Svet i mi
Diktat
»Mi se nikada necemo pokoriti diktatu Amerike«, rekao je
potpredsednik srpske vlade. I, bio je delimicno u pravu: diktatu Amerike
nikad, ali diktatu medjunarodne zajednice, danas olicene u Kontakt grupi
(Amerika + pet velikih sila), uvek, sa narocitim zadovoljstvom. Demonstrirano
je to cak i kada su Srbi dva puta u ovom veku imali sufiks pobednici, pa
primedbe da je cilj dolaska u Rambuje »iznosenje istine«, da
tamo »nisu prisutne dve strane, srpska i albanska«, te da se
»ne pregovara, nego razgovara«, zvuce u najmanju ruku deplasirano.
Mnogo se toga promenilo u 20. veku. Ni mirovne konferencije nisu vise
iste. Dva velika bloka i neutralni posmatraci pohodili su 1906. godine
Alhesiras da u Severnoj Africi pretpostave francuski primat nemackom. Marokanska
vlada saznala je ishod iz spanskih medija, pre nego sto je dobila zvanicnu
notu o formiranju i rasporedu zandarmerije sa galskim petlovima u svojoj
zemlji.
Pobednicki blok diktirao je porazenom uslove mira 1919. godine u Versaju.
Neutralnih nije bilo. Nemacka je izgubila ogromne teritorije, ukinuta je
monarhija, a stajace trupe svedene su na lovocuvare i granicare. Neznatno
gore prosla je Austro-Ugarska, kojoj je prekinuto postojanje.
Potsdam 1945. uneo je novine samo u broju pobednika i porazenih. Neutralnost
je pozdravljena ili osudjena, zavisno od naklonjenosti pobednicima, odnosno
pobedjenima.
Tri »garanta stabilnosti« su se sastala u americkoj vazduhoplovnoj
bazi »Rajt Paterson« 1995. da, pod pokroviteljstvom Kontakt
grupe, pronadju mirno resenje.
Rambuje februara 1999. oslikava evoluciju geopolitike: velike sile
su najpre postigle konsenzus, a zatim pozvale suprotstavljene (zaracene)
strane da usvoje zakljucke. Mirovnom konferencijom valjalo bi nazvati sastanak
ministara inostranih poslova Kontakt grupe u Londonu, gde su donete odluke
o buducnosti Kosova. Diktat? I da, i ne. Poruku medjunarodne zajednice
dvema delegacijama definisala je moja baka, ocekujuci novosti iz predsednickog
dvorca: »Gledaj sad ovamo, da ne bude posle da mislis drugacije!«.
Bojan al Pinto-Brkic
|