Prilog razumevanju vremena

Pred nama je zbirka clanaka, eseja i studija nastalih u periodu od bezmalo cetiri i po decenije (1948–1990), objavljenih u casopisu demokratske emigracije Nasa rec. Tekstovi pokrivaju »nas komunizam« od 1945. do 1990. godine, razdoblje od stvaranja seljackih radnih zadruga u Srbiji do prvih visestranackih izbora. Drugim recima, opisane su metamorfoze komunizma i njegove lazne mene, da bi autor konstatovao kako je Srbija, posle 50 godina, na istom mestu i da je za nju vreme stalo.
Malo je tekstova nastalih kao odgovor na najaktuelnije i kljucne teme koje pokrivaju tako dug vremenski raspon, a za koje se moze reci da su u stanju da izdrze sud vremena i da bar u ponecemu ne izgledaju »passé«. Sa Desimirom Tosicem to nije slucaj. Analiticnost, argumenti, smirenost, odsustvo mrznje i antikomunisticke zagrizenosti daju ovoj zbirci tekstova, inspirativnog naslova, neprolazni sjaj.
Vec i sam naslov sugerise autorov stav o prokockanim mogucnostima koje su godinama, u najintimnijem, ljubavnickom odnosu sa komunizmom, dovele do nemoci kojoj, mozda, nema leka. I zato poruka autora na kraju knjige »Zivece ovaj narod« ima zvuk lamenta ili, u najoptimistickijem slucaju, opomene. Jer, »istorijski posmatrano, nama treba mnogo vremena kako bismo dosli do normalnih izbora i do opsteg normalnog, u evropskim dimenzijama stanja i napretka«, kaze autor.
Vec pre prvih visestranackih izbora 1990. godine Tosic je, ma koliko uvereni opozicionar, znao da su ti izbori izgubljeni. Najpre, nije doslo do demokratskog konsenzusa vlasti i opozicije, za sta se autor zalagao jos 1986. godine. On tada pise »ili konsenzus ili ne samo mirovanje u mestu nego stalni i sve dublji pad, i to ne samo pad standarda i morala nego i duboko nazadovanje drustva kao celine i potpuni pad njegovog ugleda u svetu«. U zapitanosti nad uzrocima zaostajanja Srbije Tosic konstatuje: niti je Srbija imala svog Gorbacova, niti onakve komuniste; u poredjenju sa njima »jugoslovenski komunisti izgledaju samo kao mali, ali slavoljubivi patuljci« koji upotrebom raznih unutrasnjih i spoljnih manipulacija zele da sacuvaju potpunu vlast. Za Tosica, medjutim, najveca tragicnost polozaja srpskog naroda bila je i ostala u tome »sto cekamo da neko drugi zavrsi posao za nas«. Autor kaze da »jednopartijnost nije samo nametnut, to je i prihvacen sistem od mnogih koji veruju da pluralizam ‘razbija naciju’«.
Pobornik evolucije, a ne revolucije, Tosic u svojim tekstovima od 1948. do 1990. kao lajtmotiv uvodi temu uloge nasilja u komunizmu i njegovog znacaja za formiranje jedne nacije nejake tradicije. To je mozda i kljuc za razumevanje nepromenljivosti samog komunizma. Broz je, kaze Tosic, »uspeo da podstakne samoljublje pojedinca i drustva, da ih ujedini sa drskoscu, moralnu neuravnotezenost sa nasiljem. Nas covek pocinje da obozava nasilje kao metod« i da stvara kult nasilnika na vlasti. Otuda najzesci antikomunisti poticu iz Partije, otuda se Kosovo »mora« braniti nasiljem. Tosic jos 1986. godine podseca da nasilje, odbacivanje dijaloga, nespremnost za suocavanje sa tradicionalizmom, autoritarnoscu i policijskom drzavom prve i druge Jugoslavije predstavljaju civilizacijski poraz, zalazuci se da to iskustvo bude u osnovi svake rasprave o promenama u sutrasnjici. Nazalost, sutrasnjica je ostala u senci jucerasnjice.
Na promociji knjige Desimir Tosic je izjavio da je 1952. godine napisao da su Srbi mali i mlad narod. Posle devetogodisnjeg iskustva u Srbiji, kada bih pisao novo izdanje knjige, rekao bih: mlad, mali i – narod slabog nervnog sistema. Mi smo mali narod za vece ideje i eksperimente, rekao je Tosic objasnjavajuci zasto je nase razumevanje jugoslovenske ideje bilo fatalno. Ono je takvo bilo jer je Jugoslavija smatrana produzetkom srpske drzave, dok se hrvatsko pitanje nije uocavalo kao nacionalno vec samo kao opoziciono. Podleglo se iluziji da je drzava jedinstvena, a ona je zavrsila u 1941. Raspad druge Jugoslavije nije bio neminovan, ali je u njoj zanemareno nacionalno pitanje. Porazavajuca je cinjenica da smo mi i bez Vatikana, Nemacke i fasisticke Italije, masona, bili jedini narod u Evropi koji je poveo gradjanski rat za vreme okupacije, rat kojem smo se sa uzivanjem podali i koji jos nismo okoncali, rekao je Tosic.
Knjiga Snaga i nemoc – nas komunizam 1945–1990. je svedocanstvo slabosti jednog drustva i snazne vivisekcije koju je autor izveo beskompromisno, vodjen svojim antikomunizmom i antinacionalizmom. Tosic je uspesno protumacio svoje vreme novog folklora i novih mitova i zato je pesimista s razlogom. A njegova knjiga je nezaobilazna studija za sve one koji nastavljaju proucavanja ili koji imaju ambicija da ucestvuju u politickom zivotu.

Olivija Rusovac