Ekranizacija »Vojka i Savla«

RTS je u praznicnim danima, 4. januara, u »udarnom terminu«, emitovala dramu pokojnog Velimira Lukica, »Dosije 128«. Glavni junaci drame su jedna politicarka i jedan umetnik u kojima su bez teskoca prepoznate konkretne licnosti (prva vec poduze upokojena a druga ziva). »Ljubavnom aferom« ovih aktera vec decenijama se »bavi« umetnicka i politicka carsija. Narocitu »aromu« zapletu daju zloupotreba vlasti »drugarice«, darezljive prema miljenicima, i zloupotreba prislusnih uredjaja od strane »umetnika« i odgovarajuce sluzbe. 
Prepustajuci znalcima umetnosti da procene estetske vrednosti same drame a istoricarima da sude o istorijskim licnostima, izvesno je da je njeno emitovanje obnovilo javno zanimanje za upotrebu i zloupotrebu policijskih dosijea. Izgleda da svrha tih dosijea i ne moze biti ista drugo do kompromitacija licnosti.
Kolumnista lista Danas, Borka Pavicevic, s osloncem na bogato iskustvo pozorisnog zivota, povodom prikazivanja ove drame iznela je dve pretpostavke: da ona treba da posluzi kompromitaciji citavog ranijeg razdoblja, iz straha da »narod« sve vise veruje da je »Bravar bio bolji«, i da se podanici upozore da policijski dosijei i dalje postoje. Ne bi bila na odmet jos jedna pretpostavka, da se samo jezgro politicke policije oglasava kao neokrnjeni »dragulj« odredjenog poretka koji podanike drzi »u saci«, i kada ih kaznjava i kada ih uzdize. Tako je bilo je i pre desetak godina, kada je u Politici, najmocnijem stampanom mediju, objavljen tekst »Vojko i Savle«, sracunat na blacenje ljudi i institucija (tada je najomrazenija bila SANU). Mnogi su se, doduse, odricali autorstva toga teksta, ali on je ucinio svoje, kao sto ce i ova drama, emitovana preko najmocnijeg elektronskog medija, svakako imati svoj ucinak. »Duh« i tehnologija nastanka i dejstva »Vojka i Savla« nisu, ocigledno, tek nekakvi relikti proslosti vec su, ekranizacijom, dobili novu snagu.

N. P.