Broj 208-209 | |
|
|
Dogadjanja Svetlo u mraku Strah rezima od promena ocito je opravdan Vladajuca koalicija krenula je u ofanzivu protiv svih onih koji ne lice
na nju niti misle kao ona – od nezavisnih medija i novinara, zatim univerziteta,
profesora i studenata, sve do umetnika. Disciplinovanje je intenzivirano
u najnovijem periodu, kada je rezim po prvi put u poslednjih osam godina
osetio stvarno i po njega opasno zahladjenje odnosa medjunarodne zajednice.
Civilizovani svet je najzad resio da ih stavi u izolaciju, a ne kao do
sada – njihove domace zrtve. To je ujedno bio i znak da se krene u odlucno
izmirivanje racuna sa svima onima koji nikako nisu pristajali da zive u
uslovima diktature niti da budu pasivni, zombirani svedoci jednoj nakaznoj
vlasti sa paklenim namerama i ucincima. Oni koji po vlastitim nacelima
ne pripadaju ikakvom civilizovanom poretku odskora su krenuli u frontovski
obracun sa ostatkom pobunjenih gradjana.
No, nasuprot ovim nagadjanjima sasvim je transparentan postao strah rezima od neumitnih promena koje se cak i njima cine vrlo skorim. Silina najnovije drzavno-represivne ofanzive prema slobodnoj akademskoj, intelektualnoj i umetnickoj javnosti u srazmeri je spram uverenosti da je ovo mozda poslednji tren da se nepocudni koji protestuju ili pruzaju otpor kazne i zastrase, da se makar na unutrasnjem politickom planu (dakle za domacu upotrebu) ispolji toboznja resenost da se postojeci svetioci – oni koji tako ocigledno osvetljavaju buduce vreme i epohu novog veka i milenijuma, ugase, ne bi li pao potpuni mrak u skladu sa pomracenjem aktuelnog totalitarizma. Osecaju oni vrlo dobro da je, medju svim ostalima iz tog casnog drustva, i primer licne hrabrosti u pruzanju individualnog otpora Miroslava Nuneta Popovica za njih bolan a za istomisljenike podsticajan. U cast progonjenog umetnika, neposredno pred pocetak rasprave na platou ispred Palate pravde u prisustvu novinara, licnosti od javnog znacaja i druge publike koja je prisustvovala sudjenju, iskazujuci time gradjansku solidarnost i odsustvo straha od samooslobadjanja, te predstavnika brojnih stranih i domacih nevladinih organizacija koje prate stanje ljudskih prava u Jugoslaviji, Sasa Stojanovic je izveo performans »Covek«. Stojanovic je mladi stvaralac (Leskovac, 1968, slikar po umetnickom obrazovanju) koji je u poslednje vreme na svoj rad skrenuo paznju javnosti u brojnim prilikama: u Pristini 1996, 1997. i 1998. godine (»Poslednji pokusaj lecenja zemlje«), Novom Sadu, Beogradu i Nisu 1997, Novom Sadu i Beogradu (»Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija«), Beogradu (»Poslednji pokusaj lecenja zemlje« i »Umazane ruke brzo se peru«) 1998. itd., pri cemu je dirao nasa neuralgicna ideoloska mesta. Njegov najnoviji beogradski rad sastojao se od iscrtavanja konture Nuneta Popovica na hartiju na kojoj je potom ispisao clanove Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: »Niko ne sme biti proizvoljno uhapsen, pritvoren niti proteran« i »Svaki covek ima pravo da slobodno ucestvuje u kulturnom zivotu zajednice, da uziva u umetnosti i da ucestvuje u naucnom napretku i u dobrobiti koji otuda proisticu. Svako ima pravo na zastitu moralnih i materijalnih interesa koji proisticu od svakog naucnog, knjizevnog ili umetnickog dela ciji je on tvorac«. Objasnjavajuci motive ovakvog nastupa, Sasa Stojanovic je istakao sledece: »Performans ‘Covek’ je moj nezni nacin protivljenja besmislenom sudskom procesu protiv Nuneta Popovica, kojim se ocigledno ugrozavaju osnovna ljudska i stvaralacka prava. Svojim radom, ja se borim za promenu autoritarne svesti«. Strah rezima od promena ocito je opravdan. Jovan Despotovic
|
|
|
© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana | Posaljite nam vas komentar |