Nasa mala zajednica s uspehom se suprotstavlja »Novom svetskom poretku«. Dugo smo se borili da ne postanemo jos jedna banana-republika, drzava bez identiteta, suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Umesto toga, prvi smo hit na Medjunarodnom servisu CNN-a (zbirci najvecih svetskih kriza, potencijalnih ratnih zarista, u kojima bi Amerikanci mogli da se nametnu kao branitelji demokratije, ljudskih prava ili, jos gore, svojih nacionalnih interesa), a dobili smo i Holbruka, i 2000 verifikatora na Kosovu, i interventne snage NATO koje ih stite iz juzne Makedonije, i srpski predlog za prosirenu autonomiju kosovskih Albanaca, i Luiz Arbur, i ko zna sta jos (treba strpljivo sacekati Bozic).
Sve smo to postigli uz veliki trud. I nikada niko nece moci da kaze kako nam je paket »Mira i dostojanstva« pripao nezasluzeno - izabran je nekoliko puta na visestranackim izborima. Osnovno pitanje koje se namece je: »Da li su gradjani Srbije/SRJ svesno glasali za takav zivot ili su, eventualno, bili izmanipulisani?«.

Monopol s ove strane zida

Najvisi svetski zvanicnici tvrde da im je cilj da obezbede demokratizaciju SRJ i zapocnu regionalnu saradnju na Balkanu, koji bi se, ujedinjen ili cvrsto ekonomski povezan, prikljucio Evropskoj uniji. Ideja slobodnog trzista, kontinenta bez granica, bliska je onima koji su bar jednom razmisljali o osnovnim ljudskim pravima. Medjutim, cim se iz daleka ucini da bi Beograd mogao da ispuni sve obaveze prema medjunarodnoj zajednici, izrodi se neka genijalna zamisao bilo srpskog/jugoslovenskog drzavnog vrha, bilo diplomatskih krugova u Njujorku, Becu, Parizu, Londonu... I jedni i drugi vide sankcije kao zahvalnu formu medjusobnih odnosa: prvi zbog monopola koji imaju sa ove strane zida (stvarna opozicija je trenutno toliko slaba, da je jedva vredi pominjati), a drugi jer je uvek zgodnije raspravljati o gorucoj krizi negde na Balkanu, »koja preti da ugrozi bezbednost regiona«, nego o velicini i obliku, recimo, krastavca, sto je bila najinteresantnija tema na stolu Zaka Santera i Hansa van der Bruka dok se Kosovo nije »dogodilo«.
Opstanak na vlasti cilj je bez alternative svih politicara. Jugoslovenski rezim dopunio je aksiom sintagmom »bez obzira na posledice«. Ovaj novitet u savremenoj politickoj misli poseduje minijaturni nedostatak, vise gramaticke prirode - zaboravljen je objekat. Dakle, pravilno bi bilo »bez obzira na posledice po stanovnistvo«.
Tzv. Istorijski sporazum Milosevica i Holbruka, a pre toga i Moskovska deklaracija predsednika Rusije i SRJ, ima jednu misterioznu tacku: intenzivniju saradnju Jugoslavije sa OEBS-om (otvaranje stalne misije u SRJ, postepeni prijem u punopravno clanstvo).
Elem, ministar inostranih poslova Zivadin Jovanovic uspeo je, posle moskovskih zakljucaka, da zbog formulacije »prijem«, umesto »obnavljanje«, upropasti pocetak toliko prizeljkivane integracije SRJ u medjunarodne institucije. Na slican nacin, bas kada je, nakon sporazuma o Kosovu, pomenuto da je dosao trenutak za ukljucivanje Beograda u evropske i svetske pravne i finansijske tokove, izvesni srpski ministar pojavio se sa novim zakonom i eto nas opet u rezolucijama Saveta bezbednosti. Indikativna je, medjutim, cinjenica da savezni sef diplomatije i bivsi direktor zemunskog bazena sa funkcijom portparola srpske vlade, a ne medijskog Likurga, nisu poznati protivnici aktuelnog rezima. Vlast je shvatila da su njene pozicije cvrsce u izolaciji. Sankcijama se lako pravdaju diplomatski neuspesi, katastrofa privrede, siva ekonomija, kasnjenje plata, penzija, materinskih dodataka, »bela kuga«...

Cepidlacenje iz straha

Institucije medjunarodne zajednice cepidlace (u diplomatskom smislu reci) iz straha od negativnih reakcija javnosti. Njihovi analiticari i planeri zanemarili su najjednostavniju strategiju demokratizacije jednog rezima - ukljucivanje u izvesnu zajednicu/pakt, praceno prisiljavanjem na povinovanje odredjenim principima, u zamenu za materijalne i nematerijalne nagrade.
Posve je prirodno biti restriktivan pri ukidanju embarga, ali je takav stav potpuno neopravdan na sam nagovestaj vlade o zelji da ispuni svoje obaveze. Bez ikakve potrebe za odbranom Beograda, namece se poredjenje sa slicnim rezimima. Po cemu su Lukasenko i Aliev bolji od Milosevica? Nije li beloruski predsednik proterao sve zapadne diplomate zbog komunalnih problema? Zar su primedbe misije OEBS-a na regularnost izbornog toka u Azerbejdzanu zaboravljene? Ipak, Minsk i Baku su punopravni clanovi Saveta Evrope i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, na izgled nevazan status sa kojim Beograd, nastavi li se aktuelnom politikom, nece uci u naredni milenijum.
Vasington, London, Pariz i Bon plase se da stanu iza Milosevica, ciji su ih notorni potpisi na raznorazna primirja naveli da prestanu da mu veruju. Opoziciona stampa (u drzavama u kojima slika u javnosti ima neku vaznost) docekala bi ih na noz. Preko noci bi od tvoraca socijalne drzave postali prijatelji coveka kome se pripisuje odgovornost za ratne zlocine u Bosni i Hercegovini. Mnogo je jednostavnije podgrevati sukobe na Balkanu...
Status quo ne pogadja nikoga ko bi mogao odlucivati o njegovom postojanju, te je kao takav odrziv beskonacno dugo.

Crtez: Vladimir Tesarz, Pismo Baskerville