Osporavanje kolektivne krivice

Prevashodni cilj knjige je da srpski narod oslobodi optuzbe za germanofobiju. Iz intervjua sa stradalnicima dobro se vidi da nisu bili zrtve netrpeljivosti Srba iz Vojvodine vec staljinizovanog i titoizovanog olosa u pratnji Crvene armije.
Organizatoru i pokrovitelju genocida nad vojvodjanskim Nemcima - onovremenom komunistickom rukovodstvu - pruzala se naime vec 1943. prilika da isfabrikuje alibi za konfiskaciju njihove imovine proglasavajuci ih sve, od onih u kolevci do onih u zapecku, »narodnim« neprijateljima. Ta imovina posluzila je onda kao pocetni partijski kapital za sovjetizaciju Jugoslavije i Vojvodine. Na imanjima vojvodjanskih Nemaca Tito ce ubrzo zatim kolonizovati Srbe iz Hrvatske i tako otvoriti proces njenog etnickog ciscenja koji ce pedeset godina kasnije Franjo Tudjman okoncati operacijom »Oluja«.
Knjiga ukazuje i na to da je za potrebe sovjetizacije opljackana i imovina »narodnih« neprijatelja i iz srpskih redova. Za to su se medjutim morali pricekati izbori za novu vlast novembra 1945, a za pljacku nemacke imovine nije bila neophodna posleratna izborna pobeda komunista.
Knjiga predocava i okolnost da je ta manjina jedina isterana iz nase zemlje, kao i za to da se od pocetka gradjanskog rata 1991. jedino njeni pripadnici optuzuju za genocid nad Srbima.
Iz intervjua sa bivsim internircima u logorima za decu i starce iz redova nemacke manjine, kao sto je bio slucaj u Knicaninu, vidi se sva bezdusnost ateizma koji donose komunisti. Titovi komunisti su naime sa nasim Svabama izmedju 1944-1948. postupali kao nemacki nacisti izmedju 1936-1945. sa nemackim Jevrejima.
Knjiga otuda u stvari otvara mogucnost za prevladavanje predrasuda o tome da je za decije zrtve Kragujevca kriv nemacki narod a za decije zrtve Knicanina srpski narod. Inace nemacka javnost ne zna za kragujevacku tragediju kao sto ni srpska javnost ne zna za tragediju u Knicaninu. Kada se srpski narod suoci sa onim sto su Titovi partizani uradili u Knicaninu utoliko ce pre moci da pita kada ce se nemacka javnost suociti sa onim sto su pripadnici Hitlerovskog vermahta uradili u Kragujevcu.
Drustvo za srpsko-nemacku saradnju inace odavno radi na tome da se obavi javni cin pomirenja Srba i Nemaca nad decijim grobovima u Kragujevcu i Knicaninu. Zamisljen je kao opelo u jednom danu - prvo u Kragujevcu a onda u Knicaninu.

Predsednik drustva za srpsko-nemacku saradnju
prof. dr Zoran Ziletic s. r.

... zahvaljujuci slobodoumnijim pojedincima, koji umeju jos samostalno da razmisljaju, uspeli smo da izadjemo Vasem Udruzenju a tako nadam se i srpskom narodu u susret time sto smo dali dobrovoljni prilog i sto nas za takav pocetak ima dosta na broju koji zelimo istorijsku istinu, jer samo tako je moguc fizicki i dusevni mir medju samim Srbima, kao i izmedju Srba i ostalih naroda.
Nas zajednicki motiv da stanemo iza pomenutog projekta je dakle pruzanje pomoci u traganju za istorijskom istinom. Utoliko pre sto smo mi Srbi u dijaspori a posebno u Nemackoj, za vreme gradjanskog rada u Jugoslaviji 1991-1995, najbolnije osetili ostricu i golgotu lazi i nepravde protiv Srba u inostranim medijima, zato smatramo da moramo i sami pomoci drugima da se cuje njihova istina ako hocemo da se i o nama istina prica.
Isto tako vazan motiv je nasa zelja i potreba za dobrim odnosima izmedju srpskog i nemackog naroda na kulturnom, privrednom i politickom nivou. Ovome treba naravno dodati i cinjenicu, koja vecini srpskog naroda u Otadzbini nije poznata, da od oko 500.000 Srba koji zive u Nemackoj, vecina njih boravi ovde izmedju 20 i 30 godina, i da su sve to vreme kao i danas, vojvodjanski Nemci a vecina i ostalih Nemaca imali vrlo korektan i cak prijateljski naklonjen odnos prema Srbima u Nemackoj.
Zato smatramo da smo duzni da omogucimo podunavskim Nemcima da nam kazu svoju istinu, onako kako je oni vide, a time zaduzujemo i njih kao i ostale Nemce da se i oni potrude kako bi nemacka javnost saznala za Kragujevac, zatim da pruze otpor protiv fabrikovanja lazi prema Srbima i da zajednicki shvatimo da je lazi na obe strane bilo previse, te da nam je nuzno potrebno izvinjenje i pokajanje za sve zlocine koji su nama i njima ucinjeni.

Sa prijateljskim pozdravom
Dipl. ing. Petar Mladjenovic, s. r.

Iz: Nenad Stefanovic, Jedan svet na Dunavu. Razgovori i komentari, Beograd 1997, str. 237-239, 240-241.

U Hancou bio piljar koji je znao da udesi narandze tako da izgledaju svjeze i zimi kao i ljeti. Bile su cvrste kao zad i zute kao zlato, a iznutra suhe kao pamuk.
Jednom sam ga upitao: »Jesu li tvoje narandze namijenjene za zrtvenik na oltaru ili za ukras na stolu za goste? Ili ti pravis taj svoj neobicni izlog samo zato da varas budale i slijepce?«.
Prodavac se osmjehnu i rece: »Ja ovaj posao radim vec mnogo godina. To je moj hljeb. Ja prodajem, a narod kupuje. Nijesam nikad cuo da je iko dosad bilo sta prigovorio. Ne vjerujem da si ti jedini castan covjek u nasoj sredini, a ja jedini varalica. Mozda ti nikad nijesi vidio stvari u njihovom pravom svjetlu. Danasnji generali se izdaju za hrabre cuvare carstva, ali jesu li oni u stanju da vode rat kao sto su ga vodili nekadasnje vojskovodje Sun Pin i Vu Ci? Danasnji ministri nastupaju kao garanti zakona, ali sta su oni u poredjenju sa nekadasnjim drzavnicima kakvi bijehu I Jin i Kao Jo? Prestupnici nicu kao pecurke poslije kise, i niko tome da stane na kraj. Ljudi se pate, a nikoga da im pomogne. Mocnici se takmice u bezakonju, i niko da ih obuzda. Zakoni se ruse, a niko da ih obnovi. Cinovnici kradu drzavna dobra i nimalo se zbog toga ne stide, nego se gomilaju u svecanim dvoranama, jasu skupe konje, opijaju se i jedu najodabranije djakonije. Ima li ijednog medju njima koji ne izgleda valjan covjek? Nema! Svi oni su cisto zlato spolja, a iznutra sasusen pamuk. Te stvari vas, gospodine, ne zabrinjavaju, ali moje narandze nijeste ostavili na miru«.
Nijesam nista mogao da mu odgovorim. Povukao sam se da na miru razmisljam o mudrom piljaru. Je li ga doista nezadovoljstvo situacijom u kojoj se nalazimo nagnalo da s narodom tjera segu preko narandzi?

Napisao Liju Ci (XIV vijek)

Sa engleskog: Ilja Sijaric

Studija, koja je pred nama, rezultat je visemesecnog istrazivackog rada grupe strucnjaka Centra za antiratnu akciju (Vece za ljudska prava) i Instituta za kriminoloska i socioloska istrazivanja u Beogradu.
Obuhvacene su tri tematske celine: Drustveni polozaj Roma u Srbiji (dr Aleksandra Mitrovic, Gradimir Zajic); Zastita prava Roma na medjunarodnom nivou (mr Vladimir Djeric) i Pravni polozaj Roma u SR Jugoslaviji (dr Vesna Rakic-Vodinelic).
Sta se dogadja sa Romima, kako zive, jesu li obespravljeni, da li su ugrozeni i od koga? Ova pitanja su jos u vecoj meri aktualizovala poslednja tragicna zbivanja u kojima je zivot izgubio i romski decak Dusan Jovanovic. Knjiga ce, razumljivo, dati odgovore samo na neka od pitanja, pre svega na ona koja se odnose na uslove zivota Roma u Jugoslaviji, na njihov socijalni status, stepen integrisanosti, kao i na pravne aspekte njihovog polozaja. Inace, »moze se zakljuciti da je u visenacionalnoj drustvenoj strukturi formirana i postojana etnicka stratifikacija na cijem dnu su Romi, sa polozajem koji su imali kroz istoriju kakav ih karakterise i danas«.
Knjizi bi se moglo zameriti nedosledno koriscenje naucnog aparata (napomene su u i ispod teksta), a steta je sto na kraju (po obicaju) nije navedena koriscena literatura o Ciganima - Romima. S tim da je trebalo uneti i domaca istrazivanja posvecena polozaju Cigana u vreme turske vladavine (koji je dosta znacajan period njihove istorije), sto bi otklonilo izvesne nepreciznosti i pausalne zakljucke.
S obzirom na to da Romi ispunjavaju nesporne uslove, sa pravno-tehnickog stanovista, mogu u Jugoslaviji biti tretirani kao nacionalna manjina, pa se na kraju knjige daje predlog mera za poboljsanje njihovog pravnog polozaja.
Ova, inace vredna i veoma potrebna knjiga, pisana je i sa ciljem da podstakne diskusiju o tome kako popraviti zivot Roma u nasoj zemlji, uz sve postovanje njihovog identiteta i kulture.

Olga Zirojevic