Broj 204-205 
Ogledi

Izvesno je da su ratom u bivsoj Jugoslaviji ugrozena univerzalna ali i elementarna prava zatecenog (zatocenog) stanovnistva

Kosovski trougao

»Sporazum o Kosovu« nam pruza priliku da, bar na nivou nacela i delimicno, proverimo zasnovanost sumarnih nalaza o strategiji i taktici kljucnih kosovskih aktera

Miroslav Hadzic

Oruzana zavrsnica kosovskog spora jasno je markirala tri grupe aktera razlicitog politickog porekla i statusa, nejednakog legaliteta i promenljivog legitimiteta.
U srpsko-albansko-americkom trouglu tacke srpsko-albanskog sukoba jasno su iscrtavane potirucim ciljevima. Sadrzaj pojedinacnih odnosa (sukoba i/ili saradnje) sa kljucnim (trecim) akterom zavisio je od stepena uklopivosti njihovih ciljeva u ciljeve i interese SAD. Oprecne ciljeve akteri su poduprli nejednakim snagama i sredstvima, a upotrebljavali ih po razlicitim strategijskim i taktickim zamislima. Oni su, uz sve to, na razlicite nacine merili i trosili raspolozivo – istorijsko, astronomsko, operativno – vreme. Ulazne razlike nuzno su izbacile razlicite rezultate, te je i stepen efikasnosti aktera – rezultantni proizvod saglasnosti izabranih ciljeva i planski primenjenih sredstava u ogranicenom vremenu – ocekivano nejednak.
U periodu maj–oktobar 1998 g. srpski i albanski su akteri izvrsili oruzanu proveru valjanosti sopstvenih strategijsko-taktickih zamisli. Svako je, dakako, merio ono s cim je raspolagao. Testiranje je pocelo prolecnom ofanzivom OVK a nastavljeno uzvratnom ofanzivom srpske policije i vojske, da bi bilo okoncano sporazumom S. Milosevica i R. Holbruka.
Utoliko »Sporazum« mozemo razumeti i kao svodnu tacku ovogodisnje oruzane faze srpsko-albanskog sukoba. Prekidom rata domaci su akteri, nezavisno od svoje volje, dobili priliku da izvedu svoj vojno-politicki bilans. Strani umesaci tvrde da ce ih spreciti u eventualnoj nameri da saldo silom naknadno koriguju ili preokrenu u svoju korist. To su pravo za sebe zadrzale SAD.
Posto vladaoci preostale ju-srpske drzave nisu sveli ni svoje prethodne ratne racune, buducem »knjigovodstvu« prilazemo sumarne stavke trodelnog kosovskog konta.

Privremeni saldo separatizma

Nacionalni pokret kosovskih Albanaca nanovo se, politicki i partijski, artikulise krajem 80-ih godina, postajuci dodatnim faktorom raspada druge Jugoslavije. Zapadno teziste ju-rata kosovski problem bilo je privremeno smestilo na politicke margine.
Za to se vreme separatisticki pokret ukorenjivao u albanskom zivlju Kosova, seleci ga – hotimicno ali i u iznudici – u sivu zonu drustvenog opstanka. Izmestena u paralelan svet (para)institucija, novoalbanska elita politicki je stasala u represivnim okvirima srpskog rezima, a na idejama velikodrzavnog nacionalizma. Snaga joj je rasla obilnim pristizanjem novog socijalnog materijala, visestruko pogodnog za radikalisticko oblikovanje. Albanske generacije rodjene 60-ih i 70-ih godina nacionalno i politicki su se formirale u (samo)izolaciji i (pred)ratnom okruzenju krajem 80-ih i prvoj polovini 90-ih. Oslobodjene ikakvih veza sa srpskim drustvom i drzavom, po logici svoje mladosti i uskracenosti, ali i brojnosti, one tvore radikalno boracko jezgro separatnog pokreta.
Povratak separatistickog pokreta na srpsku politicku scenu spolja su olaksali Dejtonski sporazum i sistemsko urusavanje maticne drzave – Albanije. Dejtonskim izgonom iz BiH, rezim Milosevica konacno je vracen u maticno drustvo i drzavu. A tu ga je, uz sve ostalo, cekalo i Kosovo. Shodno svom autoritarnom bicu rezim je ceo problem preneo u nadleznost policije i sudova. Time je direktno pospesio legitimizaciju pokreta i vodja kosovskih Albanaca. Strukturni raspad albanske drzave, kao i narasli zahtevi makedonskih sunarodnika, u kosovskoj su eliti podstakli pijemontske i velikodrzavne ambicije. Sledilo je cvrsce prekogranicno – politicko, organizaciono i logisticko – povezivanje albanskih zajednica, sto je olaksalo medjusobni transfer ljudstva, novca i naoruzanja.
Kao sto su rezim i koalicioni mu radikali imali privremene (izborne) koristi od represivnog potiskivanja – prividnog resavanja – kosovskog problema, tako je i albanska elita iz izlozenosti represiji izvukla visestruke koristi. Medijski i politicki ju je (represiju) upotrebila za medjunarodnu promociju svih svojih – minimalnih i maksimalnih – ciljeva. Vojno se organizujuci stekla je instrument za dodatno provociranje rezima na upotrebu sile. Podsticuci spiralu obostranog nasilja, vodjstvo kosovskih Albanaca je ubrzalo internacionalizaciju nastajuceg etno-gradjanskog rata za drzavnu teritoriju. Ukljucenjem SAD u zaplicuce rasplitanje »kosovskog cvora«, albanske su se mase i njihove vodje primakle korak blize ostvarenju sna o nezavisnom Kosovu.
Prekretnu tacku u politickoj strategiji kosovskih Albanaca predstavlja pojava, navodno samonikle i samoodbrambene, (para)vojne formacije motivisuceg i obecavajuceg naziva: »Oslobodilacka vojska Kosova«. Stvaranjem vojnog (teroristickog, gerilskog) krila albanski je pokret kompletirao arsenal raspolozivih sredstava za ostvarenje svog krajnjeg cilja.
Prelazak u novu fazu verovatno je proistekao iz procene albanskog vodjstva da su se stekli povoljni, medjunarodni i unutrasnji, uslovi za oruzanu secesiju Kosova. Nije iskljuceno da su uzor potrazili u »slovenacko-hrvatskom« modelu ubrzanog (ratnog) stizanja do sopstvene drzave. Tim pre, sto je rival – Milosevic – bio isti, te su s pravom mogli da racunaju na njegovo ponavljanje strategijskih i taktickih gresaka. Po istoj su shemi mogli da ocekuju i podrsku Zapada, kojem je samo trebalo da isporuce dovoljno, makar i propagandnog, materijala za sticanje statusa neduzne zrtve.
Kljucnu strategijsku prednost albanski je pokret stekao formulisanjem – za vecinu svojih sunarodnika – jasnog, nespornog i direktno motivisuceg krajnjeg cilja. Sazdan je na dvema potrebama: hitnom politickom izlasku iz nadleznosti ju-srpske drzave radi formiranja, pozivanjem na pravo na samoopredeljenje, nezavisne drzave kosovskih Albanaca. Separatisticki je pokret, pri tom, po ugledu na svoje ju-uzore, u ime krajnjeg cilja odlozio u nedogled svako tematizovanje, a pogotovo konkretno ostvarenje, principa i vrednosti savremenog demokratskog drustva.

Ukljucenjem SAD u zaplicuce rasplitanje »kosovskog cvora«, albanske su se mase i njihove vodje primakle korak blize ostvarenju sna o nezavisnom Kosovu

Dodatnu prednost ovaj je pokret crpio iz raspolaganja takoreci neogranicenim vremenom. Istorijsko mu se vreme poklopilo: konzerviranoj socijalnoj strukturi kosovskih Albanaca, fisovskog XIX-vekovnog temelja, savrseno pristaje ideja o jednonacionalnoj drzavi. Spram direktnog (srpskog) rivala i astronomsko mu vreme ide u prilog, jer se godine i decenije drugacije mere i nizu u albanskom i rezimskom kalendaru. Dok srpski rezim ubrzano trosi poslednje zalihe buduceg vremena, albanski ga pokret ima u obilju – ako nista drugo, suparnika ce demografski uskoro stici i prestici, te time steci i ostale potrebne argumente za svoj cilj. U taktickoj ravni to mu je dozvolilo komociju u proracunu operativnog vremena. Relativno slobodan izbor ciljeva i satnice za politicke i/ili oruzane akcije obezbedio mu je inicijativu i olaksao vojno-politicku eksploataciju iznenadjenja.
Posto je raznovrsnim metodama uspeo da broj Srba na Kosovu svede ispod 10% stanovnistva, separatisticki je pokret osigurao jos dve bitne pretpostavke za delatnu strategiju. Decenijskim visokim natalitetom izmenjena je demografska slika Kosova i uspostavljen visokoprocentni etnicki majoritet albanske zajednice. Po tom su osnovu Albanci stekli kontrolu nad kosovskim prostorom, sto im je olaksalo brzi razvoj (para)vojne organizacije i nesmetan manevar njenih oruzanih grupa. Nadasve, separatisticki je pokret maksimalno iskoristio situacioni okvir za proizvodnju (antisrpskog) borbenog morala kod albanskog zivlja i fanatizaciju jurisnika OVK.
Recene prednosti su ipak bile nedovoljne za realizaciju ijednog separatistickog cilja u ovom periodu. U sudaru sa drzavnim aparatima sile oruzane grupe OVK su relativno lako unistavane a njeni simpatizeri i gravitirajuce stanovnistvo primoravano na predaju ili bekstvo. To je, uostalom, sasvim ocekivan ishod sukoba regularne vojske i policije sa ilegalnom – slabo naoruzanom, neobucenom, nestrpljivom i pretencioznom – vojnom organizacijom u zacetku.
Potencijalna preimucstva albanskom su se pokretu, medjutim, pocela (i »Sporazumom«) materijalizovati zahvaljujuci pogresnoj politici srpskog rezima i ultimativno-presuditeljskom nastupu SAD. Potvrdjena su iskustva dosadasnjih ju-ratova, koja govore da se pri nedostatku politickog znanja, umesnosti i volje srpskog rezima, odnosno viska volje, moci i nestrpljenja svetske supersile, ilegalan status i protivustavna oruzana delatnost separatistickog pokreta mogu naknadno, cak i medjunarodno, legalizovati i legitimisati.

Kosovska odbrana rezima

Pod kontrolom i vodjstvom Slobodana Milosevica srpska je oligarhijska elita, izgleda, zatvorila svoj kosovski krug. Nevoljna da valjano odgovori na radikalnu drzavno-drustvenu krizu opet je posegla za silom, ubedjena da na to ima suvereno pravo u ime mitskih, istorijskih, nacionalnih, teritorijalnih i ustavnih razloga. Kombinovanim metodama ona u sukob, nezavisno od njegove volje, uvlaci celokupno srpsko stanovnistvo ali i preostale pripadnike drzave Jugoslavije.

Separatisticki je pokret, pri tom, po ugledu na svoje ju-uzore, u ime krajnjeg cilja odlozio u nedogled svako tematizovanje, a pogotovo konkretno ostvarenje, principa i vrednosti savremenog demokratskog drustva
U novi »boj za Kosovo« srpski je rezim, doduse, usao visestruko hendikepiran. Pristigao mu je, prvo, racun visedecenijske zapustenosti kosovskog problema i trajne srpske neuspesnosti u njegovom temeljnom resavanju. Slaba je uteha to sto srpske politicke elite tokom svoje jugoslovenske istorije nisu bile nista uspesnije u resavanju srpskog nacionalnog problema. Stavise, okasnelim otkrivanjem i nasilnim otklanjanjem navodne stetnosti Jugoslavije po srpske interese, ove su elite zdusno doprinele oruzanom rasturanju jedine drzave u kojoj su svi Srbi bili na okupu.
Krenulo se, podsetimo, od odbrane socijalizma i moderne federacije, pa preko zastite srpskog zivlja od ponavljanja genocida u Hrvatskoj i BiH, da bi se zavrsilo sprecavanjem prenosenja rata u trecu Jugoslaviju. Vredi zabeleziti da je centralnu os zvanicne politicke strategije Milosevica, bez obzira na srpsku nacionalnu retoriku, predstavljala borba za neku (bilo kakvu) Jugoslaviju: od socijalisticke, preko »druge i po« (za one koji je hoce) do jedva preostale dvoclane. Iz ju-rata, u kojem zvanicno nije ucestvovala, Srbija je izasla pod novom Jugoslavijom ali i porazena. Ne samo da nijedan od proklamovanih ciljeva rezim nije ostvario, nego je prouzrokovao trajne stete po drustvo i drzavu.
Kosovski ratni presek drustvenih/drzavnih kapaciteta Srbije/SRJ pokazao je da su pristigle stete rezultovale manjkom valjanih pretpostavki za delatan odgovor na izazove albanskog separatizma. Sazetim izvodjenjem steta po kljucnim tackama dobija se sledeca slika:
• ukidanjem sansi za skoru posleratnu modernizaciju rezim je dodatno razorio ekonomske i socijalne temelje srpskog drustva. Iscrpljeni visokim troskovima policijskog odrzavanja mira na Kosovu, ju-srpska drzava i rezim ne mogu jos dugo, bez katastrofalnih posledica po stanovnistvo, da snose cenu zacetog unutrasnjeg rata a pogotovo eventualne spoljne vojne intervencije;
• desetogodisnjom zloupotrebom i kompromitacijom nacionalnog osecanja i drzavnog interesa, vladajuca je elita produbila krizu identiteta srpskog naroda. Vidljivo je opala spremnost srpskog stanovnistva za oruzano (konacno) eliminisanje separatistickog pokreta Albanaca. Pocele su ocigledno da pristizu posledice uzaludnog rasipanja nacionalne i borbene energije Srba u poraznom ju-ratu. Isto tako, i posledice ogoljavanja manipulativne naravi aktuelnog rezima koji je svoju volju za neogranicenom vlascu do sada lako uspevao da potura kao nacionalni interes;
• koristeci prednosti strukturnog, mentalnog i personalnog kontinuiteta sa prethodecim jednopartijskim rezimom, preimenovana je srpska elita namerila da svim sredstvima totalizuje monopol svoje moci. Sprecavanjem socijalne, interesne i politicke diferencijacije i pluralizacije, srpskom je drustvu oduzeta mogucnost da izgradi demokratske institucije i mehanizme za racionalno (mirno) resavanje svih, pa i kosovskog, problema;
• zaverenickim razumevanjem tekuce restrukturacije medjunarodne zajednice, vladajuca je oligarhija, po meri svojih potreba za ratnim alibijem i profitom, indukovala srpskom narodu ksenofobiju. Odgovarajuci izolacionizmom na »mondijalizam«, ona je u ime otpora »novom svetskom poretku« ceo narod uvela u sankcijski zrvanj a posledice toga sa sebe preusmerila na citavo drustvo.
Srpski su rezim, ali i narod, na Kosovu sustigle posledice decenijskog devastiranja dobrih startnih pozicija u razresavanju ju-krize. Zbog nesposobnosti da formulise ikakvu suvislu politicku strategiju, rezim je nemilice trosio zatecene (ekonomske, socijalne, vojne, politicke i medjunarodne) prednosti i resurse srpskog drustva i naroda. Zato je u svaku sledecu etapu ratnog zaplitanja ju-krize (Slovenija, Hrvatska, BiH) ulazio sa sve losijih a iz nje izlazio sa sve gorih pozicija.
Stratesku nemoc rezim je, dokle god mu je to spolja bilo dozvoljavano, prikrivao povecanjem agresivnosti (JNA) prema unutra i osionosti prema stranim umesacima. Pristajuci na kompromise samo pod pretnjom (NATO) sile i tek posto je postigao najvece gubitke, rezim je obznanio svoju dobitnu kombinaciju: nema tog (nacionalnog i drzavnog) gubitka koji Milosevic i njegov rezim nece podneti ako im to garantuje ostanak na vlasti.
Sve i da je hteo, rezim iz losih pretpostavki nije mogao da izluci valjanu politicku strategiju za Kosovo. Kosovsku odbranu svoje vlasti on je zasnovao na sledecim, prividno samorazumljivim, postulatima:
• Albancima su na Kosovu priznata i garantovana sva manjinska i gradjanska prava po najvisim svetskim standardima, te im je navodna rezimska represija samo izgovor za separatisticke namere i velikodrzavne ambicije;
• ju-srpska drzava je slobodna u primeni svih sredstava za unistavanje terorizma olicenog u OVK, kao i za ocuvanje svoje celovitosti od separatizma kosovskih Albanaca;
• Kosovo je iskljucivo unutrasnja stvar Srbije, a potom i SRJ, te ove drzave i njihovi gradjani (i referendumom) nece dozvoliti ikakvo mesanje spolja;
• odbrana Kosova – »svete srpske zemlje« – ujedinice i pod oruzje privesti sve patriotske Srbe, dok ostalima puska sledi po Ustavu i zakonima;
• SRJ i Srbija raspolazu dovoljnim vojnim i policijskim snagama da konacno razbiju separatizam i uniste albanski terorizam, ali posto su strateski opredeljene za mirno i politicko resavanje sukoba na Kosovu, one silu koriste iz nuzde i dozirano, i
• posto priznaje teritorijalni integritet (nepromenljivost spoljnih granica) Srbije i SR Jugoslavije a, takodje, osudjuje i terorizam, medjunarodna je zajednica (SAD i EU) duzna da podrzi Milosevica i njegove vlade u borbi protiv separatizma Albanaca.
Nesporno je da rezimska odbrana Kosova svim dozvoljenim sredstvima ima pokrice u ustavima Srbije i SRJ. Zadrzavanje Kosova u Srbiji/SRJ je, takodje, legitiman drzavni, politicki i nacionalni cilj. Pokazalo se, medjutim, da to nije dovoljno. Rezim se, naime, u postizanju ovih ciljeva suocava sa dve, za sebe, nesavladive prepreke:
• prva, ogromna vecina kosovskih Albanaca i njihovih vodja se jednostrano, a izgleda i neopozivo, izuzela iz jurisdikcije Srbije/SRJ, te ih je pri trenutnim pretpostavkama silom moguce samo privremeno pokoriti ali ne i vratiti u sistem;
• druga, osloncem na medjunarodno pravo i interese zajednicke bezbednosti, SAD i EU su, preko UN i NATO, srpskom rezimu ogranicile a potom i zabranile masovnu upotrebu sile, bez obzira cime je ona legalizovana i legitimisana.
Kljucnu unutrasnju prepreku zastiti srpskih interesa na Kosovu, medjutim, predstavlja sam rezim. Zasnivanje iole delatnog programa za resenje kosovskog sukoba zahteva radikalne drustvene reforme u Srbiji/SRJ. Reforme su, pak, nemoguce bez izbornog demontiranja vladajuceg rezima. U toj tacki »kosovska kvadratura srpskog kruga« postaje takoreci neresiva.
Rezim, naime, nece da udje u reforme, ali hoce da ostane na vlasti i za to jos ima dovoljno moci. On i ne sme da udje u reforme, jer bi mu one nuzno ukinule sve izvore njegove moci. Uz to, ne postoje alternativne politicke (drustvene) snage dovoljno mocne da prisile Milosevica na reforme i/ili odstupanje sa vlasti. Da se cak i desi cudo, pa rast bede uslovi rast (srpskog) gradjanskog otpora i izazove izbornu smenu aktuelnog rezima, nastaju novi problemi. Reforme, uz troskove, zahtevaju vreme i drustveno (konsenzualno) strpljenje, jer se na prve promene i rezultate mora cekati. To jos vise vazi za Kosovo. U toj bi varijanti albanski pokret, dobrovoljno ili pod (spoljnom) prinudom, morao da se ukljuci u reforme ne bi li njima i za sebe izlucio valjana resenja. Pre toga on bi morao da se odrekne ideje o nezavisnom Kosovu i sna o svealbanskom ujedinjenju, odnosno da se ekonomski i politicki vrati u Srbiju/SRJ. A to se od njega, posebno nakon »ratnog razigravanja«, tesko moze ocekivati.
Svestrana limitiranost obelodanila je nespremnost rezima da se suoci sa novom kosovskom stvarnoscu. Otkrila je i njegov strah od izvodjenja svih konsekvenci drzavne upotrebe sile. Rezimska se nedoslednost direktno ispoljila u zvanicnom tretmanu oruzanog sukoba. Proglasivsi OVK za teroristicku organizaciju rezim je pocetno opravdao sistematsku upotrebu policijske sile. Medjutim, kako se sukob razbuktavao teroristicki su diskvalifikativ osporavale teritorijalna rasprostranjenost i boracko omasovljenje OVK. Kad je u sukob uvedena cak i VJ, nominalno zbog prosirenja granicnog pojasa i zastite vojnih jedinica/objekata, ocena sustine albanske upotrebe oruzja ostala je nepromenjena.
Rezim se zato nasao u neprevladivoj kontradikciji: navodno minorna teroristicka OVK svakim je danom za sebe vezivala sve vece vojno-policijske snage. Zvanicna antiteroristicka uspesnost drzave svakodnevno je demantovana na Kosovu: rastom broja ubijenih terorista i razorenih baza OVK rasli su ljudski i materijalni gubici vojske i policije, a da time nisu znatnije oslabljena etnicka uporista i politicke pozicije separatistickog pokreta. Vojska i policija jesu zdruzenim udarom sprecile masovnu oruzanu pobunu Albanaca i prerastanje OVK u ustanicku vojsku ali su ih, izgleda, samo naterale na privremeno povlacenje i reorganizaciju.
Relativno je lako naslutiti motive rezima za jednoznacno svodjenje kosovskog sukoba na albanski terorizam. Smestajuci albanski otpor izvan zakona, on je hteo sebi da pribavi pravo, kao i da iznudi unutrasnju/spoljnu podrsku, za nesmetanu upotrebu sile. Imenujuci posledice za uzrok rezim je smerao politickoj diskvalifikaciji albanskog pokreta i ponistavanju krajnjeg mu cilja. Iznad svega, on je time od sebe i javnosti krio stvarne uzroke i razmere, sad vec orkestriranog nezadovoljstva kosovskih Albanaca.
Svi su izgledi da srpska vlast nije htela ili smela javno da napusti svoj sud o albanskom terorizmu. Ostaje nejasno da li zbog straha od negativnih unutrasnjih i spoljnih reakcija ili zbog nesposobnosti da proracuna sve efekte promene stava. Neminovno se namecu analogije sa njenim slicnim (ne)delovanjem tokom ratnog rasturanja druge Jugoslavije. Podsetimo da je krnje Predsednistvo SFRJ tek 4. oktobra 1991. proglasilo neposrednu ratnu opasnost, mada je Slovenija vec bila van Jugoslavije a u Hrvatskoj je rat kulminirao. Istom tipu reakcija pripada i Uredba Vlade Srbije o merama za sprecavanje nastajanja neposredne ratne opasnosti, donete uoci najavljenog bombardovanja NATO.
Nema tog (nacionalnog i drzavnog) gubitka koji Milosevic i njegov rezim nece podneti ako im to garantuje ostanak na vlasti
Boljeg razumevanja radi ponudicemo jednu radnu hipotezu: osnovano je pretpostaviti da su Milosevic i njegov rezim znali pravu prirodu i ciljeve albanskog pokreta, kao i da im je bilo jasno da ce SAD same izabrati vreme i modus za intervenciju; ostalo im je jos bilo, dakle, da pri izboru strategije za Kosovo izracunaju moguce koristi i stete po svoju vlast; posto to nisu umeli, ostali su pri oprobanim metodama fingiranog delanja, cekanja, kasnjenja i naknadnog reagovanja a sve u nadi da ce SAD, kad isporuce (nametnu) resenje, opet njima poveriti ulogu glavnog izvrsioca.
Kljucnu im je nepoznanicu, cini se, predstavljala reakcija gradjana Srbije/SRJ na eventualno uvodjenje vanrednog stanja ili stanja neposredne ratne opasnosti. Stice se utisak da posredi nije bio strah od antiratnog gradjanskog otpora, koji bi ih mozda ubrzo i skinuo sa vlasti, vec strah od entropijske pasivne rezistencije i masovnog izbegavanja (ratnih) obaveza, koje bi ih sustinski obezmocile i ostavile same na kosovskoj ledini.
Verovatno svestan ogranicenog roka za testiranje strpljenja SAD, kao i cinjenice da silom ne moze ukinuti separatisticki izvor sukoba na Kosovu sve dok su na njemu Albanci, rezim se napregao da neutralise moguce unutrasnje stete. Gonjen instinktom politickog samoodrzanja svu je paznju usmerio na potcinjeno srpsko stanovnistvo. Primenio je, stoga, niz represivnih uredbi i zakona ne bi li sprecio svako osvescivanje gradjana (samoprivodjenje znanju o prirodi rezima i njegovom udelu u sukobu) i javno propitivanje svoje odgovornosti (neuspesnosti). Usput je uveo nove fiskalne namete radi popune ispraznjene drzavne kase. Nezadovoljan kolicinom »jurisnog patriotizma« rezim je pristupio proizvodnji »represivnog patriotizma i borbenog morala«. Po vec oprobanim metodama, javnom su scenom zavladale »teorije« zavere, krenulo se u pronalazenje i progon »unutrasnjih neprijatelja«, »stranih placenika« i tako redom.
Pri postojecim, svojerucno prigotovljenim, pretpostavkama Milosevic je za sada uspeo da svom rezimu produzi opstanak. Utoliko je i njegova korist od »Sporazuma« visestruka: kosovski je problem fakticki preneo u americku nadleznost i usput izbegao bombardovanje NATO, a sebi pripisao ulogu nacionalnog i drzavnog spasitelja.
Kratkorocna korist rezimu najavljuje, kako sveza iskustva upozoravaju, trajnu stetu Srbiji i njenim gradjanima. Mada su krajnji rezultati nesaznatljivi razlozan je strah za buducnost srpske nacije i drzave. Zaokupivsi srpsko drustvo naknadnim resavanjem problema XIX veka, radi stvaranja (jedno)nacionalne drzave, Milosevic i njegov rezim su vec pocetkom 90-ih godina zaceli tesko zaustavljiv a prikriven proces srpske nacionalne regresije.

Visenamenski intervencionizam

U kosovskom trouglu SAD imaju najpovoljniju poziciju. Pri formulisanju strategije i taktike za Kosovo one, za razliku od domacih aktera, nemaju vecih ogranicenja. Samostalno biraju i kombinuju ciljeve, sredstva i vreme, kao i oblike svog (ne)delovanja. Ujedno, SAD su dovoljno mocne da na Kosovu ultimativno nametnu svako resenje. Za tu su svrhu spremne da, kad bude trebalo, upotrebe NATO i bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Povrh svega, kako god da deluju na Kosovu SAD se izlazu malim rizicima, jer su udaljenoscu i posedujucom silom zasticene od vecih steta.
Sva je prilika da su SAD i NATO zaustavile pucanje na Kosovu tek kad su procenili da su obe strane dostigle dovoljne dobiti i podnosljive gubitke. Odnosno, kad su izracunali da bi njihovo dalje ratovanje, zbog izrazitog debalansa u oruzanoj sili, enormno povecalo civilne zrtve, posebno medju Albancima. Dodajmo, i tek kad su se uverili da ogranicena suma raspolozivih, politickih i teritorijalnih dobitaka/gubitaka moze sukobljene strane ponukati da u njihovu oruzanu preraspodelu uvuku susedne drzave.
Prolecno razigravanje i omasovljenje OVK, overeno kontrolom veceg dela kosovske teritorije, ohrabrilo je albansku stranu i povecalo joj pretenzije. Vodje OVK su tad najavile dugotrajan rat do konacne (sve)albanske pobede. Vojno-policijskom ofanzivom Srbija je povratila kontrolu nad granicom prema Albaniji, glavnim komunikacijama i vecim delom Kosova. Razbijanjem oruzanih grupa ujedno je spreceno prerastanje OVK u (para)regularnu vojsku.
U tom su trenutku SAD pokrenule mehanizme UN i NATO za prekid sukoba. Nije iskljuceno da su ih interni proracuni upozorili na opasne posledice potpune pobede, odnosno poraza jedne od strana:
(1) u varijanti vojno-policijske pobede srpskih vlasti, neostvarive bez velikih razaranja i ljudskih zrtava, verovatno sledi obilan priliv albanskih izbeglica u susedne drzave. U (privremenom) egzilu bi se nasli i naoruzani ostaci OVK. Na udaru bi, pre svih, bile Albanija i Makedonija, sto bi u prvoj samo uvecalo postojeci haos a u drugoj ga ucinilo sasvim izglednim;
(2) pobeda OVK bi pri postojecem odnosu snaga bila moguca samo ako bi joj prethodili rasulo srpskog drustva i raspad SRJ. Cak i tada, albansko otcepljenje Kosova ne bi bilo izvodljivo bez direktne i zamasne vojne pomoci (intervencije) spolja. Pretpostavljena vojna pobeda OVK i otcepljenje Kosova bi na dnevni red ubrzo stavile »Veliku Albaniju« – nemogucu, inace, bez novog balkanskog i regionalnog rata.
U obe, ovde namenski uproscene, varijante jacanje sukoba ili icija pobeda direktno ugrozavaju regionalnu i evroatlantsku bezbednost. Drzimo da se jedino iz ovog polja moze osnovano izvesti i dokazati stratesko-bezbednosni interes SAD za direktnu kontrolu nad kosovskim sukobom.
Americkom se intervencijom zato, izgleda, htela spreciti potpuna pobeda srpske, odnosno potpun poraz albanske strane. Stavljanjem im u izgled vecih gubitaka – Milosevicu bombardovanjem a Rugovi vracanjem Kosova u srpsku nadleznost, ali i dobitaka – prvom opstanak na vlasti a drugom prosirena autonomija s pogledom na nezavisnost, obe su strane privedene politickom resavanju spora.
Nesaglasnost izmedju americke javne zabrinutosti zbog sukoba na Kosovu i delatnog oklevanja moze se objasnjavati brojnim razlozima. Suzimo ih za ovu priliku na nekoliko, po nasem misljenju, kljucnih. Proteklih godina SAD su po raznim osnovama uspostavile punu politicku kontrolu nad glavnim akterima kosovskog sukoba. Rukovodeca uloga u NATO im omogucava da u slucaju potrebe brzo primene silu. Fakticka dominacija u Savetu bezbednosti UN olaksava im pribavljanje dovoljno prostranog medjunarodnog mandata za posredovanje na Kosovu.
Evidentna svemoc nije, kao sto bi se ocekivalo, rezultovala smislenom, efikasnom i pravovremenom reakcijom SAD. Stavise, u eminentno pragmatskom pristupu tesko je bilo ne uociti njihovu sporost, nedorecenost i nedoslednost. Izgleda da to, pre svega, ishodi iz cinjenice da Kosovo i SRJ/Srbija nisu u glavnoj zoni njihovih strateskih interesa. SAD, stoga, i sukob na Kosovu prvenstveno mere, bez obzira na humano-demokratsku retoriku, sopstvenim strateskim arsinima a usput ga, koliko mogu, koriste i za svoje druge (vaznije) svrhe.
Ratni se raspad druge Jugoslavije ne moze valjano razumeti bez analize Miloseviceve (zlo)upotrebe JNA i manipulacije srpskim nacionalnim interesima. Dakako, obavezno u sklopu proracuna udela ostalih nacionalnih ratovodja, sada sefova novih drzava. Isto tako, ni fazno zaustavljanje rata na eks-ju prostoru ne moze se razumeti bez analize nacina uspostavljanja americke kontrole, personalizovane R. Holbrukom, nad politikom Milosevica. Slicnim su postupkom, ako je nekome za utehu, pod kontrolu stavljani i ostali ju-ratni mirotvorci.
Otklonimo li »specratovske« spekulacije o karakteru ove sprege, tokovi americke intervencije u ju-krizu zorno otkrivaju primenjena sredstva i dobijene rezultate. Vojno-politicko sputavanje Milosevica SAD su zapocele tokom rata u Hrvatskoj, da bi ga ozvanicile Dejtonskim sporazumom. Utoliko se »Sporazum o Kosovu« moze shvatiti i kao dodatni check-point za rodonacelnika aktuelnog srpskog rezima.
Shema privodjenja Milosevica kontroli verno odslikava evro-americki pristup ju-ratu. Prihvativsi etno-republicki princip nasilnog razlaganja Jugoslavije EU i SAD su, umesto da ga sprece i zabrane, fakticki podrzale rat. Za sebe su zadrzale pravo da po svojim merilima i potrebama naknadno odrede njegove rezultate. Za tu im je svrhu bio potreban dovoljno zaglibljen a mocan lokalni partner, pa su ga ocas nasli u samoisturenom Milosevicu (Srbima). Nakon toga, samo im je bilo preostalo da ga, nezavisno od njegovog javnog odupiranja, ukljuce u svoj model upravljanja ju-krizom.
Radi toga svakog su njegovog ratnog rivala odmah svestrano podrzale i dovele do nezavisne drzave. Otkidajuci mu republiku po republiku obesmislile su i obezakonile njegovu (i JNA) navodnu borbu za soc-federativnu Jugoslaviju. Time su ga naterale u nezaustavljivo povlacenje. Preuzele su i ojacale slovenacko-hrvatski propagandni klise o sukobu demokratije i Milosevicevog (srpskog) boljsevizma. Javnim i tajnim isporukama oruzja, opreme i informacija, kao i obukom novih vojski zurno su mu smanjivale vojnu premoc. Ubrzo su mu, u hrvatsko-muslimanskoj izvedbi, priredile i (namenske) vojne poraze. Opetovanim sankcijama su ga izolovale i dodatno ekonomski iscrpele. Pri tom su, bez veceg zazora, od Milosevica (i njegovih ju-saboraca: Kucana, Tudjmana, Izetbegovica) preuzele neobavezan odnos prema logici, faktima, istini, nacelima demokratije, pravde i medjunarodnog prava.
Trenutni je skor paradoksalan, jer su se, za razliku od Milosevica, SAD uvek zaustavljale na granici njegovog opstanka na vlasti.
Americka se uspesnost delom moze objasniti dugotrajnim »stap-sargarepa« tretmanom Milosevica (i ostalih vladalaca na eks-ju prostoru). Mada su »kaznu-nagradu« proglasile za vrhovni operativni 

Kljucnu unutrasnju prepreku zastiti srpskih interesa na Kosovu, medjutim, predstavlja sam rezim
princip namenjen i ju-gradjanima, SAD su ga dosledno i celovito primenile jedino u personalnoj ravni. Prema gradjanima, u nasem slucaju Srbije/SRJ, uvek su i samo upotrebljavali »stap« (sankcije). Zato je Milosevicu nakon svake pretnje »NATO-stapom« obavezno sledovala i »sargarepa« koja mu najvise prija – ocuvana vlast. Za uzvrat, on je morao uredno da ispunjava postavljene zahteve i, na primer, supotpise svaki ponudjeni mirovni plan, obustavi ratna dejstva i preda deo osvojene/oslobodjene teritorije. Nepovratni gubici su mu bili zalog za slobodno vladanje Srbijom i SR Jugoslavijom. Stoga mu SAD, kad na dnevni red dodje sledeci ustupak, prvo »stapom« najave gubitak vlasti, pa kad ga u to, uz veceru i pice, i uvere onda krece novi krug »razmene«. Jedino je neizvesno sta ce se desiti kad jedna od strana, na primer Milosevic, ne bude imala dovoljno kurentne »robe« za razmenu.
Pokret i vodje kosovskih Albanaca su se, takodje, u nuzdi i iz interesa vezale za SAD. Sasvim razumljivo, jer nijedan od proklamovanih ciljeva – danas visoku autonomiju a sutra mozda i nezavisnu drzavu – ne mogu da dostignu bez pristanka i podrske SAD.
Zapoceti americki angazman na Kosovu je, notirajmo i to, dodatno osvetlio neke od sporednih puteva sticanja globalne moci. Sveo je, istovremeno, na pravu meru ideologijski deo americke price o pobudama svog zrtvovanja za dobrobit i slobodu naroda sveta. Nalozio je i dodatnu sumnju u »pax americana«, zasnovanog na arbitrarnom upotrebljavanju NATO. O tome uverljivo svedoce dva, na eks-ju prostoru kristalizovana, interventna nacela SAD (NATO). Skiciracemo elemente za njihovu rekonstrukciju:
• nacelo prvo: bezbednosno vredne i vrednosno nesporne ciljeve – mir, ljudska prava, demokratija – moguce je ostvarivati (stititi) i neprikladnim sredstvima.
Sledstveno tome, intervent ima (prisvaja) punu slobodu u izboru postupaka za njihovu zastitu i generalno je, zbog nepostojanja kontrolne instance, oslobodjen obaveza da deluje pravovremeno, primereno, svrhovito, pravicno i dosledno.
Izvesno je da su ratom u bivsoj Jugoslaviji ugrozena univerzalna ali i elementarna prava zatecenog (zatocenog) stanovnistva. I pored medjunarodno-pravne zabrane rata, oruzanom je silom razorena jedna a nastalo vise drzava; prekrajane su granice; ucinjeni ratni zlocini a etnickim ciscenjem izmenjeno i proredjeno njihovo stanovnistvo itd. Verovatno je i da bi ju-rat bez spoljne intervencije trajao takoreci do medjusobnog unistenja. Ona je, dakle, bila direktan dokaz odsustva volje domacih ratovodja da kompromisno rese ijedan problem. Utoliko joj se tesko moze sporiti opravdanost.
Tim vise nije lako razlozno objasniti antinomije zapadnog intervenisanja u ju-krizu: uzdrzanost u fazi pripreme i razbuktavanja etnickih sukoba; hitno svrstavanje uz pojedine protagoniste; zaustavljanje rata tek posto akteri postignu zeljene politicke (teritorijalne) ciljeve; izostanak demilitarizacije i denacifikacije zarad temeljne pacifikacije; pristrasna podela ratnih dobiti i gubitaka; preimenovanje ratovodja u mirotvorce; podrska ucvrscenju autoritarno-nacionalistickih poredaka; selektivan i uzdrzan (kalkulantski) progon osumnjicenih za ratne zlocine itd.
Dozvolimo da su se SAD i EU u ju-krizi rukovodile svojim interesima. Strateska ekonomicnost im je nametala brzo postizanje bezbednosnih ciljeva sa sto manje rizika i sopstvenih gubitaka. Isto tako i pravilo da ratom pricinjenu stetu treba da plate ucinioci. Posto je vecina stanovnistva podrzala rat i vladajuce rezime logicno je da i ono snosi pristigle konsekvence. Odbranjivo je i nacelno opredeljenje Zapada da gradjanima prepuste demokratsko reformisanje rodnih drustava i izborno smenjivanje aktuelnih rezima. No, onda je sporno kolektivnim kaznjavanjem gradjane onemogucavati u tom naumu. Dakako, u meri u kojoj takav naum postoji. Cinicno deluje i ocekivanje da se zabranom rata, a bez radikalne promene u ju-drustvima, mogu ukinuti njegovi stvarni uzroci. Istog je ranga i napor da se postigne regionalna bezbednost bez razvlascivanja kljucnih nosilaca njenog ugrozavanja.
Namece se, stoga, utisak da su strani umesaci do sada na eks-ju prostoru primenjivali samo »vatrogasni arsenal«. Izgleda da im je, i pored visokih troskova, nametanje mira isplatljivije od pruzanja dugorocne »marsalovske« pomoci ju-drzavama i narodima za izlazak iz rata.
Ustolicuje se, izgleda, pravilo da s udaljavanjem od Zapada tendencijski opada stvarna a raste instrumentalna vrednost ljudskih prava i demokratije, te da interventi njihovu medjunarodnu zastitu mogu, spram svojih potreba, odlagati, selektivno praktikovati pa i zloupotrebljavati.
• nacelo drugo: zaustavljanje lokalnih i regionalnih sukoba (ratova) vredan je cilj po sebi, ali je intervencija opravdana tek ako se njom istovremeno postizu strateski vaznije i dalekoseznije dobiti.
Strateski modelovana intervencija interventu treba da omoguci da iz svake krize (rata), bez vecih rizika, uvek istisne dovoljno (vojno-politickih) koristi za sebe.
Mada je u novoj konstelaciji moci opao strateski znacaj prostora bivse Jugoslavije, evroamericka je alijansa sukcesivnim intervenisanjem u ju-rat sebi najavila brojne i trajne koristi.
Na ju-ratistima SAD i EU su, na primer, pronasle (kreirale) valjane argumente ne samo za opstanak vec i za rast globalne moci NATO-a. Preuzimanjem nadleznosti nad ju-krizom one su imobilisale UN i blokirale njene mehanizme kolektivne bezbednosti. Istini za volju SAD i dalje svracaju u Savet bezbednosti, ali uglavnom kad im zafali legalizujuca rezolucija. Kosovo im je dalo novu priliku da unutar alijanse i medju strateskim partnerima (rivalima) provere trpeljivost prema eventualnoj upotrebi NATO bez saglasnosti SB UN.
SAD su na eks-ju prostoru iznasle i nove moduse za jacanje svog vojno-politickog uticaja u jugoistocnoj Evropi. Pre toga su, preko Saveta bezbednosti, unapredile NATO u interventno-mirovne snage UN. Zadrzavsi komandovanje i rukovodjenje mirovnim snagama (jedinicama NATO) u svojoj nadleznosti, ocuvale su punu samostalnost u vojno-politickom iznudjivanju i odrzavanju mira.
Centralne drzave ju-porekla (Hrvatska, BiH, SRJ) za sada nisu obuhvacene Partnerstvom za mir niti su ukljucene u program sirenja NATO. U zonu svog uticaja SAD su ih, medjutim, uvele pomocu mirovnih operacija. To im je omogucilo da nesmetano i na duzi rok instaliraju snage NATO na zarisna eks-ju podrucja.
Time su o jednom trosku SAD i NATO stekle nove pogodnosti. Direktnom vojno-policijskom kontrolom cele teritorije ojacale su protektorat nad BiH. Dejtonskim su sporazumom sebi potcinile entitetske vojske i policije. Stekle su priliku da u realnim uslovima uvezbavaju postupke za kontrolu i upravljanje ratno potencijalnim krizama. Sva je prilika da ih to ponovo udaljava od zasnivanja eventualne strategije predupredjivanja ili ranog zaustavljanja lokalnih i regionalnih ratnih sukoba.
Ozbiljnoj proceni, dakako, jos izmicu postignuca SAD u disciplinovanju svojih (NATO) saveznika, kao i trenutni skor u rivalskom nadmetanju sa Rusijom i Kinom. Notirajmo stoga pretpostavku da trenutna globalna supremacija SAD i NATO ne moze trajno opstajati na bespogovornom potcinjavanju Evropske unije, odnosno marginalizovanju Rusije i Kine. Protokom vremena i ostrijim sukobom interesa iz oba se pravca ubrzo moze ocekivati jaci otpor monocentristickom ustrojavanju savremenog sveta.
Upravo nametnuti »Sporazum o Kosovu« nam pruza priliku da, bar na nivou nacela i delimicno, proverimo zasnovanost sumarnih nalaza o strategiji i taktici kljucnih kosovskih aktera.

»Sporazum o Kosovu«

Sintagmom »Sporazum o Kosovu« se, izgleda, pocetno moze obuhvatiti skup tajnih i (polu)javnih dokumenta, dogovora i mera kojima su srpska i (kosovska) albanska strana primorane na politicko resavanje sukoba. Izvesno je, dakle, jedino da su se obe strane preko posrednika sporazumele da ce poceti da se sporazumevaju. I to, u spolja nametnutim politickim okvirima, po planu i rokovniku americkih posrednika, a pod formalnom kontrolom OEBS-a i uz prisustvo NATO-a.

Sva je prilika da su SAD i NATO zaustavile pucanje na Kosovu tek kad su procenili da su obe strane dostigle dovoljne dobiti i podnosljive gubitke
Resavanje drzavnog statusa Kosova i tamosnjih Albanaca, kao cvorisne tacke srpsko-albanskog sukoba, odlozeno je na period od tri do pet godina. Priznajuci time nastalu realnost, strani su umesaci ujedno naznacili i obrise svoje strategije. Pritiskom na srpsku vlast hoce da iznude autonomiju za Kosovo i Albance. Autonoman status, doduse nepoznatih razmera, navodno bi trebalo da vodi trajnom uredjenju srpsko-albanskih odnosa na Kosovu, u Srbiji i SR Jugoslaviji.
Uzdrzanost prema znanim sadrzajima i ocekivanim dometima »Sporazuma« nalaze jos jedan razlog. Posto su se Holbruk i Milosevic sporazumevali udvoje, Rugova mu nije mogao biti supotpisnik. To prirodno sledi i iz odbijanja albanske strane da direktno pregovara sa vlastima Srbije/SRJ. Mozda je Rugova izostavljen i zato sto tek treba da na lokalnim izborima legalizuje status zastupnika kosovskih Albanaca.
Daleko je vaznija cinjenica da u ime Albanaca do sada niko formalno nije prihvatio »Sporazum«. Rugovi to pravo, mada su ga SAD i EU prihvatile kao (prvog) sagovornika, osporavaju vodjstvo OVK i bliske joj partije. Povodom »Sporazuma« se, znaci, moze ocekivati dalje zaostravanje albanskih unutrasnjih podela, a nije iskljucena i inscenacija raskola radi njegove opstrukcije.
Neznanje o »Sporazumu« i sledujuce neizvesnosti u njegovoj primeni, ne spore tvrdnju da je on prekretna tacka u srpsko-albanskom sukobu. Buduci da su njime samo popisana nacela za politicko resavanje problema, stvarni ce mu sadrzaji i zahvati biti odredjivani tek u toku razrade i primene. A u tom ce postupku presudnu ulogu odigrati (trenutni) odnos snaga, politicka umesnost i dostiznost ciljeva kljucnih aktera.
Zbog toga nam se cini da cemo prave namere potpisnika »Sporazuma« saznati tek kad on bude i ako bude realizovan. O njegovoj valjanosti i dometu do tad jedino mozemo da sudimo na osnovu pristiglih posledica. Shodno tome, notiracemo glavna obelezja nastajuce bezbednosne situacije na Kosovu.
Zabrana masovne i organizovane upotrebe oruzane sile na Kosovu prva je i neposredno merljiva, a za domicilno stanovnistvo i direktno korisna, posledica »Sporazuma«. Potpisujuci ga, Milosevic je, istovremeno, stopirao izvrsni nalog NATO za bombardovanje vojnih ciljeva u Srbiji i SRJ. Time su privremeno smanjeni rizici sirenja rata na unutrasnjost Srbije/SRJ. Spreceno je, za sada, i njegovo prelivanje na prve susede.
Americko je nametanje mira, u osnovi, teklo po jednostavnom planu. Domacim je akterima prvo ukinuto pravo, posto su vec to sami ucinili, izbora ili kreiranja drugih i drugacijih alternativa. Za tu im je svrhu iznivelisana vojna i politicka nemoc – vojna nemoc OVK prema VJ istog je ranga kao i nemoc VJ pred NATO. Nakon toga, oni ne samo da su prihvatili sve sto je nametnuto, vec sada, kao npr. Milosevic, dokazuju da su zbog miroljubivog resenja u stvari i potegli oruzje.
Potcinjavanje albanske strane nije od SAD zahtevalo poseban trud. Nakon drzavne kontraofanzive Rugova i saradnici su ostali i bez ono malo vojne moci, a time i bez ikakvog izbora.
Postupak subordiniranja Milosevica bio je slozeniji. Ignorisuci referendumsko opiranje stranom mesanju, SAD su krenule u akciju njegovog namenskog i ogranicenog obezmocivanja. Procenili su da ce to najlakse postici imobilisanjem policije i VJ na Kosovu.
Prihvativsi etno-republicki princip nasilnog razlaganja Jugoslavije EU i SAD su, umesto da ga sprece i zabrane, fakticki podrzale rat
Uvodni je deo obavljen primoravanjem Milosevica da zaustavi vojsku i policiju. Finalizovan je orocavanjem izvrsne naredbe NATO avijaciji na 48 casova. U tom je roku zavrseno povlacenje prekobrojnih vojnih i policijskih jedinica. Ozvanicenjem »Sporazuma« pristupilo se zavrsnim radnjama. Milosevicu je zabranjena upotreba, u kasarne vracene, policije i VJ, a nad njima je ustanovljena NATO kontrola iz vazduha a verifikatorska sa zemlje.
Pocetna je faza primene »Sporazuma« izlucila cetiri grupe dalekoseznih, a po srpske interese i rezim negativnih, bezbednosnih posledica:
• neopozivo su ponisteni svi rezultati srpske vojne i policijske ofanzive, te rezim ponovo nema kontrolu nad vecim delom kosovske teritorije;
• nastao je bezbednosni vakuum, koji pogoduje albanskoj strani, te joj olaksava revitalizaciju i reorganizaciju OVK;
• instaliranjem asimetricnog modela kontrole aktera, srpskoj je strani na neodredjeno vreme zadrzana pretnja bombardovanjem, dok su Rugova i OVK ostale izvan delatnog domasaja SAD i NATO;
• postavljanjem »bezbednosne klackalice«, po kojoj Srbija i SRJ odgovaraju za sigurnost verifikatora iako su im vojska i policija blokirane, SAD su ostavile prostor za unutrasnje i spoljasnje manipulacije misijom OEBS i proizvodnju proizvoljnih razloga za NATO zastitu verifikatora.
Nezavisno od ovoga, ocigledno je da su SAD krenule u nameravanu izmenu vojno-politicke situacije na Kosovu. Za tu su svrhu sebi izgradile tri tacke oslonca. Dovlacenjem dodatnih jedinica NATO u region prvo su izmenili vojne koordinate bezbednosnog statusa SR Jugoslavije, eks-ju prostora i jugoistocne Evrope. Preko Kosova su povecale svoju politicku kontrolu nad 
Vojna nemoc OVK prema VJ istog je ranga kao i nemoc VJ pred NATO
Milosevicem i snizile prag njegovog odupiranja. I konacno, vojno se instalirajuci na Kosovu one su posredno postale unutrasnji cinilac bezbednosti Srbije i SRJ.
Na Kosovu je primenjen interventni model, koji je vec isproban u ju-ratu. U jednom se odstupilo od prethodne prakse: secesija nije nagradjena drzavnom nezavisnoscu. Ovom prilikom Zapad Albancima nije uprilicio pravu, ali im je najavio surogat drzavu. To sto su se, u ime principa nepromenljivosti granica, ovom prilikom strani umesaci uzdrzali od podupiranja daljeg razlaganja preostale Jugoslavije, ne znaci da ce oni u tom poslu sprecavati srpske i crnogorske vlasti.
SAD i saveznici ni ovom intervencijom nisu ukinuli ijedan od izvora i uzroka oruzanog sukoba na Kosovu i nestabilnosti u regionu. Prvo, i dalje ne znaju kako da drzavu Albaniju vrate u normalan zivot. Drugo, nemaju valjan odgovor na oruzani separatizam kosovskih Albanaca. Trece, jos nisu pronasli formulu za Srbiju i SR Jugoslaviju, po kojoj bi i Milosevic ostao na vlasti i otpoceo demokratski preobrazaj drustva. 
Utoliko nema svrhe izolovano razmatrati ili rangirati bezbednosne domete i posledice americke intervencije na Kosovu. Naime, koliko god su interventne mere samerene lokalnim izazovima, njihovo dejstvo nije geografski omedjeno. Odnosno, svaka od mera za zaustavljanje rata na Kosovu posredno ima regionalne i evroatlantske reperkusije. Isti je slucaj i sa proracunom vremena njihovog trajanja, jer posledice jednokratnih mera (sracunato) traju i nakon zavrsetka ciljno omedjene operacije. Procena postaje jos slozenija ako ukrstimo prostornu i vremensku dimenziju. Jer, s inherentnim rastom delatnog opsega intervencije opada merljivost i predvidivost posledica. Srazmerno tome produzava se i vreme potrebno za ispoljavanje svih njenih konsekvenci. O recenim tendencijama svedoci i tok americke intervencije na Kosovu.

*

Upustajuci se u rizik sumarne analize dnevno promenljivih velicina i relacija procenili smo da nam navodjenje teorijskih izvora ne bi bilo od vece koristi. Sem sto bi mozda izvestilo o strucnoj obavestenosti autora. Dosledno navodjenje sekundarnih izvora (stampe), jer drugih nema, zbog svoje ucestalosti i obima ubrzo bi preraslo pocetnu svrhu. Ovaj tekst, stoga, nudimo kao jedno od mogucih vidjenja »kosovskog trougla«, ciju valjanost tek treba proveriti po strucnim uzusima.

Autor je vojni profesionalac i doktor politickih nauka

 
© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar