Broj 206 
Ogledi

Zasto se evoluciona linija koja je dovela do savremenih ljudi 
odvojila od covekolikih majmuna i razvila 
nasu najznacajniju karakteristiku – zavisnost od kulture

Priroda, covek i kultura

Nacelno, »ljudska priroda« je sve ono sto covek cini ili moze da cini: od averzije prema nekoj hrani do stvaranja vrhunskih naucnih dela

Nikola Tucic

Dokumenti koje je za sobom ostavio Darvin pokazuju da su mu »cinjenice o rasprostranjenju organskih bica« pocele nesto da govore o evoluciji tek kada se vratio sa putovanja i kada je zbog niza okolnosti prihvatio ideju o promenljivosti bioloskih vrsta.
Da bi mogli da posmatramo i eksperimentisemo u (evolucionoj) biologiji se nuzno polazi od pretpostavke da u sveukupnoj raznovrsnosti zivih bica i njihovih odnosa sa zivotnom sredinom »stvarno ima neceg zajednickog i pojmljivog, da vlada neki red i zakonitost« (Popper, 1963).1 Dakle, u biologiji, isto kao i u fizici i hemiji, pocinjemo sa hipotezama o cijoj opravdanosti odlucujemo posmatranjem i eksperimentom.
U biologiji umesto jednog principa koji ujedinjuje razlicite teorije postoji veci broj principa koji se mogu smatrati osnovnim. Odsustvo teorijske unificiranosti u biologiji se nadoknadjuje medjusobnom povezanoscu osnovnih principa razlicitih bioloskih oblasti.
Jedna od malog broja stvari oko koje se danas slazu prakticno svi biolozi jeste realnost evolucionih procesa. Medjutim, to ne znaci da se svi savremeni biolozi slazu u objasnjenjima procesa evolucije. Drugim recima, neophodno je razlikovati procese bioloske evolucije od teorija evolucije koje obuhvataju stavove, osnovne pretpostavke i mehanizme kojima se objasnjavaju razliciti aspekti procesa bioloske evolucije.

Biologija i kultura u evoluciji coveka

Darvin je naznacio, a savremena evoluciona biologija je potvrdila da covek nije »svrha stvaranja sveta«. Mi smo samo jedna od miliona bioloskih vrsta. Medjutim, cak i oni koji svoj pogled na svet grade ne negirajuci realnost procesa bioloske evolucije tesko se mire sa cinjenicom da ne postoji trenutak kada je coveku na manje ili vise cudesan nacin podarena dusa, ili, »svemocni razum«. Tesko prihvatamo cinjenicu da je covek »ishod prilicno ponizavajucih materijalnih procesa nazvanih borba za opstanak i prezivljavanje najpodobnijih« (Dobzhansky, 1961).2 Cesto nastojimo da zaboravimo da ljudska bica poseduju izvesnu genetiku, da imaju nagone i da tokom zivota prolaze kroz odredjene razvojne stupnjeve koji su bioloskog porekla. Ljudsko drustvo, naravno, uoblicava te nagone i utice na individualni razvoj svojih clanova. Nema sumnje da vrsta Homo sapiens poseduje, do njene pojave nepoznatu, sposobnost akumulacije i transmisije informacija koje su znacajne za ponasanje njenih clanova. Osnovnu funkciju u ovim procesima ima ljudski govor.
Zasto se evoluciona linija koja je dovela do savremenih ljudi odvojila od covekolikih majmuna i razvila nasu najznacajniju karakteristiku – zavisnost od kulture? Na ovo pitanje nije lako dati odgovor. Nedostaju nam znacajne informacije. Cak i kada raspolazemo sa dovoljno podataka o nasim davnim precima i proizvodima njihove aktivnosti, ostaje problem kako da interpretiramo te nalaze. To, naravno, nije nov problem za evolucioniste. Ovde je on samo vise izrazen jer se ne radi samo o procesima bioloske evolucije, vec i o nastanku i evoluciji kulture.
Evolucione antropologe pre svega interesuju odnosi izmedju bioloske i kulturne evolucije jer nam oni mogu pomoci da bolje razumemo relativan znacaj biologije i kulture u formiranju razlicitih oblika ponasanja savremenih ljudi. Jedan od najvecih problema sa kojima se srecemo kada se bavimo odnosima izmedju bioloske i kulturne evolucije jesu mehanizmi prenosenja informacija u tim procesima. U bioloskom nasledjivanju potomstvu se mogu preneti samo geni roditelja. Savremena genetika je nedvosmisleno pokazala da se stecene osobine ne nasledjuju. Kultura se, medjutim, u potpunosti stice podrazavanjem i ucenjem a prenosi poducavanjem. Zbog toga se cesto postavlja pitanje da li procesi koji se tako duboko razlikuju po nacinu prenosenja informacija, koje su bitne za ponasanje jedinki i grupa, mogu uticati jedan na drugi? Odgovori na to pitanje su razliciti i, kako bi se moglo ocekivati, veoma optereceni ideoloskim predrasudama. To je posebno izrazeno kod antropologa, sociologa i filozofa koji pokusavaju da definisu »ljudsku prirodu«.

Darvin je naznacio, a savremena evoluciona biologija je potvrdila 
da covek nije »svrha stvaranja sveta«
Sta je kultura? Biolozi termin »kultura« koriste najcesce u smislu atributa ljudskosti – kao karakteristiku ljudi uopste, kao nesto sto razlikuje ljude od svih ostalih zivih bica (poljski sociolog Bauman, 1966, ovako shvacenu kulturu opisuje kao »kulturu u atributivnom smislu«).3 U humanistickim naukama, inace, »kultura« se definise na vrlo razlicite nacine. Do 1952. godine, kada je izvrsen poslednji pokusaj identifikacija razlicitih koncepcija kulture, postojalo je cak 164 definicije kulture (Boyd i Richerson, 1985).4 U humanistickim naukama, medjutim, izgleda da je postignut konsenzus samo oko toga da se pod kulturom podrazumeva prenosenje – socijalnim mehanizmima (obucavanjem ili imitacijom) – nasledja koje je svojstveno datom ljudskom drustvu (prema Baumanovoj klasifikaciji to bi bila kultura u »distributivnom smislu«). U svemu ostalom, postoje velika neslaganja. Savremene koncepcije kulture mogu se klasifikovati na razlicite nacine (videti, na primer, Keesing, 1974);5 jedna linija podele moze se povuci izmedju onih koji »ne zele da imaju bilo sta sa biologijom« i onih koji definisu kulturu u terminima odredjenih obrazaca ponasanja koji su preneseni obucavanjem i imitacijom.
Polazeci od stava da se kod vrste Homo sapiens kultura nije pojavila odjednom, u potpunom i konacnom obliku, vec da su se elementi od kojih je ona uoblicena nalazili i kod nasih dalekih predaka, Bojd i Ricerson dali su sledecu definiciju kulture: »kultura je informacija koja je u stanju da utice na fenotip jedinki koje su one stekle od drugih pripadnika iste vrste kroz obucavanje ili imitaciju«. Ovo je definicija kulture koja je najbliza stavovima koje cemo zastupati kada govorimo o odnosima izmedju procesa bioloske i kulturne evolucije.
Covek je oduvek nastojao da sebe postavi sto dalje od zivotinja. Od vremena kada je Karl Line klasifikovao coveka zajedno sa polumajmunima i majmunima u red primata (primates), smatrajuci ih za najvise predstavnike zivotinjskog carstva (lat. primus – prvi, najvisi), nacinjeno je mnogo pokusaja da se zivotinje »postave na mesto koje im pripada«. Medjutim, uprkos brojnim pokusajima to do danas nije nikome uspelo. Savremeni geneticki podaci pokazuju da su poslednji zajednicki preci coveka i antropoidnih majmuna cak znatno mladji nego sto se to ranije mislilo; evoluciona linija koja je dovela do savremenih ljudi odvojila se od tzv. majmuna novog sveta (Plathyrrhini) pre oko 57,5 miliona godina, od »majmuna starog sveta« (Catarrhyni) pre 31 miliona godina, od gorile pre oko 8 miliona godina, a od simpanze pre samo oko 4,5 miliona godina (Takahata i Satta, 1997).6
Danas zivi 233 vrsta primata. Sve karakteristike primata, od lemura do gorile i coveka, mogu se svrstati u tri velika skupa adaptacija koje se odnose na: (1) zivot i kretanje na drvecu, (2) veliki mozak i stereoskopsko vidjenje i (3) brigu roditelja o potomstvu.
(1) Evolucija primata odvijala se uglavnom na drvecu (u tzv. arborealnoj nisi). Ona je zbog toga u vrlo visokom stepenu odraz prilagodjavanja u toj nisi. Najdostupnija hrana ovde je biljna, pa su otuda vecina primata biljojedi. Na osnovu zuba, koji predstavljaju najveci deo fosilnih ostataka ranih primata, moze se mnogo saznati o nacinu ishrane najstarijih polumajmuna (Prosimii). Najstariji fosilni ostaci polumajmuna poticu iz srednjeg Paleocena (priblizno pre 55 do 60 miliona godina) iz Severne Amerike. Dentalne karakteristike ovih organizama su jedinstvene medju primatima u pogledu velike varijabilnosti. To ukazuje da su se paleocenski primati na razlicite nacine prilagodjavali novom nacinu ishrane – koriscenje malih plodova biljaka, lisca, izdanaka i drugih biljnih delova. Ove promene su se najverovatnije odvijale u nekoliko faza. Odlaskom na drvece prve promene su morale da budu u ponasanju, odnosno postepeno pomeranje preferencije za hranom – od ishrane insektima prema ishrani biljnom hranom. Medjutim, danas se smatra da se vecina savremenih primata moze ubrojati u »oportunisticke omnivore«, tj. zivotinje koje se hrane razlicitom, u datom momentu dostupnom hranom. Postoje, takodje, primeri da su neki primati postali sekundarne karnivore. Recimo, babuni ponekad love ovce i simpanze. Slicni podaci postoje i za simpanze.
Druga znacajna karakteristika prvih primata u arborealnoj zivotnoj sredini bilo je lutanje unaokolo i istrazivanje. Mnoge od adaptacija na ovakav nacin zivota bile su vrlo specificne i odnosile su se na kretanje medju drvecem. Ovi trendovi posebno su uocljivi medju fosilima poreklom iz Eocena (pre 54,9 do 38,0 miliona godina). Najvece promene su bile na stopalima, sakama i lobanji. Eocensku epohu paleontolozi smatraju vremenom adaptivne radijacije polumajmuna. Tada se pojavilo cak 43 roda i pet familija polumajmuna.
Jedno od pitanja koje se cesto postavlja jeste zasto su primati presli na arborealni nacin zivota? Posto su gmizavci nestali iz vecine ekoloskih nisa, pretpostavlja se da su dve grupe sisara stupile u najostrije kompetitivne odnose. To su primati i glodari. Sve doskora, glodari su izlazili kao pobednici u toj borbi. Neki rani primati koji su se prilagodili zivotu na tlu izumrli su posle 10 miliona godina. Oni koji su otisli na drvece prosli su mnogo bolje.
(2) Uporedne analize odnosa masa mozga/masa tela pokazale su da tokom veceg dela evolucije kicmenjaka encefalizacija (povecanje mase mozga) nije bila posebno izrazena (Jerison, 1973).7 Adaptivna radijacija riba, vodozemaca i gmizavaca ostvarena je bez encefalizacije. Razlicita ponasanja jedinki koje pripadaju ovim grupama postignuta su sa priblizno istom masom mozga u odnosu na masu tela. Medjutim, velika promena odigrala se kod sisara. Tako, na primer, Dzerison uocava da fosili sisara, cija se starost procenjuje na oko 150 miliona godina, imaju za oko cetiri puta veci mozak nego gmizavci iste telesne mase. Do jos veceg povecanja mase mozga (u odnosu na masu tela) sisara doslo je pre oko 65–70 miliona godina. Dzerison ove promene u encefalizaciji sisara povezuje sa zamenama ekoloskih nisa koje su se u to vreme odigrale kod sisara.
Medju primatima encefalizacija je povezana sa odlaskom u arborealnu nisu. Pre oko 60 miliona godina primati su se razdvojili na polumajmune i antropoide. Dok su polumajmuni ostali uglavnom nocne zivotinje, kod antropoida kao dnevnih zivotinja velicina mozga se udvostrucila. Jedna od znacajnih promena ovih primata jeste i redukcija nazalnog regiona i prednja rotacija orbita ociju. Redukcija cula mirisa je naglasena gubitkom golog rinarijuma. Arborealni nacin zivota dao je prednost vizuelnom nad olfaktornim culom. Ova promena, naravno, znacila je i smanjenje olfaktornog i pojacavanje vizuelnog centra mozga.
Pomeranje ociju sa bocnih strana napred dovelo je do stereoskopskog vidjenja. To je adaptacija na kretanje skakanjem sa grane na granu. Takodje, doslo je do promena u strukturi samih ociju. Vecina savremenih primata su dnevne zivotinje sposobne za razlikovanje boja.
Smatra se takodje da su velika pokretljivost prednjih ekstremiteta i sposobnost prstiju sake da manipulisu sitnim predmetima mogle da pojacaju sposobnosti percepcije prvih antropoida. To je prema nekim antropolozima omogucilo da ti organizmi relativno jednostavno izdvoje pojedinacne objekte iz svog okruzenja. »Samo primati mogu da izdvoje objekte iz sredine, da ih istrazuju mirisanjem, dodirivanjem i gledanjem i da ih zatim vrate na svoje mestu u okruzenju« (Campbell, 1976).8
(3) Treci skup izvedenih karakteristika primata odnosi se na roditeljsku brigu o potomstvu. Zenke primata obicno na svet donose jednog potomka pri svakom radjanju. Period trudnoce traje obicno duze nego kod drugih sisara, i produzen je period detinjstva u kojem roditelji vode brigu o potomstvu. U ovom slucaju roditelji ne samo da stite potomstvo od razlicitih predatora vec ga i obucavaju za resavanje razlicitih problema sa kojima se mogu sresti u svojoj zivotnoj sredini. Posto roditelji mogu solidno da obuce samo mali broj potomaka, navedeni trend je pracen smanjenjem broja potomaka po roditelju. U isto vreme kod primata je favorizovano produzenje duzine zivota. Velika (selektivna) prednost ucenja jeste u tome sto se na taj nacin moze primiti znatno vise informacija o zivotnoj sredini nego na uobicajen bioloski nacin – direktnim prenosenjem preko gena.

Evolucija ljudskih karakteristika

Dva skupa karakteristika jasno odvajaju ljude od antropoidnih majmuna. To su dvonozno kretanje i veliki mozak. Dvonozno kretanje, hodanje uspravno na zadnjim ekstremitetima, dovelo je do znacajnih promena u svim delovima tela. Stopala su postala ravne povrsine bez palca u opoziciji sa drugim prstima. Svi nozni prsti su sa ravnim clancima. Savremeni majmuni imaju, na primer, palac na zadnjim ekstremitetima u opoziciji sa drugim prstima ciji su clanci zakrivljeni. Ugao kolena kod ljudi je promenjen od nesto ukoso postavljanog prema ravnom zglobu. Takodje, sve kosti nogu kod ljudi su relativno duze od onih kod savremenih majmuna. Zglobovi bedara su okrenuti nadole i postrance i u njih se postavlja glava butne kosti koja ima oblik lopte. Karlica kao celina je kratka i oblika zdele posto ima ulogu i u podupiranju utrobe. Smatra se da je ovakav oblik karlice posledica ubrzanog rasta ilijacne kosti. Kicma ima S-oblik. Kod savremenih majmuna, karlica je duga a kicma ima C-oblik. Dvonoznost je doprinela promeni u polozaju glave u odnosu na telo; glava se kod ljudi nalazi na vrhu kicmenog stuba. Takodje, kod ljudi se kosti potiljacnih gleznjeva (condylus occipitalis) i otvor za prolaz kicmene mozdine (foramen magnum) nalaze ispod, umesto iza, krova lobanje.
Postanak dvonoznog kretanja izgleda da se moze usko povezati sa velikim promenama u zivotnoj sredini antropoida koje su se u tom periodu odigrale u Africi. Po jednom gledistu (Vrba, 1993),9 snizenje globalne temperature u periodu izmedju pre 5 i 6 miliona godina uzrokovalo je da klima postane suvlja, sto je, opet, dovelo do smanjenja povrsina koje su bile pod sumama i pojave savana, a sve to je povecalo adaptivnu vrednost karakteristika koje su danas »zastitni znak« nase vrste u populacijama antropoida koje su se nasle u takvim sredinama. Po drugom gledistu 

Savremena genetika je nedvosmisleno pokazala 
da se stecene osobine ne nasledjuju
(Coppens, 1994),10 preci savremenih covekolikih majmuna i ljudi bili su izolovani jedni od drugih ne zbog drasticnih klimatskih vec geoloskih promena koje su se pocele desavati u istocnoj Africi pre oko 8 miliona godina. To je formiranje velike doline strmih obronaka, koja je nastala ulegnucem zemljine kore. Ovi tektonski poremecaji uslovili su uzdizanje planina na njenom zapadnom obodu sto je dovelo do lokalnih klimatskih promena. Zapadno od velike doline bilo je vise padavina te vise i podrucja koja su pokrivena gustom sumom, a istocno od velike doline stvorene su savane. I danas se simpanze i babuni iskljucivo nalaze na zapadnoj a vecina fosilnih ostataka hominida na istocnoj strani od velike doline.
Izuzev nedavno otkrivenog fosila Ardipithecus ramidus prakticno svi fosili hominida u Africi od pre 4 do 1 miliona godina ziveli su u savanama. Dakle, sasvim je opravdano sto se dvonozno kretanje kod hominida vezuje za savane.
Za primate koji su se nasli u savanama to je znacilo da moraju da resavaju »zivotne probleme« na potpuno drugaciji nacin nego u sumskim stanistima. Primati su u osnovi biljojedi. Mada u savanama postoji dovoljno biljaka njih ipak nema toliko da bi ih mogao koristiti digestivni sistem vecine primata. Vecina primata ne moze da svari celulozu (kao na primer papkari) te se otuda u savanama delovi biljaka koje primati mogu da jedu nalaze u znatno manjim koncentracijama nego u sumi. Ovo opet znaci da su primati u savanama prisiljeni na istrazivanje velikih teritorija u potrazi za hranom. Takodje u savanama su mnogo vise nego u sumskim stanistima izrazene sezonske promene klime. Uz sve to, u savanama zivi znatno veci broj potencijalnih predatora primata nego u sumama.
Dvonozno kretanje omogucilo je nasim davnim precima da neke od navedenih zivotnih aktivnosti u savanama obavljaju efikasnije. Oslobadjanje ruku od uloge u kretanju omogucava da se hrana prenosi sa otvorenih na bezbednija mesta kao sto su drvece ili kamena sklonista. Majke mogu jednostavnije da nose decu dok su u potrazi sa hranom. Takodje, smatra se da je uspravan hod u savanama omogucio bolje osmatranje terena. Isto tako, vertikalan polozaj tela u odnosu na tlo omogucava bolje hladjenje, jer je, sa jedne strane, izlozenost suncu manja, a sa druge strane, vece je strujanje vazduha oko tela. Konacno, iako je dvonoznost u odnosu na cetvoronoznost energetski manje efikasna kada se trci, ona je znatno efikasnija kada je u pitanju dugotrajno hodanje (Feder i Park, 1997).11
Druga vazna karakteristika koja odvaja ljude od antropoidnih majmuna jeste veliko povecanje mase mozga koje se odigralo pre oko 2,5 miliona godina, sa pojavom prvih predstavnika roda Homo. Imajuci u vidu da je skelet Australopithecus afarensis bio veoma slican savremenim ljudima, zanimljivo je da ta vrsta, za koju se veruje da je u direktnoj liniji naseg porekla, imala masu mozga koja je vrlo slicna onoj kod savremenih simpanzi. Dakle, do danas nadjeni fosili ukazuju da je dvonozno kretanje prethodilo encefalizaciji u liniji hominida, sto je suprotno onome sto je vecina antropologa tokom ovog veka tvrdila.

Mozak coveka

Nema sumnje da je mozak najznacajnija bioloska karakteristika ljudi. Njegova velicina i organizacija, koje omogucuju razvice specificnih obrazaca ponasanja, odvajaju coveka od drugih primata, ali i, kako izgleda samo kod coveka, pojavu svesti, odnosno uvida u proces sopstvenog misljenja.
Sve funkcije koje danas obavlja mozak coveka posledice su, sa jedne strane, povecanja mase mozga (tj. povecanja broja nervnih celija), a sa druge strane, to je pojava slozenih neuralnih puteva koje poboljsavaju neuralne funkcije.
Uporedne analize odnosa mase tela prema masi mozga kod 38 primata i coveka (Passingham, 1982)12 pokazale su, na primer, da je nas mozak za oko 3 puta veci nego sto se to ocekuje od primata nasih telesnih dimenzija. Dakle, u odnosu na ukupnu masu tela covek ima disproporcionalno veci mozak. Takodje, u odnosu na druge primate kod coveka je nesto veci srednji mozak i prugasta tela u prednjem mozgu. Najvece razlike su u oblasti korteksa: paleokorteksa, arhikorteksa, korteksa malog mozga i neokorteksa.
Da bi se postiglo relativno veliko povecanja mase mozga bez odgovarajucih promena u velicini tela, ljudski mozak ima, u odnosu na druge sisare pa cak i druge primate, vrlo specificno razvice. Kod vecine sisara i primata mozak se relativno brzo razvija u odnosu na druge delove tela tokom intrauternog razvica, ali se te stope naglo smanjuju nakon radjanja. Kod ljudi, medjutim, stopa prenatalnog rasta mozga se znacajno ne smanjuje sve do prve godine po rodjenju deteta (Martin, 1990).13 Zbog toga neki istrazivaci (na primer Portmann, 1990)14 tvrde da »trudnoca« kod ljudi ne traje 9 meseci nego 21 mesec (9 + 12)! Bespomocnost novorodjencadi je, dakle, jedna od posledica nezavrsenog intrauternog rasta mozga. Medjutim, to je istovremeno velika prednost jer se tokom prve godine zivota razlicitim ciniocima zivotne sredine, pre svega brigom i poducavanjem od strane roditelja, stimulise postnatalno razvice mozga. Da »dobit« od takvog nacina razvica mozga mora da bude vrlo velika ukazuje i podatak da je kolicina energije koja je neophodna za odrzavanje velike mase metabolicki aktivnog nervnog tkiva izuzetno velika; procenjuje se da mozak (na koji odlazi svega 2% ukupne mase tela) trosi oko 10 puta vise energije nego bilo koji drugi organ istih dimenzija (Parker, 1990).15

Govor

Za mnoge antropologe i filozofe ljudski govor je ono sto odvaja coveka od zivotinja. Pocevsi od Dekarta, cesto se istice da su zivotinje samo »masine«, a da je govor osnova humanosti koja se ne moze objasniti »mehanickim operacijama« materijalnog tela. Odsustvo govora kod zivotinja bila je za Dekarta dokaz da one ne poseduju nematerijalnu dusu. Mnogi filozofi i lingvisti, koji inace ne prihvataju Dekartov stav o odnosu »tela i duse«, smatraju da je ljudski govor usko vezan, cak identican i neodvojiv, od misljenja. »Bilo bi zapanjujuce«, kaze na primer Blek (Black, 1968),16 »otkriti da su insekti ili ribe, ptice ili majmuni u stanju da razgovaraju jedno sa drugim ... (Zbog toga) ... covek je jedina zivotinja koja moze da govori ... koja moze da koristi simbole ... jedina zivotinja koja moze zaista da razume i pogresno razume«.
Ako se na ovoj osnovnoj »vestini« (simbolickom jeziku) zasniva sve ono sto zovemo ljudskom kulturom, to znaci da u nasem mozgu postoje specificne oblasti u asocijativnom delu neokorteksa koje nam omogucuju da proizvedemo i razumemo govor.17
Da sposobnost sticanja odredjenog jezika nije iskljucivo vezana za govor i slusanje pokazuju slucajevi gluvonemih ljudi koji koriste gestualan jezik. U stvari, gluvonema deca, koja su od rodjenja izlozena iskljucivo gestualnom jeziku (od strane isto tako gluvonemih roditelja) istom brzinom i lakocom uce taj jezik kao i deca koja uce govorni jezik. Iz ovoga sledi da sposobnost ucenja jezika nije ogranicena samo na govorni jezik vec da je to sposobnost neuronske mreze cerebralnog korteksa koja se moze »aktivirati« zvukom ali i odredjenom motoricnom aktivnoscu (Calvin, 1993).18
Dakle, po svoj prilici, koriscenje orudja i govorni jezik imaju zajednicki neuroloski koren. Obe ove sposobnosti ljudi, manipulacije orudjem i govor, izgleda da su skoro istovremeno nastale tokom evolucije hominida (pojavile su se kod Homo habilisa, koji je ziveo pre oko 2,2 do 1,5 miliona godina).

Dva skupa karakteristika jasno odvajaju ljude od antropoidnih majmuna. To su dvonozno kretanje i veliki mozak
Da bi se upotrebila rec (na primer auditorni stimulus) kao simbol za neki objekat ili aktivnost (na primer vizuelni stimulus), neuralni asocijativni centar mora da omoguci uspostavljanje takve veze. Takve unakrsne modalne asocijacije, kako se nazivaju te veze, postoje kod mnogih sisara (na primer, psi ili konji ocigledno razumeju neke reci koje im se upucuju i deluju u skladu sa njima). U slucaju covekolikih majmuna unakrsna modularnost se cak prosiruje na sposobnost povezivanja slike objekata koje ne mogu fizicki da vide sa objektima koje su stvarno videli.
Postoji nekoliko hipoteza kako je kod ljudi doslo do pojave govora. U humanistickim naukama dominira stav da je govor iskljucivo »pronalazak« coveka. Neki psiholozi, na primer Pinker (1994),19 isticu, kao deo argumenata da je govor skorasnja evoluciona adaptacija coveka, niz razlika koje postoje izmedju ljudskog govora i razlicitih oblika komunikacija kod zivotinja. Medjutim, to sto samo covek moze da govori ne mora da znaci da je to bila karakteristika koju je u nasoj evolucionoj liniji favorizovala prirodna selekcija. Naime, evolucioni biolozi znaju za brojne karakteristike koje kod date grupe organizama predstavljaju komponente adaptivne vrednosti a da prirodna selekcija nije bila mehanizam koji je doveo do njihovog sirenja u populacijama. Na primer, smatra se da je prirodna selekcija favorizovala pojavu perja na telu ptica zbog termoregulacije a da je kasnije perje »kooptirano« za drugu funkciju – letenje. Takve situacije su ranije oznacavane kao »preadaptacije«, a danas se nazivaju »eksaptacije«. Dakle, alternativna hipoteza je da je govor nusproizvod (»eksaptacija«) jednog znatno opstijeg svojstva ljudi, kao sto su povecane opste mentalne sposobnosti ili veliki mozak (Gould, 1979).20 U savremenoj psihologiji vode se velike debate oko toga koji aspekti naseg uma predstavljaju specificne adaptacije a koji su sporedni proizvodi naseg mentalnog sistema koji je evoluirao zbog drugih znatno opstijih funkcija (videti Bloom, 1998).21
Treca hipoteza, opet, insistira da je govor kod ljudi nastao naglo, u »jednom koraku«, putem nekog slucajnog bioloskog dogadjaja kao sto je velika mutacija (Bickerton, 1995).22 Problem sa ovom hipotezom jeste sto govor tretira kao relativno jednostavnu i jedinstvenu karakteristiku. Medjutim, savremena lingvisticka teorija ukazuje da je govor slozena karakteristika koju cine mnogi elementi koji su tako aranzirani da omogucavaju obavljanje komunikacije izmedju jedinki nase vrste (recimo, to su fonologija – koja se odnosi na principe koji vladaju fizickom ekspresijom govora, morfologija – koja se tice reci i delova reci, i sintaksa – koja se tice nacina kako se reci kombinuju u fraze i recenice). Savremena evoluciona biologija je nedvosmisleno pokazala da jedino prirodna selekcija moze da dovede do pojave slozenih karakteristika. Naravno, to ne znaci da svaki aspekt govora mora da predstavlja adaptaciju; neki aspekti govora to stvarno mogu da budu, drugi su, opet, nusproizvodi, a treci mogu da budu posledica odredjenih ogranicenja i promena koje se ticu opsteg nacina razvica nase vrste.
Ono sto nam razliciti paleontoloski i geneticki podaci govore jeste da je od momenta kada su stvoreni anatomski savremeni ljudi nijedna njihova populacija nije bila izolovana dovoljno dugo (ili bar ne sasvim) da bi se u okviru nje ostvarile potpuno nezavisne geneticke promene
Prema cetvrtoj hipotezi, govor je evoluirao pre svega kao unutrasnji sistem mentalnog predstavljanja, ili onoga sto psiholozi cesto nazivaju »jezikom misljenja« (Fodor, 1975).23 To sto smo u stanju da medjusobno komuniciramo govorom samo je »srecan incident«. Drugim recima, komunikacija nije osnovni razlog zasto je doslo do pojave govora kod ljudi.
Postoje brojni razlozi za odbacivanje hipoteze da govor predstavlja jednostavnu fizicku ekspresiju sistema mentalnog predstavljanja (videti, na primer, Bloom, 1998). Recimo, iako mi koristimo govor prilikom obavljanja odredjenih mentalnih operacija, kao sto je analogno rezonovanje, uoceno je da te sposobnosti postoje i kod simpanzi (Maxwell, 1984). Da je govor odvojen od inteligencije pokazuju i mentalno retardirane osobe koje mogu da govore. Takodje, ne treba da zaboravimo da je covek u stanju da misli i o apstraktnim entitetima kao sto su argumenti, sale, istorija, evolucija, itd. Covek poseduje i tzv. generativne sisteme (Corballis, 1991),24 kao sto su muzika, brojevi, neki oblici vizuelne umetnosti i formalna logika.
Zagovornici pete hipoteze smatraju da je komunikacija bila ona funkcija koja je, uz delovanje prirodne selekcije, dovela do pojave govora kod coveka. Ovu hipotezu uglavnom zagovaraju etolozi (videti, na primer, Allen i Saidel, 1998).25 Iz etoloske perspektive, govor je specificna adaptacija coveka koja je, ipak, evoluciono srodna sa drugim oblicima komunikacije zivotinja.
Mada je samo kod ljudi razvijen komunikacioni sistem zasnovan na govoru, mi ne znamo koje su komponente tog sistema specificne a koje su evoluirale pre nego sto se linija hominida odvojila od drugih sisara. Na to pitanje mogu nam dati odgovor samo uporedne analize.

Evolucija savremenog coveka

Mada bi se moglo ocekivati da sto smo blizi sadasnjosti imamo vise podataka koji nam govore o evolucionim promenama koje su dovele do pojave anatomski savremenog coveka, nije tako. Jos uvek postoje brojne kontroverze oko procesa koji su doveli do pojave savremenih ljudi. Danas postoje tri hipoteze (»modela«) koje objasnjavaju kako je doslo do pojave anatomski savremenih ljudi od arhaicnih oblika Homo sapiensa. To su: (1) multiregionalna hipoteza, (2) hipoteza zamene populacija i (3) hipoteza geneticke zamene.
(1) Multiregionalna evolucija. Prema ovoj hipotezi (Wolpoff i sar., 1994)26 razlicite populacije arhaicnih ljudi koje su naseljavale Afriku, Evropu i Aziju su kroz manje ili vise nezavisnu evoluciju jedna od druge skoro u isto vreme postepeno dovele do pojave Homo sapiens sapiens (podvrsta kojoj pripadaju svi savremeni ljudi). Ako bi ova hipoteza bila tacna tada bi paleontoloski podaci iz razlicitih delova sveta trebalo da pokazuju kroz vreme manje ili vise simultane promene u genetickim strukturama njihovih populacija. Tokom postepenih promena u populacijama bi se zadrzavale i odredjene karakteristike koje su specificne za svaki od regiona (Afrika, Evropa i Azija). Drugim recima, prema hipotezi o multiregionalnoj evoluciji odredjene karakteristike koje danas uocavamo kod savremenih ljudi u razlicitim delovima sveta (prema kojima antropolozi svrstavaju savremene ljude u tzv. rase) trebalo bi da se mogu uociti kroz vreme cak do arhaicnih ljudi, pa mozda i do Homo erectusa (koji je prethodio nasoj vrsti, ciji se najstariji fosili datiraju na oko 1,8 miliona godina; moguce je da je ziveo sve do pre 200 000 godina), koji su ziveli u tim delovima sveta. Dakle, prema ovoj hipotezi, poreklo fenotipske varijabilnosti koju uocavamo kod savremenih ljudi moramo traziti u regionalnim razlikama medju nasim precima koji su ziveli pre vise od milion godina.
Jedan od najranijih zagovornika ove hipoteze Kun (Coon, 1962)27 cak je govorio da su anatomski savremeni ljudi poceli nezavisnu evoluciju u razlicita vremena u Africi, Aziji i Evropi i da savremene »rase« ljudi predstavljaju krajnje rezultate tih nezavisnih evolucija (nije tesko pretpostaviti koja je »rasa« prema Kunu prva pocela sa ovom evolucijom). Svi danas dostupni podaci ukazuju da ova interpretacija nije prihvatljiva.
Osnovna pretpostavka multiregionalne hipoteze jeste da su se prakticno iste evolucione promene odigravale u razlicitim grupama populacija arhaicnih ljudi. Jedini mehanizmi koji bi mogli da dovedu do takvih promena jesu veoma slicni »pritisci« prirodne selekcije. Naravno, postavlja se pitanje kako je to moguce imajuci u vidu toliko razlicite zivotne sredine u delovima sveta (Afrika, Azija i Evropa) u kojima bi se ti procesi evolucije odvijali. Imajuci u vidu ovaj problem, savremeni zagovornici multiregionalne hipoteze pretpostavljaju da se tokom evolucije izmedju populacija arhaicnih ljudi u razlicitim delovima sveta neprekidno odvijao protok gena.
(2) Evolucija putem zamene populacija. Prema ovoj hipotezi (Stringer, 1994)28 evolucija prema anatomski savremenim ljudima je pocela u jednoj ili manjem broju populacija u jednom geografskom regionu. Nastali u jednom geografskom regionu (najcesce se pominje jugoistocna Afrika) anatomski savremeni ljudi su zatim migrirali u oblasti u kojima su pre njih ziveli arhaicni ljudi. Dakle, prema ovoj hipotezi, arhaicni i anatomski savremeni ljudi su bar izvesno vreme bili savremenici i u nekim slucajevima naseljavali bi susedne ili iste lokacije i bili bi u kompeticiji za iste resurse. Kao posledica prisustva karakteristika koje su im davale visu adaptivnu vrednost, kao sto su visa inteligencija, sposobnost bolje medjusobne komunikacije, bolja tehnologija, uspesniji lov na zivotinje i sl., anatomski savremeni ljudi su zamenili populacije arhaicnih ljudi kada god su dosli u kontakt.
Ako je ova hipoteza tacna, tada se ocekuje da se fosili prelaznih oblika izmedju arhaicnih ljudi i anatomski savremenih ljudi nadju samo u jednom regionu. Na drugim mestima fosili arhaicnih i anatomski savremenih ljudi mogli bi eventualno da se nadju u priblizno isto vreme. Takodje, na osnovu ove hipoteze moze se predvideti da bi prosecne geneticke razlike izmedju populacija ljudi koje naseljavaju razlicite delove sveta trebalo da budu relativno male (to je zbog toga sto su se relativno skoro izdvojile od jedne grupe populacija). Dakle, sve fenotipske razlike koje danas uocavamo izmedju ljudskih populacija nastale su posle zamene arhaicnih ljudi anatomski savremenim ljudima. Arhaicni oblici van regiona nastanka su, prema tome, doprineli veoma malo ili nikako genetickoj raznovrsnosti savremenih ljudi. Uz sve to, polazeci od hipoteze populacione zamene mozemo ocekivati da je geneticka varijabilnost najveca u regionima gde su anatomski savremeni ljudi prvo nastali (to je zbog toga sto su procesi geneticke diferencijacije lokalnih 


populacija u tim regionima najduze trajali). Prilikom analize podataka koje cemo kasnije navesti videcemo da veliki broj savremenih paleontoloskih i genetickih podataka podrzava ovu hipotezu.
(3) Geneticka zamena. Ova hipoteza (Smith, 1992; Brauer, 1992)29 je »srednje resenje« dve prethodne. Anatomski savremeni ljudi su, prema hipotezi geneticke zamene, nastali u jednoj populaciji (najverovatnije u Africi), odakle su se prosirili u druge delove sveta ali se pri tom nisu sukobljavali sa arhaicnim ljudima vec su se sa njima ukrstali, stvarajuci na taj nacin hibridne populacije. U takvim populacijama bili su favorizovani geni koji su uslovljavali karakteristike savremenih ljudi (jer su, naravno, davali svojim nosiocima visu adaptivnu vrednost). Prema ovoj hipotezi, slicno kao i u slucaju multiregionalne evolucije, neki od specificnih gena koji su bili prisutni u populacijama arhaicnih ljudi nekih regiona mogli bi biti sacuvani do danas.
U savremenim diskusijama o poreklu anatomski savremenih ljudi jednu od kljucnih uloga imaju geneticki podaci. Vecina ovih podataka izgleda da podrzava hipotezu »zamene populacija« kao i to da je Afrika najverovatnije mesto nastanka anatomski savremenih ljudi. Medjutim, definitivni zakljucci koju od hipoteza postanka anatomski savremenih ljudi podrzavaju geneticki podaci jos uvek nisu doneseni.

Da li postoje ljudske rase?

Vecina savremenih biologa termine »rasa« (koriste ga uglavnom populacioni biolozi) i »podvrsta« (koriste ga taksonomi) izjednacava. Mada je to tako, jos uvek se u antropoloskoj literaturi moze sresti stav da savremeni ljudi (Homo sapiens) predstavljaju jednu podvrstu (sapiens) ali da postoji vise »rasa«. Pri tom nije nikada postignut konsenzus koliko to danas ima »rasa« ljudi; broj je kroz istoriju antropologije varirao od 3 do 200 (Amelagos, 1994).30
Bez obzira koju hipotezu o postanku ljudi prihvatili (naravno osim ekstremnog oblika multiregionalne evolucije) sve one predvidjaju da se negde (najverovatnije u Africi) pre oko 200 000 godina pojavio savremeni covek. Vec samo poznavanje ovog podatka navodi na pitanje da li je to dovoljno vremena da se ostvari takva diferencijacija populacija na osnovu koje bi taksonomi mogli neke od njih da oznace posebnim podvrstama? Oko tog pitanja biolozi mogu da se spore jer ne postoji neko unapred poznato vreme neophodno da se pojave nove podvrste. Medjutim, ono sto znamo iz proucavanja procesa specijacije razlicitih biljnih i zivotinjskih taksona jeste da su medjusobna izolacija lokalnih populacija i prirodna selekcija koja deluje u razlicitim stanistima medju najcescim uzrocima diferencijacije populacija kojima zatim mozemo da damo razlicit taksonomski rang – podvrste, recimo.
Ono sto nam razliciti paleontoloski i geneticki podaci govore jeste da je od momenta kada su stvoreni anatomski savremeni ljudi nijedna njihova populacija nije bila izolovana dovoljno dugo (ili bar ne sasvim) da bi se u okviru nje ostvarile potpuno nezavisne geneticke promene. Naravno, postojale su endogamne populacije (uglavnom one koje su naseljavale ostrva) koje su bile bile manje ili vise geneticki izolovane od drugih populacija. Medjutim, u svim analiziranim slucajevima endogamija je bila privremeno stanje tih populacija te mozemo da zakljucimo da je protok gena izmedju populacija anatomski savremenih ljudi pravilo. Takodje, posto je kultura osnovni adaptivni mehanizam nase vrste cak i u onim zivotnim sredinama u kojima je prirodna selekcija povecavala ucestalost gena za neke karakteristike (kao sto je boja koze), razlike izmedju populacija u odnosu na te karakteristike uvek su daleko manje kada se uporede sa onim bioloskim karakteristikama na kojima se zasniva nasa kultura. Veliki mozak – osnova kulture – imaju sve populacije anatomski savremenih ljudi. Mada postoje razlike u prosecnom kranijalnom kapacitetu izmedju pojedinih populacija (australijski urodjenici imaju, na primer, 1256 cm3 dok stanovnici Mongolije oko 1573 cm3) kod ljudi nije utvrdjeno postojanje znacajne korelacija izmedju velicine mozga i mentalne sposobnosti. Mnogi poznati ljudi sa izuzetnim mentalnim sposobnostima, koji su imali vrlo razlicite kranijalne kapacitete, cesto se navode kao potvrda gore iznesenog podatka; kranijalni kapacitet poznatog francuskog pisca Anatola Fransa bio je oko 1100 cm3, dok je pesnik Bajron imao mozak oko 2200 cm3. Uz to, istrazivanja velicine mozga u nekim evropskim populacijama pokazala su da kod ljudi sa normalnim mentalnim sposobnostima on moze da varira oko srednje vrednosti oko 
400 cm3!

Posto se teritorijalnost i agresivna odbrana svoje teritorije cesto srece medju sisarima to se katkada uzima kao osnova za tvrdnju o »prirodnoj« 
(tj. geneticki fiksiranoj) sklonosti coveka da vodi ratove za teritorije
Varijabilnost koja se uocava kod ljudi rezultat je delovanja razlicitih evolucionih mehanizama u populacijama vrste koja je nedavno nastala i koju karakterise velika pokretljivost i siroka geografska rasirenost. Mada neke karakteristike ljudi pokazuju tendenciju da se grupisu u odredjenim geografskim regionima, prakticno sve nase karakteristike prisutne su u mnogim populacijama i razlicitim geografskim prostorima. Tamna boja koze, na primer, ne javlja se samo u Africi vec u svim regionima oko ekvatora. Uz to, ne treba zaboraviti da najveci broj fenotipskih karakteristika koje se uzimaju kao osnova za klasifikaciju »rasa« pokazuju kontinuiranu varijabilnost. Dakle, mada mi ljude, pogodnosti radi, mozemo podeliti u 5–6 grupa u odnosu na boju koze, ta osobina ne pokazuje diskontinuiranu varijabilnost – u svakoj populaciji belaca ili crnaca mozemo sresti brojne individualne razlike (»nijanse«) u boji koze. Isto tako uocavamo postepenost u promenama boje koze u populacijama koje se udaljavaju od ekvatora.
Pocevsi od 1972. godine do danas izvrseno je nekoliko istrazivanja (videti Barbujani i sar., 1997)31 ciji je cilj bio da se odgovori na pitanje koliko od ukupne genske razlicitosti ljudi odlazi na individualnu (unutar lokalne populacije), populacionu (izmedju lokalnih populacija unutar odredjene »rase« ili veceg geografskog regiona) i najzad »rase« (ili vecih regiona kao sto su kontinenti). Dobijeni podaci jasno pokazuju da oko 85% genske varijabilnosti ljudi odlazi na individualne razlike pripadnika iste populacije i to bez obzira da li se radi i o ucestalostima alela za umereno polimorfne proteinske markere ili o velicini genskih alela i njihovoj ucestalosti u visoko polimorfnim DNK nizovima. Dakle, razlike izmedju grupa ljudi, bez obzira da li su one definisane na osnovu nekih antropoloskih kriterijuma (oni su uvek dati na osnovu fenotipske varijabilnosti) ili na osnovu pripadnosti nekom (sirem) geografskom regionu predstavljaju samo manji deo (ne vise od 11%) ukupne geneticke razlicitosti savremenih ljudi. Na osnovu tih razlika nije moguce izvrsiti uspesnu klasifikaciju populacija ljudi na rase.
Prilikom pokusaja da se rekonstruisu oblici drustvenog ponasanja prvih predstavnika u rodu Homo najcesce se polazi od analiza savremenih drustava lovaca-skupljaca i poredjenja sa drugim vrstama danas zivih primata. Medjutim, prilikom donosenja zakljucaka iz uporednih analiza razlicitih aspekata ponasanja, posebno socijalnih ponasanja zivotinja, moramo da budemo veoma oprezni. Uporedni etolozi, na primer, vrlo cesto pretpostavljaju da ljudi i zivotinje pokazuju slicnost u pojedinim osobinama ponasanja zbog toga sto imaju slicnu geneticku determinaciju tih karakteristika. Ta pretpostavka, medjutim, ne mora da bude tacna. Tako na primer, posto se teritorijalnost i agresivna odbrana svoje teritorije cesto srece medju sisarima to se katkada uzima kao osnova za tvrdnju o »prirodnoj« (tj. geneticki fiksiranoj) sklonosti coveka da vodi ratove za teritorije. Medjutim, postoji veci broj problema sa takvom argumentacijom. Recimo, prakticno svi oblici socijalnog ponasanja kod ljudi i razlicitih vrsta zivotinja su toliko varijabilni da se moze naci korespondencija izmedju bilo koja dva razlicita oblika ponasanja. Socijalni antropolozi su pokazali da su neka savremena plemena lovaca-skupljaca vrlo ratoborna (na primer, Janomamo indijanci iz doline Amazona), dok su druga vrlo miroljubiva (na primer !Kunge u Kalagari pustinji).
Kao »odgovor« na promene zivotne sredine kod vrsta koje pripadaju rodu Homo javila se upotreba i izrada orudja
Govoreci nacelno, na osnovu raspodele odredjene karakteristike medju srodnim vrstama moguce je proceniti da li se radi o homolognoj (tj. onoj koja je dobijena od zajednickih predaka) ili analognoj karakteristici (koja je nastala tokom tzv. konvergentne evolucije). To je, medjutim, izuzetno tesko cak i kada su u pitanju morfoloske karakteristike, a kada su u pitanju razliciti oblici ponasanja ljudi i drugih primata to do danas nije nikom u potpunosti uspelo. Jedan pokusaj u tom smeru nacinio je Vilson (Wilson, 1975).32 Naime, Vilson je napravio spisak socijalnih karakteristika koje se najcesce srecu u savremenim drustvima ljudi lovaca-skupljaca. Zatim je napravio procenu tzv. labilnosti tih karakteristika putem isticanja varijabilnosti date karakteristike medju savremenim primatima. Pretpostavka je da sa svakim povecanjem promenljivosti (»labilnosti«) date karakteristike opada i stepen pouzdanosti zakljucka da se data karakteristika javila i kod nasih davnih predaka.
Vilson smatra da se sa velikom pouzdanoscu moze zakljuciti da su prvi predstavnici roda Homo ziveli u malim grupama koje su bile vezane za odredjenu teritoriju. U tim grupama muskarci su dominirali nad zenama. Da li su te grupe pokazivale agresivno ponasanje ili nisu ostaje nepoznato. Briga majki za potomstvom bila je vrlo izrazena. Druge zakljucke o drustvenom ponasanju prvobitnih ljudi veoma je tesko izvesti. Na osnovu posmatranja nacina zivota savremenih primata u savanama (babuna i gelada) mogli bismo zakljuciti da su prvobitni ljudi trazili hranu u grupama – ovakav nacin ponasanja obezbedjivao bi i efikasniju zastitu od predatora. Skoro je sigurno da su prvi predstavnici roda Homo isli u grupama u lov na krupnu divljac. Nema, medjutim, nacina da se utvrdi da li je to bila iskljucivo duznost muskaraca.

Tehnologija

Nove adaptacije nastaju kao »odgovor« organizama na promenjene uslove zivotne sredine. Zivotna sredina organizama moze se promeniti zbog promena koje su se odigrale u samom stanistu (promena klime, na primer) ili zbog njihovih migracija u nova stanista. Oba tipa promena zivotne sredine odigrala su se tokom filogenije hominida. Kao »odgovor« na promene zivotne sredine kod vrsta koje pripadaju rodu Homo javila se upotreba i izrada orudja. Paleoantropolozi smatraju da su odlucujucu ulogu u pojavi ovih novih odnosa hominida prema zivotnoj sredini imala tri dogadjaja. Prvi znacajan dogadjaj je prelazak australopitecina iz sumskih stanista u savane. Drugi je bila migracija Homo erectusa i kasnije H. sapiensa iz Afrike u Evropu i Aziju. Treci, vrlo nestabilna klima tokom tzv. ledenih doba, koja je, kako se pretpostavlja, definitivno dovela predstavnike roda Homo u zavisnost od koriscenja i izrade orudja.
Arheolozi se koncentrisu na kameno orudje jer je ono najdostupnije, ali i zbog toga sto se na njemu relativno jednostavno moze rekonstruisati njegova namena analizom tipa ostecenja koja se uocavaju na ivicama. Tako je utvrdjeno da je prvo kameno orudje (najbolji ostaci kamenog orudja, starog oko 1,8 miliona godina, nadjeni su u nalazistu Olduvai; pa se zbog toga prva tehnologija – i kultura – naziva oldoven) korisceno za komadanje mesa i biljaka, struganje mesa sa kostiju, piljenje drveta ili kostiju zivotinja (Schick i Toth, 1993).33 H. habilis je, sasvim sigurno, koristio drvo i kosti drugih zivotinja kao orudja. Medjutim, njihovih ostataka, sa retkim izuzecima, nema. Prilikom izrade kamenog orudja najvise se koristio kremen. To su bili ili obluci velicine 70 mm do 100 mm sa kojih su, pomocu drugog kamena (oblutka), skidani sa jedne ili obe strane odbici da bi se dobile ostre ivice. Pored tako obradjenih oblutaka (naziva se i »orudje od jezgra«) koriscena su i orudja od odbitaka, koja su dobijana odvajanjem kamenih plocica od oblutaka na gore opisan nacin. Ova orudja su se koristila za razlicite namene, pa arheolozi razlikuju seciva, klinove, strugace, sekire itd. Na pocetku oldovena koristilo se samo 7 razlicitih tipova jednostavnih orudja, dok se u periodu tzv. razvijenog oldovena koristi vec 10 razlicitih tipova kamenog orudja. Izrada najjednostavnijeg oldovenskog orudja je znatno slozeniji »tehnoloski zahvat« od onoga koje se uocava medju nekim savremenim primatima.34 Takodje, takvo orudje pretpostavlja da je proizvodjac u stanju da stvori mentalnu sliku procesa kojim ce se koristiti prilikom njegove izrade. To su, naravno, mogli da ostvare samo organizmi sa mozgom koji je imao H. habilis.
Sledeci veliki korak u razvijanju tehnologije preciznije obrade kremena vezan je za pojavu Homo erectusa. Od kamenih jezgara okresivanjem se dobijaju odbici odgovarajucih velicina i oblika. Razlicito orudje od odbitaka proizvodilo se za razlicite namene. Debljina odbitaka je ponekad bila toliko smanjena da su ih arheolozi nazvali »iverje«. Ostre strane plocica postaju sve bise pravolinijske. Ova tehnologija kamenog orudja naziva se aselen. Najpoznatije orudje aselenske tehnologije je rucna sekira sa dva ostra seciva. Ova sekira se koristila za vise namena: od komadanja mesa zivotinja, secenja drveta, kopanja korenja biljaka, do oruzja kojim se ubijaju zivotinje bez priblizavanja ako se baci na nacin kojim se koriste bacaci diskova. Izrada rucnih sekira pocela je u Africi pre oko 1,4 miliona godina i trajala je cak do gornjeg Pleistocena. Mada je rucna sekira nadjena na mnogim mestima u Africi i Evropi, ona je potpuno odsutna ili se vrlo retko srece na mestima nalaza fosila H. erectusa u istocnoj Aziji, sto ukazuje da je ova vrsta otisla u Aziju pre pronalaska rucne sekire.

Paleolitska umetnost

U periodu od pre 43 000 i 10 000 godina anatomski savremeni ljudi koji su naseljavali Evropu, Afriku i Australiju stvorili su prva umetnicka dela. Taj period, koji je trajao oko 25 000 godina, predstavlja 2/3 istorije umetnosti coveka. Simbolizam je u osnovi paleolitske umetnosti. U tom periodu nastalo je hiljade umetnickih dela koja su izvedena na razlicitim materijalima i stilovima. Kosti razlicitih zivotinja, jelenski rogovi, kljove slonova, drvo i kamen su gravirani (redje slikani) apstraktnim simbolima ili realnim objektima; na zidovima pecina ostavljano je hiljade slika; razlicite statuete su pravljene od mamutovih zuba, mekog kamena ili su modelovane od gline.
Crtezi nadjeni na kamenu u severnoj Australiji, koji se datiraju na period od pre 43 000 godina (Bednarik, 1993)35 smatraju se danas najstarijim umetnickim delom coveka. Pecinsko slikarstvo i rezbarstvo u Evropi trajalo je izmedju pre 30 000 i 10 000 godina, a prvo, danas poznato, umetnicko delo iz Afrike datira se na vreme od pre 28 000 godina (Phillipson, 1993).36 Crtezi na zidovima jedne pecine u Brazilu, cija je starost procenjena na oko 11 000 godina (Roosevelt i sar., 1996)37 smatraju se najstarijim tragom umetnosti na tlu »Novog Sveta«.

U periodu od pre 43 000 i 10 000 godina anatomski savremeni ljudi koji su naseljavali Evropu, Afriku i Australiju stvorili su prva umetnicka dela
Najveci broj umetnickih dela do danas je pronadjen u Evropi i to u jednom relativno ogranicenom pojasu koji ide od Atlantika do Sibira. Najpoznatija i najbrojnija su, medjutim, ona koja se nalaze u nekoliko stotina pecina u jugozapadnoj Francuskoj i severnoj Spaniji (taj region je poznat pod imenom Frankokantrabrijske oblasti).
Do danas je postavljen veliki broj hipoteza o znacenju pecinskog slikarstva. Najveci broj pristalica ima hipoteza po kojoj su prvi umetnici bili ucesnici magijskih obreda koji su zasnivani na verovanju da ako si u stanju da slikanjem »uhvatis« zivotinju da ce ti to omoguciti da to uradis i u stvarnom lovu. Na to ukazuje, na primer, visoka korelacija izmedju ucestalosti pojave slika odredjenih zivotinja na slikama i ucestalosti pojave kostiju tih istih zivotinja u regionu gde je nastala slika. Takodje, veruje se da je to razlog zasto se na pecinskim slikama retko srecu figure ljudi (uz to, slike ljudi su mnogo apstraktnije nego slike zivotinja). Moguce je, dakle, da je za njih slikanje coveka znacilo »zarobljavanje« ljudskog duha.

O ljudskoj prirodi

Jedna od verovatno najkontroverznijih tema kojom su se bavili filozofi od Platona pa do danasnjih dana tice se »ljudske prirode«. Sta je covek, o kakvoj vrsti bica je rec? Naravno, ta pitanja ne postavljaju samo filozofi. Obicni ljudi, ali jos cesce politicki demagozi kada zele da objasne (zapravo da opravdaju) neke neprihvatljive postupke ljudi kao sto su ubistva, pljacke, silovanja ili etnicka ciscenja tokom ratnih operacija, cesto kazu da u tim situacijama iz ljudi »progovara njihova priroda«. U zavisnosti od odgovora koje eksplicitno ili implicitno dajemo na pitanje sta je »priroda coveka« mnogi od nas »znaju« koje ponasanje coveka je »prirodno«, »ocekivano« i prihvatljivo, a koje nije.
Stav da je nesto »prirodno« u osnovi je tipoloski, tj. usko je vezan sa verovanjem da bioloske vrste imaju »sustine« oko koje manje ili vise odstupaju jedinke koje ulaze u sastav date vrste. Pitanje koje nas ovde interesuje jeste, dakle, da li savremena teorija evolucije sa svojim antitipoloskim pristupom odbacuje vrednost svakom pokusaju stvaranja moralnog sistema na osnovu razmatranja pitanja »prirode coveka«.
Savremena biologija ponasanja (videti, na primer, Alcock, 1998)38 polazi od stava da je svaka karakteristika, koja bi trebalo da opise coveka, promenljiva i to kako tokom nase evolucione istorije (filogenije) tako i tokom individualnog razvica (ontogenije). Pozivanje na filogenetsku varijabilnost jednostavno znaci uvazavanje cinjenice da su sve nase karakteristike evoluirale i da dalje evoluiraju, odnosno da ne postoji »vecna« i »nepromenljiva ljudska priroda«. Implikacija ontogenetske varijabilnosti na koncepciju ljudske prirode jeste da ne postoje privilegovana stanja fenotipova, i da je svaka karakteristika organizama rezultat interakcija genotipa sa fizickim i socijalnim ciniocima zivotne sredine. Ljudski genotipovi, kao i genotipovi bilo koje druge bioloske vrste, odredjuju norme reakcija od kojih, opet, zavise skupovi fenotipova koji ce se razviti u zavisnosti od okolnosti pod kojima se odvija individualno razvice. Nijedan od fenotipova koji se razvije nije »prirodniji« od drugog. Nacelno, »ljudska priroda« je sve ono sto covek cini ili moze da cini: od averzije prema nekoj hrani do stvaranja vrhunskih naucnih dela. Oba ova ponasanja su »abnormalna« jedino u smislu da su statisticki gledano retka. Drugi, bioloski, kriterijum za »neprirodno« ne postoji.

Savremena genetika ponasanja je pokazala da je veoma tesko precizno definisati sta se misli, na primer, pod stavom da su ljudi »prirodno« ili »geneticki« agresivna (ili miroljubiva) bica. Kako uopste mozemo da testiramo da li je neka karakteristika geneticki uslovljena? Iskaz da je neki aspekt naseg ponasanja kao vrste geneticki odredjen moze jedino da znaci da postoje granice njegovog ispoljavanja – da normu reakcije tako ogranicavaju nasi geni da se agresivnost (ili bilo koje drugo ponasanje) razvija nezavisno od uslova zivotne sredine. To, medjutim, niko do danas nije uspeo da pokaze prihvatljivom naucnom metodologijom. Ono sto smo u dosadasnjim istrazivanjima genetike ponasanja coveka uspeli da saznamo jeste da je zbog prakticnog odsustva granica u kulturnoj i socijalnoj sredini u kojima se ljudi razvijaju, ili mogu razvijati, veoma tesko zamisliti neki oblik ponasanja koji bi izlazio van okvira normi reakcija ljudskih genotipova.
Stav o genetickoj osnovi »ljudske prirode« ne bi trebalo mesati sa pitanjem da li je neka uocena razlika u ponasanju pojedinih ljudi »genetickog ili sredinskog porekla«? Da li su razlike u ponasanju Hitlera i Gandija posledica razlicitih fenotipskih manifestacija slicnih genotipova ili su u pitanju geneticke razlike izmedju njih? U nacelu, na to pitanje se moze dobiti odgovor koristeci uobicajene metode geneticke analize.
Isto tako, ako se neke karakteristike ponasanja mogu uociti u svim, ili vecini ljudskih drustava, to se ne moze uzeti kao dokaz rigidne geneticke kontrole tih ponasanja. Na primer, u prakticno svim savremenim drustvima zene su na razlicite nacine diskriminisane u odnosu na muskarce. Neki sociobiolozi tvrde da je to »prirodan poredak stvari« jer predstavlja posledicu razlika u ponasanju zena i muskaraca koje su u najvecem stepenu uzrokovane geneticki programiranim razlikama u fenotipskoj ekspresiji ljudskog genotipa. Polazeci od nekih principa delovanja selekcije tvrdi se, na primer, da je za zene »prirodno« da su mnogo pazljivije prilikom izbora partnera nego muskarci, i da cesce biraju muskarce koji su stariji od njih – koji su vec dostigli takav socijalni status da mogu da obezbede bolje uslove za razvoj njihove dece. Posto je to nacin da se maksimalno uveca adaptivna vrednost, tokom evolucije je navodno doslo do fiksacije gena koji obezbedjuju takvo 
ponasanje zena. Za muskarce, sa druge strane, tvrdi se da je »prirodno« da se medjusobno takmice za bolji polozaj u drustvu (sto im obezbedjuje da su atraktivniji za zene), da su promiskuitetniji od zena i da imaju manje razvijenu brigu prema potomstvu. »Prirodno« je, dakle, »sto su zene skoro uvek toliko posvecene odgoju dece i to sto muskarci nalaze najvecu satisfakciju u svom poslu« (Barash, 1982).
Navedeno objasnjenje mnogima zvuci ubedljivo jer koristi jezik i argumentaciju koja je primerena savremenoj teoriji evolucije. Problem je, medjutim, da se ono zasniva na nizu pretpostavki koje, bar kada je u pitanju covek, nisu uopste empirijski verifikovane. Zapravo, vrlo je lako napraviti drugaciji »adaptivni scenario« na osnovu kojeg je moguce predvideti potpuno drugacije uloge polova kod ljudi. Ne postoje, recimo, podaci koji bi podrzali stav da promiskuitet, agresivnost prema pripadnicima istog pola ili odsustvo brige za potomstvom povecava reproduktivni uspeh muskaraca niti da stidljivost, submisivnost ili monogamija povecava adaptivnu vrednost zena. U odsustvu 
Sociobiolozi fenomene kao sto su teritorijalnost, tribalizam, ratni sukob, ropstvo ili recimo poduzetnistvo tretiraju kao objekte koji imaju konkretne fizicke nosioce a ne kao konstrukte koji su uslovljeni istorijski ili ideoloski
podataka o interakcijama slozenih populaciono ekoloskih faktora kod nasih predaka – kao sto su gustina populacije, stope smrtnosti novorodjencadi, stepen srodstva izmedju rivala istog pola itd. – za koje znamo (iz eksperimenata i posmatranja niza zivotinjskih vrsta; Alcock) da uticu na oblikovanje razlicitih uloga polova, moguce je stvoriti bilo koji evolucioni scenario koji bi bio isto tako dobar kao i onaj po kojem je odgoj dece i odrzavanje domacinstva osnovna uloga zena u ljudskim drustvima.
Prilikom analiza razlicitih oblika ponasanja kod ljudi vrlo cesto se zaboravlja da je savremena neurobiologija pokazala da je nervni sistem kicmenjaka toliko plastican da nova iskustva mogu da modifikuju rodjenjem stecene skupove neuronskih veza, putem stvaranja novih neurona ili formiranjem novih sinapsi izmedju postojecih neurona. Pojava novih neurona je uocena, na primer, kod muzjaka nekih vrsta ptica-pevacica posle ucenja njihovih pesama (Nordeen i Nordeen, 1988).39 Takodje, kod mladih pacova koji su odgajani u stimulativnoj zivotnoj sredini tokom 60 dana uoceno je povecanje ukupne mase mozga izmedju 7% i 10% (Kolb, 1995).40 To povecanje bilo je praceno odgovarajucim promenama u gliji, krvnim sudovima, velicini nervnih celija i broju sinapsi. Mada je tesko proceniti ukupno povecanje broja sinapsi tih pacova u odnosu na one koji su rasli u izolaciji, izgleda da to povecanje moze da ide i do 20% (Kolb i Whishaw, 1998).41
Prema Vilsonu (Wilson, 1978), osnivacu savremene sociobiologije, »priroda coveka« je: »... u sirem smislu skup urodjenih (=genetickih) bihejvioralnih dispozicija koje karakterisu ljudsku vrstu; a u uzem smislu to su one dispozicije koje uticu na socijalno ponasanje jedinki«.
Savremeni geneticki determinizam, olicen u sociobiologiji,42 polazeci od gore navedene Vilsonove definicije »prirode coveka«, smatra da evoluciono bioloska razmatranja imaju presudnu ulogu u shvatanju nas samih, naseg ponasanja i vrednosnih sistema. Tvrdi se, recimo, da socijalna politika, normativni i eticki sistemi ljudskih drustava moraju da budu u okvirima koje daje genetika. Kultura je za sociobiologe epifenomen; kruna genetike, koja mozda sluzi, kazu oni, »da sakrije realnost od nas«. Covek se opisuje kao sebicno, agresivno bice koje najbolje funkcionise u grupi koja mu omogucava da bez ogranicenja, koja postavljaju savremena drustva, ispoljava potpuno slobodno svoje bioloske nagone. Sociobiologija (Lewontin i sar., 1984)43 ima vece ambicije od »objasnjenja« ljudske prirode, to je pokusaj stvaranja totalnog sistema objasnjenja ljudske drustvene egzistencije.
Opisi »ljudske prirode« sociobiologa sadrze velike liste drustvenog ponasanja ljudi za koje sociobiolozi veruju da se srecu u svim drustvima. Zapravo, postulira se postojanje univerzalnog etograma (pod »etogramom« ili »biogramom« etolozi podrazumevaju ponasanja zivotinja koja su specijes-specificna). U sociobioloskoj metodologiji, etogram ima kljucnu ulogu. Naime, toboznja univerzalnost niza socijalnih karakteristika uzima se kao dokaz za postojanje geneticke kontrole tih karakteristika. Drugih dokaza o genetickoj kontroli socijalnih ponasanja ljudi sociobiolozi nemaju, jer do danas nikom nije uspelo da poveze (uz pomoc, naravno, odgovarajuce naucne metodologije) bilo koji aspekt socijalnog ponasanja ljudi sa posebnim genom ili grupama gena (Lewontin i sar., 1984). Naravno, koristeci gore navedenu »naucnu metodologiju«, opisi »ljudske prirode« su optereceni razlicitim ideoloskim predrasudama. Kada se sociobiolozima uputi primedba na koriscenje takvih metoda i na ocigledno ideoloski obojene »naucne cinjenice«, oni onda optuzuju svoje kriticare da to cine samo zato sto im se ne svidjaju politicke implikacije navodno »neoborivih bioloskih istina« o coveku i njegovim drustvima.
Zagovornici »naucnog metoda« po kojem se iskljucivo na osnovu prisustva neke karakteristike u svim populacijama date vrste govori o njenoj genetickoj uslovljenosti, ne uzimaju, medjutim, u obzir da se slozene karakteristike poput razlicitih oblika ponasanja ljudi mogu odrzavati kroz generacije ucenjem i imitacijom. Ako takve karakteristike imaju odredjenu vrednost u velikom broju ljudskih drustava, najverovatnije su »otkrivane« vise puta ili su prosirivane sa jednog na drugo drustvo putem tzv. kulturne difuzije. Koriscenje vatre je lep primer karakteristike koja je u visokom stepenu uticala na prezivljavanje nase vrste, ali koja ne predstavlja biolosku adaptaciju. Pre nego sto je Homo erectus »ukrotio« vatru, ljudi su se morali plasiti vatre kao i svi ostali sisari. Vatru su mogli da koriste za pripremu hrane i odbranu samo oni koji su saznali kako se sa njom moze baratati bez opasnosti. U vreme kada se pojavio Homo sapiens, koriscenje vatre postaje univerzalno i sustinsko za opstanak vrste. Ako bi sirina prisustva i velika zavisnost od vatre predstavljala geneticku adaptaciju, tada bi se vatra skoro instinktivno koristila. Medjutim, kao sto dobro znamo iz svakodnevnog iskustva, u svakoj generaciji deca se moraju obucavati da se zastite od vatre i da je koriste.
Savremenim sociobiolozima su prethodili tzv. pop-etolozi (oznaka koja se cesto daje etolozima koji su kroz niz knjiga pisanih za siroku publiku popularisali etologiju). Njihova imena su uglavnom poznata i nasoj javnosti jer su njihove knjige i kod nas prevedene. To su na primer, Robert Odri (koji je napisao knjigu Teritorijalni imperativ), Konrad Lorenc (O agresiji), Dezmond Moris (Goli majmun), Tajger i Foks (Imperijalna zivotinja). Svi oni tvrde, a savremeni sociobiolozi tu tvrdnju prihvataju, da je covek »po prirodi« teritorijalna i agresivna zivotinja.
Zanimljivi su »dokazi« koji neki od navedenih etologa navode za ovaj stav. Odri, na primer tvrdi da su savremeni ljudi nastali od agresivnog karnivornog hominoida Australopithecus africanus, koji je, prema Odriju, izlovljavanjem eliminisao svog nesto krupnijeg savremenika pod imenom A. robustus (u vreme kada je Odri pisao nije se znalo da je A. robustus nadziveo A. africanusa). Zakljucak o predatorskom istrebljivanju A. robustusa on je izveo na osnovu nesto vecih ocnjaka kod A. africanusa. Medjutim, cak i kada zanemarimo da samo »nesto veci ocnjaci« nisu dovoljni da bi nekog sisara opisali kao bioloski adaptiranog karnivora, Odri je izgubio iz vida da kod primata postoji negativna alometrija izmedju velicine zuba i telesnih dimenzija (tj. organizam manjih telesnih dimenzija – to je ovde A. africanus – uvek ima, bez obzira na nacin ishrane, vece zube od organizma vecih telesnih dimenzija). Konrad Lorenc, dobitnik Nobelove nagrade za etologiju, vidi poreklo ljudske agresivnosti drugacije. Posto smo poreklom od herbivornih zivotinja (Odri je tvrdio suprotno!), kaze Lorenc, mi nemamo ostre zube i druga »prirodna oruzja« predatora, ali to je istovremeno praceno odsustvom ponasanja (odnosno gena koji ta ponasanja odredjuju) kojima se predatori stite od medjusobnog ubijanja. Dakle, nije cudno sto ljudi medjusobno vode ratove, na to nas »teraju« nasi geni a ne, recimo, interesi vladajucih elita u ljudskim drustvima.
Mada nema potpunog slaganja, u ljudski etogram sociobiolozi najcesce svrstavaju: teritorijalnost, sklonost ka indoktrinaciji, slepu veru u vodje, ksenofobiju, razlicite oblike agresije. Genocidni ratovi, na primer, cesto se svrstavaju u ljudski etogram. Naravno, zbog velike individualne i grupne varijabilnosti karakteristika koje se svrstavaju u ljudski etogram, sociobiolozi nikako da se sloze oko spiska koji bi potpuno opisao »ljudsku prirodu«. Oni uglavnom izbegavaju da se suoce sa fundamentalnim problemima prilikom opisivanja ponasanja ljudi. Oni, kako isticu Luontin i sar., fenomene kao sto su teritorijalnost, tribalizam, ratni sukob, ropstvo ili recimo poduzetnistvo tretiraju kao objekte koji imaju konkretne fizicke nosioce a ne kao konstrukte koji su uslovljeni istorijski ili ideoloski.

O agresiji

Mada je agresija proucavana kod zivotinja i ljudi vise nego bilo koje drugo ponasanje, jos uvek nase znanje o ovoj slozenoj karakteristici nije dovoljno. Jedan od razloga je to sto postoje velike teskoce oko definicije agresivnog ponasanja. Postavlja se pitanje da li je uopste moguce dati jedinstvenu definiciju agresivnog ponasanja, jer su etolozi i psiholozi pokazali da postoje razliciti oblici agresivnog ponasanja iza kojih verovatno stoji isto toliko razlicitih genetickih, fizioloskih i sredinskih uzroka. Biolozi najcesce agresivnim oznacavaju ono ponasanje koje povecava kompetitivne sposobnosti zivotinja. Takodje, mada se agresija najcesce izjednacava sa napadom, prava »borba« oko nekog resursa cesce snizava nego sto povecava adaptivnu vrednost jedinkama. Medjutim, posto su »tuca« i »borba« najspektakularniji oblici kompeticije, oni se najvise i proucavaju. Zanimljivo je da eksperimentatori koji zele da proucavaju agresivno ponasanje zivotinja imaju veliki problem da u laboratoriji izazovu borbu izmedju njih. Mnoge vrste zivotinja eksperimentatori nisu uspeli da nateraju na borbu bez obzira na okolnosti u koje su ih doveli.
Posto se nasilje i rat toliko cesto srecu u ljudskim drustvima mnogi naucnici i filozofi postavili su hipotezu o genetickoj zasnovanosti agresivnosti kod coveka. Sigmund Frojd, osnivac psihoanalize i tvorac »nagona smrti«, tvrdio je na primer da je »naklonost coveka ka ‘cinjenju zla’, ka agresiji i time isto tako ka surovosti« urodjena i da je rat »izgleda, uprkos svemu u skladu sa prirodom, bioloski dobro zasnovan i u praksi jedva da se moze izbeci« (citirano prema Bourguignon, 1989).44 Medjutim, brojna istrazivanja usmerena ka nalazenju gena ili »hromozoma zlocina« (kao sto se jedno vremene tretirao visak ili nesto uvecan Y-hromozom muskaraca), nisu dovela do zakljucka da su, na individualnom planu, agresivna ponasnja kod coveka uslovljena nekim specificnim genom ili grupama gena. Kada ovo kazemo ne negiramo cinjenicu da mutacije nekih gena koji kontrolisu razlicite metabolicke procese u organizmu mogu da, pod odredjenim okolnostima, kao jedan od efekata imaju i pojavu nekog oblika agresivnog ponasanja, vec samo da ne postoje genski aleli koji su fiksirani u genomu nase vrste cija je iskljuciva funkcija determinacija agresivnog ponasanja. Medjutim, cak i tada je oznacavanje takvih retkih mutacija kao »gena za agresiju« izuzetno problematicno.
Kod ljudi, medjutim, ne samo da postoji individualna agresija vec je i kolektivna agresija institucionalizovana u obliku ratova. Veliki broj antropologa (na primer, Devore, 1971; Bourguignon, 1989)45 smatra da su ratovi poceli kada je covek sa lovacko-skupljackog nacina zivota presao na sedelastvo, koje je povezano sa cuvanjem izvora hrane i njeno skladistenje. Prva kolektivna ubistva koincidiraju sa sedelastvom i pronalazenjem luka i strele, koji su omogucavali da se neprijatelj efikasno ubija na daljinu. Izgleda da se najstarije kolektivno ubistvo odigralo pre oko 10 000 godina u Egiptu; u jednoj grobnici nadjeno je oko 60 skeleta svih doba starosti u cije su kosti bili zabijeni vrhovi strela. Prvi pravi ratovi izgleda da su nastali na Bliskom istoku ili Mesopotamiji pre oko 3000 do 4000 godina. O odnosu individualnih i grupnih agresivnih ponasanja francuski antropolog Andre Burginjon kaze sledece: »... U vezi sa agresivnim ponasanjima coveka prema samom sebi, vazno je razlikovati individualna ponasanja od kolektivnih ponasanja jer, sa evolutivnog gledista, ona nemaju isti znacaj. Kod prvih, jedinka je direktno odgovorna, dok druga predstavljaju rezultat preciznih odluka koje je donela manjina koja poseduje moc. Njihova evolucija odvijala se u suprotnim smerovima. Dok su se ratovi i kolektivni masakri uvek sve vise sirili, individualna ubistva su stalno ogranicavana... u nasoj epohi ljudski zivot je stekao vrednost koju ranije nije imao, da svako tezi ka vecem uvazavanju svog suseda, priznajuci jednako dostojanstvo svima sebi slicnima. Naravno, izuzetaka ima i upravo oni objasnjavaju to obeznadjujuce sirenje ratova, sve vise ubilackih, genocida koji su naredili maloumni sefovi drzava, a izvrsili saucesnici koji predstavljaju sramotu za nasu vrstu« (Bourguignon, nas prevod, str. 332–333).

Da li ce covek nestati?

Jedna od karakteristika coveka jeste njegova sposobnost da utice na smer i brzinu evolucionih procesa ne samo mnogih vrsta sa kojima je dosao u dodir vec i na sopstvenu evoluciju. Mnoge vrste biljaka i zivotinja, koje covek koristi u ishrani toliko su geneticki modifikovane da bez njegove pomoci vise ne bi opstale u prirodi; mnoge vrste je covek svesno ili nesvesno doveo do istrebljenja na lokalnom ili globalnom planu, ali isto tako on je i tvorac novih oblika biljaka i zivotinja. Medjutim, ono sto nas na ovom mestu interesuje jeste uticaj coveka na sopstvenu evoluciju. U kojem smeru ide bioloska evolucija coveka? Da li postoje ciljevi kojima tezimo kada je u pitanju bioloska evolucija coveka? Ili ce, mozda, covek kao i milioni drugih vrsta izumreti.

Jedna od karakteristika coveka jeste njegova sposobnost da utice na 
smer i brzinu evolucionih procesa ne samo mnogih vrsta sa kojima je 
dosao u dodir vec i na sopstvenu evoluciju
Takodje, mnogima se cini da nam znanja koja imamo o mehanizmima bioloske evolucije vec danas omogucuju da poboljsamo nase bioloske karakteristike i zivotnu sredinu koja nas okruzuje. Drugi, opet, smatraju da ljudi moraju da izbegnu svaki uticaj na »tok prirodnih procesa« ukljucujuci i one koji se odnose na nasu vrstu.
Na stepenu kulturne evolucije koji su dostigli savremeni predstavnici vrste Homo sapiens, saznanje da je covek svojim delovanjem nacinio mnogo stete u svojoj zivotnoj sredini ili doveo do porasta ucestalosti gena u svojim populacijama koji smanjuju adaptivnu vrednost mnogih ljudi, ne znaci da se mozemo vratiti unatrag – u vremena kada je covek navodno »ziveo u skladu sa svojom zivotnom sredinom«. Osim toga sto su bioloska i kulturna evolucija, poput vremena, nepovratni procesi, ne smemo da zaboravimo da je nasa osnovna bioloska adaptacija velicina i organizacija centralnog nervnog sistema koje su, opet, omogucile stvaranje i koriscenje orudja bez kojih je bio i ostao nemoguc opstanak svih predstavnika roda Homo. Pitanje je, dakle, da li nam saznanja o posledicama niza postupaka ljudi pruzaju mogucnost da bolje zivimo u skladu sa »nasom prirodom« ali i visokim etickim principima koji postoje, ili bi bar trebalo da postoje, u vecini ljudskih zajednica.
Na pitanje sta ce se desiti sa covekom mnogi su spremni da kazu da nam buducnost nije mnogo svetla i da ce doci do nestanka nase vrste. Ovaj zakljucak se najcesce potkrepljuje sa sledeca tri argumenta. Prvo, tvrdi se da kad god covek stvori neko oruzje, on ga pre ili kasnije uvek upotrebi; atomsko oruzje ne bi predstavljalo izuzetak od tog pravila. Drugo, cak i ako covek izbegne globalni rat atomskim oruzjem, on svojim tehnologijama toliko narusava zivotnu sredinu da je samo pitanje vremena kada ce je toliko promeniti (na primer unistavanjem ozonskog omotaca) da ce dalji opstanak ljudi na Zemlji biti nemoguc. Trece, paleobioloski podaci pokazuju da je najveci broj vrsta, posebno sisara, pre ili kasnije izumro, pa je to sudbina i coveka.
Reci cemo nesto vise o poslednjoj mogucnosti. Da li ce covek doziveti sudbinu vecine bioloskih vrsta i izumreti?46 Postoji nekoliko razloga za stav da Homo sapiens najverovatnije nece doziveti sudbinu velikog broja sisarskih vrsta, tj. da nece izumreti. Opasnosti od grabljivica su uklonjene pre mnogo hiljada godina. Takodje, nema ozbiljnih opasnosti da ce do naseg istrebljenja dovesti razliciti patogeni paraziti sve dokle god postoji savremena higijena i medicina. Vrsta koja uspeva da prezivi pod prakticno svim klimatskim uslovima koji vladaju na Zemlji nije u opasnosti da potpuno nestane i kada bi na Zemlji ponovo zavladalo Ledeno doba. Ako bi kao vrsta nestali, dakle, uzroci najverovatnije ne bi bili egzogene prirode (ako prihvatimo misljenje vecine astrofizicara da nas u narednih nekoliko stotina miliona godina ne ocekuje kosmicka katastrofa) vec bi to bila delatnost samog coveka koja bi dovela do »samoubistva« vrste; dogadjaj koji se nikada nije desio u bioloskoj evoluciji.
Takodje, pitanje koje se cesto postavlja evolucionim biolozima jeste da li ce u buducnosti Homo sapiens evoluirati u neku drugu vrstu? Na osnovu onoga sto danas znamo o mehanizmima nastanka novih vrsta, to se najverovatnije nece desiti. U prilog ovog stava navescemo dva argumenta. Prvo, u prakticno svim primerima nastanka novih vrsta zivotinja koje smo do danas dobro proucili, specijacija je bila uglavnom povezana sa dugotrajnom izolacijom manjih grupa u zivotnim sredinama koje su bile drasticno drugacije od onih na koje je bila adaptirana roditeljska vrsta. Verovatnoca da ce neka relativno mala grupa ljudi, bar u narednih 100 generacija (3000 do 3500 godina), biti izolovana od drugih populacija i da ce se sresti sa potpuno drugacijim uslovima zivotne sredine je zanemarljivo mala. Drugo, i mnogo znacajnije, poslednjih 15 000 do 10 000 godina ljudi na promene zivotne sredine odgovaraju pre svega promenama u kulturi a mnogo manje promenama u tipu i ucestalostima gena u populacijama. Nema nikakvog razloga da verujemo da ce se to u buducnosti promeniti. Prirodna selekcija koja deluje u ljudskim populacijama je prevashodno stabilizaciona, tj. ona koja favorizuje status quo u prakticno svim morfoloskim i anatomskim karakteristikama.

Eugenika: Moze li se poboljsati ljudska vrsta?

Medjutim, pitanje koje se takodje cesto postavlja jeste da li je moguce da covek sprovede neki oblik vestacke selekcije za »superiorne genotipove« u okvirima svojih populacija? Darvinov rodjak Frensis Golton (Galton, 1883)47 je bio prvi koji je ozbiljno razmatrao mogucnost socijalne kontrole ljudske evolucije. (Prve ideje o mogucnosti da ljudi treba da svojim razlicitim socijalnim aktivnostima uticu na »poboljsanje« svoje vrste mozemo naci jos kod Platona.) Golton je cak skovao termin »eugenika« (ili »eugenetika«) da bi oznacio program koji bi doveo do poboljsanja ljudske vrste. Na osnovu tog programa potomstvo bi trebalo da ostavljaju iskljucivo ljudi koji su nosioci »dobrih« varijanti gena. Osnovni cilj eugenike jeste odredjivanje smera i brzine genetickih promena u populacijama ljudi koja uslovljava prirodna selekcija, ili koje se mogu izazvati delovanjem prirodne selekcije pod uslovom da se prethodno ostvare odredjene socijalne promene. Prema Goltonu, »superiorni ljudi« bi trebalo da imaju vise dece (»pozitivna eugenika«) dok bi oni, koje Golton oznacava kao »inferiorne« trebalo na razlicite nacine onemogucavati da imaju decu (to bi bio program »negativne eugenike«).
Ko su »superiorni« a ko »inferiorni ljudi« Golton je objasnio u svojoj knjizi Nasledni genije (Galton, 1869).48 Naravno, naslov ove knjige ukazuje da se u njoj razmatraju problemi nasledne osnove intelektualnih sposobnosti ljudi. Uocavajuci da se visoke sposobnosti daleko cesce srecu u porodicama gornjih klasa (u analizu je ukljucio i genealogiju i sopstvene porodice), ali isto tako da se smanjena ili veoma niska inteligencija daleko vise javlja kod crnaca i u donjim klasama Engleske, Golton je dosao do dva zakljucka. Prvo, da se inteligencija bioloski nasledjuje. Medjutim, navodeci »ocigledne cinjenice« koje, po njegovom misljenju idu u prilog tog zakljucka, Golton je »prevideo« isto tako ocigledne cinjenice da se u tim porodicama »nasledjuje« bogatstvo i uslovi obrazovanja. Drugo, kaze Golton, posto gornje klase u Engleskoj poseduju visu »naslednu sposobnost«, to im daje biolosku privilegiju da budu vodje i upravljaci.49
Prvi eugenicki zakon donesen je 1907. u Indijani (SAD). U preambuli tog zakona stajalo je da »... nasledje igra najznacajniju ulogu u prenosenju kriminala, idiotije i imbecilnosti...«. Toj listi su u drugim drzavama SAD sukcesivno dodavani »maloumnost, epilepsija i drugi defekti« (Njudzersi, 1911),  »umobolnost, pijanice, zavisnici od droga, moralni i seksualni perverznjaci, obolele i degenerisane osobe« (Ajova, 1913). Do 1930. godine 31 drzava SAD imala je eugenicke zakone. Mada se nigde ovi zakoni nisu striktno sprovodili, procenjuje se da je oko 20 000 ljudi (najvise u Kaliforniji) prisilno sterilisano do januara 1935. godine (Suzuki i Knudson, 1990).50 Medjutim, ne treba zaboraviti da je oko polovina od 2 miliona regruta iz SAD tokom Prvog svetskog rata 

svrstano u »maloumne« na osnovu uspeha na ponudjenim IQ testovima (Woodward i Woodward, 1977).51 Neposredno posle Prvog svetskog rata na osnovu istih testova vise od 80% imigranata u SAD iz istocne Evrope razvrstavani su u maloumne (89% Poljaka, 83% Jevreja, 81% Rusa, itd.). Kakvu je politicku klimu stvorio eugenicki pokret u SAD ilustruje podatak da je na osnovu tih »cinjenica« 1924. godine donesen imigracioni zakon koji je ogranicio ulaz u SAD ljudi iz juzne i istocne Evrope na osnovu njihove navodne geneticke inferiornosti (koriscene su kvote koje su zasnovane na procentu ljudi iz tih krajeva koji su ziveli u SAD 1890. godine!). Ovaj zakon opozvan je tek 1965. godine.
Verovatno najdramaticniju primenu u praksi dozivela je eugenika za vreme Treceg Rajha u Nemackoj. Procenjuje se, na primer, da je u Nemackoj izmedju 1933. i 1945. godine oko 200 000 osoba, koje su oznacene kao »geneticki nepodobne« bilo prinudno sterilisano (Harmsen, 1955).52 Medju njima nisu bile samo zrtve sirokog spektra mentalnih oboljenja vec i osobe koje su identifikovane, recimo na osnovu seksualne orijentacije, kao »socijalno devijantne«. Takodje, Hitler i njegovi sledbenici su, u ime eugenike, ubijali milione zdravih Jevreja, Roma i pripadnika mnogih drugih etnickih grupa.53
Ne ulazeci za trenutak u eticke i druge probleme, kao sto je, na primer, odnos izmedju genotipa i slozenih karakteristika kao sto su razliciti oblici ponasanja kod ljudi, postavlja se pitanje da li bilo koji program negativne eugenike moze da bude efikasan. Odgovor evolucionih geneticara na to pitanje je negativan. Vrlo jednostavna izracunavanja pokazuju da je prakticno nemoguce »ocistiti« populaciju od genskih alela sa stetnim efektima putem sprecavanja osoba koje ih nose da se reprodukuju (oni se najcesce nalaze skriveni u tzv. heterozigotnim kombinacijama). Medjutim, ne smemo da zaboravimo da svako od nas ima u svom genotipu nekoliko stetnih gena koji se ne ispoljavaju! Dakle, sprovodjenje programa negativne eugenetike ne bi dovelo u pitanje samo opstanak pojedinih ljudskih populacija vec covecanstva u celini.
Imajuci sve ovo u vidu danas prakticno nema ljudi koji podrzavaju bilo koji program negativne eugenike. Stvar, medjutim, stoji drugacije sa tzv. pozitivnom eugenikom. Mnogim ljudima se ona cini eticki mnogo prihvatljivijim nacinom poboljsanja geneticke strukture ljudskih populacija. Jedan od nacina za sprovodjenje programa pozitivne eugenike jeste eutelegeneza (ili tzv. spermalne banke; Brewer, 1935).54 Verovatno najveci zagovornik »banaka« u kojima bi se na odredjen nacin cuvale polne celije ljudi istaknutih u razlicitim oblastima bio je poznati geneticar i nobelovac Herman Miler (Hermann Joseph Muller, 1890–1967). Miler je 1935. godine u knjizi Izlaz iz noci: Pogled biologa na buducnost dao predlog kako bi se vestacko oplodjenje moglo koristiti radi postizanja eugenickih ciljeva, odnosno kako bi »vecina populacije stekla urodjene kvalitete ljudi kao sto su Lenjin, Njutn, Leonardo, Paster, Betoven... Puskin... Marks ...« (citirano prema Bajema, 1976; zanimljivo je da u kasnijim periodima svog zivota Miler nije dozvoljavao prestampavanje ove knjige koja je sadrzavala niz njegovih politickih stavova, posebno o marksizmu, kojih se on kasnije odrekao).55 Prema Mileru, za ostvarenje eugenickih ciljeva neophodne su prethodne promene u drustvu. Tridesetih godina o. v. Miler je smatrao da se njegov eugenicki program moze sprovesti u bivsem Sovjetskom Savezu.56 Posle poznatih dogadjaja sa lisenkoizmom Miler je u svojim kasnijim clancima uvek isticao opasnost politicke diktature kao osnove za eugenicke programe. Mada programi »pozitivne« eugenike nisu nikada sprovedeni ni u jednom drustvu, vestacko oplodjenje se danas uveliko vrsi. Racuna se da se samo u SAD svake godine na ovaj nacin rodi oko 10 000 dece (Bajema, 1976).
Ne uzimajuci u obzir eticke, pravne i druge probleme do kojih bi dovelo sprovodjenje programa »pozitivne« eugenike, postavlja se pitanje bioloske opravdanosti ovih programa. Da li mi znamo sta je to »dobar« genotip, odnosno istaknuta ljudska licnost, mereno svim socijalnim i etickim standardima? Da li je to odredjen broj »dobrih« gena ili su to odredjene kombinacije gena koje pod specificnim uslovima zivotne sredine uslovljavaju ljudske licnosti koje ce vecina clanova nekog drustva u datom vremenu visoko rangirati. Savremena genetika bez rezerve ukazuje da je ovo drugo tacno. Najveci broj savremenih evolucionih geneticara stoji na stanovistu da bi bilo koje »programsko« mesanje u genski fond ljudskih populacija donelo vise stete nego koristi. Sve dokle god postoji nasa vrsta moramo tolerisati geneticku i svaku drugu razlicitost ljudi.

Odlomak iz knjige (u rukopisu), Evolucija, covek i drustvo

Autor je doktor bioloskih nauka i profesor univerziteta

1 Popper, K., 1963: Conjectures and Refutations. Routledge and Kegan Paul, London.
2 Dobzhansky, T., 1961: Mankind Evolving, Yale, Univ. Press, New Haven (nas prevod: Evolucija covecanstva, 1982, Nolit, Beograd).
3 Bauman, Z., 1966: Kultura i soleszenstwo, PWN, Warszawa (nas prevod: Kultura i drustvo, Prosveta, Beograd).
4 Boyd, R., i P. J. Richerson, 1985: Culture and the Evolutionary Process, The Univ. Chicago Press, Chicago.
5 Keesing, R. M., 1974: Theories of culture. Ann. Rev. Anthropol., 3: 73–97.
6 Takahata, N. i Satta, Y., 1997: Evolution of the primate lineage leading to modern humans: Phylogenetic and demographic inferences from DNA sequences. Proc. Natl. Acad., Sci., USA, 94: 4811–4815.
7 Jerison, H. J., 1973: The Evolution of the Brain and Intelligence. Academic Press, New York.
8 Campbell, B., 1976: Human Evolution, Aldine Press, Chicago.
9 Vrba, E. S., 1993: The pulse that produced us. Natural History, 102: 47–51.
10 Coppens, Y., 1994: East side story: The origin of humankind. Scientific Amer., 270: 88–95.
11 Feder, K. L. i M. A. Park, 1997: Human Antiquity, Mayfield Publ. Comp. London.
12 Passingham, R. E., 1982: The Human Primate. Freeman, San Francisco.
13 Martin, R. D., 1990: Primate Origins and Evolution: Aphylogenetic Reconstruction. Chapman and Hall, London.
14 Portmann, A., 1990: A Biological Looks at Humankind. Columbia Univ. Press, New York.
15 Parker, S. T., 1990: Why big brains are so rare: Energy costs of intelligence and brain size in anthropoid primates. U knjizi: »Language« and Intelligence in Monkeys and Apes (eds. S. T. Parker, i K. R. Gibson), pp. 129–154. Cambridge Univ. Press, Cambridge, England.
16 Black, M., 1968: The Labyrinth of Language. Paeger, New York.
17 Prema Noamu Comskom (Chomsky, Language and Mind. Brace and Jovanovich, New York 1972) geneticki determinisane neuronske strukture odredjuju nacin na koji se lingvisticki elementi (kao sto su reci) sastavljaju u smislene recenice (sintaksa) bez obzira o kojem jeziku je rec. To, naravno, ne znaci, da ce deca komunicirati na bilo kojem jeziku a da prethodno nisu cula ili govorila neki jezik. U stvari, deca koja su nekim nesrecnim slucajem rasla u sredini bez mogucnosti da komuniciraju sa drugim ljudima ne razvijaju jezicke sposobnosti i imaju ozbiljne manjkavosti u intelektualnom i socijalnom razvoju. Razvoj neuroloske komponente jezika i govora i njihov funkcionalni status zavise od stimulusa koji dolazi od drugih ljudi u ranim periodima postnatalnog razvica. Dakle, iako izgleda da je sposobnost prihvatanja bilo kojeg jezika kojim govore ljudi urodjena, jezik se mora uciti.
18 Calvin, W. H., 1993: The unitary hypothesis: A common neural circuitry for novel manipulations, language, plan-ahead, and throwing? U knjizi: Tools, Language and Cognition in Human Evolution (eds. K. R. Gibson i T. Ingold), pp. 230–250. Cambridge Univ. Press, Cambridge, England.
19 Pinker, S., 1994: The Language Instinct. Morrow, New York.
20 Gould, S. J., 1979: Panselectionist pitfalls in Parker and Gibson’s model of the evolution of intelligence. Behavioral and Brain Sci., 2: 385–386.
21 Bloom, P., 1998: Some issues in the evolution of language and thought. U knjizi: The Evolution of Mind (eds. D. D. Cummins i C. Allen), pp. 204–223. Oxford Univ. Press, New York.
22 Bickerton, D., 1995: Language and Human Behavior. Univ. of Washington Press, Seattle.
23 Fodor, J. A., 1975: The Language of Thought. Crowell, New York.
24 Corballis, M., 1991: The lopsided Ape: Evolution of the generative Mind. Oxford Univ. Press, New York.
25 Allen, C. i Saidel, E., 1998: The evolution of reference. U knjizi: The Evolution of Mind (eds. D. D. Cummins i C. Allen), pp. 183– 203. Oxford Univ. Press, New York.
26 Wolpoff, M. H., A. G. Thorne, F. H. Smith, D. W. Frayer i G. G. Pope, 1994: Multiregional evolution: A worldwide source for modern human populations. U knjizi: Origins of Modern Humans: A World Survey of the Fossil Evidence (eds. F. H. Smith i F. Spencer), pp. 411–484, Liss, New York.
27 Coon, C. S., 1962: The Origin of Races. Knopf, New York.
28 Stringer, C. B., 1994: Out of Africa: A personal history. U knjizi: Origins of Anatomically Modern human (eds. M. Nitecki i D. Nitecki), pp. 149–174, Plenum Press, New York.
29 Smith, F. H., 1992: The role of continuity in modern human origins. U knjizi: Continuity or Replacement: Controversies in Homo sapiens Evolution (eds. G. Brauer i F. Smith), pp. 145–158, Balkema, Rotterdam; Brauer, G., 1992: Africa’s place in the evolution of Homo sapiens. U knjizi: Continuity or Replacement: Controversies in Homo sapiens Evolution (eds. G. Brauer, i F. Smith), pp. 83–98. Balkema, Rotterdam.
30 Amelagos, G. J., 1994: Am. J. Phys. Anthropol., 93: 381–383.
31 Barbujani, G., Magagni A., Minch., E., i Cavalli-Sforza, L. L., 1997: An apportionment of human DNA diversity. Proc. natl. Acad. Sci., USA, 94: 4516–4519.
32 Wilson, E. O., 1975: Sociobiology: The New Synthesis. Belknap, Cambridge, Mass.
33 Schick, K. D., i Toth, N., 1993: Making Silent Stones Speak: Human Evolution and the Dawn of Technology. Simon and Schuster, New York.
34 Medju zivotinjama postoji veliki broj primera koriscenja orudja. Ptica koja zivi na Galapagoskim ostrvima, Cactospiza pallida (naziva se »detlic zeba«) koristi bodlje kaktusa da bi produzila svoj kratki kljun i tako izvadila insekte iz kore stabla. Postoji niz primera koriscenja orudja medju primatima, i to ne samo u eksperimentima vec i u prirodnim uslovima. Tako na primer, utvrdjeno je da 17 rodova majmuna koristi orudje u razlicite svrhe u svojim prirodnim stanistima. Nije uoceno, medjutim, da polumajmuni koriste orudje. Izgleda da samo jos morska vidra (Enhydra lutrus) redovno koristi orudje; otvara skoljke pomocu kamenja; jednog koji postavlja na svoje grudi i drugog kojeg drzi svojim prednjim ekstremitetima. Majmuni ne samo da najcesce od svih zivotinja koriste orudje, oni to cine iz vrlo razlicitih razloga; napada na druge zivotinje, pribavljanja hrane ili zastite svog tela (zabelezeno je da orangutan pravi neku vrstu kisobrana od lisca da bi se zastitio od kise). Takodje, zabelezeno je da majmuni, posebno simpanza, koriste jedno isto orudje za razlicite namene (kod drugih zivotinja koriscenje orudja je stereotipno). Kamenje se, na primer, koristi kao oruzje, za razbijanje tvrdih plodova, ili cak za ciscenje krvi i fekalija sa tela. Zbog toga se cesto kaze, ne bez razloga, da majmuni »inteligentno koriste orudja«. Proucavanja simpanzi u zarobljenistvu pokazala su da one cak mogu da stvore novo orudje; da bi dosegla banane, simpanza je u stanju da od dva kraca stapa nacini jedan duzi, i sl.
Osim sto zivotinje mogu da koriste orudje, postoje primeri koji ukazuju da zivotinje mogu da uce jedna od druge kako da koriste orudje (pri tom najcesce roditelji uce svoje potomstvo). Recimo, raspodela u nacinu koriscenja orudja medju populacijama simpanzi koje zive na razlicitim mestima ukazuje da svaka grupa ima neku vrstu sopstvene »tradicije« u koriscenju orudja.
35 Bednarik, R. G., 1993: Oldest dated rock art in the world. Internat. Newsletter on Rock Art, 4: 5–6.
36 Phillipson, D. W., 1993: African Archaeology. Cambridge Univ. Press, Cambridge.
37 Roosevelt, A. C. i sar., 1996: Paleoindian cave dwellers in the Amazon: The peopling of the Americas. Science, 272: 373–384.
38 Alcock, J., 1998: Animal Behavior. Sinauer Ass. Sunderland, Mass.
39 Nordeen, K. W., i Nordeen, E. J., 1988: Projection neurons within a vocal motor pathway are born during song learning in zebra finches. Nature, 334: 149–151.
40 Kolb, B., 1995: Brain Plasticity and Behavior. Erlbaum, Mahwah, N. J.
41 Kolb, B., i I. Q. Whishaw, 1998: Brain plasticity and behavior. Ann. Rev. Psychol., 49: 43–64.
42 Nova naucna disciplina, sociobiologija, predstavlja prema recima njenog rodonacelnika Edvarda Osborna Vilsona (E. O. Wilson), »naucno proucavanje bioloskih osnova svih oblika socijalnih ponasanja razlicitih vrsta organizama, ukljucujuci coveka«. Kljucna knjiga u kojoj su izlozeni stavovi ove naucne discipline nosi naziv Sociobiologija: Nova sinteza. Njen pisac je jedan od najpoznatijih biologa danasnjice. Sam naziv knjige, koji predstavlja parafrazu poznate knjige Dzulijana Haklsija (Evolucija: Savremena sinteza, 1943), ukazuje na velike ambicije autora. Ako se za Haklsija kaze da je jedan od ucesnika u integraciji mendelisticke genetike sa osnovama Darvinove teorije evolucije, onda se za Vilsona moze reci da je pokusao da u okvire savremene evolucione biologije smesti genetiku ponasanja, posebno drustvenog ponasanja. Da nije poslednjih tridesetak strana knjige na kojima je Vilson pokusao da primeni sociobiolosku teoriju na oblast drustvenog ponasanja ljudi, ovu obimnu knjigu bi vecina biologa pozdravila kao znacajan pokusaj dugo izbegavane integracije biologije ponasanja u savremenu evolucionu biologiju. Medjutim, zbog ambicije da se bavi covekom i njegovom »prirodom« na nacin koji nije, prema misljenju velikog broja naucnika, primeren za coveka i njegova drustva, ova knjiga izazvala je jednu od najzescih debata medju biolozima, sociolozima i filozofima u ovom veku.
43 Lewontin, R. C., Rose, S. i Kamin, L. J., 1984: Not in Our Genes: Biology, Ideology, and Human Nature. Pantheon, New York.
44 Bourguignon, A., 1989: Histoire Naturelle de L’Homme I – L’Homme imprevu. Presses Univ. de France, Paris (nas prevod: Prirodna istorija coveka: Nepredvidjeni covek, 1996, Biblioteka XX vek, I. Colovic, N. Serban i I. Mesner, Beograd).
45 Devore, I., 1971: The evolution of human society. U knjizi: Man and Beast: Comparative Social Behavior (ed. J. F. Eisenberg), pp. 299–311. Smithsonian Inst. Press, Washingtom, DC.
46 Paleontolozi procenjuju da je oko 99% vrsta koje su bilo kada zivele na Zemlji izumrlo. Sepkoski, J. J. Jr., 1998: Rates of speciation in the fossil record. Proc. R. Soc. Lond., 353: 315–326.
47 Galton, F., 1883: Inquires into Human Faculty and Its Development. Macmillan & Co., Ltd., London.
48 Galton, F., 1869: Hereditary Genius: An Inquiry into its Law and Consequences. MacMillan, London (World, Cleveland, OH, 1962).
49 Zanimljivo je da je Golton pokusao da napravi test za inteligenciju. On je zapravo pokusao da nadje nacin da izmeri, po sopstvenim recima, »reflekse pametnih i glupih ljudi«. Posto je Golton, ocigledno, unapred znao koji su ljudi »pametni« a koji »glupi« moze se reci da je on zapravo hteo da nadje odgovarajuci arsin koji bi podrzao to njegovo »znanje«. Medjutim, kako nije nasao razlike u »refleksima pametnih i glupih ljudi« on ga je jednostavno zaboravio i ostao na svom intuitivnom zakljucku da su crnci i donje klase manje inteligentne od gornjih klasa engleskog drustva. Takodje, Golton je smatrao da treba zabraniti mesanje izmedju ljudskih rasa jer bi to smanjivalo proporciju ljudi sa visokim intelektualnim sposobnostima. On je, recimo govorio da su »crnci na dvostruko nizem stupnju (u pogledu inteligencije) nego belci« i da »crnci prave takve idiotske greske koje me navode da se stidim sopstvene vrste«.
50 Suzuki, D. i Knudson, P., 1990: Genetics: The Clash between the New Genetics and Human Values. Harvard Univ. Press, Cambridge, Mass.
51 Woodward, D. O. i Woodward, V. W., 1977: Concepts of Molecular Genetics. McGraw-Hill, New York.
52 Harmsen, H., 1955: The German sterilization act of 1933. Eugenics Review, 46: 227–232.
53 Treba imati u vidu da su krajem XIX i tokom prve polovine XX veka mnogi antropolozi tvrdili da su sve kulture, osim zapadno-evropske, »primitivne« u embrioloskom smislu. Posto se evolucija posmatrala kao proces sukcesivnog dodavanja novih karakteristika na zavrsene predacke ontogenije (to je nazivano »biogenetskim zakonom«, ciji je tvorac poznati nemacki biolog Ernest Hekel, videti Tucic, N., 1987: Uvod u teoriju evolucije. Zavod za izdavanje udzbenika, Bgd.), razlicite ljudske »rase« su tretirane kao niz stupnjeva u evoluciji koja je kulminirala u pojavi »civilizovanih Evropljana«. Ova ideja je pretvorena u politicki program nacisticke Nemacke. Prema Gasmanu (Gassman, D., 1971: The Scientific Origins of National Socialism: Social Darwinism in Ernst Haeckel and their German Monist Leage. MacDonald, London). Hitler je prakticno sve rasisticke ideje, koje su iznesene u knjizi Mein Kampf, preuzeo od Hekela i njegovih sledbenika. Hekel je, na primer, tvrdio da su »nize rase ... fizioloski blize sisarima – majmunima i psima – nego civilizovanim Evropljanima. Zbog toga prema njihovim zivotima moramo da primenimo potpuno drugacije vrednovanje«. To je znacilo njihovo istrebljenje, jer za Hekela evolucija je bila iskljucivo kampf, bespostedna borba u kojoj podobni eliminisu nepodobne. Hekel je bio jedan od najradikalnijih antisemita; za njega je antisemitizam bio opravdana rasna doktrina jer je Jevreje svrstavao u nize rase. Od Hekela je Hitler, recimo, preuzeo stav da Isus Hrist nije bio Jevrejin vec verovatno sin rimskog vojnika germanskog porekla.
54 Brewer, H., 1935: Eutelegenesis. Eugenic Review, 28: 11–31.
55 Bajema, C. J., 1976 (ed.): Eugenics: Then and Now. Dowden, Hutchinson & Ross, Inc., Stroudsburg, Pennsylvania.
56 Prema navodima Karlsona (Carlson, E. A., 1973: Eugenics revised: The case for germinal choice. Stadler Symp., Vol. 5, Univ. Missouri, Columbia, pp. 13–34), Miler je uputio pismo J. V. Staljinu zajedno sa prevodom svoje knjige Izlaz iz noci sa molbom da Staljin dozvoli pocetak sprovodjenja eugenickog programa. Staljin se, navodno, razbesneo kada je cuo taj predlog i zabranio propagiranje Milerovih eugenickih ideja u bivsem Sovjetskom Savezu. Na svoju srecu Miler je u to vreme vec otisao kao dobrovoljac u Spanski gradjanski rat tako da nije doziveo sudbinu mnogih svojih prijatelja geneticara.

 
© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar