Pod ovim motom, a povodom Glasnika slobodnih gradova i opstina Srbije br. 19, posvecenog Beogradu, odrzana je 23. 11. 1998. godine tribina/okrugli sto u Velikoj sali Skupstine opstine Vracar. Uvodnicara je bilo cak devet - pre svega autora priloga u pomenutom Glasniku, ali i strucnjaka iz oblasti koje u njemu nisu bile predstavljene. Temama koje su otvarali osvetljavano je stanje urbanih procesa, tradicije, vizije i planova obnove urbaniteta i rekonstrukcije grada, kako je to bilo naznaceno u pozivu na tribinu. Tako se govorilo: o tradiciji humanitarnih fondacija u turskom gradu (dr O. Zirojevic); o neveseloj sudbini gradjanskih inicijativa u odbrani ambijentalnih celina Beograda (doc. dr K. Petovar); o naporu dvojice velikana urbanisticke i urbanoloske misli, profesora Beogradskog univerziteta Nikole Dobrovica i Bogdana Bogdanovica, da se na nov, savremen nacin promislja i osmisljava grad (prof. dr M. Prodanovic); o sistemskim uzrocima ekonomskog propadanja Beograda u poslednjih deset godina (R. Stefanovic); o potrebi sinhronizovanog i ekonomicnog planiranja saobracaja u gradu kakav je Beograd (prof. dr Tihomir Djordjevic); o aktuelnim problemima javnog gradskog prevoza u Beogradu (doc. dr Pavle Gladovic); o Beogradu kao tempiranoj ekoloskoj bombi (mr Sonja Prodanovic); o stanju u beogradskim pozoristima danas (Slavica Vuckovic); o memoriji kao preduslovu ocuvanja gradjanina (Olivija Rusovac). Kako su publiku sacinjavali pretezno arhitekti, urbanisti, ekonomisti, pravnici, predstavnici udruzenja gradjana i odbornici, replike i diskusije koje su usledile posle uvodnih izlaganja kompetentno su dopunile vec pokrenute i otvorile dodatne teme. Sudbina odbrane Vracarskog platoa (P. Sijan); neophodnost usvajanja postindustrijskog znanja (I. Gligorijevic); podrska ideji da se dostojno obelezi mesto Narodne biblioteke, unistene u Drugom svetskom ratu (G. Tomasevic); predlog da se u predstojecoj izradi novog generalnog urbanistickog plana Beograda aktiviraju i zagovornici alternativnog (socioekonomskog, ekoloskog) pristupa urbanistickog planiranja (M. Vujosevic); potreba izgradnje autenticne lokalne samouprave (S. Prodanovic) - sve ove diskusije su ponovo potvrdile svu kompleksnost grada, a time i odgovornost ljudi koji ga cine. Takodje su sve one na neki od nacina tretirale pitanje, postavljeno na samom pocetku tribine (J. Veljkovic): Je li Beograd svet?

Jelena Veljkovic

Pre osam godina Beogradski zenski lobi izneo je svoje zahteve sadrzane u nekoliko tacaka. Izmedju ostalog, trazio je od stranaka i pokreta da u svoje programe unesu zahteve zena i da svako pitanje razmatraju sa zenske tacke gledista. U mnogim stvarima zene nisu uspele. Reklo bi se cak da je u medjuvremenu svet postao vise muski nego sto je bio. Ipak, uspele su da se izbore za SOS telefone koji su danas normalna stvar i koje poseduje svaki grad koji drzi do sebe. Uspele su da osnuju zenske kuce, cak i da u Zakon o braku izdejstvuju odredbu koja kaznjava silovanje u braku. Upravo je taj zahtev u srpskom parlamentu ismejan, ali je odredba na kraju ipak uneta. Feminizam je postao realnost, mada ne i realna snaga. Uprkos tome, Beogradski zenski lobi pokazuje zavidnu upornost, o cemu svedoci izbor od 77 dokumenata. Angazovani, duhoviti, ponekad agresivni, ovi dokumenti, pisani »zenskim pismom« upucuju krik prema moru ravnodusnosti u cijim dubinama caruje nasilje. Senzibilnost reagovanja zena u Lobiju otkriva marljivo i nepotkupljivo nakaznost izjava, angazmana i projekata plasiranih najcesce u »oblandi« iza kojih stoje ugledna imena pojedinaca, institucija i politicara. Najcesce je u pitanju reagovanje zena na osetljivi problem nataliteta koje sluzi za zvanicno i privatno plasiranje ideja o diskriminaciji polova i nacija. »Vodimo ljubav, a ne rat« i »Vodje, mislite makar petkom«, porucuju zene, u ovim godinama koje se racunaju po ratovima, u godinama koje nemaju dana, pa ni petka.

O. R.