Bosna i Hercegovina je federalna drzava u srcu Balkana. Snaznu centralnu vlast predvodi predsednik Karlos Vestendorp. Tako je, bar, de facto.
De jure, zemlja u kojoj skole grade Svedjani, igralista Norvezani, telekomunikacije organizuju Francuzi, vojsku sluze Malezijci, policiju cine Poljaci i Kanadjani, a demokratiju stipendiraju Amerikanci i Japanci, jedan je od najzamrsenijih drzavno-pravnih sistema u istoriji covecanstva. Tu su dva entiteta, po definiciji, medjusobno nezavisna i dijametralno suprotstavljena.

Sve je pocelo u Dejtonu...

Moderna Bosna i Hercegovina nastala je novembra 1995. godine, paradoksalno s nekadasnjeg, ali posve normalno s danasnjeg stanovista, u americkoj vazduhoplovnoj bazi »Rajt-Paterson«, blizu gradica Dejtona, drzava Ohajo.
Opste stremljenje da se pronadju licnosti dovoljno snazne da zaustave rat rezultiralo je prilicno losim izborom medjunarodne zajednice. Garanti mira postali su Izetbegovic, Milosevic i Tudjman, sto je besmislica svoje vrste. Cak i ako se stavi na stranu (in)direktna odgovornost za sukob, koju im pripisuju, ostaje pitanje njihovih motiva da se okoncaju neprijateljstva, od kojih su sva trojica manje-vise imali vidne koristi. Veciti izgovor za pritiske medjunarodne zajednice, katastrofe ekonomija, socijalne tenzije, sopstvenu nacionalisticku politiku, nije mala stvar. Dejtonska trojka bila je u simbiotickoj vezi sa ratom, a povereno im je da grade mir.
Sada je moguce raspravljati sta bi bilo da su za posao izabrani drugi ljudi, ali je svet, tj. zainteresovani akteri okupljeni u Kontakt grupi, osmislio strategiju kako da ih drzi u potpunoj pokornosti. Ponudjeni su stap i sargarepa, duzine i debljine po potrebi. Izetbegovic, Milosevic i Tudjman nasli su se bez izbora. Gotovo preko noci skinuli su ratne odore, sakrivsi se iza maslinovih grancica, i prihvatili sve sto se od njih trazilo, pa i vise. Za uzvrat, dobili su pomoc (ne u pravom smislu reci, ali recimo da im niko nije odmagao) da se odrze na vlasti, sto je za njih bio i ostao apsolutni prioritet.
Tako se doslo do neverovatne situacije: tri predsednika, od kojih dvojica nacelno nisu ucesnici u sukobu, prihvatili su jurisdikciju Haskog tribunala za ratne zlocine nad prostorom bivse SFRJ; pred tim sudom, nezvanicno, postoje optuznice protiv sve trojice, ali se nece aktivirati dok su oni »garanti stabilnosti u regionu«.
Ipak, zahvaljujuci njihovim potezima, a ne recima, medjunarodna zajednica odlucila je da revidira sopstvene pozicije i pokusa da smanji uticaj »garanata stabilnosti u regionu«. Izjave da pomenuta trojica nisu nezamenljivi pravi su trend u BiH. Medjunarodni predstavnici sada zastupaju stanoviste da je Sarajevo samo sebi dovoljno, sto prakticno znaci da su oni sami sebi dovoljni, da su ucvrstili svoje pozicije, te da vojnim i ekonomskim potencijalom koji poseduju mogu da vladaju, bez pomoci potpisnika Dejtonskog sporazuma.

Okupacija ili protektorat

Ovakvo skretanje sa koloseka lokalni nacionalisti su odmah prozvali okupacijom, sto nikako ne stoji. Stvari treba zvati njihovim pravim imenom i pri tom izbegavati kvalifikacije. Na snazi je protektorat – zastita teritorijalnog integriteta i pokroviteljstvo nad institucijama vlasti.
Osecaj za diplomatske nijanse nije, medjutim, svojstven Bosnjacima, Srbima i Hrvatima, i upravo se tu medjunarodna zajednica nasla na testu: do koje mere ici sa pokroviteljstvom vlasti, kako u smislu principa pokroviteljstva, tako i sto se tice nivoa vlasti. Odluka da potvrde svako imenovanje, 

Republika Srpska posla

Srpska je problem za sebe, odnosno problem po sebi. Uprkos medjunarodnom protektoratu (neki smatraju bas zbog njega), tamo su antagonizmi jos evidentniji. Podele na Brankovice i Obilice, kvislinge i patriote, karakteristicne za Srbe, nasle su plodno tlo. Fakticki, nebitno je sto preko 90 odsto stanovnistva podrzava nacionalisticke ideje. Nacionalisti su se podelili na »tvrde« i »meke«, a unutar obe struje postoje bezbrojne frakcije. Prvi optuzuju druge za »saradnju sa okupatorom«,

Dve strane

Postojanje dve strane svakako je napredak u odnosu na ratni period, kada su svi u Republici Srpskoj mislili jednom glavom, pri cemu je ta glava bila udaljena oko 200 kilometara, koliko valjda ima od Drine do Tolstojeve. Prelomni momenat bio je silazak Radovana Karadzica sa vlasti. Potpisujuci Dejtonski sporazum, tadasnji predsednik Srbije prividno je pucao sebi u nogu, kako glasi popularna engleska izreka. Moguce je da on nije pretpostavio da ce medjunarodna zajednica pozeleti da vidi najvece eksponente njegove politike na optuzenickoj klupi Haskog tribunala, ali je malo verovatno. S druge strane, postoji teorija da je Milosevic, posle ponizenja koje je doziveo na Palama septembra 1993. godine, kada su poslanici Narodne skupstine RS odbacili njegove i Micotakisove molbe da prihvate Vens-Ovenov plan, odlucio da se zvanicno »otarasi« Srpske. U tom slucaju, logicno je da je prizeljkivao osnivanje »druge strane«, koja bi mu nacelno bila suprotstavljena, i samim tim blize saradjivala sa medjunarodnom zajednicom. Interes? Prevashodno ekonomski – SRJ oko dve trecine izvoza ostvaruje preko RS, bez carina i poreza.
Ta, »druga strana«, »meki nacionalisti«, nastala je sada vec legendarnim »odmetanjem« Biljane Plavsic u London. Jedina persona non grata u Bosni i Hercegovini tvrdi da su Plavsicevoj tamo »punili glavu nekim idejama«, ali se tvrdnje nisu pokazale istinitima. Cinjenicno stanje je nepromenjeno: u Srpskoj su i dalje na vlasti nacionalisti (»meki«, doduse), Brcko je jos uvek pod arbitrazom. Elem, »odmetanje« se ogleda u stavu medjunarodne zajednice prema RS. Odjednom su svi postali voljni da saradjuju sa Srpskom, da daju kredite, jer su tamo na vlasti »meki nacionalisti«, »meksi« nego u drugom entitetu. Davanje kredita niposto ne znaci da je igra uspela, da se svet prevario, vec samo da je na Ist Riveru odluceno da bi i RS trebalo da okusi malo sargarepe, dok drugi dobiju stapom.

Legenda o premijeru Dodiku

I pored te podrske, jos uvek je velom mita obavijen izbor Milorada Dodika za nezaobilaznog predsednika Vlade. Gotovo su svi sigurni u uticaj medjunarodnih faktora, no cela povijest neodoljivo podseca na legendu o kralju Arturu...
Carobnjak Merlin, ovom prilikom kamufliran zvanjem specijalnog izaslanika SAD za bivsu Jugoslaviju, predlozio je Dodika (Artura) za premijera (kralja), iako Nezavisni socijaldemokrati nisu imali vise od dva poslanika u parlamentu (ser Gaj i stariji mu sin). Kako se to dogodilo znaju samo malobrojne nocobdije medju srpskim deputatima (u funkciji Vile iz jezera), koji su oko dva casa izjutra, glasali »za« (predali Ekskalibur). Ostali su saznali tek kod dorucka, putem medija.
Nova koaliciona vlada (Vitezovi okruglog stola) odmah je zadobila opste simpatije. Medjutim, krediti Srpskoj (srecno kraljevstvo) predstavljali su trn u oku zavidnima. Artur je, u nameri da sacuva zemlju od haosa (ekonomske katastrofe), odlucio da prekine saradnju sa zlim lordom Mordredom (obustavi platni promet), pri tom precenivsi sopstvene mogucnosti. Tu, negde, pocinje kraj. Mordred se ponovo aktivno ukljucuje u politicki zivot (izbori pod pokroviteljstvom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju) i kuje zaveru da svrgne kralja. Podrsku nalazi na svim stranama, posto severne teritorije (Brcko) u medjuvremenu nisu osvojene. Za dlaku je teze odrediti tumace Gvinevre i Lanselota, ali su na listi aktera ostala imena Plavsic i Radisic. Uopste, u toku je sveopsta potraga za Svetim Gralom!?

Bosansko-hercegovacka sadasnjica, pa i bliska buducnost, nazalost, nije bajkovita. Glavnu rec i dalje vode »garanti stabilnosti u regionu«, mada je sasvim izvesno da su upravo oni izvor svake nestabilnosti. Slicni paradoksi umanjuju potencijal demokratizacije, zajednickog suzivota, ekonomskog oporavka... Tako, postoje neverovatne situacije da Republika Srpska okupira dva recna ostrva kod Dubice, deo teritorije Hrvatske, cija armija za uzvrat poseda Kostajnicu.
Sustina prokletstva BiH je u njenom okruzenju. Da se umesto Jugoslavije i Hrvatske slucajno nalaze Francuska i Nemacka, odnosno SAD i Kanada, verovatno bi, po ugledu na susedne drzave, demokratija zazivela i u Bosni. Ovako, postoje nekakve specijalne veze, specijalne po sebi, u fiktivnom smislu. Sporazume o uspostavljanju tih veza potpisali su »garanti stabilnosti u regionu«. Cilj je valjda odrzanje sistema trilateralne kontrole nad prilikama u BiH.

Bojan al Pinto-Brkic