Kriza kroz koju Rusija danas prolazi smatra se najozbiljnijom posle oktobra 1993, kada je Jeljcin oruzanom silom - bar privremeno - resio svoj spor sa parlamentom. Medjutim, dok je ta kriza bila pre svega politicka, ova danasnja je prvenstveno ekonomska i socijalna, sto znaci da ce se jos teze resavati i imace jos dublje posledice. U takvom kontekstu, Jeljcinov polozaj je znatno oslabljen, pa se sve vise govori o pocetku post-Jeljcinovske ere. I na Zapadu se sve ozbiljnije postavljaju pitanja koliko je bilo opravdano ocekivanje da ce ruska ekonomija poceti uspesno da deluje na trzisnim principima primenjujuci one instrumente i koncepte koji su se pokazali uspesnim u drukcijim uslovima, tj. u zemljama koje nisu imale nasledje sovjetskog ekonomskog i politickog sistema, pa i ruskog autoritarizma i odsustva demokratskih institucija, jos iz vremena carske Rusije. Danas se cesto iznosi misljenje da se recept razvoja zapadnih trzisnih ekonomija nije mogao striktno primeniti u Rusiji, s obzirom na sistemske deformacije iz sovjetskog vremena koje zapadne ekonomije nisu nikad imale. Medjutim, navode se i kontraargumenti: da su ovakvi recepti dali solidne rezultate u vise istocnoevropskih zemalja, pa i u nekim bivsim sovjetskim republikama, gde je takodje neophodno bilo prevazici nasledje drzavne planske ekonomije. Podseca se i na primer zemalja koje su izvrsile uspesan prelaz iz totalitarizma u demokratiju, mada se ovde radilo mnogo vise o politickoj sferi, dok su bitni elementi trzisne ekonomije vec postojali (Spanija, Portugalija, Grcka). U svakom slucaju, jasno je da neophodne reforme - ma koliko da su bile dosledne ili ne - nisu imale potrebne socijalne amortizere i odgovarajuce instrumente koji bi bar ublazili neizbezne socijalne potrese ili skratili period njihovog trajanja.

Dve vrste uzroka

Sadasnja kriza ima i fundamentalne i trenutne uzroke. Fundamentalni su sadrzani u nedoslednostima, pogresnim procenama i redosledu koraka u sprovodjenju reformi, mada ne treba gubiti iz vida da je demontiranje sovjetskog sistema i formiranje novog najtezi moguci zadatak, te da su tu postignuti i neki impresivni rezultati koji, prirodno, ostaju u senci sadasnjih velikih problema. Rusija je danas u mnogo cemu drugacija zemlja u odnosu na Sovjetski Savez, formiraju se osnove demokratskih institucija baziranih na politickom pluralizmu i trzisnoj ekonomiji. Vrlo je tesko zamisliv povratak u stari sistem, i na to nisu spremni cak i mnogi od onih koji su veoma nezadovoljni sadasnjim stanjem. Ipak, velika vecina stanovnika nije osetila pozitivne promene. Socijalne razlike su ogromne, a nezadovoljstvo raste. Militarizovana sovjetska privreda, sa njenim monumentalnim proizvodnim kapacitetima, vrlo tesko prelazi na kolosek efikasnog i trzisno verifikovanog poslovanja. Rusija je u situaciji da se oslanja uglavnom na izvoz nafte, gasa i sirovina, poput mnogih zemalja »treceg sveta«. Ocigledno se ne radi o trenutnim problemima, vec o strukturnim disproporcijama. Jos uvek se vodi sustinski spor o uzrocima: da li su reforme bile previse nagle i nedovoljno pripremljene ili, suprotno, suvise spore i nedosledne; da li je izlaz u manje reformi ili vise reformi? Radikalniji kriticari smatraju da poslednjih godina reforme nije ni bilo, a suprotna strana politickog spektra zahteva zaustavljanje i preispitivanje privatizacije i maksimiranje cena, zapravo preraspodelu vlasnistva i postepeni povratak na redove i nestasice, znak prepoznavanja sovjetske ekonomije.
Na sve ovo nadovezali su se trenutni »spoljni« uzroci: uticaj azijske finansijske krize i znacajan pad cena nafte na svetskom trzistu. Sve je to zajedno temeljno uzdrmalo dva glavna stuba na kojima se drzala ruska ekonomska stabilnost u poslednje vreme: cvrst kurs rublje i niska inflacija. Sa padom kursa i rastom inflacije veoma su oslabile pozicije svih nivoa vlasti, ali narocito predsednicke, tj. Jeljcinove. On je tada pokusao da primeni oprobani recept koji je ranije bio uglavnom dosta uspesan. Taj recept se sastoji u prebacivanju odgovornosti na druge licnosti ili institucije, i na stalnim rokadama i smenama najvisih drzavnih sluzbenika. Tako je smenjen Kiriljenko, posle svega pet meseci, i ponovo predlozen Cernomirdin koji, po mnogim ocenama, snosi vecu odgovornost za sadasnje ekonomsko stanje od svog mladog prethodnika i, konacno, izabran Primakov nakon znacajnih Jeljcinovih ustupaka. Medjutim, danas je situacija takva da ni ovakva takticka vestina, ni balansiranje izmedju razlicitih grupacija i lobija i njihovo medjusobno sudaranje - kako nijedna ne bi suvise ojacala - u cemu je Jeljcin dosta spretan, vise ne daju rezultate. Od Jeljcina se fakticki trazi da prihvati reviziju Ustava, odnosno smanjenje predsednikovih ovlascenja i povecanje uticaja parlamenta i vlade. Ovakvi zahtevi imaju delom logicnu osnovu - jer se naglasen predsednicki sistem u mnogo cemu pokazuje kao prepreka demokratizaciji i reformama, ali iza zahteva u velikoj meri stoje i snage kojima demokratizacija i reforme nisu bas primaran cilj. Kakav god bio kratkorocan ishod ovih zbivanja, jasno je da je pocelo ozbiljno zauzimanje pozicija za period posle Jeljcina. Pri tom, naravno, nije rec samo o licnosti, vec o daljem pravcu politickog i ekonomskog razvoja.

Formula izdrzljivosti

Mnogi su posle Jeljcinove izborne pobede 1996. godine smatrali da je kljucno pitanje izbora politickog i ekonomskog sistema u Rusiji definitivno reseno, a da ce dalji izbori biti manje ili vise rutinska stvar bez sudbonosnog znacaja. Ne znaci da ovi analiticari nisu bili u pravu. I sada je tesko zamisliti fundamentalne promene sistema koji se poceo formirati. Ali, izbori ce, ipak, biti daleko od rutinskih i zato se danasnji dogadjaji razmatraju kroz prizmu zauzimanja startnih pozicija. Ono sto je, medjutim, glavni problem jeste cinjenica da se u Rusiji odvijaju dva paralelna toka - jedan je politicka igra i nadmetanje, pre svega u Moskvi, a drugi je socijalnoekonomska stvarnost. U ovoj situaciji, politicke igre u velikoj meri predstavljaju i gubljenje vremena za resavanje ekonomskih i finansijskih problema. Sa prilicnom dozom opravdanosti jedan od lidera novog ruskog biznisa Boris Berezovski upozorava da ako dodje do krupnih socijalnih nemira, oni mogu podjednako zbrisati sa scene i vlast i opoziciju. Jedna od karakteristika Rusije je, medjutim, i u tome da ova zemlja uspeva cesto da prodje kroz ogromne teskoce i potrese bez onih krajnjih posledica koje bi se, verovatno, desile u svakoj drugoj zemlji. Rusko stanovnistvo je cesto trpelo stanje koje ne bi bilo tolerisano u vecini drugih zemalja, a politicki i ekonomski sistem nije doziveo slom u uslovima u kojima bi se takav slom dogodio skoro u svakoj drugoj zemlji. Ovog puta, medjutim, treba se bojati da ovakva formula izdrzljivosti i prevazilazenja problema nece u potpunosti dejstvovati, i to je ono sto krajnje zabrinjava objektivne posmatrace.

Istrosenost licne vlasti

Boris Jeljcin se, narocito u poslednje vreme, sve otvorenije predstavlja kao drzavnik koji ucvrscenju svoje vlasti daje prioritet u odnosu na programske ciljeve i politicke koncepte. Vlast je, svakako, bila za njega kljucni cilj i ranije. Medjutim, u prelomnim momentima krajem 80-ih i u prvoj polovini 90-ih godina njegova teznja za vlascu poklopila se sa neophodnoscu radikalnih politickih i ekonomskih promena u SSSR-u i Rusiji. Tada je on stao na celo istorijskih procesa i kretanja koje je, mora se istaci, zapoceo Mihail Gorbacov. U tom smislu znacaj Jeljcina kao politicke figure za prodor politickog pluralizma, demokratije i principa trzisne ekonomije je izuzetan i odlucujuci. Medjutim, rusenje starog pokazalo se kao laksi proces u odnosu na stvaranje novog. Jeljcin je za postizanje novih ciljeva i ostvarivanje promena dobrim delom koristio staru tehnologiju vladanja nasledjenu iz sovjetskog vremena, naravno, uz modifikacije koje donose novi uslovi. U transformaciji ruskog drustva najbolje se snasao deo bivse sovjetske partijske, drzavne i privredne nomenklature - vise i srednje. Ona danas cini najveci deo nove finansijsko-industrijske elite, usko povezane sa vrhovima vlasti. U Rusiji postoji jedan hibridni sistem koji je jednom nogom u trzisnoj, a drugom u komandnoj ekonomiji, ima elemente demokratskog parlamentarizma i pluralizma, ali i sovjetskog nasledja pre svega u metodama i instrumentima vladanja. Postoji, zapravo, mesavina na prvi pogled inkompatibilnih elemenata - oligarhije, demokratije, autokratizma i populizma. Pri tom, iako su socijalne tenzije visoke, vlast je do sada uspevala da ih kontrolise, a fragmentarnost ugrozenih slojeva stanovnistva i bojazan od povratka na staro amortizovali su socijalne proteste. Dok je sovjetsko drustvo bilo veoma ideologizirano, sadasnje je u velikoj meri dezideologizirano i usredsredjeno na pragmaticno resavanje egzistencijalnih pitanja.
U takvoj situaciji vlast je u Rusiji veoma personalizovana. Jedan covek - Jeljcin, predstavljao je garanta odredjene stabilnosti i nastavka reformi, ali je ujedno sve vise bio i faktor njihovog ogranicavanja. Kljucno je, medjutim, to sto se Jeljcinov reformatorski potencijal postepeno iscrpeo. Polako prolazi pocetna faza rusenja starog i izgradnja novog sistema, kada je mnogo zavisilo od pojedinih licnosti, njihove odlucnosti i politickog instinkta. Rusija postepeno ulazi u fazu kada bi kljucna uloga morala pripasti ljudima neopterecenim sovjetskim nasledjem i, sto je posebno bitno, u fazu kada personifikovana vlast i moc pojedinca treba da ustupe mesto sistemskim elementima koji ce sopstvenom logikom, organizacijom i efikasnoscu delovati bez obzira na to ko je nosilac funkcija. To ce, naravno podrazumevati i redovan i regulisan mehanizam politicke smene u drzavnom vrhu. Kada se stvore takvi uslovi, nece biti mesta za mnoge instrumente i metode izrazito licne vladavine koje koristi Jeljcin, ali ce biti ograniceni i elementi oligarhijske vlasti. Stvari se, mada uz ozbiljne teskoce, polako razvijaju u tom pravcu, Jeljcin to instinktivno oseca i stoga cesto povlaci iznenadjujuce i spektakularne poteze kako bi pokazao da je jos uvek on kljucna politicka snaga u zemlji i centar od kojeg sve i svi zavise.

Kome je naklonjena buducnost

Sta je omogucavalo Jeljcinu da igra ovakvu kljucnu ulogu, bez obzira na objektivne drustvene promene u Rusiji? Upravo to sto je nova faza razvoja tek pocela i njeni su elementi jos slabi i krhki. To znaci da Rusija jos nije sasvim spremna za mladje, dinamicne i savremene lidere nesklone ranijim metodama vladanja i spremnije za dublju demokratizaciju i ogranicavanje oligarhijskih struktura, kao sto su Njemcov, Javlinski i jos neki. Njihovo vreme dolazi, ali ipak jos nije nastupilo. S druge strane, postoje realni predsednicki kandidati koji teze da se oslone na delove postojecih finansijskih grupa i autoritarnih struktura i ciji bi izbor doneo dosta rizika i neizvesnosti, pa i mogucu delimicnu reviziju dosadasnjih reformatorskih zahvata i rezultata. To su politicari cija su imena dobro poznata - Zjuganov, Zirinovski, Lebed, Luzkov itd. U odnosu na neizvesnosti koje oni donose, i na namere koje neki od njih imaju, Jeljcin je i dalje mnogima delovao kao garant relativne stabilnosti i daljeg kursa reformi. Mnogi ruski komentatori su skloni misljenju da se Jeljcinovi politicki i reformatorski potencijali zaista polako iscrpljuju, da jednostavno prolazi istorijski period u kojem je on igrao centralnu ulogu, ali da je Jeljcin jos uvek prihvatljivije resenje za Rusiju od onih koji najozbiljnije pretenduju da ga zamene. Cak i oni koji mnogo sta zameraju Jeljcinu postaju manje kriticni kad pogledaju spomenute kandidate. Upravo u tom prostoru izmedju pretendenata na vlast jos sklonijih starim metodama i jos opterecenijih sovjetskim nasledjem nego sto je on sam, i novih i mladjih ljudi koji nemaju jos dovoljno politicke snage i podrske, Jeljcin je gradio svoju poziciju vrhovnog arbitra, koja je sve cesce dobijala gotovo carske karakteristike. U ovakvim uslovima izrazito personalizovane vlasti koja balansira i arbitrira izmedju razlicitih politickih snaga Jeljcin je mogao da politicki prezivi i svakako najgoru fazu svoje vladavine - rat u Ceceniji, i da spreci ili kanalise socijalne nemire, ali i da rasporedjuje najblize saradnike na nacin koji je cesto nepredvidljiv i iznenadjujuci.
Treba, medjutim, imati u vidu da se ovde ne radi samo o Jeljcinovoj teznji da ojaca i odrzi sopstvenu vlast. Nije uopste malo onih koji misle da danas u Rusiji i ne moze biti drukcije, i da je neophodno da zemlja prodje kroz period »prosvecenog« ili cak »dogovorenog« autoritarizma, jer se u drzavi sa nedovoljno jakom demokratskom tradicijom i snaznim naslagama iz bivseg sistema, demokratija i trzisna ekonomija mogu uvesti samo postepeno i dirigovano. Takav autoritarizam postaje, doduse, ogranicavajuci faktor demokratizacije, ali i najsigurnija brana haoticnom razvoju ili restauraciji bivseg sistema. Oni koji ovakvu fazu osporavaju tvrde da je to, verovatno, bilo tacno u pocetku razvoja nove Rusije, ali da sada ovakva licna vlast vise ogranicava nego sto stimulise dalje promene.
Mada se moze tvrditi da je Rusija zaista prosla tacku sa koje je bio moguc povratak na stari sistem, tek ce dalji razvoj, a posebno naredni izbori, pokazati hoce li u novoj drustvenoj konstelaciji preovladati oligarhijski, demokratski ili autoritarni elementi, ili ce - sto je najverovatnije - i dalje postojati kombinacija svega pomenutog kroz koju ce se postepeno probijati strukture gradjanskog drustva.