Jerg Engelbreht

Sedamnaesti vek ispostavio se za citavu Evropu kao posebno ratnicki. Doduse, u istoriji covecanstva ne postoji vek za koji bi se moglo reci da je bio miran, ali ipak izgleda da je u 17. veku, po tome je uporediv sa 20. vekom, problem rata i mira dobio novu dimenziju. To posebno vazi za Tridesetogodisnji rat, koji je, ukoliko se stavi u opste evropske okvire, trajao vise od devedeset godina. Vreme neprekidnih vojnih sukoba, koji su bili u medjusobnoj vezi, traje od pocetka holandskog ustanka protiv spanske vladavine 1568. sve do Pirinejskog mira izmedju Francuske i Spanije koji je zakljucen 1659. godine. Novina ovog veka bili su i nacin vodjenja rata i promenjeni ratni ciljevi i razlozi, koje je moguce razumeti samo iz opsteevropskog konteksta. Nemacka je u svemu tome sasvim izvesno uzela odlucujuce ucesce, ali kada se radi o ratu i miru tu su skretnice bile postavljene u nekom drugom pravcu u odnosu na ostale delove Evrope. O tome kako se taj razvoj odrazio na nemacki duhovni zivot, na filozofiju, teologiju i drzavnu teoriju govori se u nastavku teksta. Pri tom cemo se najpre osvrnuti na razlicita znacenja pojma rata, a onda i na uslove i posledice razlicitih koncepata rata i mira.

Nije bilo pojma u Svetom rimskom carstvu u 16. i 17. veku koji se vise razvijao od pojma mira. Jedva da je bilo objave carskog ili knezevskog porekla, u kojem se nije zaklinjalo na mir, sto je po sebi bila indikacija nemirnih vremena. Ako obratimo paznju, zapazicemo vremenom skoro neprimetno semanticko pomeranje pojma. Na pocetku, u toku velike carske reforme krajem 15. veka time se misli na pravno stanje, na takozvani (veciti) mir koji je trebalo da okonca sve vece razmirice u carstvu. Radi ocuvanja tog mira uvedene su razlicite institucije i postupci koji su imali zadatak da pravno regulisu konflikte. Tu su u prvom redu spadala dva vrhovna carska suda, carski apelacioni sud i dvorski savet carstva. Bile su to institucije, koje su zavadjenim stranama trebale da omoguce da svoje pravo traze pravnim putem. Protiv prekrsilaca mira, koji su jos uvek postojali - setimo se Geca od Berlihingena ili Franca od Zikingena - postojalo je sredstvo vojnog kaznjavanja, koje je bilo zadatak carskih okruga. Iako su ovakva kaznjavanja neretko imala ratnicki karakter, ipak su bila pravne mere u cilju ponovnog uspostavljanja povredjenog mira. Cak ni Smalkadski rat (1546-47) izmedju cara i protestantskih slojeva po tadasnjem pravu nije bio rat, vec sprovodjenje carske moci protiv kneza od Saksonije i grofa od Hesena.
Postepeno se prosirivalo znacenje pojma mira u pravcu jedinstva i sloge u carstvu, nije dakle vise podrazumevao samo ocuvanje drzavnog mira vec i ocuvanje carstva kao jedinstvene vlasti. Reformacija je knezevima, koji su joj se okrenuli, pruzila dobrodosli instrument da bi obezbedila sebi jos jedan delic suvereniteta kojem su oni tezili. Distancirali su se od uticaja crkve i od pokusaja cara da po pitanjima vere donosi odluke od opsteg znacaja. Ovo novo shvatanje mira postaje manifest u Augsburskom verskom miru 1555. godine, koji je, pre svega, trebalo da obezbedi miran zivot vise veroispovesti u carstvu, iako je i taj mir bio deo drzavnog mira. Zgodna formula cuius regio, eius religio utoliko je uzimala u obzir politicku stvarnost u carstvu, sto su carski slojevi, a ne njihovi podanici, mogli ubuduce samostalno da odredjuju veroispovest u svojoj zemlji. To se dogadjalo, naravno, po cenu iskljucivanja reformisane veroispovesti, sto je predstavljalo klicu daljih verskih sukoba. Augsburski verski mir imao je, medjutim, kao i svi pokusaji ujedinjenja pre i posle njega, manje ili vise karakter obustave vatre i na duze staze nije bio pogodan da obezbedi carstvu izdrzljivu ustavnu osnovu. To je postignuto tek Vestfalskim mirom 1648. godine, koji je do kraja Starog carstva predstavljao temelj carstva. Iako je verski mir trebalo da bude trajan, zadrzana je fikcija da se u buducnosti postigne sporazum radi podeljene religije. Drugim recima: Augsburski verski mir stavljen je na probu, pri cemu je izmedju redova nastavila da se provlaci misao o hriscanskom univerzalizmu srednjeg veka. Po ovoj predstavi postojalo je samo jedno hriscanstvo i samo jedna svetska pravna zajednica. Zbog ove nerealne osnovne pretpostavke, verski mir nije mogao da spreci da se, uprkos stalno ponavljanim apelima za odrzanje verskog mira, centrifugalne sile, koje su postojale u politickoj stvarnosti carstva, pokazu kao jace na duze staze. Veroispovest i interes drzave bili su neodvojivo povezani, pri cemu se interes drzave odnosio samo na nastajucu knezevsku drzavu, a ne na carstvo u celini. Carstvo je 1555. godine uredjeno bikonfesionalno zadrzavajuci jedinstvo vlasti, iako je to po tadasnjem shvatanju drzave i prava bilo nespojivo. Resenje ove kontradiktornosti bilo je veliki i tezak zadatak narednog veka.
Problem veroispovesti neminovno je bio u vezi sa pitanjem carskog ustava, dakle odnosom izmedju cara i carskih slojeva. Teoretski, carstvo je jos uvek bilo jedinstvena drzava sa vladavinom cara, dok je de facto vise licilo na savez drzava u okviru kojeg su teritorijalni knezevi sve otvorenije prisvajali puni suverenitet. To se izmedju ostalog odnosilo i na pravo na rat i mir. Svi pokusaji pomirenja u 16. veku nisu uspeli da razbiju ovu protivrecnost, koja je verskim razdorom jos dodatno ojacana. Ako se to primeni na problem rata i mira, moze se reci da se tu radilo o pitanju da li car ima pravo da u ime carstva objavljuje i vodi ratove ili mu je za to potrebno ovlastenje carske vlastele. I jos: da li carska vlastela sa svoje strane ima pravo da vodi ratove na svoju ruku i da se u te svrhe povezuje sa stranim silama.
Sva ta pitanja mogla je da resi samo prakticna politika. Relativno otvoreni ustavni sistem Svetog rimskog carstva omogucavao je akterima, caru i carskoj vlasteli, da za neko vreme nakon 1555. sacuvaju mir pri cemu se ovo ocuvanje mira odnosilo i na unutrasnji i na spoljasnji mir. Time je, medjutim, i jednoj i drugoj strani bio postavljen uslov da se obavezu na strogu neutralnost. Svako zauzimanje jedne ili druge versko-politicke pozicije, cak i ono koje bi se odnosilo na dogadjaje izvan carstva, moralo bi da ugrozi stakleni mir 1555. godine. Kao posledica, usledila je postepena destabilizacija unutrasnjeg mira pod uticajem holandsko-spanskog i rata Hugenota u kojima se car stavio na stranu katolicke sile. Godina 1567. oznacava tako pocetak raspada poretka iz 1555. koji je onda preko osnivanja verskih saveza (unije i lige) presao u veliki rat.
Tadasnje ucenje o drzavnom pravu najpre je malo moglo da doprinese razjasnjenju sporne drzavne i verske problematike. Delom zato sto se tek krajem 16. veka etabliralo kao samostalna disciplina na univerzitetima, a delom i zbog toga sto je dugo baratalo sa nepodobnim pojmovnim instrumentarijumom i tek je postepeno uspelo da razradi dobru teoriju, uglavnom pod uticajem holandskih i francuskih uzora. Pokidana veza izmedju pax i iustitia dugo, medjutim, nije mogla ponovo da bude uspostavljena. Umesto toga, ono je razvilo pomocne konstrukcije, koje je trebalo da zadovolje politicku stvarnost u carstvu. Govorilo se o dvostrukom velicanstvu, koje je pripadalo i caru i vlasteli i carski ustav je nosio naziv constitutio mixta, u kojem su se mogli naci i aristokratski i monarhisticki elementi. Time je ucenje o drzavnom pravu zadrzalo ambivalentnost koja je vec bila opsta karakteristika carske reforme na kraju 15. veka: pored ojacane pozicije vlastele ustavno-politicka pozicija cara nastavila je u jednom, nemalom delu da se zasniva na starijim pravnim slojevima carskog ustava po kojima je car i dalje bio svetovni vladar svih hriscana i u tom svojstvu mogao da zahteva poslusnost od vlastele. Mir shvacen u smislu pax iusta et vera mogao je, koliko god to paradoksalno zvucalo, da bude ponovo uspostavljen samo ratom. Rat, Tridesetogodisnji, nijedna od strana nije zelela u tom obliku. Jos na pocetku dvadesetih godina 17. veka na protestantskoj strani u carstvu preovladalo je osecanje lojalnosti prema caru, zastupalo se stanoviste da »pobozni car sigurno ne misli nista lose«. Ako bi se, medjutim, dogodilo da konflikt na granici sa Ceskom izmedju tamosnje vlastele i vladara preraste u evropski rat, onda bi to bilo pre svega zato sto se tu radilo o pitanjima od principijelnog znacaja, kao sto su veroispovest i ustav. Na temeljima postojeceg pravnog uredjenja nije bilo moguce ustanoviti novu definiciju hriscanske Evrope o kojoj se kod konflikata uglavnom radilo, vec je za to bila potrebna sustinska promena stavova sila ucesnica u ratu. Ustanoviti novo pravo bilo je tada veoma tesko, jer je shvatanje prava tog vremena bilo orijentisano na staro pravo koje je uvek vazilo za staro dobro pravo. Teskoce ucesnika pri njihovom pokusaju da dopru do drugacijeg shvatanja prava predstavljaju u velikoj meri objasnjenje za trajanje rata.
Po filozofsko-teoloskoj dogmi koja je vazila pocetkom 17. veka nije moglo da bude rata u kojem bi obe strane zastupale pravednu stvar kao sto u sudskom procesu ne mogu da postoje dve ostecene strane. Pravo na objavu rata bilo je vise vezano za citav niz uslova: morala je da dodje od strane zakonite vlasti, morala je za cilj da ima ispravljanje ucinjene nepravde i na kraju ponovno uspostavljanje mira. Samo pod tim uslovima rat je spadao u bellum iustum. Medjutim, nigde nije bilo utvrdjeno ko treba da odluci o zakonitosti ili nezakonitosti odredjenih pozicija. Osim toga, takve predstave razvile su se u vezi sa sukobima na kraju srednjeg veka i ignorisale su kvantitativno i kvalitativno novu dimenziju ratova od pocetka 16. veka. Ucenje o pravednom ratu nije ukljucivalo postojanje gradjanskog rata uslovljenog verskim razlikama.
Primer ovakvog stava moze se naci u Knjizi vladara od Georga fon Lauterbeka iz 1579. godine, spisu u tradiciji takozvanih Knezevih ogledala, koja su prenosila vladarima prakticne drzavnicke mudrosti. Lauterbek ne prenosi samo apel za ocuvanje mira, on se u svojim razmisljanjima bavi i egzistencijom rata, jer se kod njega ne radi samo o zakletvi utopiji, vec o konkretnim politickim uputstvima. Zato otvoreno savetuje knezevima: »Oruzje treba baciti / miru stalno teziti / ali ako drugacije ne moze / udari junacki«. Vojskovodja jedino mora da, koliko je god moguce, postedi telo, zivot i imovinu svojih podanika da ne bi unistio zemlju. Takodje ne treba ni da bude previse svirep prema protivniku i da opustosi neprijateljsku zemlju.
Prilicno je jasno na koju vrstu rata je Lauterbek mislio kada je ovo pisao: to je rat, dakle klasican sukob izmedju dva vladara, radi povredjene pravde. Ono sto ce karakterisati buducu dimenziju rata, njegova ideologizacija kao i predstava o ratu kao gradjanskom ratu, za Lauterbeka su jos uvek strani.

Reformatori, najpre Luter i Kalvin, a zatim i njihovi sledbenici, znacajno su doprineli diskusiji o ratu i miru, mada nije jednostavno njihove stavove svesti na zajednicki imenitelj. Pre svega je Luter, koji je bio protivnik svakog rata i primene sile, morao svoje stanoviste pod pritiskom aktuelnih politickih dogadjanja vremenom da promeni. Na kraju je dosao do spoznaje da svetom ne moze da vlada protestantizam. To podrazumeva pravo drzave, vrhovnog vladara, kako ju je on nazivao, da u interesu odrzanja opsteg mira uzme u obzir rat kao sredstvo ocuvanja, odnosno ponovnog uspostavljanja mira. Ovaj problem Luter opsirno obradjuje u spisu Da li ratnika moze da bude i u stalezu blazenih, iz 1526. godine, dakle posle iskustava sa seljackim ratom, koja su trajno uticala na Luterove politicke stavove. Pozitivna procena rata, koja se ovde vidi kod Lutera, nalazi se doduse u cudnoj kontradiktornosti sa ostalim njegovim izjavama u kojima hvali mir kao »pola nebeskog carstva« i preporucuje popustljivost prema stranim zahtevima kao najbolje sredstvo za ocuvanje mira. Njegova izjava: »Ko ima dve krave treba da ustupi jednu da bi bio odrzan mir. Bolje je imati jednu u dobrom miru nego dve u ratu« tesko da se moze protumaciti kao legitimacija rata vec je treba razumeti samo u vezi sa njegovim humanizmom. Luter se, medjutim, iz vise pragmaticnih razloga odlucio da vrhovnom vladaru pripise pravo na vodjenje rata u interesu visih ciljeva, pri cemu treba uzeti u obzir da je ovaj problem u okviru njegovog ucenja o dva carstva bio od drugorazrednog znacaja.
Luter je, kao sto je pomenuto, zastupao izrazito humanisticke ideje. Humanizam je u njegovoj osnovi predstavljao pacifisticku tradiciju misljenja po kojoj je svaki rat neminovno bio bellum malum; izuzimajuci, naravno, rat protiv neprijatelja hriscanstva. Ovo stanoviste u Nemackoj su zastupali Erazmo Roterdamski (1466-1536) i Sebastian Frank (1499-1542). Humanisti nisu razvili ucenje o pravednom ratu, jer je za njih rat postojao samo kao instrument odbrane (npr. protiv Turaka). Veoma je izrazeno, medjutim, njihovo verovanje u pobedu razuma, koji bi na kraju ucinio da covecanstvo spozna besmislenost ratova, kao i stanoviste da rat nije u skladu ni sa bozjim zapovestima ni sa prirodnim zakonima. Humanisticko ucenje o miru povezuje se stoga i sa fundamentalnom kritikom politickog sistema toga vremena, koji je apsolutizovao interese knezeva i odvojio ih od ideje opsteg dobra.
Za humanisticko-pacifisticko stanoviste bila je karakteristicna velika udaljenost od realnosti, jer humanisti su se drzali odavno slomljenog jedinstva hriscana i smatrali su hriscansku zapovest o ljubavi prema bliznjem vaznijom od nacionalnih interesa drzave. Samo pod tim uslovima mogao je jos krajem 16. veka humanisticki politicar Hajnrih fon Rantcau da izjavi: »Naporan mir je uvek bolji od pravednog rata«. Time je Rantcau, doduse, malo priblizio realnosti erazmovsku mirnodopsku zapovest, ali ipak ne toliko da bi svom vremenu zaista ponudio novi orijentir za buduca pitanja rata i mira.

Filantropsko stanoviste, koje je bilo osnova predstavama humanizma i kasnije prosvetiteljstva, bilo je vecini teoreticara drzave iz 17. veka veoma daleko. Za njih je covek u prvom redu bio »coveku vuk«, zver koja se mora ukrotiti i to prinudnim merama drzave. Zbog iskustava u toku evropskih gradjanskih ratova, koja su dovela do ociglednog ogrubljivanja morala, ovakvo stanoviste delovalo je primereno. Medjutim, kod filozofa i pravnika 17. veka uocava se sve racionalnije misljenje sto im je otvorilo mogucnost da problem rata i mira vise ne posmatraju u prvom redu sa stanovista morala i vere vec s tim u vezi da uzmu u obzir izgradnju moderne drzave i njenu teznju ka suverenitetu. Odgovarajuce argumente vec je bila ponudila spanska kasna sholastika iz cijih su se izvora napajali skoro svi teoreticari 16. i 17. veka. Po sholastickoj doktrini, jedina legitimacija bellum iustum-a bila je intentio recta usmerena na ponovno uspostavljanje mira. Ova pretpostavka je do kraja 18. veka, kada je rat u doba Francuske revolucije dobio jednu potpuno novu dimenziju, odredila sve teorije o medjunarodnim odnosima.
Jedan od najvaznijih predstavnika tog pravca bio je Holandjanin Justus Lipsijus (1547-1606) koji je, pozivajuci se na ucenje rimskih stoika, zastupao koncept »moralizovanog makijavelizma«. Smatrao je da je samo u jakoj drzavi garantovano ocuvanje mira i pravde, pri cemu drzavna moc u prvom redu sluzi krocenju destruktivnih afekata i strasti. Polazeci od antickih rimskih vojnih pisaca, Lipsijus je razvio neku vrstu vojne nauke koja je onda u Holandiji uspesno primenjena od strane Morica od Oranije i potom neposredno uticala na brandenbursko-prusku vojsku.

Grafika: Vaclav Masek, Pismo Bodoni

Sada, medjutim, moramo radi spasenja casti mirovnih sporazuma iz Minstera i Osnabrika reci da su oni ipak omogucili da se u carstvu odrzi mir u sledecih 150 godina i da se carstvo medju evropskim silama prakticno neutralise. Utoliko je Vestfalski mir zadrzao opsteevropski znacaj. To su morali da uvide i mocniji medju nemackim stalezima na primer Brandenburg-Pruska. Veoma znacajan dokument u tom pogledu bio je politicki testament (Ocinska opomena) Fridriha Vilhelma I iz 1667. godine. On je problemu rata i mira posvetio dosta prostora, ali ga je uglavnom razmatrao sa stanovista drzavnog razloga. U sredistu paznje nalaze se interesi Brandenburga i kako je njih najbolje ocuvati. Rat za Velikog kneza predstavlja pri tom sredstvo politike koje se samo po sebi podrazumeva, cak i onda kada svom nasledniku savetuje da u slucaju sukoba »stvar razresi mirnim putem«. U ovoj opomeni ne treba da trazimo vise od praznih reci, jer dalje savetuje da stalno naoruzavanje upozorava na pohlepu suseda i veoma opsirno razmatra prednosti odredjenih saveza. Ukratko: on razvija opsiran koncept ratnicke spoljne politike, odnosno spoljne politike spremnosti na rat.
Samo u jednom slucaju on nemacko carsko uredjenje uvlaci u svoja razmatranja: ukoliko bi »car, Spanija i Austrija« povredili duh i slovo Vestfalskog mira, onda se Brandenburg tome mora odlucno suprotstaviti. S druge strane, medjutim, mora se izaci u susret svim pokusajima Svedske i Francuske da svoje pozicije kao sile garancije Vestfalskog mira upotrebe radi sopstvene koristi. U tom slucaju, smatra Fridrih Vilhelm, »treba da se drzite podalje od cara i Austrije da biste u svakom trenutku mogli da odrzavate ravnotezu izmedju njih«.
Nemoguce je ovde ne primetiti uticaje Makijavelija i Lipsijusa, koji su, obojica, kneza savetovali da u interesu drzave taktizira i cak da obmanjuje. Ali tu su ocigledni i uticaji neposrednih iskustava Tridesetogodisnjeg rata zbog kojeg je Brandenburg veoma patio. Da bi se sopstvena drzava ubuduce postedela ovakve sudbine potrebno je delovati sa pozicije sile. Prema drzavnom ustavu, koji i knez od Brandenburga tesko da moze da zanemari, treba utoliko imati obzira ukoliko je njega od slucaja do slucaja moguce iskoristiti u sopstvenom interesu, a ako se to izuzme treba misliti i delati u evropskim dimenzijama. To je, naravno, kako je Pufendorf vec primetio, retko koji stalez u zemlji mogao sebi da priusti; stoga su oni bili u opasnosti da budu zdrobljeni izmedju interesa velikih.
U sredistu stanovista Velikog kneza nalazio se vec mirovni koncept koji ce se pokazati kao koncept buducnosti. To je ideja evropske ravnoteze, koja se najpre konkretizovala u odbrani od francuskih teznji ka hegemonizaciji pod Lujem XIV i koja je odredila politicko misljenje citavog 18. veka. Pod uticajem te ideje materijalne odrednice Vestfalskog mira su, bez obzira na stalno prigovaranje ovom ugovoru, bile modifikovane i tako se vodilo racuna o promenjenim odnosima politicke moci u Evropi. Time je, medjutim, definitivno na povrsinu izbilo shvatanje rata i mira orijentisano na razmatranja korisnosti. Stari pax christiana sa idejom pravog i pravednog mira neopozivo je bio propao kao osnova evropskog zajednickog zivota. Na njegovo mesto dosao je pax civilis, drzavni mir, za koji je svojevremeno rat kao cvrsti i legitimni sastavni deo politickih sukoba bio uslov.