Anti-ikonomanija

Uspostavljanje stabilne kulture nekih umetnickih medija kakva je slika, i narocito skulptura, u ovom religijsko-ideoloskom podrucju ide dosta tesko i sa promenljivom srecom usled mnogobrojnih povesnih i civilizacijskih razloga. Pri tom, ta borba za formiranje postojane vizuelne ili slikovne predstave u plastickim umetnostima, ima poduzu istoriju. Vizantijska tradicija u kojoj je nastala i ovdasnja opsta umetnicka sfera u prvim vekovima ovog milenijuma zasnovana je na istocnohriscanskoj dogmatici (koja katkada takodje nije imala previse razumevanja za artificijelni svet likovnosti) ustanovila je i u toj oblasti cvrste, gotovo nepromenljive, kanonizovane standarde.

Sukobi oko umetnosti

Tako se tokom VII–VIII veka (prema Georgiju Ostrogorskom to je »Doba Ikonoklasticke krize« koje je trajalo izmedju 711. i 843. godine; videti njegovu knjigu Istorija Vizantije, Beograd 1969, str. 157–211) vodila zucna diskusija oko nacina predstavljanja lika, i uopste ljudskog oblika, na ikonama, freskama, kod ukrasavanja teoloskih knjiga, na bogosluzbenim predmetima itd. – sto je istoriografija zabelezila kao ikonomahiju, tj. sukob ikonofila (obozavalaca ikona, zastupnika slobodnog predstavljanja vizuelnih formi u slikarijama) i ikonoklasta (protivnika svih vrsta slika). Taj tezak sukob koji je sem u uze kulturoloskoj, imao implikacije i u opstoj politicko-drzavnoj sferi, zavrsio se pobedom »obozavalaca« slika, ali je ta pobeda zastupnika kulta ikona vremenom bila zamenjena fatalnom petrifikacijom ortodoksne ikonografije koja se odrzala u crkvenoj umetnosti istocnoevropskog sveta prakticno do danas.
Tokom XIX i XX veka u srpskoj umetnosti i njenoj teoriji, zabelezeno je, redovno se smenjivala prevlast nacionalnog i evropskog, crkvenog i gradjanskog, a u najnovije vreme klasnog i savremenog, rigidno ideoloskog i potpuno bezidejnog, najzad »legitimistickog« i »mondijalistickog« kao posebnih fenomena ovdasnje likovne umetnosti posle 1945. godine – sa naglasenom 

»Torpediranje leda«

Jedna krajnje neobicna izlozba/predstava postavljena/izvedena u Paviljonu Veljkovic 25. decembra 1998. godine, simbolicno je ukazala na i dalju aktuelnost ovog procesa. Sastojala se od radova tridesetak umetnika, slajd i video-projekcija novijih akcija grupe »Led-art«, te nastupa trupe »Torpedo« koja deluje u podrucju aktuelnog beogradskog teatarskog akcionizma. U njihovoj organizaciji nacinjena je simulacija jedne umetnicke izlozbe otvorene razornom, bukvalno destruktivnom akcijom »vlasti« koja je na licu mesta unistavala radove spaljivanjem, razbijanjem, cepanjem ili upotrebom sprava-unistavaca: sredera (za secenje papira) i prekrupaca (za drobljenje tvrdjih materijala). Ovaj zivi performans nazvali su »Torpedom u led« (kao »cekicem u glavu«) sa idejom razbijanja svekolike zaledjene stvarnosti – pa time i kulturne, umetnicke i esteticke: vatrom protiv zamrznutosti!
Predstavi su se prikljucili dobrovoljci, umetnicki sindikalisti i brojni neudruzeni stvaraoci – ikonodobrovoljci sa nase oficijelne i alternativne scene: Nikola Dzafo, Sasa Markovic Mikrob, Aleksandar Rafajlovic, Ratko Vucinic, Nenad Bracic, Sanvila Porej, Dusan Junackov, Bozidar Babic, Uros Djuric, Nebojsa Milikic (unistio celokupnu svoju dokumentaciju iz borbe protiv kioska), Fatima Dedic, Miomir Grujicic Fleka, Predrag Kocovic, Vera Maredo, Mihailo Petkovic, Goran Desancic, Gradimir Rajkovic, Miroslav Todosijevic, Miroljub Filipovic Filimir, Samuel, Ana Milovanovic, Sladjana Stojanovic (iz Beograda), troclani »Art-cirkus«, Vesna Grgincevic, Dragan Zivancevic (iz Novog Sada), Sasa Stojanovic (iz Leskovca).
Akcija je zavrsena sakupljanjem spaljenog umetnickog otpada u specijalne kese (spacebag) kao materijal-djubre za sledece akcije i gozbom na tako deponovanom smecu.
Uvodni tekst je napisao slikar Predrag Kocovic pod naslovom »Zasto dobri i pametni ljudi unistavaju svoj rad« u kojem je nacinio povesni i semanticki luk od tradicionalnog umetnickog stvaralastva do recentne art-produkcije, dakle, od proslovekovne romanticne predstave umetnika kao genija jedinstvenih sposobnosti do kraja modernistickih utopija kada je umetnicko delo postalo roba na zavrsetku ovog veka. Autor se u ime svih ucesnika pita: »Zar i posle svega da budemo angazovani umetnici, umetnici-moralisti?« i ako je ova nedoumica mozda ostala da lebdi u vazduhu, ipak je otvorila prostor za jednu novu, ili drugaciju kreativnu (samo)destrukciju novih znacenja i formi kao nastavak onih »estetika destrukcije, estetika odvratnog, estetika djubrista« cime se uostalom »Led-art« bavi, kako smo proteklih godina imali prilike da mnogo puta gledamo, u razlicitim kontekstima i na zorne podsticaje vlasti.
Ove akcije, upravo kompleksni umetnicki cin, izraz su opste drustvene destrukcije u kojoj se odvija i primetna autodestrukcija aktuelne umetnosti koja istovremeno izrazava snazno osecanje eticke savesti. Publika je tom prilikom prisustvovala simbolickom (ali i bukvalnom) cinu sa mnogobrojnim slojevima znacenja i implikacija: jedan od tih uzgrednih fenomena je, prema svedocenju ucesnika, i zaprepascujuca pasivnost, doduse malobrojne i probrane publike, koja je mirno, bez uzbudjenja i gotovo sa simpatijama i razumevanjem pratila akciju »vlasti« koja unistava umetnicka dela – cak njihove autore tera da ih sami razore. Tumacenje bi moglo ici putem svesti o opstoj utucenosti i zastupljenosti odbrambenog refleksa koji je ovdasnji totalitarni rezim uporno, izgleda i uspesno, izgradio u desetogodisnjem periodu. Ovdasnje malobrojne male enklave slobodne umetnosti nisu uspele da se zbog mnogih restriktivnih razloga nametnu siroj publici te je stoga i ukupna delatnost Centra za kulturnu dekontaminaciju u cijem se okrilju odigrao ovaj projekt i uz svu njegovu energicnu i raznovrsnu produkciju i delatnost, protice u jedino mogucem – drustveno marginalizovanom okviru. Otuda se nazire i snazna simbolika koja povezuje CZKD i akciju »Torpedom u led«. Takodje je tom vezom uspostavljena i jedna cvrsta korelacije ovog protestnog performansa sa socijalnom i umetnickom zbiljom sada i ovde – zapravo u epohi Miloseviceve opste diktature.
Recentna antiikonomanija u interpretaciji »Led-arta« i »Torpeda« po svemu je zakljucni fenomen procesa koji se ocigledno kontinuirano u ovim prostorima odvijaju od kada se pojavio problem tumacenja smisla slike. Kraj ove decenije samo je uspostavio nove povode karakteristicne za jos jednu od brojnih epizoda u nizu borbe za slobodu umetnickog stvaralastva, upravo medju najrelevantnijim vidovima u opstem otporu spram totalitarizama ma kakvog da su oni predznaka.

Jovan Despotovic