Broj 204-205 
Dijalog

Srpstvo, jugoslovenstvo i Jugoslavija

Ideja jugoslovenstva je u nacelu bila i ostala sasvim prihvatljiva za sve narode »na ovim prostorima«, medjutim, ona je takodje od samog pocetka bila istorijski neostvarljiva, tj. utopijska – i zato je svima donela vise stete nego koristi

Ovih dana smo »slavili« jednu sasvim neobicnu, cak »neverovatnu«, tj. nepostojecu stvar: »osamdeset godina Jugoslavije«. Tako je to bar prikazano i reklamirano u domacim prorezimskim medijima. Na taj nacin su u tih pretpostavljenih osamdeset godina utrpane i one kojih zapravo nema: cetiri godine Drugog svetskog rata kada Jugoslavija de facto nije postojala; proteklih osam godina u kojima ista ta »stara Jugoslavija« takodje – i de facto i de jure – ne postoji! Kako je to (»slavlje«) onda moguce, stavise – kome je ono potrebno? 
Aktuelno svecarenje je moguce jer tako zahteva ideoloski legitimitet aktuelne vlasti; potrebno je jer ga ljudi u principu (kao i svako drugo) jednostavno – vole. Ako zanemarimo ovaj drugi razlog i uslov proslave »republikanizma« u nas, i ako se vise vezemo uz 1. decembar 1918. kao krucijalnu tacku novembarsko-decembarskog praznovanja u Srbiji Leta Gospodnjeg 1998, onda nam valja nesto vise reci o upravo srpskom iskustvu sa jugoslovenskom idejom i praksom. Time dajemo i svoj sasvim fragmentaran »doprinos« postojecoj (i uvek aktuelnoj) raspravi »za i protiv jugoslovenstva«. Nazalost, ona jos uvek nije stvar akademskih rezona i istoriografske pedanterije, vec je uprkos svojoj evidentnoj anahronicnosti vrlo ziv politicki problem koji nas doslovno pogadja u stomak(e).

Jugoslavija je svagda opstojavala samo kao centralisticki rezim koji bi pucao po savovima kad god bi njegova »objedinjujuca« moc posustajala
U najkracem, moj stav bi se sastojao u sledecem: ideja jugoslovenstva je u nacelu bila i ostala sasvim prihvatljiva za sve narode »na ovim prostorima«, medjutim, ona je takodje od samog pocetka bila istorijski neostvarljiva, tj. utopijska – i zato je svima donela vise stete nego koristi. To se posebno odnosi na srpski narod koji je svoj jos neartikulisan (ali zato vlastitom drzavom legitimisan) nacionalni identitet jednostavno pretocio u onaj jugoslovenski – praveci tako od sebe svojevrsnog kolektivnog sizofrenika. U njegovoj glavi paralelno obitavaju obe licnosti (Jugosloven i Srbin) i ta ce naizgled simpaticna podvojenost kostati mnogo ne samo doticne Srbe/Jugoslovene, vec i one »juznoslovenske« narode koji nisu imali problema sa tim unutrasnjim raskolom.
Isto tako, istorijska desavanja ce pokazati da jugoslovenski nacionalni identitet nikada nije mogao da transcendira postojece partikularne narodne (protonacionalne) identitete slovenacke i hrvatske provenijencije, ukljucujuci tu i one u medjuvremenu stasale, kao sto su makedonski i muslimanski (danas bosnjacki), a o albanskom ili o drugih klasicnim nacionalnim manjinama da i ne govorimo. Jugoslavija je svagda opstojavala samo kao centralisticki rezim koji bi pucao po savovima kad god bi njegova »objedinjujuca« moc posustajala. Ta objedinjujuca moc bili su pre svega razliciti strani faktori, tj. pobednici u njihovim medjusobnim borbama, koji su potom dodatno blagosiljali centralizam onih koji su radili u zacrtanim okvirima: najpre kralj, potom Tito. 
Najzad, svojevrsni jugoslovenski nacionalizam koji su centralisticki nastrojeni rezimi svagda podrzavali, pokazace se isto toliko poguban po Jugoslaviju, koliko i za sve njene narode ponaosob. Najgore su ipak prosli upravo Srbi kao »drzavotvorni narod« stare (i ove »nove«) Jugoslavije jer su stvaranjem opsteg – transetnickog nacionalnog identiteta zapravo samo nakaradno preuredili svoj nacionalni identitet a da nikoga drugog nisu mogli »ubediti« u ispravnost (legitimnost) takvog postupanja. Uostalom, to se ponajbolje moze videti na aktuelnom primeru »raspirivanja jugoslovenstva« u Srbiji koje samo sto nije dovelo do apsolutno besmislenog i do juce gotovo nezamislivog sukoba izmedju Srba i Crnogoraca.
Istini za volju, razliciti oblici jugoslovenstva (ono »takticko« ili real-politicko: hrvatsko, slovenacko, srpsko itd.; ili ono, nazovimo ga – »smetenjacko«: dakle samo srpsko kao iskreno »jugoslovensko« – a moze da vazi za druge nacije; centralisticko ili unitaristicko jugoslovenstvo: kao trans-etnicko, ali i kao trans-nacionalno itd.), nisu u podjednakoj meri uzrocnici, danasnje, rekli bismo definitivne kompromitacije ideje i prakse jugoslovenstva. Veliki jugoslovenski entuzijazam srpskih intelektualaca pred Prvi svetski rat, ili iskrenost partizana u Drugom ratu npr., svakako nisu podjednako krivi za neke katastrofalne drzavne i nacionalne ucinke jugoslovenske prakse. 

Etnicki i politicki identitet

Teritorijalno sirenje drzave Srbije, uvek nedovoljno spram stvarnih granica srpskog etnosa, nije moglo da kompenzuje mnogobrojne unutrasnje slabosti olicene mozda ponajvise u autoritarnom politickom sistemu i njemu primerenom drustvenom telu i mentalitetu. U tom i takvom okrilju razvijao se moderni srpski (nacionalni) identitet koji se prvenstveno vezivao za ideal nezavisne drzave, odnosno »spoljnu« slobodu, onu koja je bila »sloboda od« a ne »sloboda za«. Ova druga – sloboda »iznutra«, tj. za gradjanska prava i slobode (celokupna tzv. civilna sfera), ostala je tek u povoju s obzirom da je spoljni faktor (borba za nezavisnost; ratovi) neprestano dominirao. 
Srpski identitet je vezivan gotovo iskljucivo uz postojanje nezavisne drzave i sve je bilo potcinjeno tom jedinstvenom cilju. Sve drugo sto taj nezavisni okvir implicite podrazumeva u moderno doba, pre svega autonomija gradjanskog: u njenom sirokom spektru od politike i ekonomije, do nauke i umetnosti, tek je naknadno dolazilo na dnevni red srpske istorije. Otuda je i bilo moguce da se u dobrom delu (inace tek rudimentarno oblikovane) intelektualne javnosti vremenom obrazuje ona naopaka logika po kojoj su nacionalno i gradjansko odvojene i cak suprotstavljene dimenzije politickog bivstvovanja.

S druge strane, pak, zahvaljujuci nastanku drzave Jugoslavije, koja je manje-vise objedinila vecinu srpskog etnickog prostora i time ostvarila vekovni san vecine Srba, oni su svoj etnicki (kao i onaj tek zaceti nacionalni), identitet gotovo u potpunosti zamenili novim – ne vise samo etnickim/nacionalnim, vec bitno politickim (transetnickim) identitetom. Time je zapravo samo dosledno pracen dotadasnji put ideje drzave-nacije koja je oduvek bila uzor srpskim drzavotvornim naporima. 
Medjutim, stvorivsi Jugoslaviju koja je preko noci pod istu drzavnu kapu stavila narode bitno razlicitih etnickih korena, (proto)nacionalnih iskustava, pa tako i interesa, Srbi su po prvi put, kao vodeca nacija, konstituisali drzavnu tvorevinu koja je po definiciji morala voditi racuna o razlicitim, ponekad cak suprotstavljenim etnicko-nacionalnim interesima. Potpuno nespremni za tako nesto, Srbi su dosli u sizofrenu situaciju da istovremeno vode racuna o svojim »uzim« (srpskim), ali i »sirim« (jugoslovenskim) interesima, pri cemu se podrazumevalo da celina ima prednost nad svojim delovima, pa makar oni bili i u vidu dotadasnje srpske drzave. Tako su Srbi relativno brzo stekli dvostruki nacionalni identitet sto je u potpunosti – sudbinski obelezilo njihovu politicku i svaku drugu egzistenciju u XX veku.
Tradirano srpstvo s jedne, te novonastajuce jugoslovenstvo, s druge strane, ucinili su da u kolektivnom samorazumevanju prevagu odnosi jedna ili druga strana, gotovo uvek uz »podrazumevajuce« iskljucivanje. To i ne treba da cudi jer, imajuci u vidu istorijsku pozadinu srpskog mentaliteta i duhovnosti, ta dva nacionalna identiteta jednostavno nisu mogla skladno ili jedan uz drugi da funkcionisu. Naravno, slicno se moze reci i za sve druge etnicke grupe bivse Jugoslavije. Gotovo da bi se moglo zakljuciti da su etnicki (nacionalni) i jugoslovenski (transnacionalni) identiteti svagda postavljani (istorijski obrazovani) jedan nasuprot drugom. Kroz kasnije raspade »pocetne« Jugoslavije, pitanje nacionalnog (sto uvek nuzno znaci i drzavnog) identiteta srpskog i drugih naroda bivse zajednicke drzave, izbilo je (ponovo) u prvi plan istorijskih kontroverzi na Balkanskom poluostrvu.
Moderni srpski (nacionalni) identitet prvenstveno se vezivao za ideal nezavisne drzave, odnosno »spoljnu« slobodu, onu koja je bila »sloboda od« 
a ne »sloboda za«
Igrajuci nezahvalnu a ipak rado prihvacenu ulogu jugoslovenskog Pijemonta, moderna Srbija (koja je tada, kao i danas izgradjena na osnovama manje-vise polupatrijarhalnog drustva bez jasne socijalne hijerarhije i politicke demokratske tradicije), tokom XX veka postaje mesto u kojem se, zahvaljujuci promenama drzavnog okvira i strukture, neprestano sudaraju, i tek retko prozimaju srpski (etnicki, »konzervativni«, pravoslavni) i jugoslovenski (politicki, »progresivni«, ateisticki) nacionalni identitet.
 Zajednicke odlike ova dva identiteta jesu iskljucivost, romantizam i slovenofilstvo, cezarizam, kao i iluzija samodovoljnosti (navodno – »posebnog/nezavisnog« istorijskog puta). Takodje, oba identiteta se grade na srodnostima jezika i kulture, s tim da je politicka operacionalizacija datih »kulturnih identiteta« podrazumevala razlicita ishodista: od zamisljenih modela poput tzv. Velike Srbije, preko Jugoslavije sacinjene od srpske nacije ili one u kojoj prevladava tzv. ilirska nacija, zatim drzave svih Juznih Slovena (ukljucujuci tu i Bugare) i famozne »Balkanske federacije«, pa sve do stvarnih drzavnih produkata poput Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevine Jugoslavije, Demokratske Federativne Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije i najzad (bolje receno – trenutno), krajnje redukovane varijante prethodnih – Savezne Republike Jugoslavije. Jedna drzava – pet razlicitih naziva i jos vise ustavnih resenja, sa sve neizvesnim aktuelnim (privremenim?) »nasledjem« (Srbija i Crna Gora) od kojeg je inicijalno i stvorena. I sve to za nepunih osam decenija!
Nacionalni identitet koji se tom prilikom izgradjivao kod Srba, zahvaljujuci navedenim procesima, odlikuje se imanentnom napetoscu koja neprestano proizvodi iskljucivost i potiranje drugoga. U igri se nalazi mnostvo razlicitih politickih projekata i praksi: od klasicnog cezarizma i tradicionalisticke tribalisticke demokratije (egalitarizma), preko »uvezenih« gotovih modela liberalizma i komunizma, pa sve do eklektickih smesa autokratizma, »socijalistickog samoupravljanja«, komandne privrede i pseudoprivatne inicijative itd. Svi se oni, vise-manje, pozivaju na »srpske korene« ili »slovensku krv«, razume se, uvek uz odgovarajucu – (pseudo)prosvetiteljsku frazeologiju. U tom kosmaru politickih iluzija i stvarnosti obrazuje se nacionalni identitet koji ostaje razapet izmedju tradicionalisticke divinizacije (autoritarne) proslosti i modernisticke zagledanosti u (»svetlu«) buducnost. Zahvaljujuci realnoj prevazi patrijarhalne tradicionalnosti, sadasnjost biva prepustena razlicitim totalitarnim drzavnim eksperimentima, koji su bili i ostali nesposobni da, ako vec nista drugo, makar ostave slobodan prostor za konstituisanje autonomnog drustvenog tela.
Usled date dvostrukosti Srbiju prozima specificni oblik moderne krize identiteta. S jedne strane, sledeci na Balkanu omiljeni i prakticno jedino prisutni model »nemackog« konstituisanja nacije, Srbi se grcevito drze svoga porekla (kulture, jezika i sl.), dok s druge strane, zahvaljujuci ideji jugoslovenstva (pseudozapadni model nacije koja se ne formira »odozdo« – demokratskim teznjama, vec bitno »odozgo« – kroz oktroisane nedemokratske projekte) pokusavaju da ostvare nemoguce: ujedinjenje etnickog i politickog ali tako da i jedno i drugo opstoji u svojoj autonomnosti. Sve sto se time postiglo jeste to da su se Srbi, shodno vlastitoj kulturnoj tradiciji, s najvecim zarom i iskljucivoscu priklanjali jednoj (izvornoj; etnickoj – srpskoj) ili drugoj (ideoloskoj; politickoj – jugoslovenskoj) varijanti, uglavnom – sve sa iskrenim (da li i ispravnim?) uverenjem da jedno nuzno iskljucuje drugo.
Uz neizbezna pojednostavljenja, jedan cisto shematski prikaz modernog identiteta kod Srba mogao bi imati sledeci izgled:

srpstvo      jugoslovenstvo
konkretna pojedinacnost  apstraktna celina
etnicko utemeljenje   ideoloska projekcija
»desnica«     »levica«
konzervativizam;
tradicionalizam: »proslost«   revolucionarnost;
avangardizam: »buducnost«
Istok – Vizantija    Istok – Rusija
pravoslavlje     ateizam

   zajednicke odlike
  iskljucivost: logika ili-ili;
  ortodoksija: pravoverni militarizam
  romantizam i slovenofilstvo
  totalitarizam/cezarizam
  samodovoljnost: iluzija »treceg puta«
  paranoja: strah ili prezir spram »Evrope« (»Zapada«)

Naravno, i ovde vazi istorijska i socioloska cinjenica da oba navedena idealna tipa: i »srpstvo« i »jugoslovenstvo«, predstavljaju tek vestacke tvorevine koje se »kao takve«, tj. u nekom svom »golom obliku«, nikada ne pojavljuju u drustvenoj realnosti. S druge strane pak, oba tipa predstavljaju stalne istorijske tendencije u srpskom modernom »bicu«. Utoliko je moguce da se njihove odrednice u pojedinim situacijama preplicu ili cak da menjaju mesta.
Svi ovi politicki projekti i poreci, nastali su kao rezultat potrebe prevazilazenja istocno-evropske situacije gde su se, nasuprot zapadnom iskustvu u formiranju nacija (kao »naroda gradjana«), nacije obrazovale iskljucivo na osnovu etnickog porekla (»narod predaka«). Utoliko su nacije na istoku Evrope, kao sto rekosmo, a sto je inace istorijski paradoksalno, prethodile stvaranju nacionalnih drzava. Najocigledniji i najtragicniji rezultat tog i takvog istorijskog razvoja jesu stalni nesporazumi oko drzavnih (»nacionalnih«) granica, nasilno proterivanje ili pretapanje manjina u »drzavotvorni narod« i sl. Nakon I svetskog rata, u slucaju jugoistocne Evrope, receni problemi su se mislili savladati stvaranjem jedne postojane transetnicke juznoslovenske drzave koja bi iznedrila novu – jugoslovensku naciju. Bio je to rezultat napora kako dela medjunarodne zajednice, tako i dela nacionalnih (pre svih hrvatskih i srpskih, delom slovenackih) politickih elita. Medjutim, upravo je u tome bio i jeste sadrzan osnovni problem Jugoslavije: pitanje legitimiteta.
Stvaranje nove drzave i njoj odgovarajuce nacije, umesto »odozdo« (kroz demokratske teznje naroda i njima adekvatnim politickim institucijama), bilo je podsticano skoro iskljucivo »odozgo« – voljom svetskih sila i domacih (polu)diktatorskih rezima. Mnogi su spremni da tvrde kako, real-politicki gledano, drugacije skoro da i nije bilo moguce s obzirom na dramaticnu etnicku, versku, socijalnu i kulturnu razlicitost jugoslovenskih naroda. Zapravo, rec je o tome da drzava koja se stvorila onako kako se one inace oduvek i stvaraju (politickom borbom, odnosno ratom), nakon sto je jednom stvorena (konstituisana), nije imala dalji odgovor na izazove svog multietnickog sastava. U kontekstu razlicitih, cak iskljucujucih politickih i drugih tradicija, u novostvorenoj politickoj zajednici jednostavno nije bilo moguce uspostaviti demokratske institucije koje bi zaista obezbedile drustveni konsenzus i opstanak jedne jedinstvene drzave. Drzava se dakle »rodila«, nju je trebalo »ljuljati«, no to se ocigledno nije moglo ciniti klasicnim demokratskim sredstvima. Recju, »opsta (drzavotvorna; jugoslovenska politicka) volja« nije se mogla uspostaviti. 

Ideoloska magla

Prva konkretna politicka realizacija ideje jugoslovenstva, ujedno i njen politicki grobar, bila je ideologija »narodnog jedinstva« i troimenog plemena koju je protezirala monarhija Karadjordjevica. Ona je podrazumevala stvaranje jedne nacije od mnostva nacionalnih i etnickih grupa unutar novoformirane Kraljevine Jugoslavije. Kulturni obrazac ove jedinstvene (transetnicke) nacije, koja

Etnicki (nacionalni) i jugoslovenski (transnacionalni) identiteti svagda su postavljani (istorijski obrazovani) jedan nasuprot drugom
bi poput neke vrste balkanskog amerikanizma »progutala« razlicite etnicke i nacionalne korene, vidjen je kroz utemeljenje tzv. vidovdanske etike sto je (ipak) naglasavalo njen odlucujuci srpski karakter. Utoliko je novostvoreno jugoslovenstvo (ili »jugoslavizam«) bilo blisko Srbima, a strano ili pak neprihvatljivo ostalim etnickim grupama unutar nove kraljevine. U svakom slucaju, nezavisno od ovih srpskih tragova, na delu je bio »francuski« koncept nacije koji je podrazumevao prvenstvo drzavnog razloga (pa tako i identiteta) nad posebnim etnickim identitetima. Imajuci u vidu da je nova drzava predstavljala realizaciju starog srpskog sna i novovekovne borbe za jedinstvenu zajednicku drzavu koja objedinjuje sve srpske krajeve, sami Srbi su se lako identifikovali sa novom politickom zajednicom i novoformulisanim nacionalnim identitetom. Tako se desilo da iako je jugoslovenski identitet podrazumevao »prevazilazenje«, bezmalo utrnuce srpskih etnickih i nacionalnih korena, Srbi su jugoslavizam uglavnom prihvatali jer je on fakticki zadovoljavao stari Vukov zahtev »za (srpskim) okupom«. Drugim recima, premda se nova drzava ne zove Srbija ili recimo Sjedinjene Srpske Drzave i sl., nacionalni cilj Srba je ostvaren i valjalo ga je cuvati.
Ostale nacije i etnicke grupe, novi drzavni okvir i njemu pripadajuci (nastajuci) identitet, uglavnom su dozivljavale kao nuzno i privremeno zlo, te se stoga nikako nisu mogli identifikovati (uz delimicni izuzetak Dalmacije) sa oficijelnim »jugoslovenstvom«. Politicke elite Hrvata i Slovenaca, kao politicki najrazvijenijih delova nove drzave, Jugoslaviju su videle kao prihvatljiviji drzavni okvir na putu ka »nacionalnoj samobitnosti« nego sto je to bila Austro-Ugarska. Slicno su rezonovali i muslimanski prvaci. Sto se samih naroda (etnickih grupa) tice, oni su ionako bili indiferentni spram »uvek tudjinskog« drzavnog okvira. Povrh toga, razlicitost etnickih i verskih korena unutar nove Kraljevine bila je isuvise duboka i tradicionalno sukobljena, a da bi se sada, prakticno preko noci, nekom posebnom politickom voljom mogla transcendirati. Upravo zato se jugoslovenstvo gotovo po pravilu izjednacavalo sa srpstvom, dok sami Srbi, podjednako oni iz stare srpske Kraljevine kao i Austrougarske carevine, uopste nisu imali jasno izgradjen stav oko nedoumice da li je jugoslovenstvo samo prosireno srpstvo, poseban nacionalni identitet ili nesto trece? Vremenom ce ova ideoloska magla izroditi duboku krizu srpskog nacionalnog identiteta. Ona traje sve do danas i veliko je pitanje da li ce se uopste moci prevladati.

Monisticki i pluralisticki identitet

Cudnovata istorijska smesa jakobinizma, tajne politike, orijentalnog i austrijskog administriranja, sve to dodatno pomesano sa liberalnom nacionalnom ideologijom drzave-nacije unutar izrazito konzervativnih etnickih sredina, ucinili su da konkretna istorijska realizacija »jugoslovenske ideje« neprestano oscilira izmedju (1) unitaristickog projekta jedinstvene Jugoslavije i »jugoslovenske nacije« (»francuski model«) s jedne, odnosno (2) (kon)federalistickog mehanickog zbira posebnih teritorijalnih i njima pripadajucih (»istorijskih«) naroda u kojima nekadasnja »plemena« (Srbi, Hrvati, Slovenci) postaju potpuno samostalne nacije (»nemacki model«), s druge strane. Zanimljivo je da se iz ove grupe, na osnovu nadasve teritorijalnog, uz dodatni verski princip (3), razvijaju i nove nacije: Crnogorci, Makedonci i Muslimani (danas »Bosnjaci«). Pri svemu tome, simptomaticno je da su samo Srbi i delimicno Crnogorci do danas ostali raspoluceni dvostrukim (srpsko-jugoslovenskim) identitetom.
 Pokazalo se da vec samo ime drzave (o politickom i ekonomskom uredjenju da i ne govorimo), niposto ne moze biti od sekundarnog znacaja. Visevekovna srpska borba protiv Turaka, kao i iskustvo da jedino vlastita drzava garantuje nacionalnu slobodu i prosperitet, uslovili su da se kod Srba gotovo u potpunosti izjednace drzava i nacija. To je imalo za posledicu da se sa stvaranjem nove drzave – Jugoslavije, srpski nacionalni identitet delom lako (samovoljno?) pretocio u siri – jugoslovenski. Bilo je to u punom saglasju sa svetovnom (sekularnom) koncepcijom nation-building-a, odnosno nacionalnog identiteta koji po nuznosti vlastite egzistencije, prevazilazi etnicke, verske i, eventualno, prethodne nacionalne identitete.

Medjutim, nisu svi Srbi bili jedinstveni u prihvatanju novog nacionalnog identiteta – o drugim nacionalnim i etnickim, kao i verskim grupama da i ne govorimo. I dok su ovi potonji jugoslovenstvo videli uglavnom kao »prosireno« i »pritajeno« srpstvo, sami Srbi se su nasli u sizofrenoj situaciji gde su jedni podrzavali a drugi se protivili maglovitom jugoslovenstvu. Potonji gradjanski rat za vreme strane okupacije (1941–1945) definitivno ce raspolutiti srpski nacionalni identitet pri cemu se, kao sto rekosmo, jos uvek ne mogu sagledati posledice datog raskola.
Konacno, nezavisno od srpske recepcije »jugoslovenskog identiteta« (drugim recima – nezavisno od toga da li se pod njim podrazumeva prosto negiranje etnickog i prihvatanje drzavnog identiteta; ili se on dozivljava samo kao »drugo ime« za srpstvo; ili se pak odrice bilo kakva mogucnost njegovog postojanja, itd.), izvesno je da zajednicke odlike »srpstva« i »jugoslovenstva« nedvosmisleno upucuju na jedinstvenu socijalnu matricu iz koje nastaju. Socijalno nediferencirano, sto ce reci modernom proizvodnjom zivota tek usput dodirnuto drustvo, uz to liseno bilo kakve aristokratske ili druge drustvene hijerarhije i demokratske drzavne tradicije, moderna Srbija je bila (i ostala) idealno mesto za realizaciju »totalnih« drustvenih projekata diktiranih »odozgo«. Najpre srpstvo, pa zatim jugoslovenstvo, u svim mogucim izdanjima, predstavljali su autoritarne politicke projekte koji su tek u kracim, premda ne i beznacajnim vremenskim intervalima (npr. period parlamentarne demokratije u Srbiji 1903–1914), obecavali demokratski i sledstveno tome – moderni liberalni nacionalni identitet.
Izvorno zamisljeno kao balkanska varijanta americkog »lonca za topljenje nacija«, jugoslovenstvo je od samog pocetka bilo osudjeno na neuspeh s obzirom da je hrlilo grlom u jagode, da se obrazovalo nezavisno od slabasnih demokratskih potencijala »jugoslovenskog prostora« i uprkos rasirenim etnickim animozitetima. Vestacko stvaranje jugoslovenske nacije, i to jos, da apsurd bude veci – na »nemacki nacin« (!?), samo je dodatno ojacalo etnicke surevnjivosti koje su potom izbijale s najvecom mogucnom brutalnoscu. S druge strane, treba reci da iako drustvenih pretpostavki za stvaranje jugoslovenske nacije na neki »francuski nacin« jednostavno nije bilo, mogucno je da bi se tokom vremena, u mirnom i demokratskom razvoju drzave, mozda cak i formirao neki oblik politicke zajednice sposoban da, radi tekovina individualne jednakosti i slobode, prevlada etnicke tradicije i posebnosti. Medjutim, s obzirom da je Jugoslavija izvorno nastala voljom spoljnih cinilaca (»velikih sila«), te da je odrzavana uglavnom prostom diktaturom, njen tragicni vek trajanja unapred je bio odlucen.
Politicke elite Hrvata i Slovenaca, kao politicki najrazvijenijih delova nove drzave, Jugoslaviju su videle kao prihvatljiviji drzavni okvir na putu ka »nacionalnoj samobitnosti« nego sto je to bila Austro-Ugarska
Imajuci u vidu sustinsku (organsku) vezu izmedju nacije i politickog poretka, odnosno nacionalnog identiteta i politickog projekta, valja reci da je egzistirajuci u stalnoj atmosferi logike »ili-ili«, s pravovernom militantnoscu u pogledu vlastite ispravnosti i zagledanoscu u mitski Istok (Vizantija, Rusija, SSSR; pravoslavlje, slovenofilstvo, komunizam), kao i u povremeno ocajnickom odbijanju da se prihvati izazova i iskusenja modernog svetskog trzista i odnosa moci – Srbija/Jugoslavija je neprestano bila izlozena partikularnoj (diktatorskoj) volji svojih politickih vodja, koji nisu bili spremni a ni sposobni, da srpskom narodu i ostalim etnickim grupama na tom prostoru, ponude neki drugi – demokratski, gradjanski identitet – izvan aktuelnih ideoloskih racionalizacija vlasti. Veliki momenti potvrde srpske nacionalne osobenosti (identiteta), kao npr. ustanci protiv Otomanske imperije, Balkanski ratovi, I i II svetski rat, vezani su iskljucivo za ratne pobede iza kojih je sledila rutina cezaristickog vladanja. Tako je i danas: zarobljeno okovima sveprisutne (»totalne«) drzave, bez realne privatne inicijative i liberalnog trzista, izlozeno promenljivoj (samo)volji politicke elite koja strogo utilitaristicki (u zavisnosti od sopstvenih trenutnih interesa) ruinira a ne gradi identitet drustva, savremena Srbija ostaje da tumara izmedju nemustih i prividnih »alternativa« tradicionalistickog srpstva i utopistickog jugoslovenstva. Nevolja je sto se oba nalaze zapravo u istom ideoloskom kljucu: kolektivisticki kalupi, projektovani od strane autoritarne vlasti, mrve demokratski potencijal individualiteta drustvenog tela. Utoliko je Srbija, bas kao i druge (post)komunisticke zemlje evropskog istoka, osudjena da traga za vlastitim modernim identitetom, koji bi dostojanstvu etnickog obezbedio i dignitet gradjanskog i demokratskog.

Vladimir N. Cvetkovic

 
© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar