Nacija – opasnost i nada*

Sad vec mora biti ocigledno da su za prevazilazenje nacije i istiskivanje nacionalizma izgledi u ovom trenutku slabasni. Naprosto nije dovoljno ukazivati na silovitu transnacionalnost ucinka novih ekonomskih, politickih i kulturnih snaga koje danas deluju, a ni na razne oblike globalne medjuzavisnosti, ciji su one nesumnjivi tvorci.
Rast kosmopolitizma ne dovodi po sebi do opadanja nacionalizma; uspon regionalnih kulturnih podrucja nema za posledicu manji uticaj nacionalnih identiteta. Kao sto rekoh na pocetku, ljudska bica se visestruko poistovecuju s kolektivom, a opseg i intenzitet tog poistovecivanja menjace se zavisno od vremena i mesta. Nista ne moze spreciti pojedince da se istovremeno poistovecuju s Flandrijom, Belgijom i Evropom te da svaku od tih vernosti ispoljavaju u odgovarajucem kontekstu; kao sto ih nista ne moze spreciti da se osecaju kao Jorube, Nigerijci i Afrikanci, u koncentricnim krugovima lojalnosti i pripadnistva. U stvari, tako nesto je sasvim uobicajeno i uveliko predstavlja ono sto bi se i ocekivalo u svetu visestrukih veza i identiteta.
To ne znaci da su te veze i identiteti u celini stvar izbora i situacije, niti pak da neki od njih ne ostvaruju vecu kontrolu i ne vrse snazniji uticaj od drugih. Teza je ove knjige da nacionalni identitet, kako sam ga ja definisao, danas zapravo vrsi mocniji i trajniji uticaj negoli drugi kolektivni kulturni identiteti; te da ce iz razloga koje sam pobrojao – potreba za kolektivnom besmrtnoscu i dostojanstvom, moc etnoistorije, uloga novih klasnih struktura i dominacija medjudrzavnih sistema u modernom svetu – taj tip kolektivnog identiteta verovatno jos dugo iziskivati vernost pripadnika ljudskog roda, cak i kada se drugi, obimniji ali labaviji oblici kolektivnog identiteta pojave uz nacionalni. Zapravo, kao sto nagovestava evropski slucaj, kulturni pannacionalisticki pokret za stvaranje obimnih, kontinentalnih identiteta moze u stvari uliti novu energiju specificnim nacionalizmima etnija i nacija u okviru omedjenog kulturnog podrucja, kao kada bi pojedinacni clanovi »porodice kultura« crpli snagu iz svojih srodnickih spona. Cak i mesanje ranije homogenijih kultura – do kojeg dolazi posredstvom imigracije, gostujucih radnika i izbeglickih talasa – moze izazvati snazne etnicke reakcije domacih naroda i kultura.

Podela covecanstva na nacije i istrajna moc nacionalnog identiteta sirom sveta donose i opasnost i nadu. Opasnosti su sasvim ocite: destabilizacija krhkog globalnog sistema bezbednosti, posvudasnje umnozavanje i zaostravanje etnickih sukoba, progon »nesvarljivih« manjina u kampanji za vecu nacionalnu homogenost, opravdavanje terora, etnocida i genocida u razmerama nezamislivim u ranija doba. Mozda nacionalizam sam po sebi ne izaziva endemicnu nestabilnost, sukobe i teror u ovom veku, ali njegova zastupljenost medju njihovim prvenstvenim uzrocnicima, ili u svojstvu njihove propratne pojave, previse je cesta da se ne bi uvazila ili da bi se opravdala.
U isti mah, svet nacija i nacionalnih identiteta nije bez nade. Moze biti da nacionalizam nije uzrocnik svih onih slucajeva reforme i demokratizacije tiranskih rezima, ali im je cest prateci motiv, izvor ponosa potlacenih naroda i priznat oblik stupanja ili vracanja u »demokratiju« i »civilizaciju«. Takodje, on danas daje jedinu viziju i logicku podlogu politicke solidarnosti, onu koja nalaze narodno odobravanje i izmamljuje narodno odusevljenje. U poredjenju s njom, sve druge vizije, sve druge logicke podloge, izgledaju bezbojne i nerazgovetne. Ne nude osecanje izabranosti, jedinstvenu istoriju, samosvojnu sudbinu. A to su obecanja koja nacionalizam najvecim delom ispunjava, i to su stvarni razlozi sto se toliki ljudi i dalje poistovecuju s nacijom. Sve dok se te potrebe ne budu zadovoljavale drugim vrstama poistovecenja, nacija ce sa svojim nacionalizmom, poricana ili priznavana, ugnjetavana ili slobodna, negujuci svaka sopstvenu osobenu istoriju, svoja zlatna doba i svete pejzaze, nastaviti da pruza pripadnicima ljudskog roda njihove bitne kulturne i politicke identitete do duboko u naredni vek.

*) Zakljucni deo knjige Antoni D. Smita Nacionalni identitet, preveo Slobodan Djordjevic, Biblioteka XX vek (urednik: Ivan Colovic), Beograd 1998, str. 269–271. Oprema redakcijska.