela da moj otac zavrsi na radu u Nemackoj, nego u grobu ispod Bagdale. Mene vodi kao jagnje, da umilostivi nizerazrednog provincijskog Boga na radu kod Nemaca zaposlenih u Srbiji. Mocni srpski rob govori istim jezikom kao i mi, preziva se na ic, kaze mojoj majci: Nemoj ti mene da ucis, nemoj da me lazes, idi kuci, i sto je trazio, to je i dobio. Na Vidovdan 1943, radeci svoj osvajacki posao Nemci streljaju priblizno cetiri stotine ljudi, mada se tacan broj, ili datum, necega, u Srbiji, nikada ne zna, jer mi nista ne zapisujemo, a tudje hartije palimo, i teorija o pet stotina godina ropstva razvija se dalje. U leto 1945, dok ispod Bagdale place i ko treba i ko ne treba, izabrani govornik pominje odmah na pocetku Crni Vidovdan i uspostavlja izgubljenu vezu izmedju okcidentalnog i orijentalnog, trenutnog i trajnog, privremenog i vecnosti. Odnosi izmedju Istoka i Zapada nisu nista prema odnosima izmedju Istoka i Bliskog istoka. Pravoslavna melanholija, smrtno zaljubljena u islamsku melanholiju, slagala se kao nezaustavljiva kosmicka oborina, preko svega, sto je onaj mrsavi, nacitani, oboleli konjanik nesrpskog porekla na putu za Kosovo polje mogao i da zamisli. Preko mog komunistickog oca, pod nogama svetosavskog pojca, ofiksanih Nemaca, mocnih srpskih slugu, oslobodilaca u seljackoj nosnji, pijanih Rusa, kvalitativno drugacijih streljanja, nove zbrke sa zadatkom da iskoreni staru, jednog ustaljenog poretka nesreca i pojava, cije je poreklo zauvek otkriveno i izliveno u spomenik kosovskim junacima, u centru Krusevca, u srcu nebeske despotovine. (...) Odmah posle Drugog svetskog rata u Beogradu nastavlja da se razvija jedan muski potomak dvorske unutrasnje emigracije, anarh i putnik, ciji su preci sekli Turcima glave i preko nekakvog Colak-Ante zauzeli citavu ulicu u Krusevcu, u kojoj je odmah posle Drugog svetskog rata isto tako nastavio da se razvija jedan anarh i putnik, ciji su preci takodje sekli Turcima glave, ali nisu stekli nikakve istorijske zasluge i nisu dobili nijednu ulicu. Taj drugi anarh i putnik vladao je nasom ulicom, a ne prazne uspomene na pretke onog prvog. Gonzaga medju haremskim devojkama i Vikinzima, Kosutnjak, april 1963. Colak-Antina ulica zaista bese kaldrmisani raj u kojem se pitanje sile kao nacina vladanja nikada nije postavljalo, vec samo pitanje nosilaca stvarnog a ne formalnog ulicnog suvereniteta. Kolicina nasilja koju su jaci izrucivali na slabije zavisila je od doba dana, raspolozenja, nacina ishrane i slobodnog vremena. Politika sile, zaostala posle Drugog svetskog rata i svih prethodnih ratova, razvijena do razmera istrebljenja preostalog varoskog podmlatka, odrzavala je vekovni kontinuitet borbe za najkrupniju balkansku privilegiju – pravo na primenu neogranicene srpske cudi. Preostala varoska mladez, koju nisu poubijali ni Nemci ni cetnici ni ljoticevci ni nedicevci ni Srpska drzavna straza ni keserovicevci ni pecancevci ni partizani ni Rusi ni Amerikanci ni Englezi ni bilo koja druga budala koja se dokopala bilo kakvog vatrenog oruzja ili kuhinjskog noza, bacila se odmah posle 14. oktobra 1944. na trazenje rasutog oruzja i municije po napustenim kasarnama i magacinima u Krusevcu. Afekt, na latinskom affectus, za koji neuropsihijatrija kaze da je intenzivna kratkotrajna manifestacija osecanja, pracena telesnim i izrazajnim fenomenima, kao sto su smeh, plac, uzdisanje, grcenje, bledilo, crvenilo, drhtanje, skripanje zubima, mucanje, razmahivanje rukama ili potpuna nepomicnost, lupanje i bolne senzacije u predelu srca, kao i popustanje sfinktera, bio je obuzeo snagu svakog mladog srpskog pripravnika za visoke balkanske duznosti i tamo delovao na sve psihicke funkcije, smanjujuci svesnu kontrolu postupaka, remeteci logicko misljenje, izazivajuci rigidni misaoni tok, nekriticnost i odsustvo plana u intelektualnoj delatnosti. Ovako pobrojana cuda globalnog ljudskog zastranjenja i opasnog ponasanja imaju nekoliko ozbiljnih naucnih mana kada govorite o svetosavskoj omladini. Za potomke jedne trajno porazene armije iz 1389. i 1941. pokazali smo izuzetnu spremnost u prihvatanju novog oblika nasilja, preuzimanju novog naoruzanja, novih odvratnih poslova i recnika i nikome od nas nije popustio sfinkter, niti nam je bilo poremeceno logicko misljenje. Mnogo se pevalo i mnogo se radilo, ali sacuvana srpska privilegija da nam svaki cas pocuri cud i smanji se svesna kontrola postupaka i poremeti napredno logicko misljenje stvarala je od nas neradnike i nepevace. Sva velika dela socijalizma ostala su nedovrsena i sklepana kao od bede od tog cas-pevanja-cas-nepevanja i cas-rada-cas-nerada. U procepu izmedju pocetka i kraja svakog nauma lezao je affectus, nepokolebljiva nepokorna cud da svako svakome otkaze poslusnost, da ga izda ili slaze, znajuci da boljeg nacina u dokazivanju duhovne samostalnosti nema i da su gomile istorijskih obecanja i crkvenih praznika prolazne, prazne obmane. Stvaranju navika koje su zamislili osvajaci posle Drugog svetskog rata nedostajala je raznovrsnost obicne kafanske konverzacije, lekovita higijena affectusa, mudro priznavanje legitimiteta prljavih reci i pomirenost sa svakim porazom koji je u stanju da zamisli svaki prosecan pravoslavni borac. Uvezena medjunarodna leksika trudbenicke jednakosti na ruskom, francuskom i nemackom jeziku odskakala je od glava jednog plemena kod koga se od citave istorije pretakanja ideja pretace samo rakija i koje je na bazaru robno-novcane razmene naucilo da pipne i odmeri svako jaje zato sto ima kod njega jedna ptica koja voli da menja standarde. Njih je postavio Bog psovke, ili jedan svetac, ili jedan car, ili jedan kralj, ili Tito, ili ovi nasi, ili Turci – ja s tim nikada nisam sasvim upoznat i zadubljen u svoje nuzde i stalske premetacine, lazem i postujem svaku vlast. Sva velika dela socijalizma ostala su nedovrsena i sklepana kao od bede od tog cas-pevanja-cas-nepevanja i cas-rada-cas-nerada Birajuci, kao da stalno sanja izmedju stale i dinastickih balova, sarena i vesto skrpljena varoska manjina, pateticno i neodlucno namestena u iscekivanju evropskih nagrada, ostavila je do 14. oktobra 1944. godine mali ali tacan uvid u evropske mogucnosti, nadmenost, skrtost, naoruzanje, kongrese, nagrade i kazne, sada nasilno prosiren, ulaskom u Krusevac ljudi sa Jastrepca, kojima je Veliki brat uporno suflirao da krzljavo cokoce moze da se pretvori u debelo sovjetsko micurinsko savrsenstvo. Uzajamne simpatije seljaka, onih koji su trazili naklonost komunisticke citalacke druzine na terenu, i onih koji su trazili naklonost dvorske izbeglicke dramaturgije, sa prastarim geslom: Vraticemo se cim nam bude zgodno, pocinjale su i zavrsavale se neotklonjivom, vecnom potrebom, i ropskom navikom, da se ore od jutra do mraka neprozirne vecinske besvesti. Traljave citalacke navike srpskih podanika, ruskih djaka i otperjalog dvora ostavile su panadjur u Srbiji da tera kako zna i ume, da se opet dovija izmedju poslusnosti i njurganja, ubijanja na licu mesta i sportskog pomilovanja od besa, uzimanja i davanja, affectusa koji prozdire srpsku decu, srpski recnik i srpsku salatu i velikih jeftinih obecanja, na koja su se svi navikli, jer su bila jos dublje srpska, usadjena ispod kosovskog uraffectusa. Sasvim nezavisno od ovog istorijskog uvida u srpsku tragediju, medju elitu najsvezijih upravljaca nasim mizernim zivotima lezerno je usetao baron u belim carapama, sa raskopcanom belom kosuljom i niskom kragnom izvadjenom preko crnog sakoa. Ta mocna, nezaustavljiva, kontinuirana sablast naseg narodnog bica, onaj-koji-pocupkuje za sve drzavne i crkvene praznike i zna svakog harmonikasa od Uzica do Smedereva, taj ljupki nerast casnih Srpkinja, apsolutni vladar zmijskog narodnog jezika, prakticna i glatka kooperativna zavodnicka pojava, medju srpskom obrazovanijom anarhistickom manjinom poznata je kao kraljevski djilkos. Uobrazilja klasicnih istrazivaca narodnog blaga obicno ga trazi i nalazi na vasaru u Topoli, gde izmedju krava, ovaca, svinja, voca i povrca, liciderskih srca i flasa koje dobija ko nabije, testija i balege, ringispila i vazdusne puske, kao kobac vreba snase svih vrsta i gluplje seljake sa debelim budjelarom. Posto su bukvari sa vasarskom narodnom ikonografijom na trzistu ustuknuli pred ozbiljnom pornografijom, kompjuterom i redovnim avionskim linijama za Frankfurt, Stockholm, New York, Sidney, Wellington i Johannesburg, skola klasicnih istrazivaca drzi da je kod nas skoro izumro ili se odselio u bogatije i gluplje, demokratske zemlje, gde se, misli se, u ocajanju reformisao i odrodio u tudjim jezicima, velikim gradovima i njihovim slozenim tehno-birokratskim sistemima urbane manipulacije. Skola se vara, kako bi rekao Milos Crnjanski u svojim Embahadama, koje su pretezno posvecene srpskim djilkosima u diplomatiji, ali se konsekventno moraju citati kao komad posvecenog posmatraca nase mitoloske stvarnosti. Istina je da nas djilkos odlazi u svet jos od vremena mog Milenka Stojkovica, da tamo truje velike kulture prepecenicom, kajmakom i orijentalnim tugovankama, ali njegovo razmnozavanje progresivnim ritmom obilno nadoknadjuje beznacajan manjak kod kuce. Kobni proces srpske kratkovidosti svodi broj posvecenih posmatraca nase mitoloske slikovnice na zanemarljivu sektu koja sedi kod kuce i vise se ne mesa u predodredjene drustvene i seoske poslove. Mikroskopska sekta ne moze da sastavi dovoljan broj clanova ni za pristojnu sahranu XIV veka, a kamoli poslanicki klub sa skromnim namerama o postepenom smanjenju prirastaja zivopisnog djilkoskog korova. Kraljevski djilkos je obicna pojava i javlja se i razmnozava svuda i na svakom mestu gde su velike, tople, narodne aglomeracije u kojima ima preobilja svakojakog djubreta i otpada nesuvislog ljudskog govora. Kraljevski djilkos ima neverovatno zivopisne boje, od modroplave do krvavocrvene, spektar koji se javlja samo u balkanskoj fauni, jer je domoroci nagonski tuku jos dok je u cauri da u odraslom stadijumu izadje u svet kao krilata zver. U prolece, kada otopli i zapocnu seoski radovi, a stoka mirno pase gde stigne, sve se zasareni od oblaka ovih ljupkih krvopija. Endemska sustina kraljevskog djilkosa, velika geografska rasprostranjenost vrste usled vecitog obilja nerafinisanih osnovnih zivotnih namirnica, stvorila je, vec polovinom XIX veka, znacajnu selektivnost porodice i nastanak vrste velikog kraljevskog djilkosa koji je posebna evoluciona senzacija balkanske faune. Veliki kraljevski djilkos, selektivni vrhunac ukupne balkanske faune, akademska imitacija bastenskog pauna koji s lakocom vari svinjetinu, narodni i Bozji poslanik, razvijao se evolucijski zapanjujuce promisljeno kao ovlasceni tumac zanemarljivih ratnih uspeha koji svi pocivaju na jednom jedinom nezaboravnom porazu. Mnogobrojni domaci i evropski istrazivaci, kao i neki kamerni, siroj javnosti nepoznati analiticari, rano su otkrili i podrobno opisali kraljevskog djilkosa, ali su precutali inkubaciju velikog kraljevskog djilkosa iz ocajnicke pristojnosti. Ko bi uopste preziveo naucno saopstenje da citav afektivni srpski narod do kraja sveta po malom krugu voda jedna zauvek definisana svita bastenskih paunova sa tako jednolicnim nacionalnim metabolizmom? Brojno skucena elita nacionalnih istrazivaca nikada ne govori o trajnom odsustvu aristokratizma, koji istinski prezire sve posledice nacionalnih pobeda i poraza i zivi samo jednu trulu, izolovanu skepsu od koje nema nikakve koristi. Ovaj jedini evropski otrov, smrtonosniji od svake vlasti, nikada niko nije mogao da proda bogatim balkanskim seljacima u takvim kolicinama da trajno napuste svoju prasecu dijetu i odaju se razvratu globalnog razmisljanja o sveopstem propadanju. Nezapamcena skucenost malih balkanskih vlasti, sebicnost iznad svake poznate mitologije vladanja, izgradjivana vekovima na jednom jedinom dobro promisljenom porazu, s lakocom je sacuvala atribut posvecenog tumaca jedne istocne zavere, kojom obezbedjuje trajnu zastitu od svih higijenskih revizija jedne zapadne zavere. Ili bilo koje druge koja bi nacela tu terminalnu kondicioniranost epskog zapomaganja kroz vreme i prostor. U rupama raznih velicina i kvaliteta, ispod povrsine grandioznog hilijazma kosovske povelje o pravima i duznostima prezivelih srpskih robova turske istorije, ziveli su u doba socijalizma izvanredno odgojeni balkanski raznocinci. Obrazovani na malom srpskom posedu trajnog poraza i sitnih uspeha, o kojima se znalo samo do ivice varosi i samo kada su bili istorijski, izvan svakog reda ili ludacki, stajali su medju nama tradicionalno obesni i pobunjeni, s razlogom i bez velikog cilja, zavereni u afektu, razjedinjeni i bez organizacije, siti pomoci i uputstava kuda vodi sindikalizovana srpska patnja, ponizenje i osveta. Duhovitost do krvi ovog razjedinjenog raznocinskog drustva bila je posledica superiornog uvida u mehaniku balkanskog slepog creva, po kojem su kopali, grebali, udarali i urlali, sve dok ga ne probuse, ili ih ne ugusi smrad otpada koji se tamo gomilao jos od vremena njihovih najfinijih detinjih dana na neprikosnovenom hlebu, skarednoj ulici i cistoj vodi. Socijalizam u interpretaciji nasih, kako su oni koji su imali nekoga u sumi zvali one koji su proradjivali ruske materijale za izlazak iz sume, bio je samo eufemizam za turkofile sa petokrakom. Ova skupa detinjarija unela je u istoriju srpskog filozofiranja isto onoliko razboritosti, zakonitosti, ljudskih prava, prosperiteta, ljubavi prema bliznjem, koliko i narodni fasizam njihovog idola Milosa Obrenovica. Taj se bar nije hvalio da je ista procitao. Ovi su tvrdili da razlikuju Marksa od Bernstajna, Bernstajna od Kauckog, Kauckog od Trockog, Trockog od Staljina, Staljina od Lenjina, Lenjina od Tita, monarhiju od republike, republiku od diktature, diktaturu od samouprave i tako do sudnjeg dana. Jedna prosvecena sitnica otezavala je buran drustveni rad novih srpskih ljubitelja evropske politicke misli i filozofije. Ovako obilno gradivo ni stari evropski univerziteti ne mogu da savladaju za cetiri godine, nego ga najpre dovedu kuci, potom natenane ispituju stotinama godina i na kraju opet smisle nesto deseto, a Srbima ostave da lupaju glavu kako najbolje rasporediti jednu istu kolicinu osnovnih zivotnih namirnica na i dan-danas nepoznati broj stanovnika. Ovi, pak, koje niko i nista ne mogu da nateraju da budu gori od svog idola i ideologa Milosa Obrenovica, peku rakiju, kolju prasice, broje na prste i povremeno podignu glavu da vide da li Turci opet preplivavaju Bosfor, a politicka misao i filozofija na dud. To stanje i najsuptilnijeg srpskog revolucionara–humanistu dovodi na ivicu nerava. Zar sam se ja za to borio? Da li neko ovde uopste nesto razume? Ne? Onda cemo morati dalji progres da vam utuvimo motkom u glavu, jer smo jedan rod i znamo se. Gens una summus, geslo vatrenih danguba koje upravljaju mrtvim, drvenim patuljcima, oslepelim i ogluvelim od navike kojom ih prsti sitih debelokozaca redjaju, pomeraju, gube, treskaju i ruse, nocu bacaju u karcer, a sutradan ponovo izvode i teraju u robijasku vrstu, razbudilo je kod tradicionalno obesnog i razjedinjenog raznocinskog srpskog drustva pitanje konacnog resenja. Bane je otisao iz Colak-Antine u Krusevcu u Srbiji 1947, iz Beograda 1950, iz Ljubljane 1952, jednog izabranog dana, iste godine, iz zone B, verovatno iz Kopra, ili Pirana, jedrilicom po najvecem nevremenu, da se Vlasi ne sete, prvo u Italiju. Tako je pocelo njegovo postepeno iscezavanje. U Beograd se vracao 1966. i 1973. Cutljiv, i onda ponovo razjaren, sto trosi dva puta svoj prirucni pokretacki americki pasos na teskobu iz koje je izleteo u beskrajan prostor, vise nikada nije dolazio. Nestao, potpuno, otada, u svoju balkansku brazgotinu ubacio je nekoliko pisama (...) Kao da je smisao zapisivanja oklevanje, neprestana selektivnost, ekstrasenzorni lov u mutnom redjanju neshvatljivih dogadjaja, docekali smo sinoc, devetog avgusta 1998, da reprezentacija trece Jugoslavije u kosarci postane cetvrti put prvak sveta u iracionalnom ponasanju. Potpuno spremna i uvek napeta srpska moc improvizacije raspukla se opet odozdo do gore, od reprezentanata tako neshvatljive profesionalne dominacije, preko neprofesionalnog raznezeno-tresteno pijanog narodnog sastava, do masne, grabezljive vlasti. Oni koji su prosle zime cokulama i olukom usmrtili jedno Cigance u Ulici Borisa Kidrica, u kostimima i sa maskom skinheadsa, sada su preko haube jednog automobila razdragano razapeli jedno drugo, zivo, golo i pijano veselo, sa zdignutim rukama i golim kurcicem koji se vijorio celom duzinom Ulice Svih Srpskih Vladara, preko Terazija, do Trga Republike. Kosmarni poredak svih srpskih stvari opet je zadovoljen. Srbi i srpske gace vijore se na vetru svetske istorije kako im dune i gde ih zatekne, na prosjackom stapu ili pobednickom jarbolu, mimo reda i nepodnosljivog planiranja sudbine, koju su zauvek konzervirali na Kosovu-polju i ne dozvoljavaju joj da im kvari zivot; svaki uspeh dodje i prodje – samo mit o porazu traje vecito. Ovaj lagodni izbor drzavne i nacionalne tradicije promisljeno uslovljava hipnoticku pospanost vernih podanika jednog srednjovekovnog apokrifa i njihovu razlabavljenu volju, za cije su konstantno odrzavanje dovoljni jedna igra, jedan narod, jedna dijeta i jedan klonirani tumac opasnosti od promaje. Agresivni muski princip komuniciranja s prostorom, koji odrzava tako vazne istorijske ustanove kao sto su porodica, skola, kafana i stadion, ponekad se vrati svom ulisovskom prosvetljenju i u redove bliznjih unese korozivnu paniku. Iscezla ljudska zivotinja, sa promenjenom adresom, ili bez ikakve adrese, iseljena iz toliko dugo i bolno gradjenih predackih sklonista, ostavlja za sobom neotklonjivi zadah nezahvalnosti, uvrede i edipalnog ludila. Porodica se snuzdi, izgubivsi, tako, dokaz svoje velicine i neophodnosti, kafana glorifikuje svog vojnika, krijuci zavist od njegovog poduhvata i ideja za koje pijana nema vise nikakve snage, stadion i dalje cinicno urla, jer i tamo dole i tamo gore svi dresirani lice jedni na druge, univerziteti ne postavljaju ploce–zahvalnice odbeglim studentima, ako nisu komunisti, ziveci od neizmenjenog poretka serijske ishrane i serijske potrosnje, a nacionalna birokratija gricka otpatke ispod stola, cici, razmnozava se i produbljuje male kanale izmedju dve osrednje rupe, kuce i posla, jer destruktivna velicina svake pobune dolazi tamo dole u mrvicama, sitnom zrnu koje se lako guta, brzo vari, dugo pamti i stedljivo trosi. Razvrstavanje odlazaka u nepoznate daljine opravdano stavlja na dnevni red vaninstitucionalizovanih bica izmedju Istoka i Zapada pitanje izopacene naravi prikazivaca tudjih postupaka, nacela koja moramo drzati na umu, kada otkopamo, ukrademo ili dobijemo na poklon nekakav arhiv. Da li sam ja nekome nesto obecao, rekao je Gonzaga, kada smo se ponovo sreli, u Londonu 1967, dve godine posle njegovog definitivnog odlaska iz Jugoslavije i cetiri godine posle kraja Dugih brodova. Bio sam pazljivo organizovao svoj nastup, nedelju dana sam vezbao »Tamo daleko«, na usnoj harmonici i spremao se da mu sviram srpske sevdalinke ispred vrata, umesto da zvonim ili lupam, jer mi se cinilo da je razvratni sentiment prirodni nastavak ludila koje smo negovali u Kosutnjaku, Limskom kanalu, Budvi i na Velikoj plazi pored Ulcinja, bezmalo do granice sa Albanijom. Njegov londonski basement, odmah iza crkve Svetoga Luke u Celziju (samo ides pored reke, kako me je telefonski navodio, dan pre ponovnog susreta, u mom prvom profesionalnom pohodu na sedam miliona stanovnika britanske prestonice) bio je pljunuta replika crno-belih engleskih filmova o teskom radnickom i cinovnickom zivotu, koji se ponekad zavrsavao happy end zenidbama ili udadbama i odlaskom u visoko drustvo ili, sasvim suprotno, utapanjem u obliznju reku Temzu. Tamo sam utvrdio prijatnu rusku jezu o prednostima zivota ispod zemlje, ili nesrecama kirajdzijske klaustrofobije, kako mi je kad dolazilo. Bio sam isto toliko neuravnotezen i u svojim imaginativnim nastupima literarne naravi da sam ga, odmah posto sam intonirao, bez veceg uspeha, »Tamo daleko«, podsetio na knjizevne cari Seoba i njihovog autora, s kojim je, Bozjom promislju, samo promenio mesto. Gonzaga mirno i u Londonu odgundja svoj apstinentski kredo o podnosenju pismenih obavestenja bilo kome i svom promisljenom otporu slicnim budalastinama, pa tako ovaj patriotski skerco vise nikada nisam ponavljao, ni 1968, ni 1971, ni 1974, ni 1979, ni 1980, kada smo se poslednji put videli i toliko izopijali, da vise nismo morali ni da se vidjamo. (...) Sopstvena snazna uobrazenja o emotivnoj i politickoj koristi od pisanja stvorio sam prerano prekomernim citanjem, koje se vremenom pretvorilo u maniju, bolesno i beskorisno i neupotrebljivo zanimanje. Postepeno mi je postajalo jasno da je pitanje izopacene naravi prikazivaca tudjih zivota i nacela, pokusaj konacnog resenja zakasnele komunikacije, naknadnog doterivanja vremena i biranja pojedinosti. Nesto mi fali. Nesto sto svacijem raskalasnom slucaju daje odredjeni, licni, nepogresivi stil. Nesto nisam uradio odmah, kada je trebalo, davno, bez oklevanja i ne greseci. Ali, podrobnije o toj zaljenja dostojnoj maniji, jednom drugom prilikom. Gonzaga je savrseno poznavao engleski, francuski, nemacki, arapski, turski i hrvatski, i svoje omiljeno stivo Svatko umire sam intonirao tek u samoodbrani, oborene glave, malo postidjen i veoma ljut, jer posle toga vise nije imalo sta da se kaze, a moglo je sasvim lepo i da se ne kaze. (Lepota jezika zadrzava se u pamcenju samo u interpretaciji odredjenih vestaka, koji znaju bolje od drugih da svatko ne moze biti svako i da ironicni lak samoodbrane neprekidno premazuje pojedinac, kome je stalo do stila i melodijskog kontrapunkta.) Samo ludi i reseni mogu sada da preturaju po Opcoj enciklopediji Jugoslavenskog leksikografskog zavoda direktora Miroslava Krleze i da tvrde da su njegov i Gonzagin ukus srodni, ili sasvim poklopljeni na str. 659, sveska 2 C-Fob, na kojoj Hans Falada, jezivo nalik Ivi Andricu, besprekorno podsisan, sa razdeljkom, naocarima i ustirkanom belom kragnom, ali bez melanholije, stisnutih nemackih usana, gleda u svoju post-mortem redakciju od deset redova i pet zaboravljenih naslova, medju kojima, na hrvatskom, divno strce Sirotinjo – a sto sada i Svatko umire sam. S druge strane, fenomenoloski udubljen u nase muke i jade, Gonzaga je Vasu Pelagica sentenciozno navodio samo jednom obrazovnom eksklamacijom, Svaki prdez, banka manje lekaru! Versatilna priroda Faladinog naslova, uvek sa naglasenim prizvukom odmazde i kica, kada neko balkansko bice povraca na javnom mestu, ili trazi nepovratne zajmove, ili udara glavom o zid, gubeci iz vida svaki red, povremeno je nestajala u lavirintu filmskih dogadjaja koje nikakav priznati, koncentrisani majstor reci ne bi mogao da uredi i stavi pod izvestan umirujuci naslov. Pravljenje filmova, nacin na koji se razni ljudi tamo okupljaju, mesaju i uobrazavaju da vide i znaju zasto je neki pokvarenjak, ili vise njih, dao toliki novac da se organizuje toliki kosmar, u rano prolece 1963. stavio je pred nekoliko stotina domacih samoupravljaca i disidenata od socijalistickog nacina privredjivanja staro pitanje o najcelishodnijoj upotrebi slobodnog vremena. Dugi brodovi, sastavljeni od okrutnih anglo-americkih kapitalista i prirodno obdarenih jugoslovenskih potrosaca plodova samouprave, dangube, podvale i povodljivosti, na koju su, tako, mogli neko vreme da zaborave, zaplovili su u lepo placeni avanturizam, kakav samo perverzna ideoloska koprodukcija moze da stavi u pokret. Posmatrani leksicko-pekunijarni kazan naroda klokotao je, sa manje ili vise vatre, godinu dana, sa razlicitim posledicama po zivot mnogobrojnih begunaca od regularnog sticanja penzijskog osnova. To sto su ga neki ipak stekli pre vremena vise je posledica mnozenja dana i godina od 7. jula 1941. do njihovog ulaska u Beograd 20. oktobra 1944. sa dva, zauzimanja povoljnih polozaja u vilama na Neimaru, Senjaku i Dedinju, samrtne zudnje za tzv. komfornim stanovima razjurene, razvlascene, raseljene, rastreljane reakcije i sedenja u toplim, plitkim proleterskim sinekurama, nego onog gogoljevskog natezanja oko sirotinjskog sinjela. Priroda filmskog medija, udri pa bezi, donela je tih godina jednom delu srpskog seljastva, birokratije i slobodne inteligencije sasvim nov uvid u odnose izmedju Zapada i Istoka Priroda filmskog medija, udri pa bezi, donela je tih godina jednom delu srpskog seljastva, birokratije i slobodne inteligencije sasvim nov uvid u odnose izmedju Zapada i Istoka, narocito Beogradu, koji je, po prirodi svoje mucke neangazovanosti, nasao da je prilicno bezopasno ako njegovi samoupravni podanici i sami izvuku neki dinar iz bezdanog holivudskog iluzionistickog djubreta. Uostalom, i na filmu ionako ima dovoljno nasih odanih drugova, medju direktorima, organizatorima, asistentima, racunovodjama, soferima koji ce umeti da razlikuju dohodak od neprijateljske delatnosti. (...) Srpsko seljastvo, poreklom iz Zarkova i Pozarevca, lepo obuceno u mavarske gace i naoruzano krivim sabljama, u ulozi islamske rulje koja Vikinzima ne dâ basnoslovno zlatno zvono, nije, po obicaju, primecivalo nista osobito u ovim glomaznim umetnicko-politickim manevrima. Dobijali su strasne batine od beogradskih Vikinga, koji su sada legitimno vezbali borilacke vestine na nevinim srpskim zemljoradnicima, uzimali dnevnice za sebe i konje, u pauzama brizno vesali zobnice na glave izmrsavele stoke, malo se zalili na svirepost izblajhanih beogradskih zemljaka i cekali transport na Veliku ulcinjsku plazu, svoju prvu posetu morskom prostranstvu, privilegiju koju su radnici iz proizvodnje vagona, zakivaka, odlivaka, eksera i sporeta odavno stekli. Kada ih je u leto te godine jedna stocna kompozicija izrucila u blizinu albanske granice, dojahali su kao umorni, veseli osvajaci i odmah se sjurili u plitko more, do kolena, u dugackim untercigerima i obema sakama isprobavali istinitost price o slanoj i gorkoj vodi, s gadjenjem objavili da je sve to tacno i da je za dva dana voz stao samo jednom da napoje konje i sebe. Gonzaga ih je uveravao da je nas glavni cilj osvajanje Skadra i potpuno istrebljenje Gega, ali oni za te srpske istorijske ciljeve nikada nisu culi i tvrdoglavo su trazili da im se isplate dnevnice i isporuci zob, a posle cemo da vidimo. Na kraju su zapretili da ce ubrzo i zetva i da se ova danguba slabo isplati. Gonzaga je ogorceno zakljucio da srpska konjica nije ono sto je bila u doba njegovog dede, kome je posilni pljuvao u tanku kafu da napravi kajmak. Svi ste vi izdajnici i clanovi Trece internacionale, rekao je na kraju ove mucne epizode sa anacionalnom srpskom oslobodilackom vojskom. Birokratija po hodnicima, kabinetima i klozetima, koje su Angloamerikanci zaobilazili, jer su odmah naucili da taj komad dnevne higijenske rutine treba obaviti pre dolaska u Kosutnjak, na skupo placenim soljama u »Metropolu«, »Mazestiku« i iznajmljenim stanovima, ozbiljno je listala po fakturama, ugovorima, aneksima i neprekidnim, sve bolesnijim zahtevima razmazenih kapitalistickih investitora. Kako napreduje produbljivanje Limskog kanala? Koliko vremena treba da se ispece drugi vo, za sekvencu Gozba, jer su originalnog izmasakrirali gladni elektricari, rekviziteri i Vikinzi, odmah po unosenju u studio Dva? Da li jugoslovenski sindikalni propisi dopustaju da se novi peceni vo premaze lizolom i tako zastiti od preranog prozdiranja, uz izvestan rizik da se najgladniji ipak obruse na mrtvu zivotinju i otruju stomak i zatraze obestecenje i koliko ono iznosi? Zasto su mnogi prevodioci i organizatori pijani vec od ujutru i da li znaju da njihovo mumlanje i zaplitanje jezikom po engleskom i srpsko-hrvatskom kosta americkog producenta vise desetina hiljada dolara dnevno i da li bi najzad gospoda prevodioci i organizatori mogli da konzumiraju vinjak za tzv. slobodnih dana i o drzavnim jugoslovenskim praznicima o svom trosku, a ne o trosku gospode Irvinga Alena i Majka Frankovica? Da li jugoslovensko Izvrsno vece, sta god to znacilo u svetu filma, moze da iznajmi produkciji automobile kojima se voze clanovi najuzeg komunistickog vrha, umesto starih modela sevroleta i forda, koji vec strasno zaudaraju na duvan, suvise lupaju i cesto prokuvavaju, a kostaju kao najnoviji modeli aston-martina ili jaguara? Moze li kuhinja u kantini kod gospodje Dzavorke da sprema lunch-packages po standardima Lorensa od Arabije ili je ona klot corba od pasulja prehrambeni vrhunac mogucnosti Avale filma? Konacno, ako je gospodjica ili gospodja M. S. resila da posecuje gospodina Ricarda Vidmarka ili bilo koga iz anglo-americke ekipe tokom svog i njihovog slobodnog vremena u hotelu »Mazestik«, onda je to pitanje slobodne volje i slobodnog dogovora izmedju ovde navedenih slobodnih pojedinaca, a ne tajne policije i g. Spijunskog, ciji je posao da prebroji konje i statiste, ako se dobro secamo. U ovakvim stvarima, americki producent, primera radi, ne pokazuje nikakvu nameru da razglasava podatke o promiskuitetu gospodja X i Y svog dela koprodukcije odgovarajucim americkim ili engleskim sluzbama, buduci da ih kriza oko Kube suvise zaokuplja, u kojim aferama neka gospoda jugoslovenskog dela koprodukcije nisu u potpunosti nevina niti sasvim nezainteresovana. Na izgradnji vikinskog sela u Zimskom kanalu, april 1963. Arhivska gradja jugoslovenskih samoupravnih poduhvata u sferi filmskih koprodukcija ranih sezdesetih obiluje izvanrednim materijalom za proucavanje medjunarodnih odnosa izmedju Istoka i Zapada, njihovog uzajamnog posmatranja i proucavanja, nacina rada, rezima ishrane, navika, seksualnih aberacija, inteligencije i socijalne percepcije. Kada sam u leto 1962. godine, za vreme snimanja Lanselota i Ginevre, na Divcibarama, prevodio malu zelenu fakturu, kojom se od Bernarda Lubera potrazivalo nekoliko stotina dolara za camovu dasku, pred ocima mi je pukao velicanstveni svet samoupravnog socijalizma. Toga dana Djole kaskader uzeo je od Kornela Vajlda gospodju Dzin Volis, prethodno nekada udatu i za Henrija Fondu, da je proseta na konju kroz narcise, borove i breze, pa je dopustio da se nasa i Vajldova leading lady strmoglavi u nekakvu rupu i polomi jednu nogu, u fakturi nije pisalo koju. Nesrecan i uplasen, Djole je zgrabio prvu camovu dasku, kojih tamo nije bilo previse, i ufaclovao kako je znao i umeo uplakanu gospodju Volis da ne ostane bogalj do Beograda i Los Andjelesa. Sutradan, na maloj zelenoj fakturi, stajalo je citko napisano Gradja za gospodju Volis Kubik drva nekoliko stotina dolara = nekoliko stotina dolara Vi mozete da izludjujete fakturama ceo svet neko vreme, jedan deo sveta mozete da izludjujete fakturama i vise puta, ali ceo svet ne mozete da izludjujete fakturama o camovim daskama sve vreme. To je prva politicka, ekonomska, drustvena, psiholoska i filmska razlika izmedju Istoka i Zapada. Povezujuci radnje iz vremena rane akumulacije prvobitnog kapitala u Srbiji sa camovom daskom u formi gradje za gospodju Volis u leto 1962. godine, dosao sam do zakljucka da ni samoupravna akumulacija kapitala nije u stanju da promeni njihove delikatne odnose. Tu camovu dasku, rekao sam sebi, prevodices kao gradju dokle god budes dalekovido uvazavao superiornost nase stvaralacke imaginacije, a kada ona postane samo beznacajna udlaga i jeftin prirucni materijal po ceni od 50 centi, izgubices se u lavirintu protestantskog morala i navuci ces zapaljenje mozga. To je druga politicka, ekonomska, drustvena, psiholoska i filmska razlika izmedju Istoka i Zapada. Kao izvrstan poznavalac ludog govorenja na mnogim indo-evropskim, indo-iranskim i hamito-semitskim jezicima, koje je od Hrista naovamo posledica nepreciscenih racuna izmedju ugnjetenog pojedinca i represivnih oligarhija, Gonzaga se sluzio probranim jezickim ukrstenicama iz svih oblasti ljudskog stvaralastva i sejao veselu skepsu medju vecito neodlucne Srbe koji nikako nisu uspevali da uhvate korak sa vremenom. Jedi, na primer, pij, svakako, veseli se, po starom kalendaru, i na zivot poseri se, zato sto svaki covek ima neprikosnoveno pravo da o sopstvenoj zemlji govori sve sto hoce, radi tamo sto hoce, i trpi malog gada, sve dok moze, a onda, bez icega, uzme kakvo transportno sredstvo i izgubi se u nepoznatom pravcu. Ova nagla promena raspolozenja, kao dominanta srpskog libida, empirijski sazetog i utvrdjenog u one cetiri Gonzagine osnovne preporuke, odnela je milione sa njihovih vekovnih ognjista, a ova, zacudo, nikako da se ugase. Balerine, flautisti, oboisti i gudaci, Bora Snajder, Spira klonfer, Lina rodjena Perekitka, gorka so napacene Srbije, David, Vidosav i Milovan, inteligencija, prosveta i kultura, ostvareni pre mnogo vremena i zadovoljni do prve prilike, iscelitelji, utesitelji i prvaci, nesrecni, nervozni i oboleli, kao narod i kao pojedinci, odlaze od malog gada kao sto se uvek odlazilo, ali mnogi, ni tada, ni danas, jos nisu naucili da kazu da nikome nista nisu obecali. Dok se jelo, pilo i veselilo, odlazili su filozofi. Kada je svima preselo, poceli su da odlaze uzivaoci lepih, cinicnih osecanja, uvredjeni i zgadjeni posmatraci, sentimentalni hronicari sopstvene proslosti iz koje su izvukli sve pouke, osim one najmanje, najzalosnije i najgore, da i u najkvalitetnijem svinjcu svatko umire sam. Ova oslobadjajuca svinjska filozofija podigla je superiornost i ugled mnogih useljenickih zemalja u ocima naseg gostujuceg sveta, ali samo do pola, jer su smetnuli s uma da nagrade za svoju nedovrsenu bedu ovde mogu da potraze samo u obnovljenom procesu pred iskezenim djavolom materinskog jezika. Njegovu skucenu i afektivnu, neponovljivu i velicanstvenu prirodu, u nekom lakomislenom zaboravu, odnose sa sobom njegovi izvanredno obuceni govornici, kao virus Pocetkom sezdesetih, mirno su podeljeni pasosi i ovce su se razmilele u potrazi za boljim zivotom tuberkuloze, koji nostalgicno nadoknadjuje vec savladane, prozivljene i osvescene endemske decje bolesti. Circulus vitiosus, pogreska u dokazivanju mesta boravka, prati u stopu biografije svih srpskih impresionista. Asketizam stajanja na jednoj nozi, na bilo kom mestu, ohladjene i suve, nezanimljive, smrtno dosadne i istrajne anti-impresionisticke zbirke brojeva malo ko zna da pise i jos manje cita, pa je odliv mozgova neborackog nacionalnog sastava ravnomeran, stalan, neoboriv i opravdan. Cetvrti stav iz Gonzagine Balkanske simfonije za narod i pojedinca, tako redak kod drugih evropskih kompozitora, ovde se intonira s neprevazidjenom melodijskom osecajnoscu pred rastanak sa sopstvenom nedovrsenom bedom. Ona tako ostaje veciti posed nepismenih budala i sjajno zariste mocne prosvecene nostalgije, u koju smo ulozili sve, a nismo dobili nista. Zasluge i mrznja rastu iz dana u dan, maglovite predstave o nekakvoj mnogoglavoj sirotinjskoj aveti, koja se oduvek motala oko nasih prosvetiteljskih nogu, gube se pred slikom pravoslavnih despota koje mi nismo sluzili, nismo pravili i nismo podnosili. U drugoj polovini svoje nedovrsene bede, potrazicemo, i naci cemo, siguran oslonac medju ljudima koji o svemu tome nemaju pojma i zeljno iscekuju vesti sa Balkana jos od ubistva kralja Aleksandra Obrenovica 1903. Izvanredna prohodnost belog sveta unistila je prirodnost i velicinu opasnosti, snagu i istinitost bekstva, nepristajanje, pobune i selektivnosti heroizma, stanja odmazde i mogucih otkrica. Pocetkom pedesetih, Bane je iscezao kroz sve zabrane, pristanke i sankcije koje su se jos mogle smisliti. Pocetkom sezdesetih, mirno su podeljeni pasosi i ovce su se razmilele u potrazi za boljim zivotom. Posle kratkog oklevanja, Gonzaga, granicni slucaj pobesnelog aristokrate, seo je u avion i preselio se u London. Nisko namestenje bankarskog sluzbenika u Sitiju uzeo je, mozda, kao Eliot, iz prezrenja prema velikim zabludama. Njegove navike, sada malo skucene kolonijalnim radnim vremenom, preseljene na dva sata leta od Beograda, u jedan suvlji ambijent, ostale su nepromenjene i u potpunom skladu sa onom Faladinom zvezdom repaticom. Svatko umire sam; i u Beogradu i u Londonu; na Madagaskaru i u Svilajncu; sa Eskimima i Hotentotima, a narocito u srpskoj seljackoj zadruzi, koja ne zna nikakav jezik, kako je to tacno primetio sudija Budimir Vesic iz Krusevca, pogotovu. Maglovite uspomene na turski, arapski i niski, Besmrtnu mladost izmedju pedesetih i sezdesetih, (Na dan 29. 11. 1998, koji se jos proslavljao svecano i neradno, umro je Zivojin Pavlovic, filmski reditelj i pisac, cija su sva dela govorila o bedi, prljavstini i ruznom zivotu naseg coveka. Za vreme snimanja filma Voz 4686 1959. godine jedan deo materijala, sniman izmedju Vratarnice i Zajecara, zaplenila je milicija. Pavlovic je skrenuo paznju milicije na sebe tako sto je sa prozora snimao tablu: Zajecar.) razne artisticke poslove, jezive sale iz vremena jugoslovenskog vajmarskog zamajavanja, pazljivo usmeravan zabavni program samoupravnog cirkusa, slobodu destrukcije i opsteg promiskuiteta, figure seljaka, radnika, otpornih gradjana i praznicnih mesojeda, fiata 600, tog transportnog mezimceta najsirih republikanskih masa, srpskih manastira i hrvatske morske obale, zatim tamjan, celer, bosiljak i beli luk, Tasmajdan, Kalemegdan, Solunski front, Aleksic obesen zubima o crni dvokrilac, sa nasom zastavom u desnoj ruci, vazdusna veza izmedju dva svetska rata, okupacije i oslobodjenja, sta ti ga ja znam, da li je to inventar, dosta naseg ocekivanja? Da li su gospodin ili gospodja poreklom iz one istorijske oaze odakle svaki cas grune po nekoliko stotina hiljada izbeglica i vise nista ne moze da ih natera da se vrate svojoj kuci? Jesu? Zaista nas cudi da ni gospodin ni gospodja nikada nisu razmisljali o gradjanskom otporu protiv tiranije, osobito ako je ta endemska. A i prilicno ste dosadni s tim vasim nenajavljenim dolascima, moramo da primetimo. U vasoj istorijskoj oazi reci Mogu i Hocu ne znace nista, a Priteralo me i Ne znam sta da radim skoro sve. Vama je poraz presao u naviku. (...) U jesen 1963, dok jos traje mit o camovoj dasci, u Beograd dolazi David Lean, inkognito, u Rolls-Royceu, od kojeg se nije odvajao ni u pesku Arabije. Neko mu je rekao da okolo ima dovoljno i ravnice i sume za Doktora Zivaga. Takav inkognito vise nikada nisam video. Dejvid Lin i rols-rojs, Kasmir 1958. Polazimo svakoga dana, ispred »Mazestika«, niko nam ne skace za vrat, verovatno zato sto je Lean rekao da je sve to inkognito, u patrolu, kao plemic i njegova feudalna pratnja, isturena za ovu balkansku anabazu napred, u narandzastom taksiju pasmine fiat 1300. Prvoga dana, zavrsavamo u Kostolcu, ispred nekakve polupropale, pocrnele supe iza koje tece Dunav. Valjda sam mislio da ga se nije dovoljno nagledao od Beograda, a pred supu sam zalutao. U povratku, pravim novu patriotsku gresku. Kazem taksisti da hocemo da rucamo u Grockoj i, po slovenskom obicaju, mislim da su keciga, smudj ili som, savrsena dijeta za mene, savrsena dijeta i za Dejvida Leana. Poslanica Karla Pontija, jedna trojezicna, lepa, utegnuta alapaca, i njen jednojezicni, latinski skakac–ljubavnik, u izvanredno skrojenim pantalonama, punim dinara, kontrolisu, koliko mogu, moje patriotsko ludilo, treskaju se sa mnom po smederevskom putu u kolima broj 1 i pitaju odmah sta je to tako interesantno u blatu, u koje smo se iznenada uvalili. Dejvid Lean ne pita nista. Njegova filmska aristokratska pratnja, sredovecna, plava Engleskinja, sekretarica, i John Boxe, njegov scenograf jos od Mosta na reci Kvaj, mislim, pogotovu. Samo sto na usnama Johna Boxea stalno stoji jedan mali, ironican, strpljiv smesak za sve sto vidi i cuje, verovatno jos od dana kada je poceo da gradi kule i gradove od dasaka, stiropora, fiberglasa i kartona. Dejvid Lean ne jede ribu. Guta, besumno, jeftinu Podravkinu fidelinku, to je izabrao, bez reakcije, bez uzivanja, bez gadjenja, bez icega na licu i tiho, ravnomerno, kao da smo zbog toga zakazali ovaj sastanak u blatu, pita me, gledajuci me kao da smo se jos prosle godine dogovorili da mu dam odgovor, sta mislim o Doktoru Zivagu. Italijanski par iz kancelarije Karla Pontija, uvredjen i uznemiren, prestaje da jede male zute kecige, John Boxe sa zanimanjem dize pogled sa svoje case belog vina, otmena, providna i odana sekretarica sanjivo uperi pogled u svoju blistavu polarnu zvezdu, a agent-patriota ostavlja rakiju i u ono blato oko tog istorijskog sastanka upljeskava sledece reci. Gospodja Olga Vlatkovic (kod ovih reci Lean malo podize obrve) ima muke sa tom knjigom, ideoloska komisija u ovim krajevima, nikada se ne zna, pa one pesme koje cekaju na kraju knjige, ali ono sto sam video nije Bog zna sta, i uopste, bilo bi vam bolje da pogledate Zastitnu povelju i Detinjstvo Ane Livers. Na licu Davida Leana nije se pomerila nijedna crta, sekretarica, posle malog raspitivanja oko mog izgovora reci Povelja i Aninog prezimena, upisa naslove za koje Lean nije cuo i onda on mirno rece da je Doktor Zivago najbolja knjiga koju je on procitao. Italijani su tesko skrivali indignaciju, a John Boxe je gledao u Dunav, koji se jedva nazirao kroz stabla velikih topola ispod nas, sa onim anglo-saksonskim scenografskim smeskom to-nije-moj-posao. Sutradan smo svi stajali na Fruskoj gori i gledali u Dunav. Sekretarica je iznela termos iz Rolls-Roycea i David Lean je cuteci pio caj. Narandzasti taksi gledao je u straznjicu velicanstvene britanske masine, jer je Lean odmah, posle Indije, resio da ignorise svoju feudalnu prethodnicu i zaustavio se tamo gde se njemu svidelo. Mislim da smo ceo sat cutali i gledali u Dunav. Na kraju je David Lean rekao: Ovo je najvise sto smo videli od njega, okrenuo se, usao u Rolls-Royce i svi smo se vratili u »Mazestik«. Treceg dana posli smo u Bosnu, ali iz nekog razloga zaustavili smo se ispred Sapca, okrenuli i vratili se u »Mazestik«. Sofer i ja sporili smo se putem oko granice izmedju Macve i Semberije. Trojezicna poslanica Karla Pontija energicno je zahtevala da joj potanko opisem mesto na karti dokle smo stigli, njen latinski ljubavnik drzao je za vrat, za nogu, za ruku, i raspitivao se o raznim aspektima jugoslovenskih investicija u propale puteve. Cetvrtog dana cvrsto sam resio da ga odvedem u Bosnu. Tamo vam je najbolje za Streljnjikova, rekao sam mu. John Boxe je rekao da treba da spavamo u Vrnjackoj Banji. Meni je to odgovaralo, jer sam odavde nosio uspomene iz detinjstva, iako Banja bas nije na putu za Bosnu, striktno producentski govoreci. Iz »Mazestika« smo posli kasno, pa smo zato medju moje uspomene stigli po mraku. John Boxe je izvadio BLUE GUIDE i lampicu i rekao da je pansion MON REPOS najbolji, a meni je poslo za rukom da precutim posleratna razaranja i eksproprijacije i tako smo kroz jedno dvoriste pedantno uneseno u BLUE GUIDE takodje, stigli do avetinjskog MON REPOS-a, ispred kojeg je jedna polumrtva Beogradjanka objavila da je isto tako polumrtvi objekat jos od 1945. odmaraliste za penzionisane sluzbenike Ministarstva za izgradnju i rekonstrukciju kapitalnih svinjaca u Besnom Foku. John je bio ocaran tajanstvenim izgledom nekadasnjeg MON REPOS-a, misticnim osvetljenjem na njegovoj kanceroznoj fasadi i kapitalno uneredjenoj frizuri ljubazne gospodje, pa je rekao da tako zlokoban, uzbudljiv i bogat prizor nije video jos od Velikih iscekivanja na kojima, mislim, jos nije bio scenograf. David Lean, koji je takodje prelistavao BLUE GUIDE, rekao je onda mirno da idemo u hotel »Park«. Italijani su preturali po svojim hartijama, besno gledali u mene i, lepo se videlo, vec koncipirali izvestaj za Karla Pontija. Na recepciji hotela »Park« pokazalo se da je i sekretarica divina citala BLUE GUIDE zajedno sa Davidom Leanom i da su iz »Mazestika« rezervisane sobe, na Zapadu pogresno poznate kao apartmani, ali da ih nema dovoljno. Tako smo sofer taksija i ja slozno prihvatili salu za konferencije, dok je ostatak evropske patrole, sa pazljivo programiranim sadrzajem kutije prve pomoci i neophodnim higijenskim sitnicama u krasnim, malim koferima, nestao po sobama hotela »Park«, neosnovano proglasenim za apartmane. Sutradan, po divnom vremenu, kada smo zauzeli unapred predvidjena mesta u nasim mocnim masinama, poslanica Karla Pontija, sa velikim olaksanjem, otpozadi, saopsti mi razdragano da se vracamo za Beograd, u »Mazestik«, jer su Leana napale vaske iz hotela »Park«. Rolls-Royce je vec polazio, lagano, necujno, prema izlazu iz Vrnjacke Banje. Na moje zaprepascenje, sa prvim snegom dobio sam telefonski poziv od Roya Rosottija, Leanovog asistenta, koji je vedro narucio sobu u hotelu »Metropol«, taksi za tri dana i snezne pejzaze Vojvodine. Po strasnom mrazu, sa klizavih, poledjenih puteva, ponekad iz taksija, cesto gazeci sneg do kolena, ova zovijalna figura skljocala je jednim novim modelom Canona po sneznoj pustinji ispred Zrenjanina, sa grobljanske uzvisice u Alibunaru i opet sa tankog druma ka Vrscu, po kojem je vejala fina, sitna, brasnjava, bela prasina. Jos i pre nego sto je stigla vest da se Doktor Zivago snima u Finskoj i Spaniji, znao sam da Davida Leana nece oterati vaske iz hotela »Park« u Vrnjackoj Banji, nego ona camova daska sa Divcibara, njena subverzivna priroda, kojoj je sada definitivno presudjeno u Rimu ili u Londonu. (...) Na kraju, kao sto je nas prijatelj, poljski grof D. Kriscinski-Moler imao obicaj da kaze, zelim vam, gospodine Markovicu, svako dobro na Balkanskom poluostrvu, to je bar tacno i zauvek odredjen prostor izmedju Istoka i Zapada. Iskreno vas *Dragan Babic* Poglavlje iz neobjavljene knjige U senci kiselog drveta; oprema i skracivanje redakcijski.

Posaljite nam vas komentar