"Republika"

	Broj 207

*Rat i mir* Tristota godisnjica Karlovackog mira (1699) Akteri rata i mira Kada su Turci 1683. godine krenuli put Beca – na celu ogromne vojske nalazio se ratoborni veliki vezir Kara Mustafa-pasa – zapoceo je dugotrajni rat cije se posledice uopste nisu mogle predvideti. Posle dvomesecne opsade grada Turci su doziveli strahoviti poraz, dobrim delom i stoga sto je austrijskoj prestonici pritekao u pomoc poljski kralj Jan Sobjeski. Velika hriscanska pobeda, koja je radosno odjeknula u Evropi, predstavljala je prekretnicu u sukobima Osmanskog Carstva i Habzburske monarhije, izmedju hriscanskog zapada i islamskog istoka, jer je posle izvesne ravnoteze u odnosima snaga doslo do turskog uzmicanja i povlacenja. Bio je to ugovor medju ravnopravnim partnerima Kara Mustafa nije prihvatio ponudu za mir, pa su udruzene hriscanske vojske nastavile da progone i tuku Turke u severozapadnoj Ugarskoj. Na podsticaj pape vec pocetkom sledece (1684) godine sklopljena je Sveta liga u koju su stupile Austrija, Poljska i Mletacka Republika. Od tada su saveznici, zajednickim snagama, na vise bojista poceli napadati Turke. Pored austrijske vojske u borbama su ucestvovali Hrvati i Srbi. Dizali su se i Srbi u turskoj pozadini, a muslimansko stanovnistvo se pred nadiranjem Austrijanaca u panici povlacilo, prvenstveno prema Bosni. Katastrofalni turski porazi (pad Budima i poraz kod Harsanja) izazvali su pobunu janjicara u glavnom stabu turske vojske u Beogradu (tu je i Kara Mustafu sacekao svileni gajtan), a u Carigradu je za sve poraze okrivljen sam sultan Mehmed IV, pa je zamenjen svojim potpuno beznacajnim bratom Sulejmanom II. U evropskim pokrajinama Osmanskog Carstva zavladao je odmetnik Jegen Osman-pasa, koji je sa svojim najamnicima krstario zemljom, pustosio naselja, robio i unosio opstu pometnju (opljackao je i riznicu manastira Gracanica, a samog patrijarha stavio na muke). Njemu je bila poverena i odbrana Beograda, ali je on ovu kapiju carstva 1688. prepustio bez borbe, pa su Austrijanci usli u Beograd posto su prethodno poseli Srem, a zatim se ucvrstili u severnoj Srbiji i Bosni duz Save i Dunava. Zaziruci od Austrijanaca, Mlecani su uspeli da uspostave uzu saradnju sa Crnogorcima. Ovi su na zboru u Gradcu (1688) zbacili vlast turskog sultana, a u jesen iste godine na Cetinje je stigla vojnicka posada i uspostavljena je vlast mletackog »gubernadura«. Da bi popunila praznine koje su nastale odlaskom njenih jedinica na zapadno bojiste, austrijska komanda je pozvala narod u Srbiji da se digne na ustanak nudeci mu, u svojim proglasima, verske, politicke i ekonomske povlastice, pa je narod svuda ustajao protiv svojih ugnjetaca. Austrijanci su pobedili Turke kod Nisa i nastavili sa prodorom u dva pravca; Ludvig Badenski je krenuo na Vidin i zauzeo ga, a njegov general Enej Silvije Pikolomini posao je prema jugu s namerom da, uz pomoc opsteg ustanka balkanskih hriscana, izbije na Jadransko more. U Pristini su mu se pridruzile znatne snage Srba i Arbanasa, pa je kroz Kacanicku klisuru dospeo do Skoplja i osvojio ga. I u Makedoniji se narod dizao na ustanak, a car je vodji ustanika – Karposu – dao titulu kneza. Medjutim, dolazi do novog preokreta. Zbog kuge koja je uzimala maha, Pikolomini je naredio da se spale Skoplje, Stip i Veles, a sam se s vojskom povukao u Pristinu (gde je uskoro i sam podlegao bolesti). Prilikom svojih prodora, Austrijanci su s narodom postupali lose, pa su i hriscani bili nezadovoljni njima i poceli ih napustati. Turci su, koristeci se vojno-politickom situacijom nastalom zbog napada Francuske na Rajnsku oblast, uspeli skoro da povrate izgubljene teritorije juzno od Save i Dunava. Austrijanci su se na brzinu povlacili prema severu ostavljajuci nezasticenu raju na milost i nemilost turskih, a narocito tatarskih odreda. Tako su se odjednom srusili svi veliki hriscanski planovi o oslobodjenju balkanskih zemalja. Za austrijskom vojskom, bezeci od turske odmazde, povlacio se na sever i veliki broj Srba (Velika seoba) – bezali su i Arbanasi – na celu sa patrijarhom Arsenijem III Carnojevicem. Posle strahovitog turskog poraza kod Slankamena (1691) bilo je manjih sukoba na sirokom prostoru od Erdelja do Like. Medjutim, tek ce velika austrijska pobeda kod Sente (1697) – sultan je sa dve hiljade konjanika napustio bojiste u panicnom bekstvu – primorati Turke na sklapanje mira. Utoliko vise sto je iste godine zavrsen i rat na zapadu. Pregovori o miru poceli su, na intervenciju Engleske i Nizozemske, potkraj 1698. Naredne godine sklopljen je mir sa Austrijom, Poljskom i Venecijom, a 1700. s Rusijom (bez posrednika). Po prvi put u istoriji islamsko-hriscanskih susreta, bio je to ugovor medju ravnopravnim partnerima. Prema odredbama Karlovackog mira svako je zadrzao ono sto je u casu potpisivanja mira drzao (princip »Uti possidetis«). Tako je Austrija dobila citavu Ugarsku (osim Banata), Slavoniju i Srem (do linije povucene od usca Tise do usca Bosuta), Liku i Baniju, a granica Bosanskog pasaluka isla je uglavnom danasnjom granicom Bosne. Venecija je zadrzala Peloponez (Moreju), a u Dalmaciji podrucje Knina, Sinja, Citluka, Vrgorca i Gabele, zatim Herceg Novi i uski obalni pojas Boke kotorske. Dubrovacka Republika obezbedila se, od svojih neprijatelja Mlecana, time sto su Turci na obe strane njene teritorije dobili izlaz na more; u Neumu-Kleku i u Sutorini. Kod mesnog stanovnistva jos postoji ziva tradicija o »turskoj granici« koja je bila obelezena humkama (marcijalne hante). *Olga Zirojevic*

Posaljite nam vas komentar