Ako usvojimo da se pojedini vekovi, pa i ere, ne zavrsavaju bas »nultom« godinom, odnosno kako je hriscanska nauka predvidela, a u svetlu nedavnih izjava najtiraznije srpske spisateljice, moglo bi se reci da je 20. vek okoncan 1989. Bez sumnje, mnoga obelezja poslednjeg stoleca ovog milenijuma nestala su tada. Svet vise ne izgleda isto. Juznoafricka Republika ostala je bez aparthejda, Kina je tenkovima gazila studente, Gorbacov promovisao »perestrojku«, propao Varsavski pakt. Dogodila se tranzicija, pojava koja ce obeleziti pocetak 21. veka. Deset godina kasnije, sumiraju se rezultati. Neki su sjajno napredovali, drugi su na rubu propasti. Rumunija, prema misljenju njenih gradjana, nije daleko odmakla.

Zablude

Pominjanje imena severoistocnog suseda vecinu Jugoslovena asocira na buvlje pijace, one nesto obrazovanije na svrgnutog diktatora Nikolaja Causeskua, starije na suprugu kralja Aleksandra I Karadjordjevica, Mariju, ratne profitere na najjevtiniji benzin u Evropi, a pristalice mirnodopske politike na jednu od retkih drzavnih poseta sadasnjeg predsednika. Iako se kod Rumuna jos uvek kupuje sve (sto se kod Kineza ne moze naci), prilike su znatno drugacije u odnosu na pocetak tranzicije. Za pocetak, prosecan Jugosloven zaradjivao je tada 30 puta vise od prosecnog Rumuna godisnje, a sada je odnos 1:3, po zvanicnim statistikama, istim onim po kojima »Zastava« predstavlja gigant evropskog renomea.
Tesko je pronaci dogadjaj, prekretnicu. Mozda je pravilnije govoriti o citavom nizu zbivanja koja su dovela dokle su dovela, ali nema smisla ne pomenuti da tranzicija nije Rumunima pala s neba, vec da je svaki njen (kontra)efekat ostavio posledice na stanovnistvu. Inflacija premasuje 25 odsto, medjunarodni dugovi mere se milijardama dolara, recesija uzima maha. S druge strane, prisutni su i razlozi za optimizam: prosle godine je, po prvi put, privatni sektor ucestvovao sa vise od 50% u bruto nacionalnom dohotku, zivotni vek je sve duzi.
Ono sto Rumunima smeta (to svakako nije statistika) je cinjenica da su u drzavnom aspektu i dalje tamo gde su bili pre deset godina. I to ih boli. Revolucionari iz decembra 1989. nadali su se brzoj ekonomskoj integraciji u Evropu, te clanstvu u NATO. Sada su razocarani, i osecaju se izdanim, ali ne iznutra, tranzicija jos nije dostigla taj stepen, vec spolja. Nacionalisti, najznacajnija opozicija, veruju da su ih zapadne sile prodale Rusima, kao sto su to ucinile i 1945. na Jalti.

Transformacija vlasti

Pristalice demokratskih reformi secaju se kako je odluka o premestaju Lasla Tokesa, madjarskog protestantskog svestenika, u udaljenu parohiju s druge strane Karpata, navela hiljade Rumuna da izadju na ulice i dignu glas protiv najtotalitarnijeg rezima u Istocnoj Evropi, posle Staljina. Oni su se nakon desetak dana ujedinili sa vojskom i preuzeli vlast. Causesku i njegova supruga nasli su se pred streljackim vodom, grb sa petokrakom na zastavi zamenjen je istim grbom samo bez pomenute geometrijske slike. Tu naprasno prestaje interesovanje Jugoslovena za Rumuniju i vraca se, paradoksalno, tek deset godina kasnije, s marsem deset hiljada ocajnih rudara na prestonicu. U medjuvremenu, poneki mlak naslov u novinama, telegrafska vest, kao da je rec o minijaturnom (poluimaginarnom) pacifickom ostrvu, a ne o najblizem susedu, srdacnim prijateljima, valjda jedinim koji nas tokom istorije nisu okupirali »zarad visih ciljeva«. Ne, oni (vlaski vojvoda Mircea) su ubili Marka Kraljevica (turskog vazala) u bici na Rovinama i ima da ispastaju, neka trunu u zaboravu, bar sto se Srba tice.
Da je situacija pracena sa nesto vise interesovanja, mogli smo videti manipulaciju istorijskih razmera – nacin na koji su komunisti ostali na vlasti posle oruzane revolucije ciji je cilj bio zbacivanje komunizma. Istina je da Causeskuovi sledbenici, KP, danas jedva da imaju uporiste u birackom telu (oko 1%), tacno koliko su imali i 1945. godine, ali je njegov kompanjon, preobuceni socijalista, izmedju 1989. i 1996. bio predsednik drzave. Mogli smo, takodje, videti kako se uzimaju stotine miliona dolara stranih kredita (doduse i lose upotrebljavaju, ali stizu u kontinuitetu). I, sto je najbitnije, videti kako izgleda izborna smena kvazireformskog rezima.
Danas je Rumunija, poput Francuske, podeljena na dva politicka bloka. Prvi cine nastavljaci predratnih tradicija (tri partije, Narodna hriscansko-demokratska, Liberalna i Socijal-demokratska, postoje preko sto godina), dok su u drugom bivsi komunisti. Postoji i ultranacionalisticka opcija, koja, mada u stalnom rastu, jos nije presla pet odsto glasova. Ustavom, donetim 1991, zacrtana su izrazito demokratska nacela. Tako, predsednik ima samo pravo suspenzivnog veta, a svaki predlog zakona mora da prodje kroz dva parlamentarna doma. Vece deputata, donji dom, ima 343 clana, od kojih se 328 bira proporcionalnim sistemom, a 15 mandata rezervisano je za nacionalne manjine, izmedju ostalih i srpsku, takodje sa pravom suspenzivnog veta. Senat, u kojem sede 143 eminentne politicke licnosti, pre svih lideri stranaka i njihovi najmudriji savetnici, nije, poput susednih zemalja, delegatski uredjeno telo, vec i senatori, odnosno njihove liste, moraju na proveru pred birace svake cetiri godine. Vlada, prirodno, mora imati dvodomnu vecinu, a po slicnom sistemu imenuju se i ostali javni sluzbenici.

Kaskanje ekonomije

Sad se namece pitanje: ako je sve tako demokratski uredjeno, a jeste, kako onda deset hiljada rudara iz provincije moze da paralise drzavu kad god pozeli? Odgovor je neverovatno jednostavan i posve zapanjujuci, sa stanovista demokratske Evrope – politicka tranzicija mozda jeste uspesno zavrsena, ali ekonomska tek sto je pocela.
Rumunija se 1989. grejala do 12 stepeni Celzijusa, a domacinstva su trosila po 35 kilovata struje i 25 litara benzina. Trebalo ih je najpre dovesti do nivoa ostalih istocnoevropskih drzava, pa tek onda zapoceti decentralizaciju ekonomije i vlasnicku transformaciju, inace bi bilo ko za milion dolara mogao kupiti celu zemlju. Upravo se tom logikom vodila bivsa socijalisticka vlast, potrazujuci kredite u inostranstvu. Standard stanovnistva podignut je drasticno, no nisu svi zadovoljni. Predsednik Emil Konstantinesku zalio se prosle godine da je ekonomska moc u rukama postsekuritateinih tajkuna, a opozicija tuguje zbog cinjenice da integracija u Evropsku uniju dolazi na red tek posle 2005. Jeste Rumunija u nekom »uzem izboru«, potencijalno u drugom krugu, ali niko ne garantuje da ce kvote za sest godina biti iste, kao i uslovi clanstva. Zatim, tu su i Slovenija, Hrvatska, Bugarska, balticke republike... Nesto je bolja situacija sto se tice clanstva u NATO, ali ni tu Rumunija nije usla u prvi krug. Program »Partnerstvo za mir« cini se kao slaba zamena za status punopravnog NATO partnera, mada postoji (i)realna opasnost da bi Rusija mogla proglasiti bivseg suseda svojom interesnom zonom.
Rumunija je danas otprilike tamo gde je Srbija bila 1991. godine. Pred njom su dva puta. Valjda ce izabrati pravi.

Bojan al Pinto-Brkic